Prema UNESCO Konvenciji o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa iz 2003. godine, nematerijalno kulturno nasleđe ispoljava se u različitim formama kao što su usmene tradicije, jezik kao njihov nosilac, izvođačke umetnosti, rituali, znanja, običaji, tradicionalni zanati… Republika Srbija je 2010. godine ratifikovala ovu konvenciju.

Prvi element naše zemlje koji je upisan na UNESCO reprezentativnu listu jeste Porodična (krsna) slava, 2014. godine.

Drugi element Republike Srbije jeste upis tradicionalne narodne igre kolo, 2017. godine, a treći je pevanje uz gusle, upisan 2018. godine, kao ,,deo živog nasleđa Srbije, koje se prenosi sa generacije na generaciju, kao veoma važno obeležje identiteta zajednice.’’ [1]

Ovog decembra, zlatnim slovima je na UNESCO listu upisan još jedan veliki uspeh Srbije, a prvi iz oblasti zanata – Zlakuska lončarija. Kako se ističe u odluci o upisu, izrada zlakuske lončarije odnosi se na znanje i veštine u vezi sa izradom posuda za termičku obradu hrane, koje se koriste u domaćinstvima i restoranima širom Srbije, a izrađene su od gline i kalcita čija su nalazišta u neposrednoj blizini sela Zlakusa, u zapadnoj Srbiji.[2]

Međutim, pre nominacije i eventualnog upisa na UNESCO reprezentativnu listu, važno je napomenuti da konkretan nematerijalni element mora prvo biti upisan u nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.

U slobodno vreme, pogledajte izuzetno interesantnu listu nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije. Verujem da ćete se iznenaditi kada vidite koliko divnih, a nama svakodnevnih, često podrazumevanih stvari i običaja je u nju upisano, kao što su veština pravljenja kajmaka, rakija šljivovica, kao i obavezno izgovaranje zdravice!

Važno je pomenuti da civilno stanovništvo, pored nosilaca konkretnih tradicionalnih zanata i nematerijalnih veština, može imati važnu ulogu u očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Dakle, kako mi, obični građani, možemo da pomognemo u njegovom očuvanju?

Pre svega – upoznavanjem sa našim običajima, ritualima, tradicionalnim zanatima i sveukupnim podizanjem svesti o njegovom značaju. Srbija je zemlja bogata nasleđem, kako materijalnim tako i nematerijalnim.

Zatim, tako što ćemo naše najbliže umesto nemaštovitih i komercijalnih poklona, obradovati nečim daleko inspirativnijim i boljim – bilo da je u pitanju džemper iz Sirogojna, zlakuski lonac ili pirotski ćilim, naša podrška lokalnoj zajednici predstavlja vredan doprinos očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Za kraj ovog kratkog upoznavanja sa nematerijalnim bogatstvima Srbije, preporučujem da pogledate kratak dokumentarni film Zlakuska lončarija – nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, koji je rađen u produkciji Etnografskog muzeja u Beogradu i Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu, i koji prikazuje sve faze savremenog procesa izrade zlakuske lončarije.

Autor filma: Jelena Jovčić, Urednik: Saša Srečković, Stručni konsultant: Biljana Đorđević.

[1] Pevanje uz gusle, nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, http://nkns.rs/cyr/popis-nkns/pevanje-uz-gusle , 30.12.2020.

[2] Zlakusko lončarstvo upisano na UNESCO reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa http://nkns.rs/cyr/zlakusko-loncharstvo-upisano-na-uneskovu-reprezentativnu-listu-nematerijalnog-kulturnog-nasledja, 30.12.2020.

Foto: Dokumentacija centra za nematerijalno kulturno nasleđe

The post Lepota se okom (ne) može sagledati – nematerijalno bogatstvo Srbije appeared first on Kulturni kišobran.

Zamamnim mirisima Mediterana, raspuklih smokava i divljih trava koje nas opijaju?

Ili, pak, toplinom morskog, penušavog plavetnila koje nam prodire u krvotok?

Da li su to elementi sakralne arhitekture, koji mirno i ponosito vekovima stoje naspram bura našeg vremena?

Možda je reč o toj večitoj tajni Mediterana, njegovoj jednostavnosti, autentičnosti i toplini koja nam se otkriva u suton letnjeg dana?

Da li se njihov ključ nalazi u svetom trojstvu pučine, neba i kamena? Ili u neuhvatljivoj bliskosti sa sunčevim bojama kojima su platna okupana?

Suptilnoj nežnosti doprinose i neobični nazivi pejzaža, koji nam naslućuju tajnu, kao što su Nečujno odmicanje, U noćima, Tvoje velike oči, Uzalud te čekam, Koraci tvoji, Smirenje… Pejzažna umetnička vizija Tatjane Pirović uokvirena je posebnim ramovima koji su takođe njen umetnički produkt, i koji toplim, zlatnim tonovima, dočaravaju intimnu atmosferu kompozicije.

Kuda plove Tanjini brodovi, dok klizeći po najtoplijoj plavoj, spajaju svetove?

Gde vode naslikani putevi, čisti, pravi, široki, ali i sporedni, vijugavi, kroz masline i mediteranski topli kamen?

Svi putevi Tanjinih pejzaža vode nas u dubine. Da li morske, ili pak, nebeske, na nama je da odaberemo, ali sigurno je – u sopstvene.

Foto: Vanja Pavićević/ Naziv slike: Iznad ponora tišine i tajne

The post „Pod svodom svojim“ – izložba slika Tatjane Pirović, mala galerija Doma Vojske Srbije, do 7. oktobra appeared first on Kulturni kišobran.

Srbija je zemlja bogatog kulturnog nasleđa čija brojna arheološka nalazišta nose tragove rimskog i vizantijskog carstva. To se još jednom potvrdilo kada je 10. jula ove godine, iz gomile smeća vinčanske deponije ponosno ‘izronila’ rimska stela – kameni nadgrobni spomenik težine od preko pola tone.

Stelu je pronašao bagerista, prilikom sređivanja šuta, te je još iste večeri o otkriću obavestio Narodni muzej u Beogradu, koji je narednog jutra izašao na teren. Namera je bila da stela ostane na deponiji do ponedeljka, fizički obezbeđena, kada je i planiran transport do Narodnog muzeja.

No, srpska arheološka blaga nisu samo privlačna turistima, već i pljačkašima kulturnih dobara. I ova tvrdnja se takođe pokazala tačnom u izloženom primeru: Stela je u noći između subote i nedelje (11. i 12. jula), uprkos obavezi da bude dobro čuvana  – ukradena sa deponije. Postavlja se pitanje, da li stela u trenutku krađe uživa pravnu zaštitu, i ako da – kakvu, budući da nije još formalno proglašena kulturnim dobrom?

Naš Zakon o kulturnim dobrima izričito predviđa da stvari i tvorevine za koje se pretpostavlja da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu, umetnost i istoriju, poseduju status dobra koja uživaju prethodnu zaštitu.[1]

Dakle, stela nesporno predstavlja dobro koje uživa prethodnu zaštitu. Prema istom zakonu, dobra koja uživaju prethodnu zaštitu izjednačena su sa zaštitom koju uživaju kulturna dobra, što pohvaljujem kao adekvatno zakonsko rešenje. Stoga, dobro koje uživa prethodnu zaštitu, a nalazi se u zemlji ili vodi, ili je izvađeno iz zemlje ili vode, u državnoj je svojini.[2]

Posledično, krađa dobra pod prethodnom zaštitom kvalifikuje se kao teška krađa, kod koje je zaprećena kazna zatvora od jedne do osam godina. [3]  Iako se predviđena kazna ne smatra blagom, potrebni su dodatni kriterijumi kojima bi se ona precizirala, budući da je amplituda između jedne i osam godina preširoka.

Skandalozni čin krađe rimskog nadgrobnog spomenika iz Vinče, svedoči o ranjivosti kulturnih dobara koji se nalaze u zemlji.  Verujem da je uprava deponije u Vinči, u skladu sa svojim tehničkim mogućnostima pokušala da zaštiti stelu, no, to očigledno nije bilo dovoljno. Imajući u vidu značaj pomenutog otkrića, stela nije smela biti ostavljena bez nadzora.

Stiče se utisak da nam se u čekanju nadležnih organa, administrativnih odluka i procedura – otkida komad po komad kulturne baštine. 

Priča o rimskoj steli, bar na prvi pogled, dobija srećan kraj – za manje od nedelju dana pronađena je na putu, nedaleko od manastira Rajinovac.

Budući da je dobro već bilo identifikovano i dokumentovano od strane Narodnog muzeja jutro nakon pronalaska, pretpostavlja se da su lopovi želeli da ga se što pre otarase. Razlog verovatno leži u činjenici da je problematično prodati robu koja je na crnom tržištu unapred obeležena, a pogotovo imajući u vidu istaknute dimenzije i težinu stele.

No, u ovoj priči ne smemo zanemariti ni lokaciju gde je stela pronađena i ukradena. Teritorija Vinče, poznata kao čuveno neolitsko arheološko nalazište, ali istovremeno i kao deponija, već decenijama predstavlja ekološku opasnost i ugrožava zdravlje građana. Stela je upravo i pronađena na zemljanom putu koji vodi ka deponiji.

Vinčanski paradoks slikovito govori o našem odnosu prema kulturnom blagu. 

Da li je neophodno da deponija godinama ugrožava zdravlje građana, pa da se tek onda saniraju posledice? Da li je potrebno da se stela prvo ukrade sa te iste deponije, pa da se naknadno postavlja pitanje adekvatnosti njenog obezbeđivanja?

Danas, na iznenađenje mnogih, krađa i krijumčarenje kulturnih dobara stoje rame uz rame sa kriminalnim aktivnostima kao što su pranje novca, trgovina ljudima, oružja i droge. Izuzetno je važno podići svest o razmerama razgranatog nelegalnog tržišta, ali isto tako i pružiti adekvatnu zaštitu nalazištima. Zaštita kulturnih dobara, kao jedan od temelja kulturne politike svake države, mora biti sprovođena preventivno i organizovano, a ne putem ad hoc akcija spašavanja.

Stoga, prirodno se nameće pitanje: Dokle ćemo sopstvenu istoriju odlagati na smetlište, gramzivo pljačkajući njene  preživele ostatke?

Piše: Vanja Pavićević

Foto: MUP

[1] Član 4, Zakon o kulturnim dobrima, ,,Sl. glasnik RS“, br. 71/94, 52/2011 – dr. zakoni i 99/2011 – dr. zakon). https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_kulturnim_dobrima.html.

[2] Čl. 12, Zakon o kulturnim dobrima.

[3] čl. 204, Krivični zakonik.

The post ČUDNI PUTEVI RIMSKE STELE – Kulturno dobro koje je otkriveno, ukradeno i pronađeno za svega 13 dana appeared first on Kulturni kišobran.