Reč je izložbi fotografija u organizaciji Autonomne pokrajine Madrid, koja otkriva tragove koje su sredinom prošlog veka u Madridu ostavile filmske zvezde zlatnog doba Holivuda dok su radile i živele u španskoj prestonici. Izložba „MAD about Hollywood“ sastoji se iz dva dela, od kojih će prvi deo biti otvoren već 10. maja u holu Jugoslovenske kinoteke. Drugi deo izložbe biće otvoren 18. maja u galeriji Instituta Servantes.  

Postavku čine fotografije iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, časopisi i audiovizuelni materijali na kojima se nalaze likovi Ave Gardner, Orsona Velsa, Kerija Granta, Elizabet Tejlor, Marlen Ditrih i brojnih drugih zvezda, zahvaljujući kojima imamo utisak da šetamo ulicama Madrida i prisustvujemo snimanjima koja su se odigrala u pejzažima ove regije. Izložba nas upoznaje sa holivudskim nasleđem u Madridu, ali ukazuje i na madridski doprinos holivudskom umetničkom univerzumu, budući da su mesta poput Muzeja Prado, avenije Paseo de la Kasteljana, dvorca Mansanares ili planinskog venca La Pedrisa, postala poprišta ovih holivudskih superprodukcija.

„Izložba je iziskivala značajan istraživački rad po različitim arhivima i kolekcijama fotografija. Fotografije, od kojih je većina do sada neobjavljena, spontane su, prirodne i svakodnevne, nastale na granici fotoreportaže i pristojne paparaco fotografije“, navodi kustoskinja izložbe Esperansa Garsija Klaver. „Ovaj projekat doprineo je da i dalje prisutni trenuci iz života i stvarnosti ugledaju svetlost dana, ali je prikazao i do tada nikad viđene magične trenutke, zahvaljujući nespornim protagonistima ‘fabrike sreće’ (poznatim samo iz časopisa i sa filmskog platna), iz jedne od najvažnijih etapa u istoriji kinematografije u kojoj je Madrid bio jedan od filmskih centara.“

Pedestih godina, nakon izmeštanja filmskih setova van Holivuda, u Madrid pristižu superprodukcije i on postaje sedište međunarodnih projekata, dolazaka i odlazaka glumaca i filmskih radnika, što je dovelo do snimanja filmova poput „Spartaka“ Stenlija Kjubrika, „Ponoćnih zvona“ Orsona Velsa, „Doktora Živaga“ Dejvida Lina ili „Sida“ Entonija Mana. Pored toga, međunarodna snimanja podstakla su kvalitet i međunarodne angažmane španskih filmskih stručnjaka poput Hila Paronda, Ivon Blejk, Manuela Berengera i Tedija Viljalbe.

Ovaj kontekst obogatio je i Madrid elegancijom i uzvišenošću velikih glumaca. Filmske zvezde  koje su se pojavljivale u časopisima ili na filmskim platnima, mogle su da se sretnu i na obližnjim mestima: Grejs Keli kako prisustvuje misi u manastiru Los Heronimos, Odri Hepbern koja kupuje u kvartu Salamanka, Entoni Man i Čarlton Heston u poseti dvorcu Mansanares el Real ili Sofija Loren koja snima u „Bronston studiju“ u Las Matasu.

„MAD about Hollywood“ objedinjuje brojne fotografije, ali i časopise iz institucija kao što su Regionalni arhiv Autonomne pokrajine Madrida, Agencija EFE, Nacionalna biblioteka Španije, Španska kinoteka, Getty Images i značajnog broja privatnih kolekcija.

Izložba je deo pratećeg programa 13. festivala savremenog filma na španskom jeziku „Španski metar“ i biće otvorena u Jugoslovenskoj kinoteci do kraja juna, a u galeriji Instituta Servantes sve do 16. avgusta. Ulaz je slobodan, uz poštovanje važećih epidemioloških mera.

Foto: © Elizabet Tejlor i Majkl Vajlding sa novinarima u hotelu Kasteljana Hilton u Madridu, septembar 1953. Autor: Herardo Kontreras, Arhiv fotografija Herardo Kontreras, Regionalna arhiva Autonomne pokrajine Madrid

The post MAD about Hollywood: Izložba o Holivudu u srcu Španije appeared first on Kulturni kišobran.

Iako nikada nije upoznala Anu, njih dve su živele paralelne živote. Bile su isto godište, delilo ih je nešto manje od 100 kilometara, i obe su preživljavale užas tokom nemačke okupacije Holandije. U jednom su se razlikovale: Ana je bila Jevrejka.

To beleži Robert Matzen u knjizi „Holanđanka: Odri Hepbern i Drugi svetski rat (Dutch Girl: Audrey Hepburn and World War II).

Odri je detinjstvo provela u Holandiji koja je pet godina bila pod okupacijom Nemačke. Živela je u podrumu zbog bombaškog napada, a zamalo je i umrla od gladi jer nije bilo hrane. Ostala je i bez voljenog teče. Oto van Limburg Stirum je bio sudija za prekršaje, a kako nije podržavao nacistički režim, pogubljen je 15. avgusta 1942. godine. Odri nije volela da govori o ovim mračnim godinama svog života.

Po Matzenu, kada je Odri pročitala Anin dnevnik, to ju je shrvalo.

„Označila sam gde je (Ana) rekla ‘Pet talaca danas ubijeno’, rekla je Hepburn godinama kasnije. ‘To je bio dan kada je teča upucan. I rečima ovog deteta, čitala sam ono što je bilo u meni i još uvek je tamo. Ovo dete koje je bilo zatvoreno. . . napisala je ceo izveštaj o svemu što sam doživela i osetila.“

Ana je umrla od tifusa u koncentracionom logoru 1945. godine. Njen otac Oto je bio jedini preživeli član porodice. Kada je Anin dnevnik pretočen u film 1959. godine, Anin otac je zamolio Odri da igra njegovu ćerku na filmu.

Odri je, pak, nije mogla. „To me je ponovo toliko uništilo da sam rekla da ne mogu da se nosim sa tim“, rekla je ona kasnije.

„Kao da se to dogodilo mojoj sestri… na neki način, bila je moja sestra po duši“.

Anu je u filmu glumila Mili Perkins. Film je 1960. osvojio tri od osam Oskara za koje je bio nominovan.

Odri je u kasnijim godinama čitala iz Aninog dnevnika kako bi prikupljala novac za UNICEF.

„Zbog rata, nije ništa uzimala zdravo za gotovo. Sve je imalo vredsnost. Jednom kada ste preživeli, uvek ste preživeli“, napisao je Odrin sin Luka Doti u predgovoru Matzenove knjige.

Izvor: People.com/Liz McNeil

Prevela i priredila: Miljana Miletić

Foto: Wikimedia Commons / Bud Fraker, 1953 / Kolaž

The post Zašto je Odri Hepbern odbila da glumi Anu Frank na filmu appeared first on Kulturni kišobran.

Eda Ketlin Van Hemstra Hepbern-Ruston rođena je 4. maja 1929. u Belgiji gde je provela najranije detinjstvo. Otac Džozef Entoni Raston bio je irski bankar, a njena majka Ela fan Hemstra pripadnica holandske aristoktratije, čiji su preci bili francuski i engleski kraljevi. Zbog takvog porekla roditelji su je učili bontonu, plemićkim manirima, ženstvenosti. Odgajali su je kao princezu, ali to nije dugo potrajalo. Nakon što je napunila šest godina, roditelji joj se razvode a otac, nacistički simpatizer, napušta ih zauvek. Godinama kasnije Odri je pokušala da ga nađe.

„Kada se rat završio, u meni se rodila ogromna radoznalost koju do tada nisam ni znala da imam. Preko Crvenog krsta saznala sam da živi u Irskoj, u Dablinu, ali mi je trebalo još mnogo godina da bih se odvažila da mu ponovo napišem pismo. Kada se to desilo, s dvadeset pet godina bila sam dovoljno zrela i umela sam da shvatim da to što je otišao ne znači da me ne voli. Sakupila sam snagu i otišla da ga vidim. Nikada ga nisam mrzela jer je moja majka uvek o njemu govorila pozitivno i zbog toga sam joj bila beskrajno zahvalna. Učinila je da budem veoma ponosna na tatu.ˮ

Sa početkom Drugog svetskog rata, Odri se sa svojom majkom preselila u Norvešku. Živele su u malom stanu punom vlage u kojem se razbolela od anemije. Kraj rata dočekala je i bolesna i gladna. Tada je uvidela kako izgleda ljudska patnja zbog čega je svoj život posvetila borbi za ljudska prava i radu u Unicef-u.

„Nikada neću zaboraviti užasne scene koje sam tada videla. Svakodnevno su odvozili pune kamione jevreja u koncentracione logore. Trenutak koji mi je i dan-danas u sećanju jeste onaj kada sam videla jednog plavokosog dečaka koji mirno odlazi u sigurnu smrt. Na sebi je imao kaput nekoliko brojeva veći, i osmeh na licu. Bila sam dete koje se, posmatrajući ga, divi drugom  detetu. Zbog toga sam svoj život posvetila radu u Unicef-u.ˮ

Nakon rata, šesnaestogodišnja Odri sa svojom majkom seli se u London. Da bi preživele njena majka prihvatala je razne poslove, a Odri je bila balerina i model. Glumom počinje da se bavi 1951. kada uviđa da će tako lakše isplatiti troškove.

Njeni najpoznatiji filmovi su „Praznik u Rimuˮ, „Sabrinaˮ, „Rat i mirˮ, „Ljubav po podneˮ, „Priča o kaluđericiˮ, „Šaradaˮ, „Moja lepa gospođicaˮ, „Kako ukrasti milionˮ, „Doručak kod Tifanijaˮ. Osim filmske, igranjem na Brodveju stvarala je i pozorišnu karijeru.

Za svoju karijeru i humanitarni rad dobila je mnogo nagrada i priznanja.  Predsednička medalja slobode, Humanitarna nagrada Džin Heršolt, nagrada Udruženja filmskih glumaca za životno dostignuće, Emi, Toni, BAFTA, Zlatni globus i mnoge druge. Svakako, najznačajniji je Oskar za najbolju glavnu glumicu u filmu „Praznik u Rimuˮ, u kojem joj je partner bio Gregori Pek. 

Udavala se dva puta, za glumca Mela Ferera sa kojim ima sina Šona i za italijanskog doktora Andrea Dotija sa kojim ima sina Luku.

Početkom devedesetih se operisala zbog raka na slepom crevu, ali joj to nije pomoglo. Umrla je 20. januara 1993. u Švajcarskoj.

„The Audrey Hepburn Storyˮ, biografski film o njoj snimljen je 2000. godine. Čast da je glumi pripala je Dženifer Lov Hjuit.

Poštansku marku sa njenim likom izdala je pošta SAD-a 2003. godine. 

Proglašena je najlepšom ženom 20. veka, a iza nje su ostali mnogi citati o lepoti:

„Lepota žene nije u odeći koju ona nosi, figuri o kojoj brine, niti u načinu na koji češlja svoju kosu. Lepota žene je u njenim očima, jer oči su vrata do njenog srca, mesta gde ljubav počiva. Istinska lepota žene ogleda se u njenoj duši.ˮ

„Za lepe oči, potražite dobro u drugima. Za lepe usne, govorite samo učtive reči. I za staloženost, hodajte znajući da nikada niste sami.ˮ

„Šminka može učiniti da izgledate lepo spolja, ali ne pomaže ukoliko ste ružni iznutra. Osim ako ne jedete šminku.ˮ

Još jedna kultna scena iz filma „Doručak kod Tifanijaˮ jeste scena u kojoj Odri svira i peva pesmu „Moon Riverˮ.

Piše: Ivana Atanacković

The post Odri Hepbern – humanitarka u maloj crnoj haljini appeared first on Kulturni kišobran.