kada zamišljam naš ponovni susret

Zamišljam te sa nekih desetak kila viška

Koje se ocrtavaju na stomaku

Koji ti ipak nekako simpatično pristaje

I burmu koja ti steže domali prst

Odveć si odustao od pokušaja da je odvojiš od prirodnog joj staništa

S kojim je srasla

Iako si se razveo

Njoj je mesto tu

Tu pripada

Osmehuješ se podjednako šarmatno

Kao nekad

Nakon nekog vremena

Tvoj osmeh i dalje pleni prostorijom

Ali i dalje sija samo za odabrane

Kojima šapne

To će biti naša mala tajna

I letnji povetarac koji ti mrsi večite lokne

A srešćemo se nepogrešivo u leto

U vazduhu zasićenom lipinim mirisom

Jer leto je trebalo da bude naše vreme

Zima sve uvek pokvari

Dobro možda ne baš sve

Kao da smo juče gledali kako se magli tu pred našim očima

Prozorsko okno od toplog daha

Kao da je juče bilo

kad si znao da ću se iz besciljne šetnje gradom

Vratiti s novim parom pantalona

Iako ih već imam previše

Kao da si mogao pogoditi da i dalje naručujem isto

Kad sednem da slušam pesme koje smo slušali

da i dalje pričam previše

i da se smejem grohotom

kao tad

kao pre nego što se desi faza

koju tako olako volimo da nazovemo

„nakon nekog vremena“

i kad shvatimo da se i dalje bojimo

bojimo se da volimo

ali smo voleli da zamišljamo

kako ćemo se neustrašivo voleti

kako ćemo biti veličanstveni

i neuhvatljivi

u vremenu i prostoru

i kako je potpuno izlišno praviti bilo kakve računice

a naročito u šta ćemo se pretvoriti

kada se jednoga dana

u smiraj julskog predvečerja

ponovo sretnemo

nakon nekog vremena

Slušajte dok čitate:

Foto: Pexels

The post Nakon nekog vremena appeared first on Kulturni kišobran.