Godina za nama je donela talas projekata stvaranih sa tenedencijom preplitanja i uzajamnog prožimanja ekologije i umetnosti. Hoće li, po vašem osećaju, u sledećoj godini biti i više ovakvih primera? Koliko pojedinačne umetničke inicijative mogu skrenuti pažnju donosioca odluka na goruće ekološke probleme – ne samo u našoj sredini, već i šire?

Gotovo da nema festivala ili ustanove kulture koja se u prethodnoj godini nije, na ovaj ili onaj način, bavila temama globalnog zagrevanja, uticaja klimatskih promena – a posebno pitanjima kapitalocena, odnosno, uticaja prevelikog i prebrzog ekonomskog rasta koji zahteva kapitalistička logika.

Pitanja ekologije se, ne samo prepliću sa umetnošću, već i sa filozofijom i celim spektrom društvenih nauka koje, veoma kasno, počinju da izučavaju negativne uticaje logike kapitalizma ne samo na ekologiju, već i na umetnost, kulturu življenja, kulturu stanovanja, identitete – od onog ličnog kome se nameću vrednosti pohlepe i gomilanja novca (prikrivene jednom rečju koja po sebi nije negativna – preduzetništvo), do onih kolektivnih identiteta koji su građeni vekovima ili decenijama – od nacionalnih, do susedskih, kvartovskih i koji sad svi, usled nametnute promene paradigme postaju vrednosti potrošnje. Tako Badnje veče više nije pretprazničko veče, već momenat za prikazivanje kupovne moći – koja, opet, jeste glavna karakteristika uspešnosti – uspešnosti pojedinca, ali i zajednice, društva u celini.

Tema odrasta stoga postaje značajna u kulturnoj politici i praksi (Milica Kočović, Vesna Đukić…), kao i tema akademskog kapitalizma (prodor kapitalističke logike u visoko obrazovanje), kojoj sam ja posvetila veliku pažnju u sopstvenim istraživanjima, ali i u predavanjima koje sam držala širom sveta.

Kada govorimo o primerima umetničkih inicijativa, ova godina počela je projektom Britanskog saveta – Ekologije budućnosti, i za razliku od njihovih prethodnih programa, koji su trošili javni novac na tzv. blockbuster umetnost (Damiana Hirsta, na primer), što je izazivalo čak i demonstracije naših umetnika – sada su se okrenuli projektu koji poziva na odgovornost i istraživanje.

Takođe, bila sam veoma ponosna što su naši studenti odabrali za temu svog FIST festivala upravo ovaj problem. Kroz naziv Borba – Usta na usta, jasno su prikazali značaj borbe za život! U žiži pažnje bilo je pitanje klimatskih promena i njihovih posledica na prirodu i društvo. Tako se ceo festival održavao u skladu sa principima i etikom zelenog pozorišta, a zelena adaptacija festivalskog menadžmenta ni najmanje nije jednostavna – ona zahteva i ulaganja, a posebno vreme, pažnju.

Taj festival održan je u maju, u avgustu je održan 20. Šumes, festival koji je osmislio, svemu uprkos, u svom selu na Rudniku – Božidar Mandić, umetnik koji od zemlje, sena, parčeta drveta – pravi umetnička dela, instalacije, ili scenu za performanse, predstave koje se izvode na proplanku, u šumi, bez tehnologije, bez energetskih i bilo kakvih drugih pomagala koja nam dugoročno uništavaju i resurse i nas same.

Tu su sa njim već godinama i Mimart Nele Antonović, Ljubica Beljanski Ristić i Ljubivoje Ršumović, i mnogo, mnogo mladih stvaralaca najrazličitijih profila…

Nakon toga, već u septembru, BITEF je organizovao i konferenciju: Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat, koju je znalački, upravo podvlačeći solidarne prakse, kustosirala Marijana Cvetković, jedna od ključnih akterki tzv. druge scene, scene kontrajavnosti

Bitef je doveo i niz predstava koje su postavljale pitanja upravo o kapitalističkoj logici koja ruši planine, uništava prirodu, samo da bi danas i ovde mi stekli novac – kapital koji će se trošiti na konzumerističke ludosti. No, najvažnije su bile upravo BITEF radionice namenjene pozorišnim radnicima – one koje su bar podstakle na novi način mišljenja i novi etički odnos. I to mi se čini da je najznačajnije – kada nam studenti na FIST-u predstave podatke koji se uvek kriju – o tome koliko ta mobilnost košta kiseonika, koliko masovni festivali i lude zabave konzumerizma troše prirodne resurse – onda upravo cela jedna profesija počne da misli kako drugačije organizovati svetkovine i slavlja, umetničke susrete i druženja – jer oni jesu neophodni – ali čiji rast u svrhe sve veće zarade, disproporcionalno sve više uništava planetu.

Do kraja godine, ostvareni su brojni umetnički projekti, među kojima bih izdvojila predstavu Dah teatra – Drveće pleše u Studentskom parku u centru Beograda, ali i ceo festival koji je održan na Fakultetu dramskih umetnosti – Pozorište čuda, festivala koji je, ne samo spojio umetnost i nauku, već je kontekstualizirao goruće teme današnjice – od klimatskih promena do medijske manipulacije. Tu su se sreli umetnica Aleksandra Petković TKV i klimatolog Vladimir Đurđević; Stanica – servis za savremeni ples i Centar za promociju nauke (veza matematike i plesa): i za mene izuzetno uzbudljiv događaj – alSham epilog – razgovor stvaraoca sa publikom o nanospektaklu – predstavi za jednog gledaoca koji uranja u grad i otkriva ga na različite načine.

Dakle, nije više reč o pojedinačnim umetničkim projektima, reč je o sceni, ekološki osvešćenoj umetničkoj sceni kontrajavnosti – koja sada mnoštvom glasova postaje sve uticajnija.

U pojedinim trenucima se može učiniti da je borba svih pojedinaca, pa i umetnika i kulturnih delatnika, za zdravije životno okruženje – borba sa vetrenjačama. Odakle crpeti ohrabrenje i motivaciju?

Hibridne stabilokratije, populističke partokratije, ne dozvoljavaju da se jasno i daleko čuje glas umetnika i kulturnih radnika.

Mi moramo da crpemo snagu iz nas samih, iz naših osećanja odgovornosti za druge, empatije prema onima koji su u težem položaju od nas, iz uzajamne podrške i solidarnosti. Kultura brige, gostoljublja i solidarnosti treba da se uspostave na sceni kulturne kontrajavnosti (oni kojima se ne sviđa ovaj termin preuzet iz feminizma, mogu i dalje da koriste reč alternativa – alternativna scena). Čini mi se da je delovanje umetničkih udruženja tokom pandemije upravo to pokazalo

Baš sada čitam knjigu koju je upravo objavio ULUS – Rad u umetnosti i ponosna sam što među nama ima toliko umetnika koji kritički razmišljaju o kontekstu – koji argumentovano pišu o umetničkom stvaralaštvu kao radu – dakle, ne nekom procesu koji se dešava od projekta do projekta – već kao o ozbiljnom, posvećenom, studioznom radu koji je prekarizovan i obesmišljen neadekvatnim politikama.

Dakle, motiviše me stalna društvena borba: borba Udruženja dramskih i za opšta pitanja javnog interesa (od Selu u pohode Zorana Radmilovića, do odlaska u Gornje Nedeljice), ali i za posebna, staleška pitanja poput brige da se obezbedi dostojna starost dramskim umetnicima; borba ULUS-a za dostojan rad vizuelnih umetnika; borba muzičara da samoorganizacijom održe stare (Tribinu kompozitora) i pokrenu nove manifestacije (BUNT) koje će promovisati savremenu srpsku umetničku muziku (neradu institucija uprkos); solidarnost na nezavisnoj kulturnoj sceni – otvoreni kalendar u Magacinu, Ostavinskoj galeriji, otvorenost Karkataga da daje usluge svima koji ih žele…

Ukratko, motiviše me uvek borba za profesiiju i profesionalnu odgovornost, borba i briga za druge (empatija) – dakle – solidarnost, ma kako to zvučalo kao tek puka reč.

S obzirom na to da ste u stalnom kontaktu sa mlađom generacijom umetnika i kulturnih radnika – primećujete li već pomenute tendencije (usmerene ka spoju ekologije i umetnosti) u njihovom promišljanju i budućim praksama? Da li se taj talas pojačao od početka pandemije, koji se tako često pominje kao prekretnica u podizanju svesti u vezi sa ekološkim problemima sa kojima smo suočeni?

Ekološka svest među umetnicima postoji još od moje generacije. Možda nismo umeli da artikulišemo, možda smo mešali prirodu i parkove, ali sećam se i filmova Radoslava Vladića +33 i Poljana, filmova Zoo i Krik Ivka Šešića, te filmova Nikole Đurića – Gavran, Seoski put, kao i brojnih drugih u svetu alternativnog filma, koji su na svoj način otvarali ova pitanja.

Već 1982. godine film Koyaanisqatsi ukazao je brojnim generacijama – da savremena civilizacija debalansira, menja, uništava. Naravno, tada je još uvek bilo netaknutih delova sveta, koji se danas ubrzano – požarima, i najmodernijom tehnologijom – uništavaju zarad plantaža, odnosno ogromnog prihoda malobrojnih, a ropskog rada većine. Tu se uvek setim naših seljaka iz Jarmenovaca koji 1953. godine odbijaju koncept plantaže voća – i sadnice trešanja završavaju pored puta između Rudnika, Jarmenovaca i Topole. Moj učitelj je bio očajan šezdesetih godina što je naš seljak neuk i ne prihvata intenzivnu poljoprivredu. Danas shvatamo da je intenzivna holandska poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača

Dakle, ne mislim da je pandemija glavni zamajac novih promena – ne, to je rudimentarni kapitalizam, koji nam dolazi sa prljavom tehnologijom (Rio Tinto), jeftinim i neestetskim investitorskim urbanizmom (Beograd na vodi), željom za brzim bogaćenjem (male hidrocentrale), te pretvaranjem prirode u zabavne parkove sa gondolama (setimo se i fascinacije nekadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog sa Gorki parkom u Moskvi i njegovim zabavnim sadržajima). Kalemegdan sa gondolom? Brendiranje Beograda kao grada zabave i poroka nastavilo se i u sred korone…

Dakle, zamajac stiže kao otpor ovom partokratskom kapitalizmu liberalnih društava.

Šta biste poželeli našem društvu za sledeću, 2022. godinu? 

Svima nama želim da dođe do ozbiljnih društvenih promena – do promena koje će stati na put i investitorskom urbanizmu i pretvaranju reka u energiju od čega će imati koristi (kratkoročne) mali broj vlasnika. Ne razumem vlasništvo nad rekom? Uostalom, šuma je u srpskim selima uglavnom bila zajedničko dobro.

Takođe, želim više umetnosti i kulture u javnom prostoru u svakom smislu, želim više zajedničkog, više solidarnog i odgovornog, više mogućnosti za razvoj ideja koje dolaze od nas samih – od struke, a ne od politike.

Želim život bez mržnje, bez arogancije vlasti koja toleriše (možda je bolje reći podržava i inspiriše) aroganciju pojedinih grupa koje su joj po volji, a koje proizvodnjom nacionalističkog kiča i veličanjem ratnih zločina dalje marginalizuju već marginalizovane

Želim da osvestimo odgovornost za zločine, jer ne može se slušati cvrkutanje ptica na stratištima…

I napokon – želim da se umesto nacionalnog stadiona – izgradi Spomen-park, mesto sećanja – memorijal sa nizom muzeja – Staro sajmište u centru Beograda.

Foto via Green Art Incubator

The post Milena Dragićević Šešić: Da bi se razumele klimatske promene mora se shvatiti da smo ušli u doba Kapitalocena appeared first on Kulturni kišobran.