Tema je univerzalna. Ona privremeno napušta naoko idiličnu romantičnu vezu, tražeći pauzu. Pauza u savremenim muško-ženskim odnosima nije isto što i raskid, raskid je, kako se više puta ironično ponavlja u filmu, onda kad se zvoni za kraj, pauza je kao kad pauzirate film, ne neodređeno vreme. Iako iznenađen, on ipak uspe da odoli iskušenjima i ne kontaktira je duže od mesec dana, nakon čega joj pošalje promišljenu, pristojnu i relativno formalnu poruku i odlazi na porodičnu večeru.

Kako to često biva kod introvertnih ljudi, porodica, roditelji, zet i sestra, nisu upoznati sa Adrijanovim mukama i njegovom narastajućom anksioznošću jer se na viđenu poruku ne stiže odgovor. Ovde „Zdravica” prerasta u pravi evropski, umetnički film i kroz prvo lice vodi nas kroz paradigmatičnu ličnu dramu na komičan način.

Tokom porodične večere, Adrijan dobija poziv da govori na venčanju svoje sestre. Taj predlog uvećava njegovu anksioznost, pitanje zbog čega mu devojka ne odgovara ostaje u senci brige zbog javnog nastupa.

A porodice su komplikovana stvar. Otac kome se prećutkuju beskrajne digresije u prepričavanju svima poznatih anegdota, majka koja razgovore otpočinje opštim mestima, otuđenost najbližih i zapitanost – da li se mi uopšte poznajemo? Kroz kombinaciju unutrašnjih monologa junaka filma, analize njegovog (nepostojećeg) javnog nastupa, razloga zbog kojih mu devojka ne odgovara na poruku i kreativna igranja svetlom i scenom, film „Zdravica” će vas kvalitetno zabaviti.

Ukoliko od komedije tražiti više od gega, ne propustite da pogledate „Zdravicu” u bioskopu! U saradnji sa Kulturnim centrom Beograda na Instagramu poklanjamo dve ulaznice za projekciju filma u sredu u 18h, ujedno i poslednji put na repertoaru ovog bioskopa!

The post Zdravica – čaša gore za sve koji čekaju ONU poruku! appeared first on Kulturni kišobran.

Oskara za najbolji strani film ove godine odneo dansko-švedski film „Još jedna tura”. Pažnju je svakako privukao dvojac Vinterberg/Mikelsen, a opravdana očekivanja donela su svetski uspeh. Tema filma je takva da ne treba zanemariti ni pandemijski kontekst, okolnosti u kojima sve veći broj ljudi stres pokušava da ublaži čašicom.

„Još jedna tura” je evropski film. U Evropi se kriza srednjih godina ne rešava crvenim kabrioletom i mladom ljubavnicom, već opijanjem sa ortacima. Kad su međutim svi akteri srednjoškolski profesori, sa svojim životnim problemima, onda pijančenje ne može da bude „naučno” opravdano. To je i glavni zaplet filma, testiranje opskurne hipoteze prema kojoj je ljudskom telu neophodan nivo od 0.05 alkohola u krvi.

Bračni problemi, anksioznost od javnog nastupa, starenje, pogrešan partner, stidljivost zrelog doba – naizgled nestaju pomoću te minimalne doze alkohola. Crni humor prerasta u dramu kad se dođe do neizbežne tačke na putu alkoholizma – ako je ovoliko dobro sa ovom malom količinom alkohola, sa većom dozom će biti samo još bolje.

Remek-delo danskog reditelja je, naravno, više od dobre priče, kadrovi će vas dodatno vezati za likove i događaje, a kroz sat i po uz, i ovog puta, maestralnog Mikelsena proživećete čitav spektar emocija, od treme, preko radosti, do tuge, besa i natrag.

Film nas podseća na važnu poruku koja se lako zaboravlja – problemi koje primećujemo ne mogu da se reše alkoholom. Svakako, potrebna je hrabrost za suočavanje, u tome „čašica” na kratko može da pomogne, ali dugoročno ta je strategija put u novi, veći, problem. Cinik će brzo odgovoriti – dugoročno, svi smo mrtvi. Odgovor ciniku ponuđen je završnom scenom filma, život je možda samo zbir lepih trenutaka, potrudimo se onda oko svakog.

Film „Još jedna tura” emituje se u Dvorani Kulturnog centra Beograda, do 12. maja u 20.00 časova. Kulturni kišobran vam preko Instagrama poklanja dve ulaznice za projekciju 7. maja u 20.00 časova!

Foto: Promo

The post Još jedna tura: Alkohol nije rešenje, već deo problema appeared first on Kulturni kišobran.

Neprilagođena Merijen Šeridan (Marianne Sheridan), učenica srednje škole u Irskoj nije tipična nepopularna tinejdžerka. Prema svojim vršnjacima ona gaji prezir, tipičan odbrambeni mehanizam, ali njena drskost nije usmerena samo prema društvu iz razreda, već i prema nastavnicima. Ipak, ona je ćerka ugledne advokatice, pripadnica visoke klase koja uživa u blagodetima finansijske bezbrižnosti.

Da stvari nisu tako bajkovite, da i “bogati plaču”, saznajemo kasnije kroz priču o njenom nasilnom ocu, hladnoj i distanciranoj majci i takođe nasilnom starijem bratu. Njihova kućna pomoćnica je majka njenog druga iz razreda simpatičnog Konela Voldrona (Connell Waldron), kog maestralno igra mladi Pol Meskal (Paul Mescal), nominovan za ovogodišnju Emi nagradu za najboljeg glumca.

Kratke epizode prate nekoliko ključnih godina, poznati “formativni period” u životu Merijen i Konela. Krajem srednje škole, oni otpočinju romantičnu vezu koja će im obeležiti živote.

Normalni ljudi pokušavaju da uhvate delić onoga što je preživeo svako od nas. To su nepotrebno tajne veze, komplikovani muško ženski odnosi i fatalne ljubavi. To su i pogrešne ili neizgovorene reči, kobni nesporazumi, potreba da se bude kul, da se živi sopstveni imidž, zbunjena potraga za autentičnošću kao karakteristika odrastanja u savremenom svetu. Jer u ovom duhu vremena postavlja se pitanje razlaza između slike koju gradimo pred drugima i ono što mi zaista jesmo. Ove dve stvari su u mladosti razdvojene na poseban način. Negde je napisano da savremeno doba proizvodi starmalu decu i infantilne odrasle ljude, pa kad Merijen i Konel kao studenti, nakon ljubavnog fijaska iz srednje škole, pokušavaju da to prevaziđu i uprkos osećanjima budu samo prijatelji, oni pokušavaju da se ponašaju onako kako misle da bi se ponašali emotivno zreli ljudi.

Kroz epizode se gradi i na kraju jasno vidi i fenomen naučenih obrazaca kod žena. Odrastanje uz nasilnog oca, ostavilo je neizbrisiv pečat na Merijen i njenog starijeg brata. Njeno nisko samopouzdanje, koje u društvu uspešno maskira imidžom, pojavljuje se kasnije kao jedina stvar koja je zadovoljava u odnosima sa muškarcima nakon Konela. Da li je i Konel – koji nije želeo da drugi ljudi znaju za njih dvoje, ipak bio samo jedan korak na njenom putu razumevanja same sebe?

Da duh vremena nije darežljiv ni prema muškarcima, vidimo kroz Konelovu sudbinu. Nakon uspešnog početka studija, on ostaje vezan za svoj rodni grad i društvo iz srednje škole, ali iz neuglednog porodičnog konteksta, dovoljno povučen i sa produženom željom za pripadnošću. Samoubistvo jednog od najboljih prijatelja iz srednje škole tako za Konela predstavlja okidač za depresiju koja će mu dalje narušiti nove odnose. Iako se u tom trenutku nastavlja njegova komplikovana veza sa Merijen, kraj nije ono što bi se očekivalo od romantične filmske priče.

Normalni ljudi vas neće potresti i uznemiriti, ali ni nasmejati i zabaviti i nećete ih zaboraviti nakon gledanja. U njima ćete lako prepoznati sebe. Ono što ste rekli ili niste, ono što se desilo ili je moglo da se desi, ono što ste izgubili, ali i dobili.

Na kraju, možda i jeste stvar emotivne zrelosti gledati odnose kroz tu perspektivu, zato Normalni ljudi i nisu serija za tinejdžere, već za odrasle ljude. Jednostavno, postoji ozbiljna opasnost da tinejdžeri koji upravo žive scene i odnose iz ove serije ne bi razumeli šta je u tome priča. Za priču je, kao i za tango, ipak potrebno dvoje. Ova serija će vas podsetiti na to da u našim raspalim mladalačkim i fatalnim ljubavima ipak postoji zrno dobrog i u razlazu. Možda je to zrno Konelova spisateljska karijera, ili politički angažman Merijen, a možda i samo škola za sledeću fatalnu ljubav.

Foto via SpoilerTV

The post Normalni ljudi – ljubav će nas opet rastaviti appeared first on Kulturni kišobran.

U uvodnoj špici obradovaće vas pesma koju je otpevala junakinja serije Nikol Kidman (Nicole Kidman). Da je sjajna pevačica poznato nam je od ranije po planetarnom hitu, duetu sa Robijem Vilijamsom (Robbie Williams) i njihovom prepevu čuvene balade Something Stupid. Solidnu glumačku ekipu upotpunjuje i Hju Grant (Hugh Grant) u ulozi dečijeg onkologa i muža Nikol Kidman, ali i doajen Donald Saterlend (Donald Sutherland) u ulozi njenog bogatog oca.

Kao i svaka dobra krimi priča i ova serija počinje zločinom. Elitna osnovna škola Reardon omogućava određeni broj stipendija za decu iz siromašnih porodica. Jedna od takvih porodica je i porodica Elene Alves, umetnice iz predgrađa.

Elena je surovo ubijena u svom ateljeu jedne noći, a ubrzo se ispostavlja da stvari nisu onakve kako izgledaju i fokus se premešta na porodicu Frejzer (Fraser) i njihove kontakte. Muž je sa umetnicom imao aferu, a njegova žena Grejs (Grace) koju igra Nikol Kidman viđena je u noći ubistva na licu mesta. Međutim, sve se usložnjava već u narednoj epizodi kad saznamo da je bogati Grejsin otac oduvek bio protiv braka svoje ćerke, ali i da je neverni onkolog imao i druge afere. Tehnički, svi glavni likovi su imali jak motiv, priliku i slabašan alibi. Iz epizode u epizodu otvara se pitanje ko bi mogao da bude ubica?

Da serija ne bi bila tek klasična detektivska priča, roman koji se čita na plaži, začinjena je pitanjem – da li bogati ljudi zahvaljujući svom bogatstvu mogu da pobegnu od pravde? Ovo važno pitanje postavlja južnoafrička glumica Noma Dumezveni (Noma Dumezweni) u ulozi advokatice porodice Frejzer, Hejli Ficdžerald (Haley Fitzgerald). Nemoguće je zanemariti ovaj ugao jer žrtva je relativno siromašna pripadnica marginalizovane društvene grupe, a za sada glavni osumnjičeni su pripadnici više društvene klase čiji je život obeležen luksuzom.

U globalnom društvu narastajuće nejednakosti, sa ekonomskom krizom koju najavljuju renomirani svetski ekonomisti, ovo pitanje se postavlja kao jedno od važnijih. Kada basnoslovna kaucija bude plaćena u jednom danu, mesto u elitnoj školi ostaje rezervisano uprkos svemu, a već u trećoj epizodi i suprug ubijene postaje osumnjičen, moralni barometri publike su na ispitu. Na čijoj ste strani?

Pored zapleta, odličnog scenarija i solidne glume, pažnju će vam privući i scenografija – ako vam je nedostajalo slika iz Njujorka, u ovoj seriji ćete ih videti puno, ali i kostimografija. Kaputi koje u seriji nosi Nikol Kidman su već zasluženo privukli pažnju.

HBO nam ove jeseni poručuje da ostanemo kod kuće koliko god je to moguće na najkreativniji mogući način, vrhunskom produkcijom kvalitetnih priča. Slom ne treba propustiti jer uprkos sitnim nedostacima, ova mini-serija pretenduje na mesto u holu slavnih.

Foto: Promo/SpoilerTV

The post Slom – serija koja će od vas na kratko napraviti detektiva appeared first on Kulturni kišobran.

Jasno, za ovu igru potreban je talenat, a dugo se verovalo i visoka inteligencija. Ipak, za novu Netfliksovu seriju Damin gambit, nije vam neophodno da poznajete šah, ni njegovu istoriju, ni pravila, jer, iako ćete u svakom kadru gledati šahovsku tablu i figure, ovde je najmanje o šahu reč.

“Nakon odigrane partije sve figure – i kralj i dama, i lovac i top, i pion i skakač, idu u istu kutiju”

Baš kao što je šah više od igre, serija Damin gambit je više od serije o šahu. Ova izmišljena priča o devojčici nesrećne sudbine koja odrasta u sirotištu i gde slučajno otkriva svoj šahovski talenat, najpre govori o strasti. Onoj strasti koja vas drži budnim i stvara disbalans takvih razmera da vas okolina smatra čudnim. Onoj strasti koja vas istovremeno gura napred i vuče na dno.

Ova svojevrsna oda talentu i strasti, smeštena je u hladnoratovski period, a šahisti i kibiceri će u njoj lako naći bezbroj omaža biografijama svetskih velemajstora. Ipak, šahovske probleme i prikazane partije, kao i neizbežno sitničarenje u vezi sa istorijom šaha tog perioda (titula velemajstora za žene, recimo, nije postojala pre 1976.) treba ostaviti po strani, jer je umesto šaha moglo da se radi i o boćanju.

Za razliku od drugih priča o kombinaciji talenta i posvećenosti, u Daminom gambitu nećete videti toliko mraka i destrukcije. Umesto toga, pored šahista, uživaće i ljubitelji mode. Besprekorna i vrhunska kostimografija, posebna pažnja prema najsitnijim detaljima, ostaviće vas očarane i sa probuđenom nostalgijom za jednim od najautentičnijih modnih perioda.

Ipak, iako fikcija, ni ova priča nije naivna romantična priča u kojoj je život talentovanih lagan i jednostavan. Naprotiv, i ovde je ostavljeno publici da razume težnju za auto-destrukcijom i demotivaciju genijalnih ljudi.

Miloš Forman nas u svom kultnom filmu iz 1984. ne ostavlja uskraćenim za utisak okoline, ali u Daminom gambitu to možemo da vidimo kad se pojavljuju likovi kojima je šah bio usputna stanica i koji su svoje talente iscrpeli rano u karijeri.

Elizabet Harmon, junakinja serije, penje se na svetski tron, na kraju uz pomoć onih protiv kojih je igrala i sa kojima je pokvarila odnose. Ipak nećemo čuti “Neka zavlada osrednjost!” kao u Amadeusu, nećemo videti nešto što je neizbežna sudbina svakog talenta – prestrašenu zavist okruženja. Otud usamljenost i želja za destrukcijom kojoj nedostaje objašnjenje i koje je u ovoj ekranizaciji slabašno vezano za tešku životnu istoriju.

Ipak, srećan kraj serije i optimizam kojim je obojena poručuje nam da su naši potezi i žrtve na ovoj životnoj tabli vredni naše strasti. Ne treba odustajati uprkos porazima, ako verujemo u pravila igre, pobeđuju najbolji i iako su porazi teški i oni su deo igre. Iz njih se uči i kroz njih se napreduje, a pion, najslabija šahovska figura, kad dođe do kraja table može da postane i dama, najjača figura.

Damin gambit ne treba gledati banalno, kao seriju posle kojeg se trči po prašnjavu tablu i igra šah, već kao priču nakon koje je potrebno razmisliti o sopstvenim strastima i talentima. Da li ćemo, kao u Amadeusu, slaviti osrednjost i svoj uspeh videti u porazu talenta, ili ćemo odlučiti da je vreme da budemo bolji od sebe? E, to već verovatno zavisi od naše hrabrosti i toga da li ćemo odlučiti da kao u Amadeusu budemo u nečemu osrednji i slavimo smrt genija, ili ćemo hrabro slediti svoje talente.

Foto: Youtube/Printscreen/Netflix

The post Damin gambit: Ništa veliko nije postignuto bez strasti appeared first on Kulturni kišobran.

U foto editorijalu za magazin LIFE s početka 70-ih tada maloletna Melani Grifit i njena majka, popularna glumica, prikazan je svakodnevni život sa odraslim lavom. Deceniju kasnije, početkom 80-ih, Hedren će sa svojim partnerom snimiti film Roar.

Film je sniman u Africi, a bez dostignuća digitalne tehnologije, u filmu su, sa glumcima, učestvovale i prave divlje životinje. Osim što je koštao tada ogromnih 17 miliona evra, dok je zaradio jedva 2, tokom snimanja više članova ekipe, uključujući i Melani Grifit, bili su povređeni.

Iako ljubav prema divljim životinjama nikada nije nestala, Hedren za sebe u tom periodu kaže da je držati lava kao kućnog ljubimca bilo – nezamislivo glupo. Ova iskustva pretočila je u aktivizam, napravila prihvatilište za velike mačke i počela da se zalaže za zabranu držanja zveri kao kućnih ljubimaca. Njena i borba drugih aktivista dovela je do toga da 2003. Kongres zabrani trgovinu divljim životinjama između država. Praksa držanja divljih životinja kao ljubimaca je legalna, ali Hedren naglašava: “Odgajivači će vam reći da su lavovi sjajni ljubimci, to je apsolutna laž”. Da li biste poverovali prodavcu ili Tipi?

U slučaju da postoje dileme oko toga kakvi ljubimci mogu da budu divlje životinje, ali i kako izgleda mikro-svet odgajivača i branitelja prava zveri, ne propustite novu dokumentarnu mini-seriju na Netflixu, Tiger King.

Iako će vas likovi i zaplet ovog dokumentarnog serijala, bez ikakve sumnje, na momente ostaviti šokirane, cilj je drugačiji i vaši stavovi će se menjati iz epizode u epizodu. Kada upoznate vlasnike privatnih zooloških vrtova, koji su ujedno i odgajivači divljih zveri, videćete da to nije posao kao i svaki drugi. Da bi se gajili tigrovi i lavovi, potrebno je više od ljubavi prema ovim životinjama, a usput ćete saznati da danas u zatočeništvu živi više tigrova nego na slobodi.

Pored ozbiljne infrastrukture – obezbeđenog prostora i razrađenog snabdevanja adekvatnom hranom, potreban je i određen broj ljudi koji je spreman na ovaj rizičan posao, hranjenja i drugih obaveza oko životinja. Kroz serijal ćemo upoznati vlasnike i zaposlene u ovim zoo vrtovima, ljude više nego živopisnih biografija, ali i njihov najveći problem – ljudi poput Tipi Hedren, aktivisti za zaštitu prava životinja.

Zaplet dokumentarnog serijala počinje kada se u priču uključi aktivistkinja Carol Baskin. Baš kao i Hedren, i Baskin ima prihvatilište za zveri i jednako puno posla oko njih kao i odgajivači, vlasnici privatnih zoo vrtova. Njena priča je, međutim, bitno drugačija, a iza nje stoje međunarodne i države organizacije koje se bore za prava životinja. Za razliku od privatnih zoo vrtova, gde su ljudi zaposleni i plaćeni za svoj rad, u prihvatilištu za velike mačke rade volonteri. Osim ove sitnice, zaposleni Vs. volonteri, krupnijih razlika između prihvatilišta i privatnog zoo vrta nema – i jedni i drugi naplaćuju ulaznice, organizuju posebne ture i životinje su u kavezima.

Odnosi između aktivista i vlasnika privatnih zoo vrtova iskomplikuju se već u prvoj epizodi. Otkrivanje drugih detalja bi, ipak, značilo spojlovanje ove neverovatne dokumentarne serije, a ovih dana nam je svima cilj da ostanemo kod kuće.

Ukoliko tražite nešto čime biste prekratili karantinske večeri, uvrstite Tiger King u svoju listu za gledanje. Dok ne dođe na red, razmislite o odgovorima na nekoliko pitanja. Da li biste svoju mačku zamenili pravim pravcatim tigrom i da li vam je potreban zakon koji bi vam rekao da je to nezamislivo glupo?

Foto: Youtube/Printscreen/Netflix

The post Recenzija: Tiger King, nezamislivo glupi appeared first on Kulturni kišobran.

Kansku premijeru ispratile su negativne kritike po kojima je film bled, nejasan i razvučen. Uobičajeno za Tarantina, i u ovom filmu pojavljuje se mnogo holivudskih zvezda, a glavne uloge dodeljene su DiKapriju i Bred Pitu, kojima je ovo prvi zajednički film. Aktivisti i simpatizeri MeToo pokreta dočekali su film sa pitanjem zbog čega je glavnoj glumici, Margot Robi koja igra tragično nastradalu ženu Romana Polanskog – Šeron Tejt, dodeljeno tek nekoliko replika. Tarantino je na to odgovorio da se ne slaže sa tom hipotezom. Ipak, stvari između MeToo pokreta i Tarantina mnogo su dublje od ovog zajedljivog komentara.

Deveti Tarantinov film ujedno je i prvi film koji ovaj reditelj radi bez Vajnštajna. Nakon što su brojne holivudske glumice izašle sa dokazima i optužbama protiv producenta, Tarantino je raskinuo saradnju sa Vajnštajnovom producentskom kućom MiraMax, a u medijima se pojavila i njegova izjava da je bio upoznat sa pojedinim slučajevima i da mu je žao što nije ništa preduzeo. Na dugačkoj listi Vajnštajnovih uspeha, Tarantino je na vrhu. Decenije Tarantinovog stvaralaštva nerazdvojive su od Vajnštajna, a njihov odnos prevazilazio je poslovne kontakte i tokom vremena je postao prijateljstvo. Nakon što su u javnosti eksplodirala Vajnštajnova iživljavanja, Tarantino je raskinuo saradnju i sa njim i sa njegovom producentskom kućom MiraMax. Ipak, razlaz jednostavno neće biti dovoljan da „opere“ Tarantina. Ozbiljni su i dobro argumentovani pozivi na bojkot Tarantinovih filmova, a odluka da u karijeri ne snimi više od 10 filmova u ovim okolnostima se čini mudrom.

„Bilo jednom u Holivudu“, novi film Kventina Tarantina

Bilo jednom u Holivudu treba gledati sa ovim informacijama. Tarantino svoj film posvećuje Holivudu koga odavno više nema. Okosnicu filma čini priča o glumcu čija je karijera na zalasku i njegovom odnosu sa svojim kaskaderom. Pre specijalnih efekata i u svojim dečijim koracima, filmska industrija bila je značajno drugačija. Dok je kaskader (Bred Pit) srećan zbog svakog dana koji provodi van zatvora – zbog sumnjivih okolnosti u kojima mu je stradala žena, glumac (Leonardo DiKaprio) koji se proslavio u kaubojcima je na ivici očaja zbog završetka svoje karijere. Nema sumnje da je DiKaprio imao lakši zadatak, jer možemo da pretpostavimo da se svaki glumac ikada susreo sa emocijama koje je bilo potrebno da dočara. Očekivano, obojica su opravdali svoje statuse svetskih zvezda i svoje uloge izneli maestralno.

Tokom skoro dva sata – film traje 160 minuta, Tarantino postepeno pomera toleranciju na nasilje kojim se film završava. Površna upoznatost sa slučajem Šeron Tejt nije dovoljno opravdanje za završetak filma. Svestan toga, Tarantino će vas uvući dublje. Pokušava da probudi u publici emociju u kojoj je nasilje ne samo poželjno, već smo srcem i dušom za to. Prekrajanje ovog događaja vraća nas na bajkoviti naslov filma. Da je makar tako bilo, da je makar neki stari Holivud „spasio“ onaj u nastajanju; Da je makar neki filmski „lovac na ucenjene glave“ prvi dohvatio članove Mensonove sekte pre njihovog krvavog pira…

Uz vernu rekonstrukciju Holivuda svog detinjstva, sa ovim filmom Tarantino je sebi zadao težak zadatak. Dok je u „Inglourious Basterds“ bilo i suvišno objašnjavati zašto je dobro ubiti Hitlera, ovaj put se radi o hipi-komuni. Zašto bi iko bio nasilan prema naširoko poznatim pacifistima – hipicima? Tarantino nam daje svoj razlog i svoje objašnjenje toga zašto ne treba suditi prema namerama, već delima. Poručuje nam – oprezno sa zavodljivim novim idejama, samo u bajci se završavaju lepo.

Piše: Milena Marić

Foto via Kombank dvorana

The post Bilo jednom u Holivudu – Tarantinova bajka o zavičaju appeared first on Kulturni kišobran.

Red koji vlada u Gileadu je savršenstvo bez premca, a iz svake sekunde posmatranja tog savršenstva podilaziće vas jeza kao da gledate najstrašniji horor ikada snimljen. Sva jeza koju budete osetili, neće biti izazvana nikakvim baucima koji iskaču iz mraka, već odnosima koji vladaju u Gileadu.

Usled raznih problema ali i niskog nataliteta odlučeno je da sve žene sposobne da rađaju, budu stavljene na upotrebu upravljačima u društvu i za njih, kao prisilne surogat majke, rađaju decu. Ustanovljena su ritualna silovanja tih žena kroz koje se planira populaciono zanavljanje. Surogati se nazivaju sluškinjama, ali su i celokupni društveni odnosi i ustrojstvo promenjeni i nametnuta je nova društvena etikecija i norme.

Prva sezona ove serije, ona koja je zasnovana na romanu Atvudove, prati priču jedne „sluškinje“ – neposlušne Džun Ozborn (June Osborne). Džun, u Gileadu zvana Ofredova (Offred), ne želi da se pomiri sa sudbinom. Uhvaćena je u pokušaju bekstva, razdvojena od muža i ćerke i predata komandantu Fredu Voterfordu (Fred Waterford) koga igra sjajni Džozef Fajns (Joseph Fiennes).

Budući da su prve dve sezone ove serije nagrađene Emijima i Zlatnim globusima, čini se da su scenaristi dorasli zadatku u nastavljanju prvobitne priče. Više nego uverljiva gluma glavnog ženskog lika Elizabet Mos (Elisabeth Moss), nagrađena Zlatnim globusom, držaće vas prikovane za ekran svake sekunde u svim epizodama.

Premijera treće sezone je najavljena za 5. jun. Trejler koji je pušten pre nekoliko sedmica najavljuje novih izuzetno napetih 13. epizoda. Odlična prilika za bindžovanje i neizostavnu nestrpljivost iščekivanja svake naredne epizode.

Gilead je istovremeno fantazija i opomena. Nakon odgledane serije neće vam biti svejedno i teško ćete sedeti ravnodušni prema izvesnim političkim trendovima savremenog sveta. Da li ste dovoljno hrabri za Sluškinjinu priču?  

Piše: Milena Marić

Foto: Youtube/Printscreen/Hulu

The post Pod njegovim okom – nova sezona Sluškinjine priče appeared first on Kulturni kišobran.

Serija počinje dve godine nakon katastrofe, samoubistvom Valerija Legasova, ruskog naučnika koji je rukovodio na brzinu sastavljenom komisijom. Od prvog kadra ove serije postoji kontinuitet savršenosti kroz koji će vam odmah biti jasno kako je u tako kratkom roku postala popularna do mere da ugrožava popularnost i gledanost najgledanije serije ikada. Eksplozija nuklearnog reaktora u Černobilju nije ni fikcija ni epska fantastika, a gotovo da ima odlike oba žanra. Ono što je čini remek delom je istina, ali i scenografija koju su HBO producenti ispratili do najsitnijih detalja. Sitničavim poznavaocima svakodnevnog života u Ukrajini (i zoni uticaja SSSR-a) jedino može da smeta jezik, ali to bio bio zlonamerni komentar.

Gotovo sve što treba da znate o politici i uređenju SSSR-a i odnosu sa satelitskim državama, vidi se kroz ovu mini seriju, i to bez holivudizacije i nepotrebnog preterivanja. Možda bi bilo i teško preterati i to je za obradu ove teme veći izazov nego što se čini na prvi pogled.

Stroga partijska hijerarhija i strah usporavali su protok informacija. Već sklerotični sistem, za vreme mandata Gorbačova, jedan je od glavnih uzroka ne samo neadekvatnih reakcija, već i same katastrofe. Odluka o evakuaciji stanovništva doneta je paušalno, bez konsultacije i struke i angažovane komisije, a prve žrtve černobiljske katastrofe bili su mladi ljudi bez potrebnog iskustva i znanja, postavljeni na odgovorne pozicije visokog rizika, a nesreći je prethodio veći broj manjih incidenata. Vidimo i večitu spremnost ovakvih sistema da probleme rešava nemilosrdnim žrtvovanjem sopstvenih ljudi. To je kontinuitet primetan od uspostavljanja sistema, pa do njegovog kraha. Pozivanje vatrogasaca da gase vatru – uz informaciju da je zapaljen krov reaktora, ili neobaveštavanje građana Pripjata i radnika nuklearke o razmerama katastrofe, uprkos već postojećim sumnjama i neoborivim dokazima, pokazuju nam svu sistemsku surovost na koju su bili osuđeni ti ljudi.

Informacije su pokušavale da se prikriju čak i kada je bilo jasno o kakvom je incidentu reč. Tek nakon što su se u Švedskom Forsmarku oglasili alarmi, Moskva je priznala manji incident, dok je TASS izveštavao o nuklearnom incidentu u  USA. Manji deo ovog ponašanja objavšnjiv je inercijom hladoratovske paradigme, veću odgovornost treba pripisati inerciji nepogrešivosti sistema odlučivanja. Ukoliko je u vrhu rečeno da situacija nije alarmantna, ili da se drži pod kontrolom, koliko god zapravo bila alarmantna situacija na terenu, stvarnost će biti ignorisana a ljudi žrtvovani.

Mini serija o Černobilju nam dolazi kao otrežnjenje posle serije o zmajevima i kraljevima iz izmišljenog doba. Ona je više od kinematografskog remek dela. Ona je podsećanje na nešto što svet često ume da zaboravi dok se zabavlja utopijskim fantazijama. Birokratija je radioaktivna i smrtonosna.

Piše: Milena Marić

The post Černobilj – bezbedno i poželjno za gledanje bez zaštitne opreme, posebno bez ružičastih naočara appeared first on Kulturni kišobran.

Tako, Herzog ne govori eksplicitno da su starci na čelu ruske komunističke partije, a samim tim i Sovjetskog saveza, doprineli postavljanju Gorbačova na vrh, ali gledaoci to dobro vide kroz snimke sahrana Brežnjeva, Andropova i Černjenka. Najmlađi sekretar sovjetske komunističke partije, biće i onaj koji ne samo da će doživeti raspad Sovjetskog Saveza i okončanje Hladnog rata, već će u njemu igrati aktivnu ulogu.

Za Herzoga je susret sa Gorbačovim ličan. Ovaj hrabri i nagrađivani nemački autor, koji pripada širem značajnom krugu nemačkih reditelja, nedavno je napravio online kurs filmske režije. Poruka koju upućuje polaznicima kursa, slična je poruci koju možemo da vidimo u svim njegovim filmovima. Prema Herzogu, za dobar film vam nije neophodna skupocena oprema, specijalni efekti i ogromna ekipa. Dovoljno je vaša odlučnost da ćete snimiti dobar film, za sve ostalo ćete se snaći. Takav pristup filmu, vidimo i u ovom Hercogovom dokumentarcu.

Hercog ne prilazi Gorbačovu kao novinar, ne postoji namera da svog sagovornika sačeka iza ćoška, poluspremnog, sa nezgodnim pitanjima. Hercog otvoreno iskazuje divljenje i ljubav prema Gorbačovu. Uostalom, razgovara sa čovekom koji je doprineo ponovnom ujedinjenju Nemačke, na čemu mu je Hercog, po sopstvenim rečima, zahvalan. On portretira Gorbačova kao iskrenog i autentičnog ruskog provincijalca, čoveka iz naroda, poljoprivrednika koji je stekao široko i kvalitetno obrazovanje na prestižnom Moskovskom univerzitetu i kasnije sebi prokrčio put do vrha komunističke partije SSSR-a.  Gorbačov je oduvek bio drugačiji, bio je najava novog vremena.

Iako su istorijski događaji već odigrana predstava, uvek je vredno osvrnuti se na one koji su obeležili celu epohu. Kroz film ispunjen kultnim scenama prošlog veka, poput nastanka i uspona Solidarnosti u Poljskoj, rušenja Berlinskog zida i žičane ograde na Mađarsko-Austrijskoj granici ili susreta Tačer-Regan-Gorbačov, Hercog po sopstvenim rečima javnosti šalje subverzivnu poruku.

Svetskim silama su rukovodili ljudi koji su bili dalekovidi i imali jasnu viziju napredovanja kroz saradnju. Barijere su bile prepreke takvoj slici sveta. Nova HBO mini serija o černobiljskoj katastrofi, a koja je svojim kvalitetom privukla dosta pažnje, podseća nas o kakvom su svetu pregovarali svetski lideri pre 30ak godina, i zbog čega.

Herzog pita Gorbačova šta bi voleo da mu piše na nadgrobnoj ploči. Bez mnogo razmišljanja, Gorbačov odgovara „Probali smo“. Ovaj dokumentarni film prilog je istoriji probanja u svetu, a vešti nemački autor će učiniti da u ovom pokušaju gledaoci osete duboko strahopoštovanje prema hrabrosti jednog čoveka. Ostaje da svako od nas razmisli o sopstvenim mogućnostima u ovom vremenu. Da li ćemo posmatrati istoriju kao nešto što je prošlo, ili ćemo je razumeti i onima koji dolaze ostaviti novu istoriju? Da li ćemo i mi moći da kažemo za sebe da smo makar probali?

Piše: Milena Marić  

Foto: Youtube/Printscreen/Beldocs

The post Probali smo – recenzija filma „Upoznati Gorbačova“ appeared first on Kulturni kišobran.