Ove subote izdvojili smo tri pesme Vanje Pavićević, iz zbirke pesama “Lovac na zlato”, koja je u pripremi.
Vanjine pesme protkane su umetničkim senzibilitetom i magičnim doživljajem sveta.
“Svaki dan rađa novi ‘sense of wonder’ i ja se trudim da ga ulovim i obojim poezijom”, kaže Vanja, slikarka, pesnikinja, pravnica i kolumnistkinja Kulturnog kišobrana.
Lilit
A ti, ti,
pitaš kako mislim,
to što mislim
i zbog čega Sintra ima zlatan dah,
zašto je Pariz pupak u koji se uliva svet,
i kako Venecija od života ima strah.
A ti, ti,
ne shvataš,
da sam ja hodila ovim svetom
mnogo pre tebe,
ma, ko zna koliko puta,
prognana,
slavljena,
ponovo probuđena,
da mu znam svaku stopu,
i tajnu kamenih fasada,
sliku iza slike,
imam ključaonicu izgubljenog grada,
moje su stope od 7 milja,
sećam se prve slave
i poslednjeg izgona.
A ti, ti,
i dalje se čudiš,
kako čujem zvona stare katedrale,
dok su nicali gradovi,
osećam ukus vina i smokava,
i mirišem zemlju u nozdrvama.
Zar ne znaš,
moja je tuga boje sleza,
nosim je kroz vekove,
kao beleg na levoj nozi,
kao znak.
A ja, ja,
obmotavam te u zlatne misli,
posipam te vilinskim prahom,
zar ne vidiš,
pristala bih da sam smrtna,
za život pod tvojim dahom.
A ti, ti,
ne veruješ,
da je svet pod perom mog šešira,
plaši te okean bez kraja,
koji čuvam u oku,
ne vidiš mu obalu.
A ja, ja,
svaku noć usnim,
da imam osmeh
neispisan iskonom,
kako bih mogla,
svako jutro,
sa tobom,
da ga ponovo otkrivam.
Neka večnost sutra počne!
Svetkovina
Preko dana plovim,
i ide mi lako,
osmesi su lažni, a reči su prazne,
obećanja tada delim olako,
dok mirno primam sledovane kazne.
Preko dana plovim,
i ide mi lako,
ali kad se u sumrak nebo zarumeni,
drevna se tvrđava na horizontu pomoli,
i nešto se probudi, duboko u meni.
Tada kreće igra i večiti ples,
palimo baklje i pevamo glasno,
smenjuju se sreća, urlik i bes,
i slavimo život dok ne bude kasno.
Mesec je na dlanu,
zvezde nam iz ruke jedu,
dok prizivamo nemirne duhove iz noći,
vile nam zlatne kose predu,
da rodimo svet, da li ćemo moći?
Tada vajam čudne tajne plave,
velike kao potopljene gradove,
oživljavam ih od smrti jave,
dok probuđeno bdim kroz Hadove.
Ali avaj, noć nam kao vino ističe,
već nam zora razmiče snove,
okove dan na ruke namiče,
besmisao naše ime zove.
I uvek nam fali tako malo,
da ulovimo ceo san,
u zlatnom preseku, vreme je stalo,
ah, prokleti dan, prokleti dan!
Efekat leptira
Pogledala sam te kroz proleće,
i znala sam šta misliš
ali ti to nisi mogao znati.
Letnja žega nas je čupala za kosu,
vreme se usporilo,
lipe su se topile ulicama.
Lovila te sam kroz ukradeno vreme,
dodirnula sam ti zaključane misli,
ali ti to nisi mogao znati.
Smeštao si me u ramove koje si pravio,
nisam se uklapala, te si se zbunio,
i baš kada si pomislio da si me uramio,
shvatio si da si na zidu,
obešen.
Plesao si gubeći dah,
moje note, nisu ti davale mira,
otplesao si pravo u strah,
ali ti to nisi mogao znati,
efekat leptira.
Želeo si kroz poljubac da mi uhvatiš um,
ali pesak se prstima ne lovi,
zarobila sam ti maštu,
nije se čuo šum,
efekat leptira.
Skovao si plan,
ljubićeš me.
Skovao si plan,
osvetićeš se.
Skovao si plan,
ubićeš me.
Kasno je bilo za dvoboj,
bio si pobeđen istog dana,
ali ti to nisi mogao znati.
U porođajnim mukama juna,
odluka je konačno pala,
rodio se mlad, kišni jul,
tvoje tajne, već sam ukrala.
Ti ni ne slutiš dok mirno spavaš,
poklonićeš dušu, iz mog hira,
napraviću ti od čula zemljotres,
samo ću trepnuti, efekat leptira,
ali ti to nisi mogao znati.
A i da jesi,
saznao,
smrt bi te zatekla,
sa osmehom.
Foto: Privatna arhiva
