Jednom sam rekla da mislim da sam poput kamena. A kad pišem – onda se “polomim”. Te reči su nekako izašle iz mene dok sam pričala upravo o svojoj poeziji. Ponekad mi se čini da je ne pišem, već ona samo izlazi iz mene. I iznenadi me uvek koliko joj je bilo potrebno da bude stavljena na papir.
Zbirku pesama nemam, bar ne još uvek, ali taj “Univerzum” čije su korice već spremne samo čeka pravo vreme da ugleda svetlost izloga. Do tada, pišem…
Ta poezija koju mislim i osećam izlazi iz mog pera i ove subote. Upozoravam vas, možda nećete shvatiti, ali ćete osetiti. I sasvim sam uverena – pronaći delić sebe.
Ključ
Otvaram se
iza senke
Na početku
iza duge
(Spoznaja me
Gubi
Ganja)
Otvaram se
kao nebo
Naposletku
kao more
(Spoznaja me
Nema
Sanja)
Otvaram se
iza ključa
Nikad više!
kao bajka
(Spoznaja me
Nikad
Neće)
Zamisliti
to je
tajna.
Magija
Dok se ti nisi pitao
Ni kako sam
Ja sam
Pisala poeziju
U mom se
Vrtlogu
Misli
Dešavala
Magija.
Dok se ti
Nisi
Dešavao
Ja sam
Mislila poeziju.
U mom se
Grudnom košu
Kovitlala
Magija.
I moje
Pero
Je
Glasno
Grebalo
Da progovori.
A ti,
Ti se više nikad nećeš ni pitati
Kako sam.
Jer,
Tvoja magija
Nisam
Bila
Ja.
Vajari
Kostur sam.
Ispod tela imam košulju.
Igram.
O, kako sam srećna.
Perika je spala.
I dalje sam ja.
Bruji u meni
taj šum radosti.
Moj trbuh te neće stvoriti.
Žena sam, samo u sebi.
Ali stvaram,
tu me ne možeš pogoditi.
Moje meso je srećno u mojoj koži.
Foto: Privatna arhiva
