Tara Dinić je radila u korporacijskom svetu kada je počela da slika. Slikarstvo je prvo bio njen hobi, ali je vremenom postalo za nju glavno zanimanje. Tara je srpsko-britanski umetnik, preduzetnik i bankar. Rođena je 1991. u Londonu. Živela je i rasla između 4 zemlje: Srbije, Britanije, Saudijske Arabije i Grčke – izložena šarenilu različitih boja, uticaja i istorija. Imala je izložbe na Oxford International Art Fair-u (Engleska), Sister Gallery u Londonu, Artefact Gallery u Londonu, Irise Gallerie u Atini i The Art Dose u Atini.
Kako posmatrači opisuju susret sa vašim slikama? Pamtite li neku reakciju?
Više puta na izložbama su mi prilazili ljudi i komentarisali da ih moje slike i boje smiruju.
Serija “Kolaža”, iscepani bankovni izvodi/računi koji su potom prefarbani naišli su na veliko interesovanje i podršku kod ljudi iz sveta finansija jer simbolišu teror otplate dugova i teror besmislenog trošenja kome je sklona većina ljudi.
Koji su najčešći motivi vaše umetnosti?
Imam nekoliko serija, opusa. Spomenuću one po kojima me prepoznaju: Kolaž (iscepani bankovni izveštaji, a potom prefarbani gde se ispod boje naziru brojevi, što simbolizuje tendenciju da se zaboravi na želju ka materijalizmu). Tačkice (ali, ne stil pointilizma, već više “candy” mozaik na kanvasu ili kutijama) i Besprekidnost – Continuity (inspirisana energijom koja teče kroz naše živote). Motivi su apstraktni, politički i neophodni element života – ljubav.
Da li vizuelni umetnici drugačije posmatraju svoju okolinu i imaju drugačija zapažanja?
Mislim da je to individualno, ali naravno mnogo zavisi od vremena u kojem je umetnik živeo. Kada posmatrate slike i skulpture Miroa, Dalija ili Đakometija i uporedite ih sa slikama Rubensa i Mikelanđela svakako da su istu temu i figure žene ti umetnici videli na potpuno različite načine, a sva dela su fascinantna, enciklopedijska. Percepcija je za svako biće unikatna, kao otisak prsta ovo je otisak utiska ili kako kaže Marko Aurelije “Sve što čujemo je samo mišljenje, a ne i činjenica. Sve što vidimo je samo zapažanje, ne i istina”.
Šta sve može biti podstrek za slikanje i u čemu najčešće pronalazite inspiraciju?
Slikam ili kada sam jako srećna ili kada me spotakne tuga, tada se najbolje izrazim, tada imam potrebu da to svoje stanje bića prenesem u boje, da boje i pokret četkice sve ispričaju.
Pročitajte još i: Počelo je kao hobi, a danas Tara Dinić izlaže po svetu, njeni radovi krase čak i luksuzne jahte
Navodi se u vašoj biografiji da je likovna umetnost na neki način i vaše eskapističko područje. Od kojih pojava u stvarnosti imate potrebu da se distancirate?
Slikanjem bežim iz ovog materijalnog sveta koji se nalazi u stalnoj histeriji takmičenja – da se ima bolji posao, brža kola, grandioznije i veće kuće… Stalno nas neko posmatra i ocenjuje i osuđuje, vrednuje nas na nekoj imaginarnoj lestvici trivijalnih vrednosti, pa nas diže ili spušta, a mi se radujemo ili patimo, umesto da uživamo u sebi i u poklonu zvanom život.
Kada shvatimo da život nije arena u kojoj se takmičimo i borimo – već kooperacija svih nas, svima će biti udobnije, opuštenije… Život nema reprizu – uživajte ljudi!
Pad iz duhovnog u materijalni svet i hodanje po lavirintu materijalnog je nažalost stvarnost vremena u kojem živimo.
Sa koliko godina je postalo jasno da imate talenat za slikarstvo?
Iskreno, ne postoje neke godine ili neko vreme kada sam prepoznala taj talenat. Kako ja kažem, ta potreba da se izrazim preko boja, platna, pokreta četkicom nekako se spontano spustila u mene. Od malena sam imala potrebu da se osim verbalno izrazim na neki drugi način, kao da su izgovorene reči nedovoljne, siromašne da oslikaju moj unutrašnji svet. Često sam pisala, imam čak i napisan scenario za jedan film, imam napisane pesme, a onda kako je vreme prolazilo valjda je ta potreba za slikanjem nekako sama sazrela u meni i čekala da je pokažem svetu.
Koliko je odrastanje u različitim sredinama uticalo na razvoj vaše mašte i interesovanja?
Prelamanje zlatnoga peska arapske pustinje, nijanse modrog Egeja, zelenilo engleskih pašnjaka i zavodljivo setne boje jeseni u Beogradu svakako su doprinele razvoju mog unutrašnjeg sveta mašte. Moj celokupan rad oslikava iskustvo stečeno i isprepleteno tokom mojih putovanja bilo iz detinjstva ili kroz putovanja skorijih godina.
Koji deo sveta je na vas ostavio poseban utisak?
Južna Amerika najviše… Fascinantni oblaci u čileanskom delu Patagonije, koji su po besprekornom plavetnilu neba rasuti kao slatkiši na vašaru – kao one bele pene od šećera, čekajući da se spuste u zavodljivo plavo jezero toliko čisto, nestvarno spokojno. Kada god poželim da meditiram – taj prizor dozovem u sebe. Posmatrajući Peruanke, potomke čuvenih Inka, kako vešto i vredno tkaju torbice nestvarnih boja inspirisalo me je da započnem svoj posao sa takođe ručno rađenim torbicama i clutches sa isto tako veštim i vrednim ženama iz Srbije (http://www.kustorandpollux.com/) .
Uspevši da se popnem na Rainbow Mountain na visinu od 5200 metara, svakako sam pobedila samu sebe, ali moja upornost se nagradila. Sa te visine postajete potpuno svesni sebe i duhovno i mentalno, u tom trenutku spoznate da ste zahvalni stvoritelju (ili Univerzumu) što imate čak i oči kojima ovo čudo sveta možete da vidite. Zahvalni ste stvarima koje inače uzimamo zdravo za gotovo, koje ne primećujemo.
Penjanje na Huay planinu i na Machu Pichu nekako me je približilo Univerzumu, beskonačnosti, spoznaji o nepostojanju vremena i činjenici da smo mi, ljudska bića, samo tren u svemu tome, a opet naš veliki ego ponekada je veći od svega toga… Taj naš ego, naši problemi – potope sve, svu radost koja lebdi oko nas.
Planirate li da izlažete u Beogradu?
Uvek imam planove da izlažem jer kao što su brodovi napravljeni da plove, a ne da stoje u luci tako i moje slike oslikane su da “plove” po raznim galerijama, gradovima, kontinentima…
Nadam se da ću sledeće godine biti u nekoj galeriji u Beogradu. Vidim svoje slike u galeriji Progres ili Kući kralja Petra.
Foto: Privatna arhiva
