Do sada je snimljeno pet filmova o Veseloj udovici. Da li ste gledali neki od njih ili predstavu u pozorištu?

Odgledao sam samo film sa Morisom Ševaljeom za koji mislim da je i previše karikaturalan. Prikazan je prvi put davne 1934. a svrstan je u žanr muzička komedija – romansa. Film je imao veliki uspeh. Nažalost, nisam imao prilike da odgledam pozorišnu predstavu uživo, ali sam odgledao snimljene odlomke predstave kod kuće.

Kako vam se dopada knjiga o Veseloj udovici na engleskom koju je napisao Dr. Ljubo Vujović „The Merry Widow“ i zašto mislite da je važna?

U pitanju je vrlo zanimljiva i izuzetno dokumentovana knjiga o originalnoj priči, o velikoj opereti koja je obeležila vreme u kojem je nastala. Mislim da je knjiga veoma važna jer oživljava ovu priču, a kroz nju i oduševljenje prema balkanskim zemljama koje evropska društva tog vremena nisu krila. Ona je dobar alat koji može doprineti produkciji operete u Crnoj Gori. Ova knjiga je izložena u Theater an der Wien, a baš u tom pozorištu odigrana je prva predstava „Vesele udovice“ u Beču 30. decembra 1905.

Iako ste zabranu sa „Vesele udovice“ simbolično skinuli pre šest godina, ona se još uvek ne izvodi u Crnoj Gori. Šta biste poručili kulturnim radnicima u Crnoj Gori?

Zaista sam 2014. zajedno sa svojim prijateljem iz Njujorka Dr Ljubom Vujovićem simbolično skinuo tu zabranu koju je moj pradeda kralj Nikola izrekao. Što se realizacije projekta u Crnoj Gori tiče, problem nije u angažovanju umetnika, već pre svega producenata. Ali mislim da u trenutnim okolnostima pandemije naši sugrađani i kulturni radnici imaju druge prioritete.

Kako danas sa distance gledate na zabranu Crnogorskog kralja Nikole – da se ova opereta ne izvodi u Crnoj Gori? Imate li razumevanja za taj njegov potez?

Iako sam u načelu protivnik cenzure, savršeno razumem reakciju kralja Nikole jer je scenario na direktan i karikaturalan način predstavio njegovu porodicu i Crnu Goru u jednom za nju vrlo teškom periodu. Ali prošlo je više od jednog veka i ona ostaje jedno važno i vrlo začajno delo tog bezbrižnog vremena u Evropi uprkos olujama koje su se polako akumulirale. Više nema razloga da crnogorska javnost bude uskraćena za ovu čuvenu operetu.

Uostalom, ako bi trebalo da radim režiju ove predstave, pozadina bi sigurno bila ekran na kojem bi se smenjivale ahrivske slike Balkanskih ratova, kako bi se scenario smestio u njegov kontekst.

Šta mislite o Ristu Rundu i protestu u Beču koji je on organizovao početkom 20. veka zajedno sa ruskim studentima i prekinuo izvođenje pozorišne predstave „Vesela udovica“?

Nakon jednog veka na ovo delo možemo drugačije gledati i možemo prevazići tu karikaturalnu stranu scenarija kako bismo se prepustili divnim melodijama i sentimentalizmu. I sam sam bio među onima koji su osporavali njeno izvođenje, tako da dobro razumem Rista Runda i ruske studente, ali i pojedince koji su i dalje šokirani takvim predstavljanjem Crne Gore. Ali danas, nakon više hiljada izvođenja u svetu, „Vesela udovica“ predstavlja svetsku kulturnu baštinu.  

Za mene ova bečka opereta kompozitora Franc Lehar-a, premijerno izvedena davne 1905. u svojoj lepršavosti, ima i jednu tragičnu stranu za koju mislim da je zanimljiva. Podseća me na koncert koji se održava na Titaniku dok brod tone.

Francuske novine su često pisale o Danilu, opisujući njegovo loše parisko društvo kao sramotu za Crnu Goru. Šta vam je otac Mihailo pričao o njemu? Da li ga je opereta predstavila u pravom svetlu ili se njegova životna priča prvo dobro „zavrtela“ u javnosti, pa je zatim pretočena u scenario?

Nestanak Crne Gore kao države 1918, kao i izgnanstvo moje porodice nakon tri veka dobre i lojalne službe je nešto što je bilo strašno bolno i doprinelo je njenom raspadu. Kako su bili odvojeni zbog izgnanstva, moj otac Mihailo više nije imao kontakte sa svojim stričevima, pa tako ni sa Danilom.  

Nakon smrti kralja Nikole 1921. njegov najstariji sin knjaz Danilo abdicirao je u korist svog bratanca, a mog oca Mihaila koji je u to vreme imao samo 13 godina. Kako je njegov otac Mirko umro u Beču 1918. a njegova majka je otpočela nov život u Parizu – daleko od njegovih stričeva. Nikada mi otac Mihailo nije ispričao tu bolnu priču i tek sam se nakon njegove smrti za nju počeo interesovati. Ono malo što sam čuo o Danilu nije baš bilo pohvalno. Govorilo se da više voli mondenski i blistav život Zapada od oštrih cetinjskih zima, kao i da je abdicirao, ostavljajući brod „Crnu Goru“ da tone.   

Ali gledano iz Beča ili Pariza, ta mala Crna Gora, izgubljena u planinama i na bojnim poljima, usred kojih su živeli prinčevi i princeze, mogla je nahraniti maštu i nadahnuti scenariste tog vremena.

Pročitajte još i: Dr Ljubo Vujović: Nepoznati detalji o zabranjenoj opereti Vesela udovica u Crnoj Gori

ŠTA PRINC RADI U IZOLACIJI

Kako smo intervju sa Princem Nikolom vodili u vreme epidemije virusa COVID-19 nismo mogli, a da ga ne pitamo kako provodi vreme u Parizu u izolaciji.

Šta god radili, vreme prolazi, i uprkos usporavanju društvenog života i profesionalnih obaveza, i dalje smatram da je dan prekratak. Pariz je gotovo pust… U kontaktu sam sa timom naše Fondacije u Crnoj Gori radimo pripreme projekata koji će uslediti nakon izolacije. Isto tako nastojimo da sagledamo na koji način možemo učestvovati u nacionalnoj solidarnosti. Redovno se čujem sa decom i unucima. Svakog dana vozim sobni bicikl i slušam muziku. Tišinu koristim da čitam i sviram flautu.

Foto: Privatna arhiva Princa Nikole

The post Život prestolonaslednika Danila pretočen u scenario appeared first on Kulturni kišobran.