Neprilagođena Merijen Šeridan (Marianne Sheridan), učenica srednje škole u Irskoj nije tipična nepopularna tinejdžerka. Prema svojim vršnjacima ona gaji prezir, tipičan odbrambeni mehanizam, ali njena drskost nije usmerena samo prema društvu iz razreda, već i prema nastavnicima. Ipak, ona je ćerka ugledne advokatice, pripadnica visoke klase koja uživa u blagodetima finansijske bezbrižnosti.

Da stvari nisu tako bajkovite, da i “bogati plaču”, saznajemo kasnije kroz priču o njenom nasilnom ocu, hladnoj i distanciranoj majci i takođe nasilnom starijem bratu. Njihova kućna pomoćnica je majka njenog druga iz razreda simpatičnog Konela Voldrona (Connell Waldron), kog maestralno igra mladi Pol Meskal (Paul Mescal), nominovan za ovogodišnju Emi nagradu za najboljeg glumca.

Kratke epizode prate nekoliko ključnih godina, poznati “formativni period” u životu Merijen i Konela. Krajem srednje škole, oni otpočinju romantičnu vezu koja će im obeležiti živote.

Normalni ljudi pokušavaju da uhvate delić onoga što je preživeo svako od nas. To su nepotrebno tajne veze, komplikovani muško ženski odnosi i fatalne ljubavi. To su i pogrešne ili neizgovorene reči, kobni nesporazumi, potreba da se bude kul, da se živi sopstveni imidž, zbunjena potraga za autentičnošću kao karakteristika odrastanja u savremenom svetu. Jer u ovom duhu vremena postavlja se pitanje razlaza između slike koju gradimo pred drugima i ono što mi zaista jesmo. Ove dve stvari su u mladosti razdvojene na poseban način. Negde je napisano da savremeno doba proizvodi starmalu decu i infantilne odrasle ljude, pa kad Merijen i Konel kao studenti, nakon ljubavnog fijaska iz srednje škole, pokušavaju da to prevaziđu i uprkos osećanjima budu samo prijatelji, oni pokušavaju da se ponašaju onako kako misle da bi se ponašali emotivno zreli ljudi.

Kroz epizode se gradi i na kraju jasno vidi i fenomen naučenih obrazaca kod žena. Odrastanje uz nasilnog oca, ostavilo je neizbrisiv pečat na Merijen i njenog starijeg brata. Njeno nisko samopouzdanje, koje u društvu uspešno maskira imidžom, pojavljuje se kasnije kao jedina stvar koja je zadovoljava u odnosima sa muškarcima nakon Konela. Da li je i Konel – koji nije želeo da drugi ljudi znaju za njih dvoje, ipak bio samo jedan korak na njenom putu razumevanja same sebe?

Da duh vremena nije darežljiv ni prema muškarcima, vidimo kroz Konelovu sudbinu. Nakon uspešnog početka studija, on ostaje vezan za svoj rodni grad i društvo iz srednje škole, ali iz neuglednog porodičnog konteksta, dovoljno povučen i sa produženom željom za pripadnošću. Samoubistvo jednog od najboljih prijatelja iz srednje škole tako za Konela predstavlja okidač za depresiju koja će mu dalje narušiti nove odnose. Iako se u tom trenutku nastavlja njegova komplikovana veza sa Merijen, kraj nije ono što bi se očekivalo od romantične filmske priče.

Normalni ljudi vas neće potresti i uznemiriti, ali ni nasmejati i zabaviti i nećete ih zaboraviti nakon gledanja. U njima ćete lako prepoznati sebe. Ono što ste rekli ili niste, ono što se desilo ili je moglo da se desi, ono što ste izgubili, ali i dobili.

Na kraju, možda i jeste stvar emotivne zrelosti gledati odnose kroz tu perspektivu, zato Normalni ljudi i nisu serija za tinejdžere, već za odrasle ljude. Jednostavno, postoji ozbiljna opasnost da tinejdžeri koji upravo žive scene i odnose iz ove serije ne bi razumeli šta je u tome priča. Za priču je, kao i za tango, ipak potrebno dvoje. Ova serija će vas podsetiti na to da u našim raspalim mladalačkim i fatalnim ljubavima ipak postoji zrno dobrog i u razlazu. Možda je to zrno Konelova spisateljska karijera, ili politički angažman Merijen, a možda i samo škola za sledeću fatalnu ljubav.

Foto via SpoilerTV

The post Normalni ljudi – ljubav će nas opet rastaviti appeared first on Kulturni kišobran.