Misao se kroz misao lomi, čineći od usamljenog i skučenog čoveka u savremenom svetu simbol žrtve na način da ga nagoveštaj podviga ustaljuje u veri, a manjak slobode bodri u uverenju da se malodušnost može i mora prevazići. Klatno je čovek, a duša njegova na klackalici neprestano. Koliki su samo izazovi pred glasnikom koji roni u sopstvene dubine, pevajući u tišini. Objavljuje mu se prelomno: Više ne gledaš očima, osluškuješ rečima. Transponovanje čulnih senzacija u jednu novu stvarnost u kojoj pesma postaje pesnikovo drugo „ja“, do tačke usijanja. Kud ćeš verodostojnijeg svedočanstva o potpunoj posvećenosti poeziji! I jeziku koji je i kletva i kolevka.

Bdenje, Prolaznost, Spoznaja i Beg su četiri stupnja u komponovanju Ogledala u kome se jasno vidi tek ono što je dublje i suštinskije. Tek ono što je čista muzika. Mimo očiglednog i očekivanog. Valjalo bi razložiti misaonu i senzitivnu dimenziju stihova s druge strane, a pritom ne ispustiti iz vida mnoštvo simbola koji drže i utvrđuju ovaj začudni lirski kosmogonijum.

Prvo beše Bdenje, nad sobom i svetom koji se neprestano razgrađuje i obnavlja. Pesnikinja promišlja: U čemu bi sve mogla da se ogleda nečija duša? Ogledalo je izvor i oko i svod nebeski. A pesma bruji prenebrežući dremež i neoprez. Zapis: Često bdim nad papirom. Priziv, strepnja i usud.

U nameri da se uhvate najsitnije iskre iz sastavljanja i trenja često paradoksalnih svetova, stvarnosti koja se tek razrasta iz nevidljivih zrna iluzije i opsenarstva, pesnikinja uzrasta u začudno i zagonetno. Talože se velovi koji se moraju razmaći da bi se ustanovila nekakva prevashodna logika. Minut koji će postati milenijum je presudna metafora dalekosežnih posledica sna o neprolaznoj ljubavi čiji je odraz u beskraju. A obraz profil Poezije. Mitska dimenzija u kojoj su nastanjena božanstva starog sveta izdiže se iznad banalnosti i prozaičnih naslaga današnjice. Apolon, Titani, Tantal, Heba, Amor, Psiha… vešto bivaju prokrijumčareni u svet koji se premerava stvarnosnim, opredmećenim okvirima i okolnostima.

Pa, Prolaznost. Neumoljiva kao i sam život. U šizofrenom rasprskavanju i umnožavanju mozaika zvukova i smislova. Pesma se razlije i nigde joj kraja. Vrpce reči i krik trke; startni krik i krik konačni, kao jedina izvesnost pesme koja je sama sebi dovoljna. A mi? A ja i ja i ja: malopređašnje, nepostojeće, neminovno… Jutros smo ubili istinu, nedosanjani i nerođeni. Nema dalje. Ni ljubavi ni leka.

Spoznaja da je sve većma jednostavno vraća nas u neminovnu prvobitnost u kojoj se mora preispitati sve postojeće i već uspostavljeno. Muž i žena na terasi između ljubavi i zabluda – gotovo mitska slika u doba otuđenosti i sveopšteg licemerja. Za sve je kasno. Sve se dovodi u sumnju, i neočekivana jasnost je prvi simptom nostalgije za Večnošću, koja nam uporno izmiče. O tome peva Suzana Rudić.

Najposle Beg iz sebe, iz jednoistosti i ponavljanja. Bolan i neizbežan. Možda – spasonosan. Putnici i mesečari oplakuju ono što tkaju / i slave ono što izgube. Ništa u ovoj poeziji nije do te mere doterano u tvrdi, veristički kalup u strahu od izvesnog i izlišnog. Biće da je lirsko otrežnjenje ipak posledica zagledanosti u maglu Velikog Sna. Čak je i plotsko i nagonsko preobraženo u nagovest duhovnosti: Moja krv čezne za Erosom, koji spava visoko iznad zemlje. Sve je samo čežnja za nadzemaljskim i nadnaravnim.

Pesnikinja se otiskuje niz opasne vodopade već viđenog i okušanog, pokušavajući da dopre do sopstvene istine o čoveku. O sebi. Na svoj neki način, smelo i opravdano. Ćutanjem priznaješ da si čovek, protivreči kamenom smisla krhkosti gustih reči. Iako se tim priznanjem gube sve druge prilike da se čovek od ovoga sveta razmetljivo obelodani, to je jedini način da se kroz patnju raste i preboljeva. Da gusenica teskobe postane leptir značenja. Uvlačim se u srž bola, bežim od sebe same. U dubinu iz koje se vidi naličje svakog dela.

A čitaocu, koji je spreman da ide dovoljno drsko i daleko, iskrsnuće: da se rodiš u belini pesme… S druge strane Ogledala.

Piše: Dragan Marković, pesnik

Foto: Privatna arhiva

The post Smelo i opravdano: Druga strana ogledala Suzane Rudić appeared first on Kulturni kišobran.

Suzana trenutno privodi kraju master studije vajarstva, a uporedo i piše. Do sada objavila dve zbirke pesama, „Vreme orhideja“ (2015) i „Druga strana ogledala“ (2019), za koju je dobila nagradu „Stražilovo“.

Njene pesme prevođene na makedonski, rusinski i slovenački jezik.

Suzana je osnovala i uređuje internacionalni časopis za umetnost i kulturu „Artkum“.

Običan dan

Metorolozi najavljuju nebesku žuticu.
Žurnalisti još jedan progon kroz zemljište,
časovničari tapetarenje zidova slabostima,
palidrvca još jedno čistilište, podrhtavanje Tartara.
Krtice ne mogu da podignu na zemlji ono
što orlovi mogu na nebu da sviju.

Podigni visoko barjake i ne daj da ti glas na paramparčad podele.
Dan je običan, uprkos ošišanim zracima Sunca,
Izrešetanom nebu.

Dan je sasvim običan uprkos lošim prognozama.
Ipak, spremi za sreću slatkiše i ne dozvoli da ti utrnu zubi
Makazama proseci svečano uvijanje gradova u maramice.
I ne žali, čestitaj sebi još jedno iskušenje na ispucalim amfitetrima.
Nazdravi prosutim bokalima suza radosnica.

Eno, tamo u dolu lista svetlost na raskrsnicama,
i oživljuju kaolinska lica u jezgru tišine.
Deca su željna kiša što daraju miraz stopama.

Bujica

Dođu večeri kada u vilici greješ promrzle brojeve
koje si pozivao, gosti prestanu da te posećuju i ne daju telu da miruje.
Za prste lepi se paučina iz koje čitaš opelo
prazničnim kikotanjima koje si sakupljao u ampule isceljenja.

Sledi pad temparature u srdačnim pozdravima.
Krojen si po meri krikova od kojih pregorevaju glasne žice.
Ti si čoveče moj, prazna kutija kojoj škripe noge,
linija iscrtana bujicama.

Ne bih da te skamene groznice slične mojima, da ti pijanice sude
na večernjim igrama.
Meni trebaš kao rana živa da zajedno podižemo etaže u grlu i grudima.

Druga strana

Dođu dani kada ćutiš, kada ti duvanje svećica ne polazi za rukom.
Tad te ništa ne boli, a modrice su vidljive i ti ih voliš.
Tad te rađaju senke i žig ti na čelo stavljaju.
Dođu dani u kojima se duša otkopčava brundanjem.
I pre bi pregrizao čvor koji se šepuri u grudima.
njime lutalice nahranio i sebe živog sahranio.
Pre bi da te sravne, da postaneš prstohvat soli,
nečijoj suzi začin u ime radosti i tuge.
Pre bi da se pesma ori u knjizi rođenih, nego da se muti nad glavom,
ali znaj da postoje sile koje se podudaraju i rodi se nova sfera u kojoj
pre ili posle osciliraju druge sile.

Foto: Privatna arhiva

The post Tri pesme iz zbirke: Suzana Rudić appeared first on Kulturni kišobran.