Prenapeta struna zategnuta stoji,

Kad nekom naudiš

Dal’ se svoje senke bojiš?

Dal’ ponizno pred samim sobom stojiš?

Ili gordo glavu međ’ oblake dižeš,

Pa misliš da ti niko nije,

I da niko kao ti ne može ni bolje ni više.

U kom li pravcu,

Kakvom se moralnom konstrukcijom vladaš,

Kad misliš uzdićićeš se

 ako nekom dozvoliš da strada,

pa mu još i pomogneš da sve niže tone i pada.

Prijatelju moj,

od stegnute i zgrčene ruke niko svoj život obogatio nije,

ti se i od sebe samog kao takav kriješ,

možda neke svoje bitke biješ.

A ako tebi je loše,

onda zašto da i drugom ne poželiš da nidočeg mu nije.

Ajde malo sebe sredi,

malo nameštaj u mozgu preuredi,

pa jednu fotelju prenatrpanu koje kakvim stvarima oslobodi,

pa na istu sedi i sebi ugodi,

malo život svoj i drugima prilagodi.

Nemoj da se srdiš, život nema cenu,

danas budeš, pa nestaneš u trenu,

pusti sreću neka svetom i iz tebe vlada,

kupi kakvo cveće, prošetaj do grada.

Čovek

Svaka nit života po tračak nade budi,

u svojoj stvarnosti i budnoj,

premalo izraženoj,

a previše potučenoj želji za postojanjem,

čovek često traga za sopstvom i za izričitim ,,ja“.

Kroz prašinu snova,

poput prašnjavog crva puzi,

nazire draž,

onu svetlost što klijati zna,

i pred samu ponoć ukazati se.

Onda kada putokaz izmicati u beskraj zna,

kada dno postoji,

a tonuti se neprestalno može,

tada na prečac, poput metamorfoze

isklija nešto novo,

neka zrakom razuzdana nit.

Nadolazi plima,

vrteška snova tad nastane,

uzdigne se svojom postojanošću,

i ponosno

nalik mitskom heroju razleprša svoja krila poput bezazlenog leptira.

Čovek tada svetu sebe nudi,

celovito, celinu tražeći,

celinu kao svoju svetlost,

kao svoju tako isto nesavršenu i nepotpunu  polovinu.

Koraci

Kako da se krećeš ako svakodnevno istog sebe srećeš.

Isti način, ista igra, iste navike,

ista reakcija na prepreke,

isti status quo, nema replike.

Nećeš nigde stići ako unapred prihvatiš da neće ići.

Ako sebi okove na telo kačiš, nećeš biti jači,

ne plači.

Opusti lance, prihvati da si karika važna,

nije svaka zajednica lažna.

Prihvati da bez tebe ni lanca ne bi bilo,

prihvati da ti se prihvatanje tvoje samo na momenat kao nešto dobro učinilo.

Jer si stao, jer nisi pošao,

pa si se opet na istom mestu našao.

Kako misliš da ako stojiš, ako se prividno krećeš,

da sebe samog, da svoju poboljšanu verziju srećeš.

Opet ti kažem moraš da se krećeš!

Samo stani na momenat,

kada je o kretanju reč, porazmisli,

nije kretanje samo ako fizički nogu pružiš,

pa drugu do nje dovlačiš,

kretanje je kada svoju dušu oplemenjuješ,

kada nove boje svakodnevno svom unutrašnjem biću oblačiš.

Kada staneš i razmisliš već si jako blizu da usvojiš životnu devizu.

Da kretanjem sebe budiš,

nekad možda pomalo usporeno,

ali je važno da nastaviš da se trudiš.

Važno je da odvažno zemljom koračaš,

da se krećeš i unazad ne vraćaš,

jer tako neguješ svoju ličnu stranu,

a uz to treba i da pridodaš po par vrlina na svaku svoju manu.

Da koliko god koraci sitni bili, nemoj stati,

odstrani sve teskobe, prihvati se i sebi se vrati,

jer dokle ćeš druge na svoj maraton slati.

Foto: Pexels

The post Tri pesme iz zbirke: Jelena Beloica, 3. deo appeared first on Kulturni kišobran.

Suzana trenutno privodi kraju master studije vajarstva, a uporedo i piše. Do sada objavila dve zbirke pesama, „Vreme orhideja“ (2015) i „Druga strana ogledala“ (2019), za koju je dobila nagradu „Stražilovo“.

Njene pesme prevođene na makedonski, rusinski i slovenački jezik.

Suzana je osnovala i uređuje internacionalni časopis za umetnost i kulturu „Artkum“.

Običan dan

Metorolozi najavljuju nebesku žuticu.
Žurnalisti još jedan progon kroz zemljište,
časovničari tapetarenje zidova slabostima,
palidrvca još jedno čistilište, podrhtavanje Tartara.
Krtice ne mogu da podignu na zemlji ono
što orlovi mogu na nebu da sviju.

Podigni visoko barjake i ne daj da ti glas na paramparčad podele.
Dan je običan, uprkos ošišanim zracima Sunca,
Izrešetanom nebu.

Dan je sasvim običan uprkos lošim prognozama.
Ipak, spremi za sreću slatkiše i ne dozvoli da ti utrnu zubi
Makazama proseci svečano uvijanje gradova u maramice.
I ne žali, čestitaj sebi još jedno iskušenje na ispucalim amfitetrima.
Nazdravi prosutim bokalima suza radosnica.

Eno, tamo u dolu lista svetlost na raskrsnicama,
i oživljuju kaolinska lica u jezgru tišine.
Deca su željna kiša što daraju miraz stopama.

Bujica

Dođu večeri kada u vilici greješ promrzle brojeve
koje si pozivao, gosti prestanu da te posećuju i ne daju telu da miruje.
Za prste lepi se paučina iz koje čitaš opelo
prazničnim kikotanjima koje si sakupljao u ampule isceljenja.

Sledi pad temparature u srdačnim pozdravima.
Krojen si po meri krikova od kojih pregorevaju glasne žice.
Ti si čoveče moj, prazna kutija kojoj škripe noge,
linija iscrtana bujicama.

Ne bih da te skamene groznice slične mojima, da ti pijanice sude
na večernjim igrama.
Meni trebaš kao rana živa da zajedno podižemo etaže u grlu i grudima.

Druga strana

Dođu dani kada ćutiš, kada ti duvanje svećica ne polazi za rukom.
Tad te ništa ne boli, a modrice su vidljive i ti ih voliš.
Tad te rađaju senke i žig ti na čelo stavljaju.
Dođu dani u kojima se duša otkopčava brundanjem.
I pre bi pregrizao čvor koji se šepuri u grudima.
njime lutalice nahranio i sebe živog sahranio.
Pre bi da te sravne, da postaneš prstohvat soli,
nečijoj suzi začin u ime radosti i tuge.
Pre bi da se pesma ori u knjizi rođenih, nego da se muti nad glavom,
ali znaj da postoje sile koje se podudaraju i rodi se nova sfera u kojoj
pre ili posle osciliraju druge sile.

Foto: Privatna arhiva

The post Tri pesme iz zbirke: Suzana Rudić appeared first on Kulturni kišobran.

Lepo je kad je rame nečije oslonac za tvoju mislima obuzetu glavu,
Lepo je kad tom istom glavom misliš i ne mariš da uvek budeš u pravu,
Lepo je kad na raširene ruke raširenim odgovoriš,
Lepo je kad se sa nekim u par reči sve dogovoriš.

Lepo je kad te treptaj nečijeg oka i jedan neprimetan pokret glavom
podsete da si na putu pravom.
Lepo je kad se u ogledalo gledaš i tebi znan odraz vidiš,
kad ima puno toga što uradio si,
ali se ničega naročito ne stidiš.

Lepo je kad se za ljude dušom vežeš,
kad se u tebi ništa ne buni, kad telo svoje ne stežeš.
Lepo je dok dišeš,
Lepo je kad nekom jednim potezom suze brišeš.
Lepo je kad srećnim nekog učiniš,
pa samom sebi srećan bivaš,
Lepo je kada u životu učestvuješ i realizuješ,
sve ili bar deo onoga o čemu snivaš.
Lepo je da kad tmina se spusti,
a ti zračiš, oblake rasteraš i vedrim bojama svoje misli oblačiš.

Lepo je dok plešeš, jer radosna srca plešu,
Lepo je kad izvore svoje snage neguješ,
Lepo je kad od onog što ti srce mrvi i što te guši odustaneš
i naučiš da ne preteruješ.
Lepo je kad lepota sveta u jednom biću se skupi,
Pokušaj,
pa nisu lepe misli i skakutavo dete u tebi,
nešto što košta, nešto što sebi i drugima poželeo ne bi.

Nije skupo, probaj, jednom sam i ja tako džepova praznih osmehe nizao
licima raznim.

Promena

Vreme nam je kao takvo dato na raspolaganje svima,

samo je važno koliko ga ko u svojoj subjektivnoj percepciji ima.

To se kao takvo ne može baš uvek objasniti ni sebi,

a jos teže da može ostalima.

Sada nije ni važno koliko vas koji ovo čitate ima.

Samo je teško pokušati dokučiti to određenje vremena,

nekako je to pitanje po svojoj saržini jako snažno,

ono jeste za nas relativno,

ali opet za poimanje sveta jako važno.

Recimo dok se ti nadaš i čekaš,

ja tražim i radim,

dok ti želiš da neke plodove ubiraš,

ja seme spuštam na zemlju i sadim,

dok ti misliš kad će se nešto promeniti,

ja menjam sebe i dajem svetu primer da me sledi,

dok se znojim i naprežem, a ti samo posmatraj i sedi.

Pa možda nam je ta vremenska dimenzija ista data,

ali je očigledno svako od nas drugačije shvata.

Protračiti ga je lako,

samo hrabri znaju kroz isto koračati odvažno i jako.

Zato nemoj da ga gubiš,

da misliš da ga dovoljno nemaš,

nemoj zimski san da snevaš,

već se probudi dok je zora,

jer od jutra se čovek menjati mora.

Poželi

Neki te san tako pomeri,

sa tačke u visine digne,

i samo gledaš kako tamo gde si pošao da dođeš,

da na vreme stigneš.

Puna je korpa ostvarenja

samo kada ima želja.

Kada svoje želje krojiš,

u bilo kojem životnom dobu,

bilo da si osoba mlada, sredovečna, stara,

važno je samo da si onaj koji stvara.

Jer stariti samo onaj ume ko se u nepresušni svet želja i ostvarenja razume.

Misli su mi glavom pune.

Ko pogrešno rečenicu vidi taj svet mašte ne razume.

Ajde malo u kutiju obrazaca, postojećih, naučenih ubeđenja unesi po par nekih novih,

nekih neobičnih, nekih možda nesvojstvenih nikom drugom sem tebi stvari,

pa onda ubaci u nju glavu i čudesan svet joj na tren podari.

A onda poželi i ostvari.

Za sve nekako ima rešenja,

pod uslovom da ne patiš od ustaljenih uverenja.

Promeni malo pogled, ako ne vidiš,

uzmi lupu, uzmi kakav dvogled,

pa približi sebi svoje želje, izgledaće ti bliže i njihovo ostvarenje.

 Olakšaj malo sebi, i ne misli da to sto ostvaruješ iz nekog razloga ne pripada baš i samo tebi.

Foto: Canva

The post Još tri pesme iz zbirke: Jelena Beloica appeared first on Kulturni kišobran.

Novembarska (17.11.2018)

Svake večeri uredno sam sahranjivala stare osjećaje.  

A oni se jutrima vraćali sa prvim zracima sunca, udarima vjetra ili kapima kiše.

I magle su ih prepune, one teške jesenje .

Poput bumeranga se vrate, uđu bez kucanja,

Zapljusne me njihova toplina, teško se diše.

Vaskrsavaju poslije hiljadu i jedne smrti.

Nude mi primirje,

al’ samo na čas dok ne postave ultimatum po ko zna koji put.

Pregovaramo satima, bezuspješno, mučno.

Sati se pretvaraju u dane, dani u godine.

Preplavljuju sobu, mene.

Pune su ih police, kutije za nakit, tek oprani peškiri.

Mogu da ih namirišem u svakom kutku.

Ne ostaje prostora ni za šta drugo.

                         Osim za jedne oči koje su ih probudile.

Vrijeme između nas (18-21. oktobar 2018.)

Jedino ostaje tišina.

Roj neizgovorenih riječi.

Gdje ću s njima?

Kome da uputim sve ono što sam htjela, smjela

Tebi – samo jednom

A željela nebrojeno puta?

I kad ponestane snage, vazduha, smisla

Još uvijek postojiš Ti.

Vrijeme prošlo – samo kroz maglu vidljivo.

Ipak daje mi neopisivu radost.

Izvor je  sa kojeg pijem

U ovoj praznini i pustoši koja nas nagriza .

Zrak svjetlosti, pokretač i motiv za novo sjutra.

Te mi se neizgovorene riječi kao eho vraćaju još snažnije.

Krik u tami. Bujica toliko jaka da prijeti da me preplavi.

Zato mi nemoj dati ni trunku nade, pogotovo ne lažne.

Ponijeće me val a dobro znaš da mi ne treba puno 

Da Sve izmaštam. Pretočim u stih.

Kad zamislim Tebe, Sebe kraj Tebe

i pustim: „I’ll stand by you“ Pretenedersa  i „Stay“  Shakespears Sistersa nastupiće suština.

Onog što je unutra.

Sa zadnjim taktovima realnost je još više zaboljela.

Ljekovite trave

„Kao u pjesmi Nore Džons 
poželjela sam jednom davno 
da u toploj proljećnoj večeri odemo zajedno
Negdje daleko 
Gdje do nas ne dopiru ove laži i otrovi kojima nas plaše svakodnevno 

Kad stignemo na planinu, udahnemo svježinu punim plućima
Potražićemo trave koje će nam izliječiti sve dosadašnje boli
Dugo željeni poljupci i zagrljaji će u valovima nadolaziti 
A narednog jutra ću Ti napisati novu pjesmu
Još jednu u nizu
Ovaj put sa srećnim krajem.“

The post Tri pesme iz zbirke: Marija Dragićević appeared first on Kulturni kišobran.

Kako kaže, pisanje je došlo spontano, „kao potreba da se izdahnu godinama sakupljani unutrašnji monolozi, zagledanost u sebe i svijet izvan sebe„.

Pisanje je za Jelenu oduvek bilo više potreba nego hobi.

„Svoje riječi počela sam da objavljujem odskora, na ličnom bolgu stihoklepka.blogspot.com, a objavljene su i na portalima koji se bave kulturom: Metafora, Književnost Hr, Čupava Keleraba, Avlija“, kaže Jelena.

Pored pisane reči zaljubljenik je i u kulinarstvo i poslastičarstvo. Majka je dvoje dece.

Nebeski mornar

Obuci mi haljinu skromnog kroja

Onu što mi istakne sva nedostajanja

I želju u oku

Neka mi um i tijelo pokrije

ljubičasta boja

Znaš već, ona moja

Koju vidiš gdje god ti dopire pogled

Odletjeću na oblak

punačak, bijeli

Koji sam još kao dijete nazvala svojim

Odande se golim okom vidi

svemir cijeli

I dalje od njega…

U ovom svijetu čudnih ljudi

Praznog pogleda i stisnutog dlana,

Nagledala sam se svega

Daljina mi treba

Ti znaš da sam nebeski mornar

I beskraj mi je hrana

Stežu me pravila,

zapovjesti i granice

Otkad znam za sebe

Letim,

Svjetlosti letim

Na Zemlji su mi samo usputne stanice

Na koje svratim da ostavim dio sebe

Tvorac mi je dodijelio ulogu

I časno sam svoj krst odslužila

Vrijeme je da mijenjamo uloge

Da pomiluje i nas uboge,

Svoj sam oblak i te kako zaslužila

Ljubavlju,

Bojom,

svakom srčanom kapi

Rasla sam zagledana u nebesa

I za zvijezdama mi duša

odvajkada vapi

Sirijus nosim u jednom oku

A Kasiopeja mi u drugom

blista

Zagaziću purpurna u vodu duboku

Da se se na oblake popnem čista

Sjeti se, ja sam Šetač u svemiru

Staću ukraj svakom nemiru

Koji mi usporava korak

I krade mi let

Upamti, ja sam bezvremena

I Beskraj se zove moj svijet

Odoh na oblak

da svemiru podarim Suncokrete

Ja se ne završavam,

Ja mijenjam oblike i izmišljam pokrete

Odlazim, vraćam se

I zauvijek blistam

Nemoj da ti moja bezgraničnost smeta

Nebeski sam mornar

Na oblaku plovim

Dodirnuću zvijezde

Ja vječnost lovim!

Da sam pjesnik

Da sam bar vrli pjesnik

A ne samo pokušaj blijedi

Možda bih riječima ostavila trag

Možda bih čuta i primjetna bila

Možda bih bila neko

Umjesto obični eho

Možda bih znala reći 

Ono što nijema ćutim

Možda mi ne bi bile krive otužne rime

Možda bih umjela dati sad već usnule snove

I tkala bih puteve nove

Sa više snage i volje…

Samo da sam umjela bolje..

Jeste li jutros ćuli zvona

Jeste li jutros čuli zvona?

Jeste li čuli da srce kuca?

Jeste li pomislili:

“To što puca,

To je Ona!

I zore je kidaju

I guta je strah

Riječi joj sa vješala skidaju

Po presudi

Sama im je presudila

Jer se bar jednom drznula

Jer se usudila

Da ih u oblak obuče

I pusti među ljude

A riječi k’o riječi

Brzo dobiju krila

Misao joj zalude

Pa leti dalje nego što treba!”

Jutros zvona zvone

Za stihove blijede

Dajte joj samo vode i hljeba

Drugo bogatstvo za Nju nije

Uskratite je za misao

Neka spava

I svemir u sebi skrije

Uzmite joj pravo da piše

Pravo na slovo i papir bijeli

Mora da nauči sama da diše,

Prešla je više od pola

I nema pravo da se dijeli…

Sklonite je od svakog slova

Ona je bezočna beštija

Sahraniće svaku pjesmu

A neće joj se roditi nova

Zabranite joj pristup

Čega se dohvati zgori ga u ništa

Ona nije za vječnost i beskraj

Beštija riječi kremira često

I pepeo prosipa gdje god stigne

U dubokom snu, bez straha, 

joj je mjesto!

Foto: Jovana Kovačev

The post Tri pesme iz zbirke: Jelena Kovačev appeared first on Kulturni kišobran.

Ne mogu da se namestim

Ne mogu da se namestim.
U ovom životu.
Ustanem, sednem, pa se naslonim.
Nije dobro.
Nije udobno.

Ustanem pa krenem kroz vodu.
Hladno i bode.
Postaje naporno.

Zaustavim se pored talasanja.
Predahnuću na kamenu.
Jednom nogom je dobro.
Druga noga žulja.
Hoću li se namestiti?!

Gnevom kamen mali prst noge probada.
Pesak se šeta kroz vrhove noktiju.
Ujed komarca peče.

J*bi ga.
Ne mogu da se namestim.
Moraću da sačekam.

Sumeja

Sumeja ima dečka.
Voze se kolima.
Video sam na Instagramu,
Možda to nisu kola.
Ovo je autobus.
A možda i nije.

Spremanje

Uz to bi baš išla kožna jakna.
Imam sako.
On je tu da se skine.
Zato je haljina dobar izbor.
Našmikana sam.
Gde mi je košulja sa paščićima?
Ne ide mi to uz ovo.
Ma j*be mi se.
Ali izgužvano je.
Nemam vremena da peglam.
Idem ovako.

Foto: Milutin Bojović

The post Tri pesme iz zbirke: Milutin Bojović appeared first on Kulturni kišobran.

Rođena je 1994. godine. Devet godina nakon toga je počela da piše pesme. Apsolvent je na Katedri za Opštu književnost i teatrologiju.

Objavila je zbirku pjesama „Herbarijum duše“ 2016. godine, a druga zbirka je u pripremi.

U magnovenju

Sivo je:
Pod đonovima, zgrčeno ja
Cvili.
Ostali su promili nečije sreće
U mome krvotoku.
Nad tuđim krovovima
Vrapca nisu pogodili stranci
Nego brat.
Gnijezdo pod vrat,
Vrat na panju
I sudbini zbogom,
Sa sobom sam
Ostao je.
Ostala sam.
Juče će
Znam, biti samo sen.
Osvanuće jedna slika na zidu,
A zid će pasti.
Strasti niske k’o gole maske
Zavrištaće.
Krijemo se iza svojih ruku,
Kad one rukama ruke ne budu,
Sudu šta ćemo reći?
Pod čiji skut,
Pred koji put
Valja stati,
Misliš, znaćeš
A hoćeš li znati?
Pješčanik na torti
Je li tek znak
Ili je lak, put do odredišta?
U sumrak je uvijek sivo,
Ne grli me,
Nije mi ništa.

Maslačak

Stojiš mi
Kao tačka na kraju dana,
Da u tebi jednom
Zaokružim sve te sate,
Kao „dobro jutro“
Na novoj šolji za kafu,
Što liči na tvoje košulje.
Stojiš
Pred mojim slutnjama,
Da me povučeš u sebe,
Skloniš od svitanja,
Skriješ od slučajnosti.
Pred tvojom se slikom smijem,
Pod tvojim lažima snivam,
A znam im oči,
Znam miris pod jastukom.
Stojiš mi kao opomena
Na prijateljskim usnama,
Razlog za nelagodu
Kad ti spomenem ime,
Jer su iz svemira
Tebe pred mene poslali
Da slobodno stojiš
K’o sijenka na zemlji,
Knedla u grlu.
Prolazi
Još jedan utorak,
Još jedno „laku noć“
S punim koferom zaborava,
Bez tebe.
Bez jednog od milion
Koji umiju reći
Ali im djela ćute,
Zato ćuti
Ako ti nekad
U prolazu
Spomenu moje ime,
Jer sam te sutra trebala
A nisi mi
Bio tu,
I opet ću zaspati
Sa gomilom neodgovora
Sred žutih cvjetova
Složenih pod jezikom
Jer je tako bolje-
Pišem na papir,
Lijepim na srce.
Reci,
Koliko ti je trebalo
Da me cijelu pročitaš?!

Inkognito

Ovaj dan ipak ne svanjava:
Dimne zavjese vezuju ga u mašne,
Ulice se mršte,
Nad zgradama rećiću ti, ćuti mu lik
Porođajni krik.

Žut buket nad oblakom spava,
Maglen mu jastuk
Ne pomjera miris jutarnjeg hljeba,
U susamu samu milost pronalazi
Datum u kalendaru.

Budilnik trči svoj novi krug
U oku pospanog komšijskog psa
Usnuo čam,
Pismo smo pisali, ali u njemu nema
Novoga dneva.

Još uvijek ne sviće današnje oko,
Trepće, drijema, pogled mu tup,
Korak sav siv.
Ako ga ugledaš, daš mu priliku
Izigraće te.

Ovaj dan svanuti neće
Odjeven je u dimnjačku čađ,
Jasno je već
Otkucavaju sati, ti ih slutiš
Da prećutiš.

Foto: Privatna arhiva

The post Tri pesme iz zbirke: Teodora Kovač appeared first on Kulturni kišobran.

Izabrani triptih se sastoji od pesama koje nisu nastajale u istom momentu, niti su hronološki poređane, ali ipak čine svojevrsnu celinu.

Jul

Da me okupa slani talas,
da me opeče vreli zrak.

Da plivam sa meduzama,
da mi pod stopalima šušti zlatni prah.

Da sanjam i da odsanjam.
Da neizgovorene reči oživim.

Da u smiraj dana progovori tišina.

Fantom

Кada ti reflektor obasja lice,
onda otvori oči.
Videćeš kosmos, videćeš mene.

Tu sam,
to samo ti misliš da me nema.
Budi lav, budi soko, budi lisac.
Osmeha nema, suza nema, sve je tišina.

Кoračaj,
oseti kako tlo pod nogama izmiče i škripi.
Znam da se nećeš bojati,
bićeš heroj, bićeš jak, bićeš hrabar.

Priđi i pruži ruku.
Baš kada me dotakneš, nestaću.
Tada sklopi oči i spusti zavese.

Skinuću masku, volećeš me.

Septembar

Mirišeš na septembar.
Mirišeš na crvenu zavesu.

Uz poslednji dim cigarete
udišem čitavu jednu godinu.

Izmaštani odnos na ivici
ludila
šušti poput opalog lišća
pod stopalima.

Mirišeš na sjaj u oku.
Mirišeš na ljubav.

Kosmos je granica,
a mi nismo kosmični.

U tišini bruje misli.

… samo će.
Ako te hoće.

Foto: Stefan Živković

The post Tri pesme iz zbirke: Jovana Stanković appeared first on Kulturni kišobran.

Bavi se finansijama velikih subjekata, pa zato nema vremena za svoje. Nosi u sebi ljubav, pa smatra da nema mesta za brigu.

Voli da trenira, a glavna sprava za trbušnjake joj je osmeh.

Tamo negde

Ne trebaš ti meni tamo negde,
tamo gde samo moja silueta prisutna je,
gde se gubi pa je ponovno prizoveš,
kada čuješ glas,
vidiš sliku,
privoliš sva sećanja da ne izblede.
Ne trebaš ti meni tamo negde,
tamo gde te moje telo kroz kojekakve znake sretne,
gde ga sanjaš, oživljavaš i iznova prizivaš.
Ne trebaš ti meni tamo negde,
da me dozivaš u noćima dugim,
da se od jeze streseš
zbog slika koje kao bljesak te trgnu da delim postelju sa nekim drugim.
Ne trebaš ti meni tamo negde,
tamo gde si sa mnom u mislima,
gde neopipljivo prisustvo moje doživljavaš kao nešto svoje.
Ne trebaš ti meni tamo negde,
gde nozdrvama svojim mirise moje tražiš,
gde nostalgiju pesmom koja te za mene veže
rasteruješ taktovima poznatog nam zvuka.
Sve u svemu kad se sve sabere i slegne,
ne trebaš ti meni tamo negde.

Postojiš

Ne traži da drugi razumeju tebe,
razumi sebe.
Ne traži da ostvaruju želje tvoje,
uzmi ih sam pod svoje.
Ne traži da drugi budu onakvi kakvim ih gledaš,
moraš sebi prvenstveno da se predaš.
Ne traži da znaju šta se u tebi zbiva,
važno je da ti znaš šta se u tvojoj duši skriva.
Ne traži da budeš nekome nešto pa makar i malo,
poseduj u sebi sve i budi prva osoba do koje ti je stalo.
Ne traži da te drugi razumeju bez reči,
budi u stanju da prodreš u sebe i razumeš sam šta je to što te uzdiže i leči.
Ne traži da budeš nekom sve što želi,
budi sebi ono što jesi, nije važno sa kim si, nije važno gde si.
Ne traži da objašnjenje nekom sebe daješ,
uživaj dok živiš, živi da traješ.
Ne traži od nekog da sa tobom budan sanja,
očisti sebe od trnja i granja i čist koračaj,
sebe ne gubi iz vida, a ako ti se i desi samo se sebi uvek iznova vraćaj.
Ne traži da stvari budu po nekom pravilu, uvek poređane,
a ti uvek samo karika u nečijem nizu,
budi sebi najvažnija karika,
jer ti i tvoj život nemate reprizu.

Dete sna

Želja je sama ako nije smela,
ako da se izgovori nije htela.
Ako je misliš i sanjaš,
zašto se nečijoj, a ne njenoj volji klanjaš.
Zašto je ne pustiš onda da izađe na površinu sama,
čemu klackalica između biti dama i u svojoj želji sama,
ili uhvatiti dah koji te steže i izgovoriti
ili se bojiš da će onda biti teže.

Možda se kriješ i time štitiš svoje dete sna,
svojih potreba i želja,
ali onda plavetnim morem neće sigurno ploviti,
jer će se i dalje bojati i neće znati
dal je bolje da se izgovori
ili da se izgovoreno kao bumerang vrati.

Stežeš time svoje dete, gušiš se sama
ili ipak biraš da na površini budeš dama.
Al dama znači imati stav i stanovište svoje,
ne okretati se od sebe ako ti se sa nekim ne slože boje,
ali i razumem te i dame se nekad pomalo boje.

Bojažljivost skrivanju vodi,
pa još većem potiskivanju potreba i težnji,
nismo dame ako smo samo odmereni i nežni.
Važno je znati prodreti duboko u svoje unutrašnje dete,
podržati ga, motivisati i sa obe noge na tlo zemlje stati.
Ako ti se i kao bumerang izgovoreno vrati,
kreći se dalje, još mirnije jer je tvoja savest mirna,
i još lepše jer se tvoje dete u tebi tada veseli.

Ali shvati da poštovanjem sebe i svojih potreba
samo tako možemo biti celi.
Dva puta postoje.
Izgovoreno u tom slučaju znači
ili se zbog potvrde koju priželjkuješ smeješ
ili prosto zbog odbijanja plači.
To su dva krajnja osećaja koja postoje,
ali biraj da kažeš, biraj da se krećeš,
biraj da se ne gušiš, biraj da putem svojim ideš,
biraj da staneš kad želiš, ali biraj da svoje želje izgovaraš
i o svojim potrebama razgovaraš i da ih sa nekim deliš.
Jer tako je duša mirna i tako se život stvara,
a i o prihvatanju treba učiti, jer nije to deo nekakvog dara.

Foto: Privatna arhiva

The post Tri pesme iz zbirke: Jelena Beloica appeared first on Kulturni kišobran.

*
Neću te
nositi na duši
ni kao žrtvu
ni kao pobednika
niti ću
podići spomenik
napisati odu
još manje te
pljuvati
po kuloarima
olajavati
tvoje
emotivne hendikepe
duševne nedostatke
dok tvoje
rane privijam
i ližem
a moje se
rascepe
ni ožiljak
ne postanu
neću te nazvati
da te pitam
je li ti
nedelja
teško pala
a sutra je ponedeljak
kada će te
smrviti
brojke
stavke
dušebrižnici
i pijavice
lažne gospođice
tananih izjava
plitkih pogleda
neću te žaliti
jer se i to
zaslužuje
imaćeš
prostor u sećanju
nalik umrlici
bez ožalošćenih
ja ti nisam
majka
da te
u kolevci uspavljujem
i sačuvam
od zla
niti si me
rodio
pa da
na tvoju reč
trepćem
poput nemog
ko te krvlju platio
sutradan je
izdahnuo
ko te rečju
čuvao
bez reči je ostao
koga si ti vodio
u ćorsokaku
se izgubio
ti si bio
bolest
bolešću izlečena
smrt
smrću pregažena
rat
ratom dobijen
metak
metkom rešen
vrag
vragom odnesen
pa će se
o tebi
pričati lepo
na samom kraju
i na našem kraju
došlo je
sve na svoje
ali je
ipak
kraj.

*
Koga bi spasio
da sve gori
urušava se
i spaljuje do temelja
koga bi
i zašto izbavio
a zbog koga bi
pobegao
pitala sam te
i ništa nisi rekao
koliko hrabrosti
treba
za ćutanje
ako mi
gori pod tabanima
ti si sazdan
za lične požare
i neka lična spasenja
ti spališ
sam sebe na lomači
da bi se proslavio
i ostao zapamćen
a voleće te
istorija
i slaviće te potomci
jer takvi kao ti
menjaju
veru
kožu
krv
da bi sačuvali sebe
i tada je gorelo
i peklo
i bolelo
kada sam te pitala
a šta
ako
ostane pepeo
od svega
i samo si
ćutao
ćutao
ćutao
i tako je
gorelo
gorelo
gorelo
i sakrio si se
u utrobu
a tražila sam te
na jeziku
i ostao si u jednjaku
a mislila sam
da sam te svarila
i stenjao si
i zapomagao
i ćutao
i najednom
nestao
kako se
sada
posle svega
osećaš
kao žrtva
sopstvenog požara?

*
Spasile su me
majčine molitve
i luda sreća
opomene
i tuđi oprez
hrabrost predaka
i nasumične
dobre okolnosti
sa ovom pameću bih
slepa ostala
jer pameti
nije ni bilo
sravnili su se dugovi
sami od sebe
izravnalo se krivo
nekom ludom okolnošću
čikala sam smrt
okrenula leđa sudbini
oglušila se zbog ljubavi
i sve je to u redu
zato što
ti ne planiraš
zato što
ćutiš i posmatraš
zato što smo nepomirljivi
kada se radi o ljubavi
ti jezik za zube
ja na sva usta
ja da dokažem
i kažem
ti da oćutiš
i vidiš
slomili su me
gresi predaha
i grešna namera
da ti pokažem
da ljubav
može da trijumfuje
da se peva
i posle smrti
a da se umire
i za života
klimala se
ova glava
na ramenima
spasila me je
životna opomena
da nije verovanje
isto što
i ispunjenje
da isklizne
iz ruku
da padne
u ruke
da se grade
svetovi
prozori
svemiri
nikako
među nama
već sa nama
i šta ćeš
ako me
nikada ne zaboraviš
ili zaboraviš
a ne preboliš
čija će molitva
biti tvoje spasenje
jer sam ja
još tada
prestala
da verujem.

Foto: Privatna arhiva

The post Tri pesme iz zbirke: Nađa Lazarević appeared first on Kulturni kišobran.