Wings for Life trka ponovo je okupila na Ušću veliki broj ljudi u humanoj misiji. Cilj trke je da podrži neprofitnu organizaciju Wings for Life, koja se bavi istraživanjem bolesti i povreda kičmene moždine.

Interesantno je da se ova trka sedam godinu za redom realizuje na isti dan u isto vreme, u preko 190 zemalja širom sveta – bilo da je u njihovoj vremenskoj zoni noć ili dan i bilo da ih dok trče prati Sunce ili nevreme.

Ovaj put, trka je održana u 151 zemlji, Srbija je bila deo humane misije u kojoj je na globalnom nivou bilo 184.236 trkača. Oni su prešli 1.656.840 kilometara, što je donelo sumu od čak 4.100.000 evra u ovoj humanitarnoj akciji.

Beograd je bio deo te trke u nedelju 9. maja u 13h po srednjeevropskom vremenu, a svaki takmičar je kotizacijom doprineo ovom humanom cilju i sumi koja će pomoći istraživanju povreda kičmene moždine. Više od 150 trkača na Ušću se pridružilo stotinama hiljada učesnika širom sveta u istom cilju – da trče za one koji to ne mogu. Organizacija beogradske trke je napravljena u saradnji sa trkačkim klubom Capital Crew.

Najbrži na svetu u muškoj kategoriji bio je Šveđanin Aron Anderson (66,8km) dok je u ženskoj kategoriji najbolji rezultat ostvarila Nina Zarina (61,1km) iz SAD-a. U Beogradu su se najbolje pokazali Milan Jocić (29,8 km), Luka Banda (28 km) i Milan Ivanović (26,2km) u muškoj kategoriji dok su Aneta Buntić (21,6km), Ana Minić (16km) i Milica Đuričić (15km) dominirale u ženskoj kategoriji.

Nakon proglašenja svetskih šampiona ovogodišnje trke, organizacija Wings For Life je objavila i datum trke za 2022. godine za 8. maj i zvanično otvaranje online registracija. Za registraciju i više informacija o trci, posetite wingsforlifeworldrun.com.

Foto: Ivan Pantić

The post Wings For Life humanitarna trka – Beograd je trčao za one koji to ne mogu! appeared first on Kulturni kišobran.

Šta mi je tada bila motivacija? Slika koju sam imao u glavi – na plaži sam i pevušim “Sexy and I know it”. Šalim se, naravno (a možda i ne?).

Tada mi je podrška bila preko potrebna. Našao sam je u muzici – brzoj, motivacionoj muzici.

Muzika koja mi više nije potrebna

Nekada ne bih mogao da zamislim trčanje bez muzike. Pitao sam se – kako bez tog naleta adrenalina koji navire iz takta u takt?

U početku mi je bilo teško. Nedostajao mi je onaj “Until I collapse” fazon…A onda sa shvatio. Ne treba mi to. To je veštačka snaga koju dobijam. Kao kad bih pio neke gluposti radi boljeg performansa. Zvuči suludo, neki bi rekli da bulaznim – ali, tako je.

Na polumaratonu sam zavideo ljudima koji su imali sluške i šibali napred. Tada sam mogao jedino da pevušim u sebi. Sada mi ništa od toga ne treba. Volim da čujem svoje korake, način na koji dišem, komentare ljudi koji prolaze, vetar koji nemilosrdno šiba dok mu prkosim.

Slušam svoje telo, i zbog toga još uvek odlično prolazim bez pulsmetra i ostalih gedžeta. 

Dok trčite, vaše telo vam se stalno obraća. Šalje vam informacije. Muzika može samo da vas ometa. Zbog toga neretko možete da zanemarite upozorenja koje vam šalje vaše telo.

Iz dana u dan viđam ljude koji sa besnim izrazom lica trče dok muzika trešti iz njihovih slušalica. Na stazi lete kao muve bez glave. Izrabljuju svoje telo…Pitam se, je li to poenta trčanja?

Ne – to je promašena poenta trčanja.

Zapitaćete se sada “A šta je poenta svega onoga što si napisao?”

Otkriću vam, dragi ljudi:

Skinite slušalice, uživajte u lepoti trčanja, u okruženju u kojem trčite, u zvucima koje priroda pruža. U suprotnom, propuštate sve to.

Zato, priđite kolegi trkaču na stazi, pridružite mu/joj se. Možda se i zaljubite. Inače biste samo projurili dok vam “Faster, Better, Stronger” zuji u glavi.

Znam kako sve ovo zvuči, ali probajte. Na šta bi trke ličile ako bi 1.500 ljudi došlo, svako sa svojim slušalicama? Gde je tu druženje, podrška?

Nije tako na svim trkama, ne treba generalizovati Svakako, 90 odsto su veće šanse da ćete trčati bolje bez muzike. Iako je naučno dokazano da vam zbog muzike jurne krv, stvarajući adrenalin koji vas pokreće….Ali taj adrenalin kratko traje, malo vas pogura pa nestane. Zato je lepše kada naučite da postižete rezulate bez njega.

Moja motivaciona lista

Šta je onda to što me motiviše?

• Motivacija je kada znam da je napolju -10°C, a ja u helankama jurim kroz grad, dok se 90% mojih vršnjaka greje pred TV-om uz Sulejmana.
• Motivacija je svaka nova najavljena trka, na koju ću moći da odem, novi cilj, novi izazov.
• Motivacija je kada na tih istih -10°C vidim još jednog ludaka (u pozitivnom smislu) koji ne gleda Sulejmana, pokriven ćebetom.
• Motivacija je kada neko od prijatelja ko se ne bavi sportom kaže: „Auuuuu brateeeeee, pa svaka ti čast, retko ko može da trči toliko...“  (nisu baš upoznati sa time kolika je trkačka zajednica, ali dobro, pokazuju podršku.
• Motivacija je kada snimim poglede ljudi dok poslednjih 150-ak metara uzbrdice išprintam.
• Motivacija je kada me Tijana Popadić  sa sajta trčanje.rs pozove i kaže da sam osvojio besplatnu startninu
• Motivacija je kada na ovom sajtu pročitam tekst zbog koga bih istog momenta istrčao napolje
• Motivacija je kada me, iako sam imao naporan dan, ne mrzi da odradim trening dužine.
• Motivacija je kada uradim ono za šta su drugi rekli da ne mogu.
• Motivacija je kada posle treninga dužine dođem kući i sa vrata vičem: “Vodeeeee, šećeraaaaaaa“ i čekajući isto zavalim se u fotelju sa razvučenim osmehom od uva do uva.
• Motivacija je kada posle svakog trčanja (bilo naporno ili ne) imam snage na pretek, i kada je u tom trenutku „sve lepo i ništa ne može da me zaustavi“.
• Motivacija je to što se u svetu trčanja uvek dešava nešto novo i zanimljivo, iznenađenje nas čeka na svakom uglu/treningu.

Ova lista može da ide u nedogled, ne mogu svega da se setim, ali mislim da razumete suštinu, kao i da je njen sadržaj i više nego dovoljan kao odgovor na često pitanje koje dobijamo:  „A zašto bre toliko trčiš?”

Odgovoriću citatom koji mi je ujedno i moto: 

„Ne stajem kada se umorim, stajem kada završim.“

Piše: Filip Đokić

The post U potrazi za – motivacijom appeared first on Kulturni kišobran.