Prošetaj
Prenapeta struna zategnuta stoji,
Kad nekom naudiš
Dal’ se svoje senke bojiš?
Dal’ ponizno pred samim sobom stojiš?
Ili gordo glavu međ’ oblake dižeš,
Pa misliš da ti niko nije,
I da niko kao ti ne može ni bolje ni više.
U kom li pravcu,
Kakvom se moralnom konstrukcijom vladaš,
Kad misliš uzdićićeš se
ako nekom dozvoliš da strada,
pa mu još i pomogneš da sve niže tone i pada.
Prijatelju moj,
od stegnute i zgrčene ruke niko svoj život obogatio nije,
ti se i od sebe samog kao takav kriješ,
možda neke svoje bitke biješ.
A ako tebi je loše,
onda zašto da i drugom ne poželiš da nidočeg mu nije.
Ajde malo sebe sredi,
malo nameštaj u mozgu preuredi,
pa jednu fotelju prenatrpanu koje kakvim stvarima oslobodi,
pa na istu sedi i sebi ugodi,
malo život svoj i drugima prilagodi.
Nemoj da se srdiš, život nema cenu,
danas budeš, pa nestaneš u trenu,
pusti sreću neka svetom i iz tebe vlada,
kupi kakvo cveće, prošetaj do grada.
Čovek
Svaka nit života po tračak nade budi,
u svojoj stvarnosti i budnoj,
premalo izraženoj,
a previše potučenoj želji za postojanjem,
čovek često traga za sopstvom i za izričitim ,,ja“.
Kroz prašinu snova,
poput prašnjavog crva puzi,
nazire draž,
onu svetlost što klijati zna,
i pred samu ponoć ukazati se.
Onda kada putokaz izmicati u beskraj zna,
kada dno postoji,
a tonuti se neprestalno može,
tada na prečac, poput metamorfoze
isklija nešto novo,
neka zrakom razuzdana nit.
Nadolazi plima,
vrteška snova tad nastane,
uzdigne se svojom postojanošću,
i ponosno
nalik mitskom heroju razleprša svoja krila poput bezazlenog leptira.
Čovek tada svetu sebe nudi,
celovito, celinu tražeći,
celinu kao svoju svetlost,
kao svoju tako isto nesavršenu i nepotpunu polovinu.
Koraci
Kako da se krećeš ako svakodnevno istog sebe srećeš.
Isti način, ista igra, iste navike,
ista reakcija na prepreke,
isti status quo, nema replike.
Nećeš nigde stići ako unapred prihvatiš da neće ići.
Ako sebi okove na telo kačiš, nećeš biti jači,
ne plači.
Opusti lance, prihvati da si karika važna,
nije svaka zajednica lažna.
Prihvati da bez tebe ni lanca ne bi bilo,
prihvati da ti se prihvatanje tvoje samo na momenat kao nešto dobro učinilo.
Jer si stao, jer nisi pošao,
pa si se opet na istom mestu našao.
Kako misliš da ako stojiš, ako se prividno krećeš,
da sebe samog, da svoju poboljšanu verziju srećeš.
Opet ti kažem moraš da se krećeš!
Samo stani na momenat,
kada je o kretanju reč, porazmisli,
nije kretanje samo ako fizički nogu pružiš,
pa drugu do nje dovlačiš,
kretanje je kada svoju dušu oplemenjuješ,
kada nove boje svakodnevno svom unutrašnjem biću oblačiš.
Kada staneš i razmisliš već si jako blizu da usvojiš životnu devizu.
Da kretanjem sebe budiš,
nekad možda pomalo usporeno,
ali je važno da nastaviš da se trudiš.
Važno je da odvažno zemljom koračaš,
da se krećeš i unazad ne vraćaš,
jer tako neguješ svoju ličnu stranu,
a uz to treba i da pridodaš po par vrlina na svaku svoju manu.
Da koliko god koraci sitni bili, nemoj stati,
odstrani sve teskobe, prihvati se i sebi se vrati,
jer dokle ćeš druge na svoj maraton slati.
Foto: Pexels
