Šta ćeš reći sebi kada sve ovo prođe? Jesi li snažna i koliko si snažna?

Jesi li se navikla na to da si sama sebi dovoljna ili te boli činjenica da samo na sebe možeš da se osloniš u teškim trenucima?

Jesi li shvatila sada, najzad, da si ti jedina za koju sigurno znaš da će provesti ceo život sa tobom?

Jesi li počela da ceniš sebe i svoje kvalitete? Jesi li dozvolila sebi da sebe zaista upoznaš?

Samoća boli, neretko je crna i dosadna, ali devojko, dok imaš sebe nisi sama.

Sebe možeš da pitaš, savetuješ – sebe treba da slušaš, pa iako pogrešiš, sebi na štetu je, drugi put će biti bolje.

Shvataš li sada da nisi ničija odgovornost i da ni za koga nisi odgovorna? Osim za sebe.

I nije ničija stvar to što ne piješ vodu sa česme jer sama nosiš balone na 4. Sprat u zgradi bez lifta.

Dakle, fizički si jaka. Šta je sa psihom?

Sa kime si proslavila Uskrs? Sama.

Jel bilo teško? Jeste, ali preživela si.

Zdrava i jača jer znaš da, ako ikada dođe do toga ponovo, ne samo moraš, već možeš sama.

Imaš hvala Bogu, obe ruke pa neka se one takmiče čije će jaje da pobedi.

Jesi li shvatila da odsustvo samoće nije u broju ljudi koji su oko tebe već u tome da li si dovoljna sebi?

Možeš biti u sobi punoj ljudi a da si sama, a možeš i da budeš fizički sama ali i više nego da osećaš prisustvo koje ti je potrebno.

Lakše je zajedno i lepše je zajedno i treba zajedno.

Treba da imaš koga da uhvatiš za ruku i kažeš „vodi me“

Treba da imaš nekoga da ti čuva strahove, pruža podršku, spremi večeru ili skuva jutarnju kafu.

Ali sad kad znaš da sve možeš sama

Neka tvoja mala a velika pobeda iz perioda karantina bude to

Da se zapitaš da li je neko vredan tvog vremena,

Tvojih suza,

Tvolje ljubavi

A ne da misliš da ti nisi vredna,

Jer si devojko,

Na teži način naučila

Da vrediš

Da si snažna

I da nikome ne treba da budeš na prvom mestu

Osim sebi.

E pa čika Miko,
Ako ćemo po samoći
Hajde da muški odmerimo snage!

Foto: Pegica

The post Šta ćeš reći sebi kada sve ovo prođe? appeared first on Kulturni kišobran.

Danas je nedelja i ona već ide.

Vreme sa njom proleti toliko brzo da imam osećaj da jedna drugoj nismo ništa ispričale, da se nismo dovoljno grlile i smejale.

Išle smo na Čolin koncert i to me je nateralo da sve ovo napišem.

Čola me podseća na nju, njegove pesme vraćaju me u detinjstvo kada sam leta i zime provodila kod nane i dede na selu, a u domu (kako lokalci zovu mesto okupljanja) puštali su Čolu. Krasiva i Okano podsećaju me na malu Sandru koja je volela da peva, glumi i jedva čeka da poraste. Sa ove tačke gledišta o svom detinjstvu mogu da kažem da je bilo ispunjeno ljubavlju i srećom.

Sada imam 24 godine i prvi ozbiljniji posao.

Sada sam svoj čovek i sama donosim odluke.

Sada sam sve ono što sam jedva čekala da budem a sve to bih dala da sam opet dete koje svoju slobodu koristi za to da ostane bar do 9  uveče napolju na snegu.

Sada sam odrasla osoba koja bezuspešno traži odgovor na pitanje zašto vreme tako brzo leti.

U jednom od naših razgovora, grlila sam mamu i pitala je kako sam ovako brzo porasla. Kroz suze je ponovila moje pitanje i poljubila me.

Tada sam se zapitala – zašto celog života jurimo i jedva čekamo nešto što će neminovno doći a propuštamo da uživamo u trenucima koji će nam za 30 godina faliti a koji se neće vratiti.

Razmišljam i shvatam, roditelji su mi živi i zdravi. Sada su tu, pored mene. Ja sam zdrava i ceo život je preda mnom. Radim ono što volim i od toga živim, a to je u današnje vreme, nažalost luksuz.

Pa zašto sam onda prazna?

Zato što je decembar mesec za sumiranje godine, a ove godine, bogami u meni je probudio i neku nostalgiju pa sumiram ceo život.

Zato što je vreme praznika za porodicu, a ja sa svojom, možda prvi put neću dočekati Božić.

Zato što vreme ide i ne čeka. I nosi. I ne vraća.

Zato što nismo svesni šta smo imali kada to nemamo više svaki dan.

Juriš.

Stvaraš.

Želiš.

Čekaš.

Jedva čekaš.

Dočekaš,

A onda neko novo jedvačekanje.

Ponavljam sebi „uspori, niko te ne juri“.

Molim sebe da stanem, da zagrlim, poljubim, osetim, kažem da volim i koliko volim.

Jednoga dana ću ja imati svoju decu.

Jednoga dana će moja deca da se žale mojoj mami na mene, koja tada radim sve ono što ona sada radi a ja prevrćem očima.

I evo, sada to jedva čekam,

Umesto da sednem kod mame u krilo i uživam u tome što „ti ćeš za mene uvek da budeš dete“  i dalje mogu da čujem.

Foto: Sandra Bogdanović Pegica

The post Iz Pegavog ugla: O prolaznosti života appeared first on Kulturni kišobran.

Možda ću ti jednoga dana priznati
Da sam gledajući zalaske na moru
Zamišljala da si pored mene
I da nam se ruke isto kao nekada
Prepliću mazeći jedna drugu.

Možda ću jednoga dana
Izaći iz svoje školjke stidljivosti
Pa ću moći da ti kažem
“Bože koliko si lep da boli”.

Ali nije to što si lep ono što je opasno
Opasno je što su mi gorele usne dok si me ljubio
Opasna je filmska scena
Nas dvoje u supermarketu
Kao dvoje zaljubljenih srednjoškolaca.
Opasni su oni pogledi u sobi punoj ljudi
Pogledi koji kao da žele da budu otkriveni.
A najopasnija je
Ona hemija od koje mi se zavrtelo u glavi
U polumračnoj sobi
U kojoj su poljupci i dodiri ispričali
Sve ono što smo oboje prećutali
Jer bi rečima sve pokvarili.

Piše: Sandra Bogdanović Pegica

Foto: Sandra Bogdanović Pegica, privatna arhiva

The post Možda ću ti jednoga dana reći appeared first on Kulturni kišobran.