Kultni dom Miće Piroćanca

Restoran se nalazi u kući jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca iz druge polovine 19. veka – Milana Piroćanca. On je bio srpski političar, pravnik i predsednik Vlade Srbije u periodu 1880 – 1883. godine. Za vreme njegove vlade izgrađena je prva železnička pruga u Srbiji, a poznat je i kao političar koji se hrabro zalagao za liberalne zakone o slobodi štampe i udruživanja.

Njegova velelepna kuća, na uglu Francuske i Simine ulice, predstavlja kulturno dobro i svojevrstan spomenik kulture. Građena je u neorenesansnom stilu sa bogatom dekoracijom na fasadama i fino obrađenim detaljima oko portala, prozora i središnjeg balkona. Glavni arhitekta i idejni tvorac ove građevine je Jovan Ilkić, čovek koji je projektovao zgradu Narodne Skupštine u Beogradu i čuveni hotel „Moskva“.

U drugoj polovini 20. veka kuća Milana Piroćanca postala je dom srpskih pisaca. U njemu se već nekoliko decenija nalaze prostorije Udruženja književnika Srbije, a pre šesnaest godina počelo je da deluje i Srpsko književno društvo. Osim dve ugledne književničke organizacije, u Francuskoj br.7 nalazi se i restoran „Klub književnika“ – kultno mesto slobodoumlja, velikih ideja i dom jugoslovenske književne elite.

„Klub književnika“ i Budino doba

Restoran je decenijama gostio ljude iz različitih sfera umetnosti i kulturnog, društvenog života  i kao takav jedan je od retkih svedoka značajnih trenutaka u istoriji Beograda. Nije mogla da prođe bilo koja manifestacija, dodela nagrada ili poseta nekih velikih svetskih imena, a da se tim povodom nije svratilo u „Klub književnika“.

Foto: Kulturni kišobran

U početku su gosti morali da imaju člansku kartu da bi ovde ušli, pa je po Beogradu kružila dosetka da je važnije biti član „Kluba književnika“ nego Udruženja književnika. Znalo se i kome se, kao po komandi, ustupala stolica. Pored slavnih gostiju koji su restoranu obezbedili kultni status, Budimir Blagojević Buda je čovek zaslužan za to što se ovaj restoran smatra kamenom temeljcem beogradskog ugostiteljstva. Buda je bio vlasnik i šef kuhinje restorana više od 50 godina!

„Decenijama se velika politika odvijala upravo ovde, u ovim salama. Nekada sam se osećao kao da se pred mojim očima i ušima odlučuje o ratu i miru“, govorio je Buda za „Politiku“.

Foto: Kulturni kišobran

Uvek ozbiljan i dostojanstven, iza debelih stakala svojih naočara dobro je promatrao svoje goste. Poznavao ih je i pratio njihov rad. Bio je deo burnog života koji se u salama restorana odigravao.

Priča se da je šrafcigerom lomio led i donosio ga gostima bez mnogo pitanja. Napuštao je klub u rane jutarnje sate, kada isprati poslednjeg gosta i brinuo se o renomeu i kvalitetu – od glavnih jela do nadaleko čuvenik krempita.

Pročitajte još i: Kisić o novoj eri za Klub književnika: Želim da kroz hranu ispričamo priču o novom spoju Beograda i drugih gradova i sela Srbije

Ričard Barton u gostima kod Bude

Veliki broj književnika ovde je započinjao večeri i provodio cele noći u tri sale ovog kultnog boemskog mesta. Momo i Ljiljana Kapor, Ivo Andrić, Danilo Kiš, Matija Bećković, Dobrica Ćosić i mnogi drugi.

Pored književnika i političara, restoran je bio popularan i među slikarima, vajarima, glumcima i rediteljima. Njegovi neizostavni gosti bili su i Bata Stojković, Zoran Radmilović, Olivera Katarina, Olja Ivanjicki, Petar Lubarda i drugi istaknuti srpski umetnici.

Međutim, u restoranu su neretko boravili i strani intelektualci koje je put naneo u Beograd, kao što su Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alberto Moravija, ali i glumac Ričard Barton! Čuveni „srcolomac“ voleo je da svrati kod Bude na piće dok je u Beogradu snimao čuvenu „Sutjesku“.

Foto: Klub književnika

The post „Klub književnika“ – svedok istorije Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Od romskog naselja do glavne gradske znamenitosti

O prošlosti Skadarlije ispisane su mnoge stranice. Turci i Srbi je naseljavaju 1835. godine, tako da je zauzimala prostor između Stambol-kapije i Vidin-kapije. Kroz centar tadašnje Skadarske ulice prolazio je zid, a iznad njega vodovod, povezujući Terazije i česme u skadarlijskoj mahali.

Svoje nastambe tu su prvo gradili Romi, pa je ovaj kraj najpre dobio ime Šićan-mala, što je značilo „ciganska mahala“. U to vreme, strmim sokakom proticao je Bibijin potok, koji je izvirao kod stare zgrade „Politike“. Potočić je naziv dobio po romskom božanstvu spasa Bibiji, a kasnije je preusmeren u odvodni sistem. Ulica je bila povezana i sa akvaduktom, čiji je najveći luk nazvan po gradu Skadru, dajući kasnije ime i samoj ulici – Skadarska ulica.

Tek polovinom 19. veka počinje podizanje malo boljih kuća i mahala postepeno poprima oblik gradskog ambijenta. Međutim, taj trend u preobražaju Skadarlije prekinuo je Prvi svetki rat, pa je ova četvrt do danas ostala ispunjena uglavnom prizemnim kućama, među kojima je najstarija sačuvana tzv. „Štihina kuća“, koja je prilikom rekonstrukcije pripojena kafani „Tri šešira“.

Istorija boemije – istorija književnosti

Naša prestonica je 1900. godine imala oko 90.000 stanovnika i čak 14 skadarlijskih kafana. Skadarlija je bila i ostala simbol beogradske boemije.

U tom periodu nastale su tada čuvena kafanska utočišta „Bums keler“, „Vuk Karadžić“ i „Zlatni bokal“, omiljeno mesto pesnika i slikara Đure Jakšića. Popularni su bili i  „Miloš Obilić“, „Bandist“ i „Bumsov podrum“ čiji je stalni gost bio čuveni pisac Tin Ujević, koji je čak bio prozvan „skadarski kralj“.

„Filipova pivara“ redovno je gostila neprevaziđenog Boru Stankovića. Iz tog doba „preživele“ su danas najpoznatije beogradske kafane „Tri šešira“ i „Dva jelena“.

Da je istorija srpske boemije usko povezana sa srpskom književnošću prvi je istakao hrvatski pisac Antun Gustav Matoš, inače redovni gost skadarslijskih lokala.

U Skadarliji su mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih.

U kafanama su, verovali ili ne, nastala i značajna dela naše književnosti, kao što je drama „Stanoje Glavaš“ Đure Jakšića ili njegova pesma „Padajte braćo“.

Stevan Sremac je u dugim skadarlijskim noćima u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog naroda, koje je kasnije koristio u svojim delima.

Zanimljivo je da je i Rade Drainac upravo na ovom mestu sa svojim saradnicima spremao pokretanje novog časopisa „Hipnos“ i čitavog jednog pravca u umetnosti – hipnizma.

Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi.

Njeni gosti bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili omađijani takvim načinom života.

Sedamdesetih godina prošlog veka se naša čuvena ulica „pobratimila“ sa pariskim Monmartrom. Skadarlija je ugostila i mnoge strane velikane: kraljicu Elizabetu, španskog kralja Huana Karlosa i kraljicu Sofiju, Margaret Tačer, Alberta Moraviju, Đinu Lolobriđidu, Berta Lankastera.

Derneci i neuzvraćene ljubavi

Čuvena pevačica sevdalinki Sofka Nikolić Skadarliju je davne 1932. godine opisala ovako:

„Zima, sneg pošteno napadao, čeka se Nova godina. Idemo iz jedne u drugu kafanu, ja, moj muž Paja Nikolić, koji je svirao violinu i još 25 njegovih muzičara. Skadarlija se ori od pesme, igre i veselja. Neki tuguju i traže utehu zbog neuzvraćene ljubavi. Gazim sneg u svečanim cipelama, haljina mi se vuče po njemu, ogrnuta sam nekim lakim kaputom, ali hladnoću ne osećam. Urnebes je nastao kad smo, tačno u ponoć, ušli u kafanu ‘Tri šešira’, kako je i bilo dogovoreno. Zapevam onu čuvenu pesmu ‘Kolika je Jahorina planina’, a odmah lete čaše i tanjiri, srča na sve strane! Niko ne sedi, svi pevaju i aplaudiraju. Dert kakav se retko viđa. I tako do zore. Sledeće večeri sve ispočetka. Naravno, u nekoj drugoj skadarlijskoj kafani…„

Tabla koja nas podseća na minulo vreme

Pri ulasku u Skadarliju, kraj njene zastave sa simboličnim oznakama (žirardo-šešir, crni štap i crveni karanfil), krupnim slovima ispisana je poučna poruka za svakog posetioca: „Skadarlija je centar umetničke boemije, tradicija je stvaranja već ceo vek. Zato posetioče, kad dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme. Seti se svih onih generacija pesnika i glumaca, novinara i slikara, boema znanih i neznanih…“

Kada dođete u boemsku četvrt Beograda, setite se romantike starih vremena i pokušajte da je proživite i uživate u njoj. Ne zaboravite da su njeni davnašnji stanovnici i redovni gosti ovde „svoje najlepše dane proživeli noću“.

Foto: Wikipedija

The post Boemska „Skadarlija“ – zašto su je voleli najveći srpski umetnici? appeared first on Kulturni kišobran.

Prva bioskopska projekcija u prestonici

Davne 1895. godine braća Limijer, rodom iz Liona, pronašli su model za prikazivanje filma i patentirali „aparat koji služi za dobijanje i gledanje predstava“. Njihov zastupnik, putujući iz Beča za Carigrad, zadržao se u Beogradu i po prvi put prikazao „žive slike“ u našoj prestonici, nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu.

Film je za javnost prvi put prikazan na Terazijama, u sali tadašnje čuvene kafane kod „Zlatnog krsta“ 25. maja 1896. godine. O ovom događaju pisale su „Male novine“, prvi dnevni list u Srbiji, koji je u broju od 26. maja 1896. godine zabeležio:

Predstavnici kompanije „Braća Limijer“ boravili su u srpskoj prestonici 25 dana i neprestano prikazivali svoje filmove, koje je došlao da vidi i kralj Aleksandar Obrenović lično. Nešto više od deset godina kasnije, Srbija je dobila i prvi stalni bioskop.

„Moderni bioskop“ i braća Savić

Značajnu ulogu u razvoju beogradske kinomatografije odigrali su braća Savić – Pera, Boža i Svetolik. Shvativši koliko će filmska delatnost biti unosna, 27. novembra 1910. godine otvorili su svoj bioskop u Beogradu, u Kolarčevoj ulici broj 3.

To je bila prva namenski građena dvorana, nazvana „Moderni bioskop“. Izgrađena je od drveta, a konstrukcija je rađena po ugledu na svetske bioskopske sale. Ondašnja moda nalagala je da se filmovi gledaju za kafanskim stolom, uz piće i meze. Sala savremenog bioskopa braće Savić prva je imala redove sedišta, sigurnosne izlaze i projekcionu kabinu, kao i stalno zaposlenog kinooperatera. Prvi put je uvedena i praksa redovnog repertoara. Projekcije su po pravilu počinjale u 18h i trajale najkasnije do 23.30h.

Tu se inventivnost braće Savić nije završavala. Letnja bašta za prikazivanje filmova bila je još jedno čudo tehnike tog doba, s obzirom na to da je imala i mehanizam za prekrivanje u slučaju kiše. Braća su formirala i svoju „filmsku laboratoriju“, pa su se bavili i snimanjem filmskih žurnala.

Autori su i trećeg srpskog filma, melodrame „Jadna majka“ sa glumicom Emilijom Popović u naslovnoj ulozi. Zgrada bioskopa je srušena 1914. godine.

Kultni bioskopi kojih više nema

Ovo je prilika da se setimo omiljenih sastajališta mnogih generacija Beograđana, koja su danas uglavnom pretvorena u ruine.

U centru grada, u prolazu Bezistan na Terazijama, nalazi se jedan od najstarih beogradskih bioskopa „Kozara„. Nakon požara koji je izbio u krovnom delu zgrade 25. maja 2012. godine pretrpeo je ogromna oštećenja. Miloš Paramentić, nekadašnji direktor Direkcije FEST-a, izjavio je tada za „Politiku“ da je to bio „samo poslednji, ružni čin u usmrćivanju bioskopa kod nas“.

Pored „Kozare“ tu je bio i bioskop „20. oktobar“ (I i II) u Balkanskoj ulici, poznat po popularnosti među ljubiteljima filma posle rata. Zatim bioskop „Drina“ u Ulici despota Stefana, kojeg se još sećaju samo malobrojni stariji Beograđani, kao i „Odeon“ i „Jadran“ koji je voljom novog vlasnika pretvoren u – kafeteriju.

Za bioskope „Balkan“ i „Zvezda“ možda još uvek ima nade.

„Zvezdu“ je pre nekoliko godina ponovo pokrenula grupa entuzijasta, Pokret za okupaciju bioskopa, koja se nada da će spor oko vlasništva nad objektom uskoro biti završen. Kad god postoje uslovi (topla sala, lepo vreme za projekcije na otvorenom) ovi mladi ljudi organizuju projekcije starih, kultnih filmova. Iako danas to zvuči pomalo nadrealno, za jedno od 350 mesta u sali bioskopa „Zvezda“ redovno se tražila karta više. Bioskop se održao i turbulentnih devedesetih, kada su se domaći distributeri i filmski radnici na sve načine trudili da održe film u životu. Bio je deo FEST-a, kao i kratkotrajnog i vrlo posećenog festivala „Sinemanija“. Tokom NATO bombardovanja, bioskop je prikazivao matine filmova „iz šteka“. Tih dana, uz zvuke sirena, mogli ste po ko zna koji put i besplatno da odgledate francuske filmove „Ples sa vukovima“ ili „Taksi“.

Danas nam se čini da ovakve bioskope nikada nismo ni imali. Čak ni one koji su proglašeni kulturnim dobrima. Nove tehnologije, piraterija, loša privatizacija i slično doveli su do toga da u kulturnoj ponudi grada više nema bioskopskog kulturnog nasleđa i tradicije. Ostali su nam još jedino tržni centri, da u nekom od ’svemirskih’ multipleksa sa najmodernijom tehologijom gledamo holivudske blokbastere.

Foto: Filmograf

The post Beogradski bioskopi kojih više nema appeared first on Kulturni kišobran.

Ambiciozni projekat državne štamparije

Zgrada BIGZ-a se nalazi u neposrednoj blizini Beogradskog sajma i predstavlja jedan od najznačajnijih objekata srpske moderne arhitekture. Izgrađena je 1940. godine po nacrtima arhitekte Dragiše Brašovana. Zgrada ima 25.000 kvadratnih metara, a u doba „zlatnog socijalizma“ BIGZ je zapošljavao skoro 3.000 ljudi!

Nakon što je vreme Velikog rata na Balkanu prošlo, u Jugoslaviji se javila potreba za većim angažovanjem po pitanju obrazovanja. Za potrebe velelepne državne štamparije u periodu između 1934. i 1941. projektovana je zgrada BIGZ-a. Zanimljivo je da je sagrađena u obliku čiriličnog slova P, simbolično predstavljajući štamparsku mašinu.

Od tog vremena do danas, zgrada BIGZ-a pretrpela je ogromne transformacije. Iako je proglašena za kulturno dobro i nalazi se pod zaštitom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika, zgrada BIGZ-a nije odolela vremenu i ljudskom nemaru. Devedesetih godina, kada je propala Državna štamparija, počela je da propada i sama zgrada.

Nova stvaralačka energija

Vremenom je, spontano, napuštena zgrada postala stecište mladih, slobodnih umetnika. Naime, zgrada BIGZ-a je danas nešto najbliže skvotu (privremeno zauzimanje praznih prostora za potrebe kulturnih aktivnosti). Ovde se danas, uz nekoliko skladišta i poslovnih prostora, nalaze brojni muzički studiji, likovni ateljei, zanatske i umetničke radionice i sl.

Samo neki od bendova koji imaju probe u ovoj zgradi su: Repetitor, Vox Populi, Bas i Stega, Metak Zlikovca, Autopark i dr. Članovi popularne grupe S.A.R.S takođe su često viđeni na ovom mestu, a svoj studio su svojevremeno ovde imali i Bajaga i Vasil Hadžimanov.

BIGZ kulturni centar, osnovan 2011. godine, nastao je sa ciljem da poveže mlade umetnike i promoviše njihov rad. Njegova posebna misija je da integriše diskriminisane društvene i kulturološke gupe u šire društvo i proba da ublaži podozrenje ka nečemu što je drugačije.

Danas se na ovom mestu umesto knjiga, lektira i čuvenih BIGZ-ovih mini izdanja stvara umetnost u raznim oblicima, bojama i notama, a energija mladih ljudi udahnula je sasvim novi život praznim hodnicima BIGZ-a.

Murali u dugim, sivim hodnicima

Predrag Pejčić, producent i vlasnik muzičkog studija ‘Bumerang’ u intervjuu za portal Nova S osvrnuo se na jednu posebnu vrstu umetnosti koja se godinama rađala u mračnim i mnogima zastrašujućim hodnicima zgrade BIGZ-a.

„Ova zgrada prepuna je grafita i murala. Nekoliko najboljih uradili su Michel&Epoxy, likovni umetnici koji idu po Evropi i četkicom oslikavaju prostore poput ovog. Neki od murala koje su ovde naslikali nalaze se i u poznatoj knjizi ‘Beogradski grafiti’ i predstavljaju prava mala remek-dela. Iz jednog obližnjeg hotela vrlo često dolaze turisti iz Holandije, Nemačke i cele Evrope da vide nešto što je drugačije, autentično i što ima dušu.“

Pejčić ističe da su ovde svoj pečat ostavili i mnogi mladi, talentovani ljudi sa Likovne akademije u Beogradu.

Ideja o rušenju i bunt

Gradska vlast je početkom juna ove godine potvrdila da postoji namera da se zatvori „oronula zgrada BIGZ-a na Senjaku, zbog očajnog stanja u kojem se nalazi“. Na ovu vest veoma burno su reagovali mnogi umetnici, za koje ova zgrada znači mnogo više od običnog smetlišta.

Frontmen grupe Repetitor, Boris Vlastelica, u jednom od svojih intervjua istakao je da se slika koja se stvara u javnosti svesno preuveličava do krajnosti.

„Zgrada jeste zapuštena, ali daleko je od stecišta beskućnika. Šest od sedam spratova su firme i poslovni prostori, studiji za kasting, fotografi, klubovi borilačkih veština a na ulazu postoji i obezbeđenje. O značaju ove nezvanične ustanove alternativne kulture ne vredi pričati, koliko je to očigledno…“

Sa njm je bio saglasan i Predrag Pejčić, vlasnik studija „Bumerang“.

„Ono što je Dom omladine bio nekada, to je sada BIGZ…“

Na krovu zgrade nekada je radio i čuveni džez klub „Čekaonica”, sa prelepim panoramskim pogledom. Taj klub bio je obavezna stanica svih turista koji su obilazili Beograd. Iako je zatvoren pre nekoliko godina, vodiči i danas gostima preporučuju da posete zgradu i upoznaju se sa onim što mahom mlađi Beograđani odavno znaju: u njoj je srce alternativne kulturne scene.

Foto: Instagram

The post Zgrada BIGZ-a – ruina ili puls alternativne umetničke scene? appeared first on Kulturni kišobran.

Početni kapital Mustafa Pelivanović stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike.

Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast, a adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi.

Verovali ili ne, ime ove poslastičarnice spominje se i u romanu našeg nobelovca Ive Andrića „Znakovi pored puta“.

Upravo je Azir osmislio recept za čuveni sladoled koji je zaštitni znak poslastičarnice. Sadašnji vlasnici, Azirovi unuci po majci, braća Mussab, Baraa i Suhaib Al- Shukeir kažu da tajna u stvari nije u recepturi, već u procesu pravljenja.

„To kako je deda osmislio sladoled prenosimo s generacije na generaciju i držimo u tajnosti. Inače, sladoled je uvek svež, istog dana kad ga skuvamo stavljamo ga u prodaju. Osnovni ukusi vanila, čokolada, malaga i lešnik su dedini, a ostale ukuse, njih još oko desetak, dodavali smo s godinama. Pratimo šta se dešava u svetu sladoleda, idemo na sajam u Rimini, probamo svašta novo, mada smo ipak u suštini tradicionalisti“, istakao je jednom prilikom Mussab, najmlađi brat koji je zadužen za marketing.

U asortimanu ove poslastičarnice, pored modernih i popularnih kolača, mogu se naći i orijentalni kolači pravljeni po staroj recepturi, kao što su kadaif, tulumba, baklava i drugo.

Neizostavni deo ponude su svakako i limunada i boza, koji su i dalje jedan od zaštitnih simbola ove fabrike slatkih ukusa.

Foto: Poslastičarnica Pelivan

The post Najstarija beogradska poslastičarnica – čarolija koja traje decenijama appeared first on Kulturni kišobran.

Nekada je bila poznata po najboljoj ćeten-alvi i sladoledu, ali i po brojnim zanatskim radnjama u kojima se moglo naću sve, od igle do lokomotive. Bila je jedan od najvećih zanatskih centara za beogradske dame i gospodu, odisala je duhom prestonice i karakterističnom atmosferom, koje se stari Beograđani i danas sa setom sećaju.

U Beograd se decenijama zvanično i dolazilo ovom strmom, kaldrmisanom ulicom. Najveći broj putnika tada je u naš grad dolazio vozom, a potom sa Železničke stanice peške ka Terazijama. Balkanskom ulicom su prošli svi oni zanesenjaci koji su, sa koferima u rukama, hrabro krenuli za svojim snovima i srećnijim životom u prestonici.

Ovako je o Beogradu govorio Matija Bećković:

Mnogi Beograđani sećaju se čuvenog majstora Voje koji je šio odela i kapute u svojoj krojačkoj radnji u gornjem delu Balkanske.

Ispod hotela „Moskva“, prvi vrhu ulice, bio je jedan od prvih gradskih restorana brze hrane „Leskovčanin“, koji je po mnogima pravio najbolje pljeskavice u gradu.

Ne smemo zaboraviti ni na bioskop „20. oktobar“, kultno mesto za druženje mladih. Gradski momci željni zabave dolazili su na večernje probe „Krsmanca“ da posmatraju studentkinje, a zatim su prelazili u obližnji „Indeks bar“.

Kada je nastupilo vreme modernizacije i Beograd počeo da se razvija u velegrad, Balkanska ulica je izgubila na značaju. Danas se na mestu nekadašnjeg bioskopa nalazi prva tzv. „pametna zgrada“ – čudo savremene nauke i tehnologije koje se baš i ne uklapa u ambijentalnu celinu Balkanske ulice.

Svega nekoliko zanatskih radnji opstalo je do danas. To su skromni i trošni porodični lokali tašnera, kožara, poslastičara i slično. Te radnjice su bastioni nekadašnjeg duha Beograda, a ovo je bila kratka priča posvećena upravo njima…

The post Balkanska ulica – simbol duha starog Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Ivan Meštrović i ideja o „Pobedniku“ na Terazijama

Priča o ovom spomeniku počinje davne 1913. godine, neposredno po okončanju Drugog balkanskog rata, kada je predsednik tadašnje Beogradske opštine Ljuba Davidović od tada već čuvenog vajara Ivana Meštrovića zatražio da u čast srpske pobede u ratu izradi spomenik koji bi stajao na najprometnijem beogradskom trgu – Terazijama.

Meštrović je izradio model, osmislio je monumentalnu fontanu prečnika od osam metara, sa četiri lava koja bi je krasila i impozantnim stubom od pet metara – simbolom petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao „Pobednik“.

Odlučeno je da skulptura počne da se izrađuje u fiskulturnoj sali škole „Kralj Petar“, jer je ona imala dovoljno visok plafon i bila pogodna za početak radova. Međutim, počeo je Prvi svetski rat i Meštrović je, kao austrougarski državljanin, morao da napusti Srbiju. Spomenik je odložen u jednu staru i trošnu šupu na Senjaku, gde je stajao punih devet godina!

Tek 1927. godine beogradska vlast se dosetila da bi spomenik ipak mogao da bude postavljen, ovoga puta za obeležavanje decenije od proboja Solunskog fronta. Međutim, ni ovo nije bio kraj muka za današnji najpoznatiji simbol Beograda.

Skandali i ideja o rušenju

Najveći problem bio je to što je „Pobednik“ go. To je izazvalo pravu pobunu u tadašnjoj prestonici. Predlagano je da se „obuče“ u šajkaču i opanke, zatim da se postavi u neki bazen ili fontanu „kada je već nag“.

Zgrožene činjenicom da bi Terazije preko noći svojom pojavom mogao da oskrnavi goli muškarac, smerne beogradske dame čak su izašle na ulice kako bi protestom sprečile postavljanje „Pobednika“ na najprometnijem gradskom trgu. Zbog nagosti kojom je “sramotio ugled beogradskih dama“, spomenik je umalo završio na otpadu! Došlo je do toga da je i „Politika“ pokrenula estetsko – moralnu anketu od 21. do 23. maja 1927: Šta mislite o Meštrovićevom pobedniku? Rezultati ankete su još jednom potvrdili koliko je naša sredina u tom trenutku bila umetnički neosvešćena i konzervativna.

Postavljen na Kalemegdan da bi ga manje ljudi videlo

I kada je zapretila mogućnost da „Pobednik“ opet završi u nekoj šupi iz koje verovatno ovoga puta nikada ne bi ni izašao, pronađeno je kompromisno rešenje – umesto na Terazijama, spomenik će biti postavljen na Kalemegdan.

Ovo je konačno i urađeno 7. oktobra 1928. godine, a spomenik je završio na beogradskoj tvrđavi, podignut na visinu od sedamnaest i po metara „ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje“ kako je napisala tadašnja „Politika“.

Foto: Marija Jovanović

The post Beogradski „Pobednik“ – trnovit put od Terazija do Kalemegdana appeared first on Kulturni kišobran.

RUDO – Istočna kapija Beograda

Kada dolazite auto-putem iz pravca Niša otpozdraviće vas tri impozantna solitera. Stepenasto izgrađena u stilu socrealizma, ova građevina simboliše Istočnu kapiju grada.

Rudo je zvaničan naziv ovog kompleksa zgrada, a ime je dobio po istoimenom bosanskom gradu Rudo. Inače, arhitekta Dragoljub Mićović, koji je vršio stručni nadzor tokom izgradnje, upravo je iz ovog grada.

Autori samog projekta su arhitehta Vera Ćirković i inženjer Milutin Jerotijević.

Soliteri se nalaze na teritoriji opštine Zvezdara. Visoki su 85 metara, a sačinjeni su od čak 28 spratova. Okrenuti su simetrično jedan prema drugom. Povezuje ih plato sa dečijim igralištem.

Rudo je izgrađen za samo tri godine. Izgradnja je trajala od 1973. do 1976. godine, kada su prvi stanari več počeli svoje useljenje.

GENEKS – Zapadna kapija Beograda

Dobrodošlicu u glavni grad sa zapadne strane poželeće vam Zapadna kapija Beograda, poznatija u narodu kao Geneks kula.

Sačinjena je od dve kule koje se spajaju mostom na 26. spratu. Na kružnom vrhu, na 35. spratu nalazi se rotirajući restoran, pa zgrada podseća na kapiju.

Geneks kula visoka je čak 115 metara, i među najvišim soliterima je u Beogradu.

Projektant ovog dominantnog solitera izgrađenog 1980. godine u stilu brutalizma bio je Mihajlo Mitrović.

Kula se nalazi na teritoriji opštine Novi Beograd. Jednu kulu, namenjenu stambenom prostoru, čini 84 stanova. Na njoj se mogu videti murali poznatog slikara Lazara Vujaklije. Druga kula namenjena je
poslovnom prostoru sa 35 nivoa.

Osim toga što je simbol grada, Geneks predstavlja i jedinstven primer korišćenja savremenih tehničkih i tehnoloških sredstava. Stambeni deo je i dan-danas naseljen.

Druga kula pripada nekadašnjem gigantu Geneksu koji je u stečaju i prazna je. Sada služi jedino kao reklamni prostor i kao nosač televizijskih predajnika.

Posebna zanimljivost je rotirajući restoran na vrhu Geneksovih kula gde su pristup u osamdesetim godinama imali samo odabrani pripadnici elite, a čest gost je bio i Tito. Međutim, restoran danas nije dostupan.

Foto: Zorana Milovanović

The post Vanvremenski duh Beograda: Kapije Beograda appeared first on Kulturni kišobran.