Željana Ostojić je zvanično – diplomirana novinarka, a nezvanično – pisac u večitoj potrazi za životnom suštinom. Ove subote čitamo tri pesme iz njene zbirke.
Ko je Željana? Za sebe kaže da je “kreativni haos”.
“To je najprecizniji opis ovog blizanca koji 27 godina luta novosadskim ulicama sa rukama u džepovima, glavom u oblacima i nemirnim očima koje zanima sve što drugi ne bi primetili i sve ono od čega stidljivo sakrivaju pogled ili pred čim bespomoćno žmure”, kaže ona.
Prepoznaćeš me po sreći
Znam, prepoznaćeš me po sreći.
Onoj koju čovek sam iz sebe stvori.
I nikada me nećeš prekorno pitati
zašto se smejem
i kako mogu da se smejem
i ko se još danas smeje…
Srećni ne postavljaju takva pitanja.
Nikome i nikada.
Ti znaš da osmeh nije žmurenje na jedno oko
i slepo teturanje kroz život.
Ti nećeš pitati:
-Zar ne vidiš da nam državu upropaštavaju,
a gladna usta
na svakom ćošku mole da im udeliš nešto –
za hleb,
za lečenje
za krov nad glavom.
Vidim.
I razumećeš zašto preskačem crne hronike
i zašto mi je televizor odavno postao samo obična neupotrebljiva kutija
i zašto dva kofera tri godine čekaju da ih spakujem.
Ti znaš
da je za osmeh potrebno mnogo hrabrosti.
Hajde,
umesto da seješ gorčinu,
(zašto su ti usta puna toga?)
izađi međ’ svet i reci da ti je dobro,
jer želiš da tako bude,
jer veruješ da tako mora,
reci,
iako svakog dana vodiš svoje anonimne bitke
o kojima ćutiš
i svakog jutra iznova spajaš i prekrajaš
neke svoje komadiće srušenog sveta.
I zato me nemoj pitati
koji je razlog mog osmeha.
Nije da neću umeti da opišem,
nego postoji verovatnoća da nećeš shvatiti.
Ako ti kažem –
znaš onog čiku sa tamburom kod Bazara
i one bakice koje prodaju livadsko cveće?
Kupiš taj buketić,
i poslušaš čika-Nikolu koji ti odsvira nešto po tvojoj želji.
I, eto.
Ako me razumeš.
I zato znam,
kada te sretnem,
prepoznaću te po sreći.
Tvojoj sreći.
Onoj koju čovek sam iz sebe stvori.
I nikada te neću prekorno pitati
zašto se smeješ
i kako možeš da se smeješ
i ko se još danas smeje…
Ja znam, i ti znaš, da srećni nikada ne postavljaju takva pitanja.
Autobiografska
Nemoj da te nisam upozorila.
Emocije vođene prvim impulsom
retka su istina.
Zato ih ne sputavam.
I tako sam naučila da živim.
Iznenada mogu da
zaplačem pred svima,
bez stida.
Prva ustanem i aplaudiram u pozorištu,
sa malim rizikom da li ću zadobiti podršku,
ili ispasti smešna.
Ali to baš nije važno.
Ne umem ništa radi reda,
jer je neko rekao da tako treba.
I možda odaberem pogrešno vreme
za neke vrlo bitne teme,
možda na seoskom vašaru
uz šećernu vunu
presečem taj ružičasti svet
pričom o politici,
zbog balansa, znaš.
Važno je šta ostaje kad se ugase svetleće reklame i cirkus napusti grad.
Šta je suština?
Pitaću te često.
Jednom, kada se sretnemo,
možda baš na nekom vašaru,
nemoj mi tražiti da pričam o sebi.
Šta ti znače moji biografski podaci?
Odavno sam odbacila sve identitete.
Pričaću ti o nekim putovanjima
na kojima još uvek nisam bila,
ali precizne skice čuvam u glavi.
Govoriću ti o energiji,
savršenom tajmingu
i jeziku zvezda,
iako se ama baš ne razumem u sazvežđa,
ali znam da ima nečega u tom uređenom haosu.
Recitovaću stihove omiljenih pesnika
i otkrivaću ti pravu istinu –
onu koja se čita kao moje ime i prezime
u prvom izdanju izbledelih knjiga,
traženih godinama.
Jer ništa nije kao:
radost iščekivanja,
radost maštanja,
i radost vere.
Naučiću te tome.
Podsetiću te šta znači
udahnuti život
polovnim stvarima i
potrošenim ljudima
i kako je to živeti
u ovom međuprostoru
između juče i onog što će sutra doći.
Shvatićeš da ne umem precizne planove,
računice,
ozbiljan jezik
i ozbiljne misli
uštogljenog sveta.
Ali opet,
nigde toliko strogog i blesavog
kao u ovoj glavi.
U šali ću okriviti horoskop,
nedužnog duplog Blizanca,
jer ne umem drugačije da objasnim sebe
i ove krajnosti,
ipak predivne krajnosti,
koje ovde počivaju.
Nemoj da te nisam upozorila.
Ja sam ti ona što pravi prvi korak na pešačkom,
i ona što nestrpljivo cupka dok čeka da je neko prvi uhvati za ruku.
Ovog puta zbog balansa između muške i ženske energije,
podmuklo testiram tvoju hrabrost i strah od odbijanja –
jer kad čovek preleži tu bolest,
malo šta mu može stati na put.
Čitaću sve što mi nisi rekao,
a zapisano je u trzaju tvog desnog kapka, brazdama na čelu,
ožiljku ispod ključne kosti
i nepogrešivo ću znati
pod kojim su ti uglom skupljene usne
kada sve u tebi vrišti.
I zato, jednom kad se sretnemo,
znaš li šta će se dogoditi?
Shvatićeš da biografski podaci neće otkriti mnogo o čoveku,
a da su emocije vođene prvim impulsom retka istina.
Zato ih ne sputavaj.
Možda pre nego što upoznaš mene,
prvi put zaista upoznaš sebe.
Eto, upozorila sam te.
Nedorečenosti
Nisam ti rekao koliko mi je bilo stalo, luda ženska glavo.
Računao sam na tvoju pronicljivost.
Ne moram baš sve da ti crtam – mislio sam.
A možda bolje da jesam – sad shvatam,
jer
previše toga si sama docrtala.
Nemam prava da ti sudim za to.
Bar da sam ti dao neku skicu,
Ili šemu;
šablon po kom već godinama živim…
Da se lakše snađeš.
Da me shvatiš.
Uputstvo, smernice, znakove.
Bar nešto…
Lišio sam te svih putokaza.
Glupo muško ćutanje.
Ja sam sav na svoj način – mislio sam shvatićeš.
Moje izgovorene reči i neizgovorene misli
sklapala si noćima u jednu celinu,
kao rubikovu kocku,
tražila dobitnu kombinaciju…
Niko toliko dugo nije bio moj čitač misli, priznajem.
A ja ništa nisam uradio da ti olakšam.
Zašto se sada čudim što nas nema(m)? Nedorečenosti su nas upropastile.
Nisam ja baš toliko loš, luda ženska glavo.
Mada nemam drugačije dokaze da istresem iz rukava.
Samo, voleo sam te umorno.
Na neki sebi svojstven istrošeni način,
onako kako se voli kada predugo živiš loše procene,
a tvoje godine nisu za moje polovičnosti.
Ja odavno ne znam kako se udiše mir,
mada si sve moje nemire uspešno krotila
i ovu zaleđenu nežnost krhkošću topila,
ali ja nisam znao kako da rukujem sa tobom.
Moja greška.
Ili tvoja što si se upustila u spasavanje mene.
Pogrešno si birala vreme.
Samo, da sam ti rekao koliko mi je bilo stalo,
ti ne bi otišla.
Tražila si jasan znak sigurnosti,
a ove ruke više ne znaju kako to da pruže.
Da sam konačno izgovorio te reči,
zaključao bih začarani krug pakla u tvojoj glavi,
u kome se predugo kovitlaš
i ne bi otišla.
Znam da ne bi odustala od mene.
Nisam ja baš toliko loš, luda ženska glavo.
Mada sam ispao duplo gori u tvojim razočaranim zenicama.
I ne mogu da te krivim za to.
U praznom prostoru za lična tumačenja
nikada ne ispadneš heroj.
Ja sam ga dao i previše.
Da, nisam ti rekao koliko mi je bilo stalo
i zažalio sam nebrojano puta.
Ko zna koliko ću još…
Ćutanjem sam svesno pristao da te nemam,
luda ženska glavo,
i sada prihvatam da te neko drugi neistrošeno voli.
Zaslužuješ to.
Foto: Privatna arhiva
