Činjenica je da su kroz različite periode ljudskog bivstvovanja do danas postojale žene koje su uspevale da se izdignu iznad ograničenja koja im je društvo nametalo i ispišu stranice istorije. Među njima se, naravno, nalazi plejada arapskih žena o kojima se u štampi ne možete informisati, osim ako se sticajem okolnosti ne zainteresujete za temu pa zagrebete ispod površine.

Ovde ćemo se potruditi da ispravimo tu nepravdu, približimo njihovu zaostavštinu i odgovorimo na dugo postavljana pitanja, ukazujući na to da je arapska žena učestvovala i danas aktivno učestvuje u izgradnji nama poznatog sveta.

Ovu seriju tekstova započećemo pričom o ženi koja je ceo svoj kratki život posvetila nauci. Naša prva znamenita Arapkinja je Samira Musa, nuklearna fizičarka iz Egipta. Rođena je u provinciji Garbija 1917. godine. Samira je još kao devojčica znala da čita i piše i imala je fotografsko pamćenje.

Čitala je novine i znala je ceo Kuran napamet. Otac je prepoznao Samirin potencijal i upisao ju je u osnovnu školu u Kairu, gde je završila i privatnu srednju školu koju je osnovala Nabavija Musa, vodeća politička aktivistkinja i pionirka feminističkog pokreta 20. veka u Egiptu. Iz ovog perioda, interesantna je činjenica da je Samira u prvoj godini srednje škole prepisala celu knjigu o algebri, štampala je o trošku svog oca i podelila svim učenicima u razredu.

Upisala je Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Kairu (tada Univerzitet Fuad I) na kom je diplomirala 1939. godine i bila najbolja u svojoj generaciji. Vrlo brzo je postala asistent, a zatim i docent na matičnom fakultetu i bila je prva Egipćanka – univerzitetski profesor. U Britaniji je doktorirala na temu rendgenskog zračenja i njegovog uticaja na različite materijale. Iskreno se zalagala za to da nuklearna medicina bude dostupna svima.

Samira je često govorila: „Učiniću da radioaktivna terapija bude jeftina i pristupačna kao aspirin.“ Revnosno se posvetila tom cilju i tokom svog temeljnog istraživanja došla je do istorijskog otkrića koje bi moglo da pomogne u razbijanju atoma jeftinih metala, kao što je bakar, i na taj način bi otvorilo put pravljenju jeftine atomske bombe.

Želela je da se njen voljeni Egipat i ceo arapski svet nađu u srcu naučnog napretka. Smatrala je da posedovanje nuklearnog oružja doprinosi ostvarenju mira i da svaka država koja propagira mir mora da govori sa pozicije moći. Živela je za vreme Drugog svetskog rata i bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki i njenu pažnju je privukla rana zainteresovanost Izraela za posedovanjem oružja za masovno uništenje i njegovo nastojanje da bude jedina nuklearna sila u regionu. Iz tog razloga je stalno isticala značaj posedovanja nuklearnog oružja i držanja koraka sa dostignućima u ovoj oblasti.

Kasnije je dobila Fulbrajtovu stipendiju za proučavanje u modernom istraživačkom centru na Univerzitetu Sent Luis u Misuriju. Zbog izuzetnog uspeha koji je ostvarila tokom svog prvog nuklearnog istraživanja, dobila je mogućnost da poseti tajne američke nuklearne objekte. Ova poseta je izazvala veliku raspravu u naučnim i akademskim krugovima u SAD-u, pošto je Samira Musa bila prvi „vanzemaljac“ koji je imao pristup takvim objektima.

Više puta joj je ponuđeno da ostane da živi i radi u SAD i dobije američko državljanstvo, međutim, ona je to odlučno odbijala govoreći: „Egipat, moja draga domovina, čeka me.“ Nakon svoje prve posete Sjedinjenim Državama, 15. avgusta 1952. godine, planirala je da se vrati u Egipat, međutim, dobila je poziv da obavi još jednu posetu laboratorijama na obalama Kalifornije. Na putu se iznenada pojavilo vozilo koje se sudarilo sa autom u kome se Samira nalazila. Auto je sleteo sa litice u kanjon i ona je pognula, te 1952. godine, u martu. Ova nesreća je obavijena misterijom, jer auto u kom je Samira poginula nikada nije pronađen, kao ni vozač za koga se ispostavilo da se lažno predstavljao.

Postoje navodi da je izraelski Mosad isplanirao njen atentat zato što je Musa pokušala da prenese nuklearnu tehnologiju u arapski svet i otvori privatne laboratorije u Egiptu. Bilo kako bilo, za njenu smrt nije optužena nijedna strana i taj slučaj je zaboravljen.

Dok je boravila u Americi, pisala je ocu o svojim planovima inspirisanim svime što je tamo videla i naučila: „Kada bi u Egiptu postojala makar jedna laboratorija kao što su ove ovde, mogla bih da uradim mnoge stvari!“. Iako je njen život nasilno prekinut u 35. godini, Samira ga je posvetila unapređenju medicine kroz nauku, želeći da lečenje raka putem nuklearne terapije omogući svima, te ova egipatska naučnica zasluženo nosi nadimak Madam Kiri Istoka.

Samira Musa je organizovala konferenciju Nuklearna energija za mir na Univerzitetu u Kairu pod sloganom „Atomi za mir“, na kojoj su učestvovali mnogi ugledni naučnici. Na ovoj konferenciji, izdat je veliki broj preporuka o osnivanju Komiteta za energiju i zaštitu od nuklearnih katastrofa. Ovaj Komitet, osnovalo je Ministarstvo zdravlja u Egiptu i na njegovom čelu se nalazila upravo Samira Musa.

Gospođa Musa je bila strastveni čitalac. Imala je ličnu biblioteku sa raznovrsnom literaturom, koju je donirala Nacionalnom centru za istraživanja. Svirala je tradicionalni arapski instrument oud i volela je fotografiju, čak je i deo svoje kuće pretvorila u mesto za razvijanje fotografija i štampu. Takođe je dizajnirala svu svoju odeću.

Posthumno je nagrađena Ordenom časti Egipatske armije 1953. godine i Ordenom Reda nauke i umetnosti.

Piše: Višnja Jovančević

***
Tekst je originalno objavljen na blogu Arapskog kulturnog centra. Kulturni kišobran objavljuje ove tekstove u saradnji sa Arapskim kulturnim centrom.

The post Samira Musa – Marija Kiri Istoka appeared first on Kulturni kišobran.