Jedini jugoslovenski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, istaknuti romanopisac i pripovedač Ivo Andrić, imao je i značajnu diplomatsku karijeru. Ona je obuhvatala službu u više evropskih gradova, među kojima je bio i Madrid. Upravo u Španiji Andrić je našao temu koja će ga trajno obeležiti: spoj stvarnog i zamišljenog, svakodnevice i mita.

Izložba „Španija u svetu Ive Andrića“ vodi posetioce kroz Andrićeve madridske beležnice, putopisne zapise i književne odjeke, pokazujući kako se iz terra incognita rađa intimna mapa jedne zemlje i njene kulture.

Kratki madridski zapisi

Postavku čine tri velike teme. Prva prati Andrićeve kratke madridske zapise (1928–1929) i španski ritam svakodnevice. Iz tih skica nastaje putopis „Španska stvarnost i prvi koraci u njoj“, u kome pisac prepoznaje „špansku stvarnost“ kao neprekidno prevazilaženje onog praktičnog: tačka u kojoj se dotiču java i privid.

Sefardi i prijateljstvo sa Baruhom

Središnju temu izložbe čine Sefardi – španski Jevreji u Bosni – kroz koje je Andrić Španiju otkrivao i pre odlaska na njeno tlo. Posebno mesto zauzima prijateljstvo sa Kalmijem Baruhom, pionirom hispanistike, čije su beogradske i madridske godine otvorile Andriću nova čvorišta između Bosne, Kastilje i sefardskog nasleđa.

Susreti sa Gojom

Vrhunac postavke čini susret sa Gojinim stvaralaštvom. Velika izložba organizovana u Muzeju Prado 1928. godine ostavila je na Andrića najdublji trag. Iz nje proizlaze esej „Goya“ (1929) i pripovetka „Razgovor s Gojom“ (1935) – svojevrsni književni dijalog o smislu umetnosti, zlu i ljudskoj izdržljivosti.

Autorka izložbe „Španije u svetu Ive Andrića“ je Krinka Vidaković Petrov, hispanistkinja i istaknuti proučavalac sefardske kulture na jugoslovenskom i balkanskom prostoru, autorka brojnih studija i antologija. Nekadašnja ambasadorka SR Jugoslavije u Izraelu (2001 – 2006), trenutno je direktorka Memorijalnog centra „Staro Sajmište“.

Izložba objedinjuje rukopisne beleške, retke štampane priloge, fotografije i svedočanstva, da bi pokazala kako je Španija u Andrićevom svetu više od geografske destinacije: to je most između Balkana i Mediterana, između istorije i pripovedanja, između Gojinih bakropisa i Andrićevih rečenica.

Stručna vođenja

Izložba „Španije u svetu Ive Andrića“ biće otvorena u galeriji Instituta Servantes do 25. januara. Stručna vođenja na srpskom jeziku zakazana su za 28. novembar, 12. decembar i 16. januar sa početkom u 19 časova. Ulaz slobodan.

Naslovna fotografija: Porodica Baruh, Višegrad / Porodična arhiva Aleksandra Nikolića

The post Izložba „Španija u svetu Ive Andrića“ u Servantesu appeared first on Kulturni kišobran.

Originalnu postavku čine radovi dvanaest istaknutih savremenih dizajnerki iz različitih krajeva Španije. Kako navodi kustoskinja izložbe Glorija Ruis, prefiks „re“ u nazivu izložbe upućuje na ponavljanje, odnosno ponovno osmišljavanje dizajna.

„Predmet ovog (re)dizajna jeste svet u kojem živimo: svet koji se ubrzano menja i kojem su potrebna nova rešenja. Moramo ići mnogo dalje od pukog unapređenja postojećeg – treba da stvorimo novu stvarnost“, smatra Ruis i dodaje kako dizajn treba razumeti kao aktivnost koja prožima sve materijalne i mentalne manifestacije koje koristimo za ljudsku dobrobit i razvoj.

Za ovu putujuću izložbu, koju je do sada videla publika u gradovima kao što su Milano, Prag i Bukurešt, izabrane su sledeće dizajnerke: Helena Rohner, Veronika Fuerte, Marta Ajala, Hulija Eske, Rakel Buh, Amalija Puga, Ingrid Pikanjol, Mirijan Migel, Silvija Ferpal, Kristina Omarementerija, Ines Sistijaga i Eli Gutjeres.

„Njihov pogled na svet i vrednosti koje zastupaju i predstavljaju čine da njihova kreativna praksa doprinosi izgradnji nove, održivije i inkluzivnije stvarnosti. One su ujedno dizajnerke koje pomeraju granice kreativnosti spajajući znanja, tehnike i materijale“, objašnjava kustoskinja Ruis.

Pored toga, radovi prikazani na ovoj izložbi – od nakita preko dekorativnih predmeta do nameštaja – pripadaju sferi zanatske delatnosti. Kako sami procesi i materijali od kojih su izrađeni, tako i umetnički diskurs koji iz njih proizlazi, doprinose stvaranju humanije i posvećenije stvarnosti.

„Ove dizajnerke su usvojile savremene tehnologije, primenjujući sopstvena znanja i eksperimentišući s procesima i materijalima koje koriste. Zato možemo reći da su stvorile digitalno zanatstvo.“, objašnjava Ruis.

Uoči otvaranja izložbe, sa početkom u 18 časova, u Svečanoj sali Instituta Servantes biće održan razgovor „Dizajn sa svrhom: kako oblikujemo svet oko sebe“, u kome će učestvovati umetnice Helena Rohner iz Španije i Iva Brkić Walter iz Srbije. Kroz otvoren i inspirativan dijalog, podeliće sa publikom iskustva o tome kako su započele svoj put, na koje su izazove nailazile, kako ostaju dosledne sebi u poslovnom svetu i koliko je važno razvijati lični brend, a ne izgubiti dušu.

Izložba „Dizajnerke: (re)dizajniranje sveta“ biće otvorena u galeriji Instituta Servantes do 10 septembra. Stručna vođenja na srpskom i španskom jeziku zakazana su za 25. jul i 29. avgust, sa početkom u 19 časova. Ulaz slobodan.

Foto: Lourdes Cabrera

The post Dvanaest španskih dizajnerki izlaže u Servantesu appeared first on Kulturni kišobran.

Reč je izložbi fotografija u organizaciji Autonomne pokrajine Madrid, koja otkriva tragove koje su sredinom prošlog veka u Madridu ostavile filmske zvezde zlatnog doba Holivuda dok su radile i živele u španskoj prestonici. Izložba „MAD about Hollywood“ sastoji se iz dva dela, od kojih će prvi deo biti otvoren već 10. maja u holu Jugoslovenske kinoteke. Drugi deo izložbe biće otvoren 18. maja u galeriji Instituta Servantes.  

Postavku čine fotografije iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, časopisi i audiovizuelni materijali na kojima se nalaze likovi Ave Gardner, Orsona Velsa, Kerija Granta, Elizabet Tejlor, Marlen Ditrih i brojnih drugih zvezda, zahvaljujući kojima imamo utisak da šetamo ulicama Madrida i prisustvujemo snimanjima koja su se odigrala u pejzažima ove regije. Izložba nas upoznaje sa holivudskim nasleđem u Madridu, ali ukazuje i na madridski doprinos holivudskom umetničkom univerzumu, budući da su mesta poput Muzeja Prado, avenije Paseo de la Kasteljana, dvorca Mansanares ili planinskog venca La Pedrisa, postala poprišta ovih holivudskih superprodukcija.

„Izložba je iziskivala značajan istraživački rad po različitim arhivima i kolekcijama fotografija. Fotografije, od kojih je većina do sada neobjavljena, spontane su, prirodne i svakodnevne, nastale na granici fotoreportaže i pristojne paparaco fotografije“, navodi kustoskinja izložbe Esperansa Garsija Klaver. „Ovaj projekat doprineo je da i dalje prisutni trenuci iz života i stvarnosti ugledaju svetlost dana, ali je prikazao i do tada nikad viđene magične trenutke, zahvaljujući nespornim protagonistima ‘fabrike sreće’ (poznatim samo iz časopisa i sa filmskog platna), iz jedne od najvažnijih etapa u istoriji kinematografije u kojoj je Madrid bio jedan od filmskih centara.“

Pedestih godina, nakon izmeštanja filmskih setova van Holivuda, u Madrid pristižu superprodukcije i on postaje sedište međunarodnih projekata, dolazaka i odlazaka glumaca i filmskih radnika, što je dovelo do snimanja filmova poput „Spartaka“ Stenlija Kjubrika, „Ponoćnih zvona“ Orsona Velsa, „Doktora Živaga“ Dejvida Lina ili „Sida“ Entonija Mana. Pored toga, međunarodna snimanja podstakla su kvalitet i međunarodne angažmane španskih filmskih stručnjaka poput Hila Paronda, Ivon Blejk, Manuela Berengera i Tedija Viljalbe.

Ovaj kontekst obogatio je i Madrid elegancijom i uzvišenošću velikih glumaca. Filmske zvezde  koje su se pojavljivale u časopisima ili na filmskim platnima, mogle su da se sretnu i na obližnjim mestima: Grejs Keli kako prisustvuje misi u manastiru Los Heronimos, Odri Hepbern koja kupuje u kvartu Salamanka, Entoni Man i Čarlton Heston u poseti dvorcu Mansanares el Real ili Sofija Loren koja snima u „Bronston studiju“ u Las Matasu.

„MAD about Hollywood“ objedinjuje brojne fotografije, ali i časopise iz institucija kao što su Regionalni arhiv Autonomne pokrajine Madrida, Agencija EFE, Nacionalna biblioteka Španije, Španska kinoteka, Getty Images i značajnog broja privatnih kolekcija.

Izložba je deo pratećeg programa 13. festivala savremenog filma na španskom jeziku „Španski metar“ i biće otvorena u Jugoslovenskoj kinoteci do kraja juna, a u galeriji Instituta Servantes sve do 16. avgusta. Ulaz je slobodan, uz poštovanje važećih epidemioloških mera.

Foto: © Elizabet Tejlor i Majkl Vajlding sa novinarima u hotelu Kasteljana Hilton u Madridu, septembar 1953. Autor: Herardo Kontreras, Arhiv fotografija Herardo Kontreras, Regionalna arhiva Autonomne pokrajine Madrid

The post MAD about Hollywood: Izložba o Holivudu u srcu Španije appeared first on Kulturni kišobran.

Ovaj film reditelja Miroslava Terzića osvojio je nagradu publike za najbolji film. Nagrada za najboju žensku ulogu dodeljena je glumici Snežani Bogdanović za, kako se navodi u obrazloženju žirija ”izuzetnu, emotivnu, svedenu i snažnu interpretaciju lika krojačice Ane.”

Pored ove nagrade glumica je dobila i  Specijalnu diplomu udruzenja CIMA (Žene na filmu i audiovizuelnim medijima).

Scenarsitkinja Elma Tataragić dobila je nagradu za najbolji scenario na ovom španskom festival.

Ko su „Šavovi“

Film je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu, na kom je osvojio nagradu za najbolji evropski film u ovoj selekciji i drugu nagradu publike. 

“Šavovi” nagrađeni na Berlinalu – kada pogledate ovaj film, on će dugo ostati u vama

Na 47. FEST-u film je dobio nagradu FIPRESCI “Nebojsa Đukelić” za najbolji regionalni film, dok je glavna glumica Snežana Bogdanović osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu.

Završen 47. FEST – ovo su pobednici

Piše: Ksenija Stojiljković

Foto: MCF

The post „Šavovi“ osvojili Španiju appeared first on Kulturni kišobran.

Sabartesova je zasluga što svakoga dana na hiljade ljudi provede dva sata šetajući razdobljima Pikasovog razvoja kao umetnika. Muzej Pabla Pikasa nalazi se u jednoj od uličica Barselone, na desetak minuta od čuvene ulice La Rambla.

Iz plave u roze fazu, Pablo je danas sinonim za one čudne slike na kojima jedva razaznajemo delove tela žena koje je slikao. Začetnik kubizma sopstvenu sudbinu otkrio je sebi još s prvom rečju – piz, od španske reči lapiz (olovka).

Kada sam bio dete, mama mi je rekla: „Ako postaneš vojnik, bićeš general. Ako postaneš monah, završićeš kao papa.“ Umesto toga, postao sam slikar i završio kao Pikaso.

Sin profesora crtanja svoju prvu izložbu imao je već sa 13 godina. Pikaso se školovao u Barseloni, Madridu, ali i Parizu. Njegov rad može se podeliti u nekoliko faza. Pored plave i ružičaste, slikao je pod uticajem afričke primitivne umetnosti, a najviše vremena, od 1909.  do 1919. posvetio je prvo analitičkom, a kasnije sintetičkom kubizmu. Plavom bojom, kako je navodno sam rekao, počeo je da slika nakon samoubistva jednog od svojih prijatelja. Ružičasti period poklopio se sa poznanstvom sa Fernandom Olivije. „Gospođice iz Avinjona“, slika inspirisana predmetima donetim iz Afrike bila je samo uvod u ono što sledi – kubizam.

  Svrha umetnosti je očistiti prašinu svakodnevnog života s naših duša.

U kubizmu su objekti podeljeni na delove i ispremeštani u apstraktnu formu. Pored Pikasa, kubizam je u evropsku umetnost uveo i umetnik Žorž Brak. Ovaj pravac inpirisao je nastanak futurizma, dadaizma i konstruktivizma.

Pored uticaja na kolažnu umetnost, Pikaso je takođe bio jedan od trojice umetnika koji su definisali elemente plastične umetnosti. Od materijala su pored plastike koristili glinu, gips, premenite metale, drvo. Skulpture koje su pravili i druga dela bila su nešto potpuno novo u svetu umetnosti.

Njegov opus obuhvataju i dela koja se mogu svrstati u klasicizam i nadrealizam. Dela koja je stvarao tokom poslednjih godina svog života bile su mešavina raznih stilova. Slikao je varijacije dela drugih umetnika, poput Velaskesa, Monea, Goje.

Umro je u 91. godini, a sahranjen je u jednom selu na jugu Francuske, kod zamka koji je kupio 1958. godine. Iza sebe je ostavio oko 20 000 slika, crteža, skupltura. Jedan je od najuticajnijih umetnika 20. veka. Njegova dela, pored španskih u Malagi, Barseloni i Buitrago del Lozoji, nalaze se i u jednom nemačkom i u tri muzeja u Francuskoj koja nose njegovo ime.

Neke od najpoznatijih dela ovog umetnika su „Gernika“ i „Gospođice iz Avinjona“. Čuvena „Gernika“, naslikana nakon bombardovanja ovog grada 1937. godine, izložena je u Muzeju kraljice Sofije u Madridu.

Piše: Miljana Miletić

Foto: Wikimedia Commons

The post Postao je slikar, ostao – Pikaso appeared first on Kulturni kišobran.

A postigao je mnogo. Danas, njegovi radovi nalaze se u najvećem nadrealističkom objektu na svetu – Teatro-Museo Dalí. Muzej je otvoren 1974. godine i nalazi se u Figeresu u Kataloniji, rodnom gradu Salvadora Dalija.

Tokom Španskog građanskog rata u požaru uništeno je jedno pozorište. Tu počinje priča o Muzeju. Šezdesete su godine dvadesetog veka. Guardiola, gradonačelnik Figeresa odlučuje da uradi nešto sa izgorelim pozorištem i poziva Dalija. Dali – prihvata. Prema njegovim rečima, radi to iz tri razloga. Bio je pozorišni slikar, pozorište se nalazilo odmah preko puta crkve u kojoj je kršten i treće, upravo je na tom mestu održao svoju prvu izložbu.

Deset godina nakon otvaranja, Muzeju je pripojena kula Gorgot. Za današnji izgled kule je odgovoran sam umetnik. Na vrhu kule nalaze se jaja, a samu kulu je dekorisao tako da izgleda kao da su hlebovi zalepljeni na njoj. Iako je želeo da kuli promeni ime i nazove je u čast svoje žene Gale, to se nikad nije desilo.

Muzej Salvadora Dalija jedan je od najposećenijih u Španiji. U njemu se nalazi veliki deo umetnikovih radova, oko 1500 – to su slike, crteži, skulpture, fotografije, hologrami, razne instalacije, ali i nakit.

Verovao je da je pravi umetnik onaj koji inspiriše druge. „Pravi slikar je onaj koji može naslikati izuzetne prizore u sred prazne pustinje. Pravi slikar je onaj koji može strpljivo da naslika krušku usred nemira istorije.”

Sam je osmislio i dekorisao veliki deo prostorija. Muzej ima nekoliko spratova, pa je vrlo lako da se tokom obilaska nekoliko puta ne hoteći vratite na isto mesto.

Od prvih radova, preko nadrealizma i nukearnog misticizma do Dalijevih poslednjih radova, šetnja muzejom je prava mala avantura za posetioce.

„Očigledno je da drugi svetovi postoje, to je sigurno; ali, kao što sam rekao već nekoliko puta ranije,  ti drugi svetovi su unutar našeg, oni  žive na zemlji i tačno su u centru kupole Dalijevog muzeja, koji se sastoji od novog, neslućenog i halucinatorskom svetu Nadrealizma”, rekao je Dali jednom prilikom.

Neka od dela koja su izložena u muzeju su Galarina, Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln, Devojka iz Figerasa, Pikasov portret u 21. veku, Nasmejana Venera i mnoga druga.

Dok prolazite brojnim hodnicima Muzeja, u samom središtu, na otvorenom, vidi se crni automobil. Na haubi automobila – statua žene. A iza automobila – postolje iz koga se visoko u vazduhu izdiže jedan brod. Sa ovalnih zidova na svakom od prozora su zlatne statue koje gledaju na veliki prozor iza automobila. Upravo u toj prostoriji iza velikog prozora nalazi se jedna od najpoznatijih Dalijevih slika Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln. Umesto plafona, iznad prostorije je velika staklena lopta.

Čuveno lice sa velikim crvenim usnama zapravo su predmeti poređani u jednoj od prostorija. Da biste napravili fotografiju, morate da se popnete uz merdevine na čijem vrhu se nalazi staklo u koje uperite svoj fotoaparat i uslikate nadrealističku skulpturu Sofa u obliku usta Mae Vest. Ova prostorija je možda jedna od najposećenijih, tako da su retki trenuci kada ne morate da čekate.

Slikom na kojoj otpozadi slika Galu koja sebe gleda u ogledalu Dali je hteo da dostigne treću dimenziju što ovo delo čini jednim od najzanimljivijih za posetioce. Inspirisan Galom, naslikao je brona dela. Jedno od njih je i slika na kojoj Dali naslikan otpozadi drži uperen prst na stopalo svoje žene dok ona čita knjigu. Ovo delo ne bi bilo toliko posebno, da to zapravo nisu dve iste slike samo u drugim nijansama postavljene u stakleni pravougaonik sa dva ogledala. Slike su uperene jedna u drugu i kada bolje pogedate, videćete tri slike odjednom.

Izložen nakit u jednoj od prostorija ispod prizemlja mami uzdahe. Neki od komada zaista, iako neuobičajeni, prikazuju ljubav koju je Dali gajio prema Gali.

Možda je i sam umetnik ovom rečenicom objasnio sva svoja dela koja nama, posetiocima, stvaraju konfuziju. „Morate sistematski da stvarate konfuziju, to oslobađa kreativnost. Sve što je kontradiktorno stvara život.”

Pored Dalijevih radova, u muzeju su izožena dela drugih umetnika, poput Pitota, Valjea, El Greka.

Nakon smrti svoje žene, namerno nije pio vodu te je dehidrirao, a veruje se i da je jednom sam izazvao požar koji je zahvatio njegovu spavaću sobu. Umro je 23. januara 1989. godine u 84. godini slušajući omiljen deo „Tristana i Izolde” Ričarda Vagnera. Grob Salvadora Dalija nalazi se u jednoj od soba ispod prizemlja zgrade muzeja.

Piše: Miljana Miletić

The post Nadrealno nadrealan muzej Salvadora Dalija appeared first on Kulturni kišobran.