U stanju sam da preplačem ceo dan. Okupiraju me negativne misli. Dignem glavu u trenutku. I onda opet klonem. Ali onda dođe novo jutro, i kao da je neka vanzemaljska energija želela da nešto čujete. To je ona istina koju govorite sebi, ali je shvatite tek kad vam je neko kaže.
Juče nisam izlazila iz kuće. Dozvolila sam da mi se talože emocije koje mi nikako ne čine dobro. Puštala sam ih u svoj um. A bilo je toliko lepih stvari koje sam mogla tog dana. Nije padala kiša.
Zatrovala sam svoj um mislima. A onda sam shvatila. Jutros. Po jutru se dan poznaje. Ja bih rekla, poznaje se, ali onaj prethodni. Sad mi je sve jasnije. Uspela sam da blokiram samu sebe svojim mislima. I propustila ko zna šta lepo. Ali jutros. Pustila sam veselu pesmu. Ulogovala se. Pojavio se kratki video zapis sa nekog od predavanja Lujze Hej.
Nije ona rekla ništa što ne znam. Ali je rekla tako da shvatim. I stavim na papir ove reči. Dok sam kuvala kafu shvatila sam da je u pravu. Kočimo sebe svojim strahovima. Svaki dan. Dozvoljavamo da nam razmišljanja o drugima upropaste dan. A ti neki ljudi ni ne znaju da razmišljamo o njima, njihovim postupcima. Njima je tada svejedno. Nama – haos u glavi.
Vidim sebe u ogledalu na retrovizoru koji sam izmislila, i promatram šta je bilo. Mada, ništa ovde nije retro. Sve je novo. I sve je put ljubavi. Zato učim, učim, učim…
Lilo*
