Jovana Stanković je diplomirana srbistkinja, slobodna pozorišna novinarka i blogerka. U njenoj duši čuči jedan poeta, koji s vremena na vreme ispliva na površinu i niže stihove. Zbirku pesama nema, ali možda se u budućnosti i to dogodi. Ništa u životu ne planira, pa je tako i poezija produkt trenutka i svojevrsnog naleta inspiracije.
Izabrani triptih se sastoji od pesama koje nisu nastajale u istom momentu, niti su hronološki poređane, ali ipak čine svojevrsnu celinu.
Jul
Da me okupa slani talas,
da me opeče vreli zrak.
Da plivam sa meduzama,
da mi pod stopalima šušti zlatni prah.
Da sanjam i da odsanjam.
Da neizgovorene reči oživim.
Da u smiraj dana progovori tišina.
Fantom
Кada ti reflektor obasja lice,
onda otvori oči.
Videćeš kosmos, videćeš mene.
Tu sam,
to samo ti misliš da me nema.
Budi lav, budi soko, budi lisac.
Osmeha nema, suza nema, sve je tišina.
Кoračaj,
oseti kako tlo pod nogama izmiče i škripi.
Znam da se nećeš bojati,
bićeš heroj, bićeš jak, bićeš hrabar.
Priđi i pruži ruku.
Baš kada me dotakneš, nestaću.
Tada sklopi oči i spusti zavese.
Skinuću masku, volećeš me.
Septembar
Mirišeš na septembar.
Mirišeš na crvenu zavesu.
Uz poslednji dim cigarete
udišem čitavu jednu godinu.
Izmaštani odnos na ivici
ludila
šušti poput opalog lišća
pod stopalima.
Mirišeš na sjaj u oku.
Mirišeš na ljubav.
Kosmos je granica,
a mi nismo kosmični.
U tišini bruje misli.
… samo će.
Ako te hoće.
Foto: Stefan Živković
