Nemanja Stanišić je rođen 1986. u Kosovskoj Mitrovici. Pesme i priče su mu objavljene u zborniku „Autoportreti” (koautor, Centar za Stvaralaštvo Mladih, Dom Omladine, 2006) kao i u časopisu „Urbis”.
Objavio je zbirke poezije „Kuvar je naš čovek” (BIKZ, 2008) i “Doručak se služi čitavog dana” (PPM Enklava, 2020).
Živi u Beogradu.
Poslednji kroasan na svetu
odnela si
male kvrgave ulice
bočne guke na koži
obolelog bulevara
kažu da je predgrađe gorelo
a punjene ptičurine iz centra
nisu želele da te priznaju
kao nezavisno antitelo
svake nesreće i smrti
nije trebalo mnogo
razglas je saopštio
kako si se rodila u
peći na drva, bože
koliko je bilo toplo
niko te nije video
gradski oci lego Vavilona
ne daju na tebe
siktava gamad je penila
o tome kako će pre biti
da si umrla
od tad im sa gađenjem
zavrćem uši da porastu
ne bi li ih ubio
sve do jednog
slep kod semafora
izloga i bilborda
uporno stižem
u ćutljivu pekaru
na pupku bulevara
vrelo testo
ožutelo u trenu
poslednji kroasan na svetu
oseti tvoj dah na vratu
i zna da nisi tu
Profesionalci
dobro došli u
naš mali kabare
molim vas
ne zamerite
što prozori nemaju stakla
što su zavese iskrzane
što ne znamo da pevamo
a još manje da plešemo
nismo mi krivi
nisu nas učili ovome
u čemu smo sada
ne znamo da bodemo kristalnim štiklama
u ubijanju Zvezda jako smo loši
topovi u nađim rukama trunu
dok vi čekate
na tragediju
mi ni za masku od hleba
nemamo
znam da je večnost previsoka cena
a da sedišta i nisu baš najudobnija
oprostite
mi nismo oni što ostavljaju
ali jesmo
profesionalci
Možda
odbacio sam optužbe
da prodaješ nokte, kosu
jamice na dnu leđa
i sačekao te u brdima
seckajući mladi luk i kruške
mešajući vodu i vino
Foto: Privatna arhiva
