My love for my country is my religion.

Detinjstvo i brak

Marija Aleksandra Viktorija – princeza od Edinburga, rođena oktobra 1875. godine u britanskoj kraljevskoj porodici, kao najstarija kćerka i drugo dete  princa Alfreda, vojvode od Edinburga, i ruske vojvotkinje Marije Aleksandrovne, bila je krštena kao pripadnik Engleske crkve (Anglikanstvo).

Kada je Mariji princ Džordž od Velsa, njen blizak rođak i budući kralj Engleske ponudio brak, njena majka, pravoslavna Ruskinja, ali pronemački orijentisana, odlučno je odbila prosidbu, pozivajući se na neprimereno blisko srodstvo.

Ubrzo nakon toga, Marija je verena za prestolonaslednika Rumunije, Ferdinanda. Brak je sklopljen 10. januara 1893. godine, uz poštovanje i katoličke i anglikanske tradicije. Rani dodiri sa multikulturalnošću i multikonfesionalnošću već su tada oblikovali Marijin svet.

Kraljica Marija kao istaknuti dobrotvor

Ubrzo se prinčevski par našao u kovitlacu ratnih sukoba. U Prvom balkanskom ratu, Rumunija je bila neutralna, ali u strahu od jačanja Bugarske, ušla je u Drugi balkanski rat na strani Grčke, gde je osvojila Silistriju (južnu Dobrudžu), uključujući i grad Balčik, na obali Crnog mora, gde će kasnije Marija izgraditi svoj voljeni letnjikovac.

U toku rata, Marija je kao sestra Crvenog krsta, rizikujući sopstveni život putovala između Rumunije i Bugarske, boreći se protiv epidemije kolere.

Nakon smrti kralja Karola I Rumunskog, princ Ferdinand preuzeo je tron i Marija je faktički postala kraljica Rumunije. Ipak, zbog Prvog svetskog rata koji se u međuvremeno kao crni oblak nadvio nad Evropom, zvanično krunisanje odigralo se tek 1922. godine.

Ni novostečena titula kraljice, kao ni porodična tragedija – smrt najmlađeg sina od tifusa, nisu sprečile Mariju da neumorno nastavi sa humanitarnim radom. U Moldaviji, gde su privremeno izbegli, Marija je obilazila povređene na ratištu, lečila ih u bolnici, dočekivala na voznim stanicama i transportovala do bolnice. Zbog svog altruizma i plemenitosti u narodu je proglašena za „Majku ranjenih„, kao i „Kraljicu vojnika“.

Marija je rodila ukupno šestoro dece, ali je humanitarni rad svoje majke najpredanije nastavila ćerka Marija, poznatija po nadimku „Mignon“.- A nama – kao kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca – supruga Aleksandra I Karađorđevića.

Kraljica Marija kao diplomata i državnik

Doprinos kraljice Marije rumunskom narodu ne počiva „samo“ na humanitarnom radu. Mariju je krasio izuzetno britak um i odlično razumevanje turbulentne političke situacije na međunarodnoj sceni.

Uživala je veliku popularnost među narodom, ali i stvaran državnički uticaj. Određeni istoričari (A. L. Easterman) tvrde da je Ferdinand obavljao samo simbolične kraljevske dužnosti, dok je Marija faktički vladala Rumunijom.

Zahvaljujući svom britanskom poreklu i razgranatoj mreži kontakata, neumorno je lobirala da u slučaju ulaska u rat, Rumunija dobije dobre uslove, te je Ferdinand je 1916. godine potpisao sporazum sa Trojnom Antantom.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, organizovana je mirovna konferencija u Versaju  1919. godine. Cilj Rumunije bio je da povrati svoje teritorije od Austrougarske i Rusije, te da ujedini sva rumunska govorna područja u jednu državu. Ipak, došlo je do sukoba između rumunskog i francuskog premijera, uticaj rumunske delegacije vidno je slabio, što je kulminiralo njenim odlaskom iz Pariza i naknadnom ostavkom rumunskog premijera.

Država se nalazila u  veoma nezavidnoj političkoj situaciji. Rumuniji treba lice, i ja ću biti to lice – na međunarodnu scenu elegantno, ženstveno, ali i neustrašivo – stupila je kraljica Marija. Njen dolazak predstavljao je mnogo više od puke medijske senzacije – strastveno je štitila interese svoje zemlje, odlučno nastavljajući nedovršen posao rumunskog premijera.

Uprkos početnoj nepovoljnoj poziciji, kao i spornom primirju koje je Rumunija prethodno potpisala sa centralnim silama (iako ga kralj nije ratifikovao), Rumunija je uspela da se predstavi kao budući faktor stabilnosti, posebno u strahu saveznika od nadolazeće oktobarske revolucije. Diplomatski uspeh nije izostao, te je konferencija okončana međunarodnim priznanjem svih rumunskih provincija u jedinstvenu Rumuniju, u čiji sastav su tada ušle Transilvanija, Besarabija, kao i deo Bukovine.

Nakon mirovne konferencije, Marija se vratila u Rumuniju, gde je 1922. godine konačno izgrađena pravoslavna katedrala specijalno namenjena ceremoniji krunisanja Ferdinanda i Marije. Priređena je veličanstvena gozba i nezaboravno slavlje za narod, a Marija je i zvanično postala kraljica  Rumunije, i time dodatno učvrstila svoj već istaknuti položaj.

Kraljica Marija kao umetnik

Marija nije bila samo mecena umetnosti – i sama je, kao plodan stvaralac, posedovala kreativan i slobodan duh. Pisala je poeziju, dečje bajke, fikciju… Kako njeni biografi navode – objavila je preko 34 knjige na rumunskom i engleskom jeziku, od kojih je posebno značajna „Priča mog života“.

Tokom privremenog izbeglištva u Moldaviji, Marija je sa svoje tri kćerke nastavila sa humanitarnim ali i umetničkim aktivnostima: objavila je knjigu „Moja zemlja“, a u cilju prikupljanja dobrotvornih priloga za najugroženije.

Takođe, kraljica Marija se bavila i dizajnom. U početku je dizajnirala odeću, kraljevski enterijer i nameštaj, da bi kasnije napredovala i počela da projektuje u potpunosti njene „Kuće iz snova“, kako ih je zvala. Jedna od njenih omiljenih, bila je palata Balčik, na obali Crnog mora.

Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je delom prihoda od prodaje svojih knjiga finansirala izgradnju pomenute palate! Veoma svestrana i talentovana, kraljica se bavila, slikanjem, jahanjem, vajanjem i plesom.

Plemenita, osećajna, skromna i istinski posvećena humanitarnom radu, kraljica je bila poštovana i izuzetno voljena od strane rumunskog naroda.

Kada je Marija prešla u pravoslavnu veru, taj čin označio je vrhunac „romanse“ sa rumunskim narodom koji je usvojio britansku princezu,  romanse u kojoj je ona prihvatila Rumuniju kao svoju zemlju, romanse koju nisu uspele da naruše ni decenije komunističke vladavine koje su obilovale pokušajima da se njene zasluge diskredituju, te da se kraljica Marija prikaže u neprimerenom svetlu.  

Bez mira i u smrti

Nakon što je napustila ovaj svet 18. jula 1938. godine, kraljica Marija  sahranjena je u rumunskom pravoslavnom manastiru Kurtea de Arđeš (Curtea de Argeș), dok je njeno srce, na lični zahtev sahranjeno u Stela Maris kapeli, u okviru voljene Balčik palate.

Međutim, nakon što je Bugarska povratila južnu Dobrudžu, uključujući i Balčik, kraljičino srce prebačeno je u rumunski zamak  Bran. Nažalost, 1968. godine, pripadnici komunističkog režima oskrnavili su kapelu, otvorivši sarkofage. Iako su pokušali da vandalizuju Marijino srce, nisu uspeli – njeno srce već je pripadalo rumunskom narodu.

Nakon nemilog incidenta, srce rumunske kraljice prebačeno je 1971. godine u Nacionalni muzej rumunske istorije, gde nije bilo javno dostupno posetiocima, već je godinama bilo pohranjeno u muzejskom skladištu.

Konačno, novembra 2015. godine, uz intonaciju kraljevske himne i vojnu ceremoniju, srce poslednje rumunske kraljice[1] svečano je prebačeno u karpatski zamak Pelišor (Pelișor Castle), koji ujedno predstavlja i mesto njene smrti. Time je, nakon 77 godina, burno putovanje kraljice Marije koje se nastavilo i nakon njenog života, konačno zaokruženo.

[1] Iako je formalno poslednja kraljica Rumunije bila princeza Helena (od Grčke i Danske), ona je između 1940. i 1947. uživala samo status kraljice majke poslednjeg kralja Mihaja Rumunskog (Michael I of Romania), dok je Marija uživala status poslednje kraljice u svojstvu supruge rumunskog kralja.

Foto: Wikipedia/Collage

The post ŽIVOT (NI)JE BAJKA: Kako je princeza Marija od Edinburga postala poslednja kraljica Rumunije appeared first on Kulturni kišobran.