Nađa Lazarević je rođena u Užicu 1996. godine. Završila je Srpsku književnost i jezik. Piše poeziju.
*
Neću te
nositi na duši
ni kao žrtvu
ni kao pobednika
niti ću
podići spomenik
napisati odu
još manje te
pljuvati
po kuloarima
olajavati
tvoje
emotivne hendikepe
duševne nedostatke
dok tvoje
rane privijam
i ližem
a moje se
rascepe
ni ožiljak
ne postanu
neću te nazvati
da te pitam
je li ti
nedelja
teško pala
a sutra je ponedeljak
kada će te
smrviti
brojke
stavke
dušebrižnici
i pijavice
lažne gospođice
tananih izjava
plitkih pogleda
neću te žaliti
jer se i to
zaslužuje
imaćeš
prostor u sećanju
nalik umrlici
bez ožalošćenih
ja ti nisam
majka
da te
u kolevci uspavljujem
i sačuvam
od zla
niti si me
rodio
pa da
na tvoju reč
trepćem
poput nemog
ko te krvlju platio
sutradan je
izdahnuo
ko te rečju
čuvao
bez reči je ostao
koga si ti vodio
u ćorsokaku
se izgubio
ti si bio
bolest
bolešću izlečena
smrt
smrću pregažena
rat
ratom dobijen
metak
metkom rešen
vrag
vragom odnesen
pa će se
o tebi
pričati lepo
na samom kraju
i na našem kraju
došlo je
sve na svoje
ali je
ipak
kraj.
*
Koga bi spasio
da sve gori
urušava se
i spaljuje do temelja
koga bi
i zašto izbavio
a zbog koga bi
pobegao
pitala sam te
i ništa nisi rekao
koliko hrabrosti
treba
za ćutanje
ako mi
gori pod tabanima
ti si sazdan
za lične požare
i neka lična spasenja
ti spališ
sam sebe na lomači
da bi se proslavio
i ostao zapamćen
a voleće te
istorija
i slaviće te potomci
jer takvi kao ti
menjaju
veru
kožu
krv
da bi sačuvali sebe
i tada je gorelo
i peklo
i bolelo
kada sam te pitala
a šta
ako
ostane pepeo
od svega
i samo si
ćutao
ćutao
ćutao
i tako je
gorelo
gorelo
gorelo
i sakrio si se
u utrobu
a tražila sam te
na jeziku
i ostao si u jednjaku
a mislila sam
da sam te svarila
i stenjao si
i zapomagao
i ćutao
i najednom
nestao
kako se
sada
posle svega
osećaš
kao žrtva
sopstvenog požara?
*
Spasile su me
majčine molitve
i luda sreća
opomene
i tuđi oprez
hrabrost predaka
i nasumične
dobre okolnosti
sa ovom pameću bih
slepa ostala
jer pameti
nije ni bilo
sravnili su se dugovi
sami od sebe
izravnalo se krivo
nekom ludom okolnošću
čikala sam smrt
okrenula leđa sudbini
oglušila se zbog ljubavi
i sve je to u redu
zato što
ti ne planiraš
zato što
ćutiš i posmatraš
zato što smo nepomirljivi
kada se radi o ljubavi
ti jezik za zube
ja na sva usta
ja da dokažem
i kažem
ti da oćutiš
i vidiš
slomili su me
gresi predaha
i grešna namera
da ti pokažem
da ljubav
može da trijumfuje
da se peva
i posle smrti
a da se umire
i za života
klimala se
ova glava
na ramenima
spasila me je
životna opomena
da nije verovanje
isto što
i ispunjenje
da isklizne
iz ruku
da padne
u ruke
da se grade
svetovi
prozori
svemiri
nikako
među nama
već sa nama
i šta ćeš
ako me
nikada ne zaboraviš
ili zaboraviš
a ne preboliš
čija će molitva
biti tvoje spasenje
jer sam ja
još tada
prestala
da verujem.
Foto: Privatna arhiva
