I ove subote vam predstavljamo jednog mladog pesnika. Nikola Đorđević ima dvadeset i tri godine i kako sam kaže, jako mu je drago što je tu gde jeste.
Ko je on, za sada ćemo saznati samo iz njegovih pesama. Jer, biografiju “nikada nije imao”.
“Nadam se da ću naučiti da pišem biografije. Do tada, putovaću i učiću. Beležiću svoje reči i stvarati pesme igraću se sa decom koju sretnem i nadam se da ću biti zdrav i srećan”, kaže Nikola za Kulturni kišobran.
U tom gradu
živi jedna devojka
koja ne ume da popunjava dokumenta
ne zna gde šta treba da napiše na priznanici
i nikako joj ne ide razgovor sa nekim
ko nema strpljenja za ljude kojima
treba malo više vremena.
Tu devojku ćete nekad videti samu
u dvorištu
nekada na patosu
nekada najnežniju a najtužniju.
Obećavam da je sasvim normalno
da joj kupite cveće
pljeskavicu
ili da je pokrijete kada u sred noći osetite jesen.
U ovome gradu
postoji toliko ljudi
koje niste sreli
a oduvek su vas čekali.
Oduvek sam čeznuo za takvom srećom.
Javi se kad stigneš kući
jer ja sam jedan od onih
koji veruju u sve
i znam kakvih ljudi ima napolju
i znam kakvih ljudi ima tamo gde ne želim
da ponovo izgubim sebe,
a pogotovo da izgubim i tebe.
Javi se kada ti sve postane preterano
i kada ne bude više ni jedno jedino
godišnje doba
zbog kojeg možeš reći da si srećna.
Ja znam da čovek na svom putu
može susresti i one koje će voleti
i one koje će zaboraviti
ali čovek na svom putu
jednom kada sretne nekoga ko će ga promeniti
taj kasnije odlazi
da leči sebe od ljudi
nikada više
to nije isti čovek kojega smo znali.
Reci mi kad stigneš kući
da ne bih više preturao po sećanjima
i nalazio izmišljene ljubavi
čepove od crnih tempera
stare amfiteatre
i prašnjave hodnike svojih nada.
Reci mi da si stigla
i da si dobro
šapni mi
da jedva čekaš
da me opet vidiš
i da sledeći put
odemo zajedno
kući.
Ako bude vremena ljudi i prilika da se radujemo letu,
ja bih da se radujemo
da nazdravimo ti i ja
da se ljubimo
da nam se i koža umori
želim ovo leto da proslavimo kao pobedu
kao mali znak pažnje našeg neba
jer ono je sve što vidimo kada gledamo u drveće koje je rodilo
jer ono je sve što vidimo dok tresemo grane i beremo trešnje
jer samo nebo ukazuje
da je sve samo jedan običan put i da je sve smisao večnog spokoja na kraju
da dignem čašu za sve suze
za sve poginule ljubavi
za sve što je moja duša poljubila
da dignem čašu i viknem u ime slobode
da želim da sam srećan ovog leta
ali neću da slavim
neću da pijem vino
neću sa dečacima mojim u kafanu pa u polje
neću
ljubavi neću
ako misliš da se ja samo zezam kada spavam pored tebe
da se zezam kada ti dodirujem vrhove prstiju
da se zezam kada ti kažem da te volim kao leto
neću da se zezamo
nismo više deca
ja ne volim da traćim leta
Foto: Privatna arhiva
