Kad biraš reči, nek ti godi
da ih ne biraš bez prezira:
siva nas pesma više dira,
kad se Nejasno s Jasnim vodi.

To su za velom oči krasne,
sjaj sunca kad trepti zrakom,
il’ na jesenskom nebu mlakom
u plavoj zbrci zvezde jasne.

Nek nam je još i Preliv dan,
jedino preliv, a bez Boje!
Samo prelivi lako spoje
flautu s rogom, san uz san.

Od Dosetke ti beži smele,
od kruta Duha, Smeha gnjila;
s njih plaču oči Plavetnila;
sve je to luk iz proste zdele!

Rečitost zgrabi, vrat joj steži!
Pri radu ti se često seti
i Rimu malko opameti,
jer pustiš li je, ona beži.

Za grehe Rime nema reči!
Zar gluvo dete, Crnac ludi
taj jeftin nakit nama nudi
što pod turpijom prazno zveči?

Muzike još, i sveđ, i dugo,
da stih ti tako smeo važi
leteći iz duše koja traži
druge ljubavi, nebo drugo.

Nek stih ti bude avantura,
u hitrom vetru jutra rasut,
od kog metvica i smilje cvatu…
Sve drugo je – literatura.

Foto: Wikimedia Commons; Naslikao Frédéric Bazille

The post Pesničko umeće / L’art poetique – Pol Verlen appeared first on Kulturni kišobran.