U pogovoru romanu „Ulica Katalin” Magde Sabo (Štrik, 2021), prevodilac Marko Čudić govori o svojevrsnom trendu marginalizovanja popularnih dela i autora među „krojačima” mađarskog književnog kanona (premda je ovaj problem svakako globalna boljka). Vrlo upadljivo, teret ove navike, nesumnjivo opterećene predrasudama različitih sorti, sručio se i na Magdu Sabo i njeno delo. I iako moramo priznati da postoji bezbroj dokaza da ono što je popularno i „u narodu traženo” nije nužno i kvalitetno, ne sme se dopustiti da se oprez i strogi set kriterijuma kojima odvajamo kvalitetnu umetnost od one privremene, jednokratne, pretvori u mehaničko zanemarivanje autora koji pokazuju da književna vrednost ne mora biti hermetički zatvorena, ne bi li uopšte bila uzeta u obzir kao takva. Ovo je posebno bitno kada su u pitanju autori poput Magde Sabo, koji u svom opusu kriju dela kakvo je „Ulica Katalin”.

Čime se to meri tako „strašna” i „diskreditujuća” popularnost Magde Sabo? Dovoljno bi bilo navesti činjenicu da je Magda Sabo danas ubedljivo najčitaniji pisac mađarske književnosti na svetu, sa opusom koji čini preko pedeset dela, među kojima su zbirke poezije, romani, dela za decu i omladinu, drame, priče, eseji i studije. Nagrađivana je najznačajnijim međunarodnim i nacionalnim priznanjima, a u istoriji njenih nagrada jeste i jedna oduzeta, istog dana kada je i dodeljena – zbog ideološke nepodobnosti (Baumgartenova nagrada 1949. godine), nakon čega je joj je bilo zabranjeno i da objavljuje. No sve ove kontroverze, po svojoj političkoj prirodi uglavnom prolazne, ne pobijaju to da su dela Magde Sabo prevedena na više od 40 jezika, a neka od njih i ekranizovana (roman „Vrata” adaptiran je 2012. godine sa Helen Miren i Martinom Gedek u glavnim ulogama). Među najpopularnije svakako spada i roman „Ulica Katalin”.

Prvi put objavljen 1969. godine, ovaj roman je, da se osvrnemo još jednom na pogovor Marka Čudića, na razmeđi dve faze stvaralaštva ove autorke, ranije eksperimentalne i poznije tradicionalne. Ako bi ga trebalo što sažetije predstaviti, uz nastojanje da se ne uplićemo previše u detalje radnje i tzv. spojlere, mogli bismo reći da je „Ulica Katalin” roman o ratnom nasilju, onakvom kakvo nam najpre padne na pamet kada čujemo tu frazu – o smrti i opresiji, ali i o onom nasilju o kojem se najradije ne govori, a koje ne prestaje nakon što i poslednji metak bude ispaljen – nasilju nad životom samim, na nivou pojedinca, porodice, čitavog naroda. O nasilju koje kida život, prostor razbija na poprišta, vreme na termine, a događaje pretvara u epizode, tek sporadično značajne.

Tako „pokidana” jeste i struktura romana, i to od samog starta. Pripovedanje počinje sa vremenske distance u odnosu na ono što je fabularna srž dela i, kao i život glavnih junaka, pocepano je na više nivoa: na različite adrese stanovanja, na godine pre i posle rata, mada i svaka ključna godina posle rata ima sopstveno pre i posle, na svet živih i svet umrlih, suštinski tek površno različite „jer je razlika između mrtvih i živih samo kvalitativna” (8), a smrti jednog bića mogu biti mnogobrojne i daleko bolnije i istinitije od one opštepriznate, fizičke.

No pre svakog kidanja, logično, postoji neko jedinstvo i u tom jedinstvu leži i početak ove pripovesti. Njen temelj postavljen je doseljenjem jevrejske porodice Held u Ulicu Katalin u predratnim godinama, sagledano kroz oči njihove ćerkice Henrijete. U naslovnoj ulici živi i porodica Elekeš – školski upravnik i njegova večito neuredna žena sa svoje dve kćeri – starijom Irenom, otelotvorenjem discipline i razuma, i mlađom Blankom, otelotvorenjem čistih, nekontrolisanih emocija, dok sa druge strane živi major Biro sa svojim sinom Balintom, najstarijim od sve dece. Ove tri porodice predstavljaju jedan mikrokosmos, s jedne strane ograničen drvoredima i Dunavom, a s druge ogradama njihovih međusobno spojenih bašti, jedan naizgled idiličan svet (naizgled, jer koliko zaista možemo govoriti o idili u periodu u kome se nezadrživo srlja u najveći genocid koji istorija pamti) kroz koji se mogu sagledati užasi rata, a naročito kroz sudbine dece ovih triju porodica, koja i jesu glavni junaci romana.

U svetlu svega toga, „Ulica Katalin” možemo posmatrati, između brojnih drugih mogućnosti, i kao priču o traumama i čovekovoj (ne)mogućnosti da se sa njima suoči i na zdrav način izbori. Traume u ovom romanu nisu čisto istorijske, premda se mnogo istorije kroz njega propliće, najpre na nivou same atmosfere (npr. kroz patetične kvazipatriotske igrokaze za decu), da bi se potom prešlo na konkretne događaje koji su ostavljali neizbrisive posledice na živote junaka, od vlasti Mikloša Hortija i njegovog kolaboracionizma sa fašističkim snagama, preko otvorenog učešća u genocidu koji sprovodi Ferenc Salaši i njegova Partija strelastih krstova, pa sve do političkih previranja nakon rata koja su na svoj način prodirala u duboko intimne sfere života, menjajući ljude i njihov položaj (društveni i geografski), njihove odnose sa porodicom i prijateljima.

Upravo tu veština i talenat Magde Sabo naročito dolaze do izražaja. Istorijske činjenice su tu i one su nepobitne – uvek bile i uvek će biti, ali ono u šta nas autorka svojim delom uvodi jeste intimni svet triju porodica i pušta nas da sagledamo kako se na ličnom planu odražavaju događaji iz sfere javnog, terajući nas da se ponovo zamislimo nad time u kojoj su meri ove dve sfere spojene. Način na koji se reaguje na ono što je nametnuto sa „viših instanci”, kakav stav pojedinci zauzmu prema tome i kako se, u skladu sa time, postave prema svetu i bližnjima odrediće ne samo sudbinu tog sveta i bližnjih, već i njih samih. Ne može se, ipak, postojati u društvenom vakuumu ma koliko se to želelo, naročito u vremenu u kome se čitave grupe sistemski dehumanizuju, obespravljuju i ubijaju, u svetu u kome se to čini nad našim prijateljima, komšijama, rođacima, ljudima koji su neraskidivi deo našeg života. U takvim situacijama, valja zapitati se nije li besmisleno, ako ne i sasvim degutantno, govoriti o principima i građanskoj poslušnosti i živeti sa uverenjem da nas se politika ne tiče. Nažalost, mnogi će se „otrezniti” tek onda kada ih se ta politika tako bolno kosne da se više ne može ignorisati, ali i kada je suviše kasno da se povodom toga bilo šta učini. I oni drugi, koji ipak pokušaju da urade nešto dobro u svetu ispunjenom zlim, mogu doživeti veoma bolne sudare sa stvarnošću – onda kada shvate da, ma koliko se trudili, neke stvari prosto ne mogu iskontrolisati.

Ti najsnažniji potresi koji prouzrokuju prvo osvešćenje kod glavnih junaka ovog romana nisu i poslednji, jer svaka naredna odluka, svesno ili nesvesno, biva obojena prethodnim traumatičnim iskustvima. Drukčije teško i da je moguće, naročito kada se, u paradoksalnom pijanstvu koje to prvo otrežnjenje donese (da se zle stvari ne događaju samo drugima), i dalje nastoji da se nastavi gde se stalo. To, međutim, ne samo da je nije izvodljivo, već vodi sve dublje u očaj i sve dalje od onoga što bi se želelo postići, bilo da je to povratak u ulicu u kojoj se odrastalo i sanjalo punim plućima, a koja više nije samo ulica, već čitav jedan mali život, bilo da se teži obnavljanju starih veza ili ispravljanju učinjenih nepravdi, pri čemu se neminovno nanose povrede nekom drugom, neretko onima koji su nam najbliži. Jednom izgubljeni delovi savršene slike, koliko god se mi upinjali, nikada neće moći da budu nadomešteni:

„Sedeli smo tiho, kao složni brat i sestra, i bio je to prvi trenutak u mom životu kada sam naslutila da mrtvi ne umiru i da niko ko je nekada u nekakvom obličju živeo ovde na zemlji ne može biti uništen…” (148)

Gledajući iz ove perspektive, svet „Ulica Katalin”, stiče se utisak, ne donosi mnogo optimizma. Doduše, i previše bi bilo očekivati ga u svetu u kome se ljudima iznova nanose rane dok neke stare, prilično ozbiljne, nisu još ni krenule da zarastaju. Privilegija povratka u „zlatno doba” data je jedino umrlima. Prešavši iz bića u nebiće, oni mogu sve – da menjaju obličje, da se kreću između svetova, a kada im se ono što vide ne dopadne, sami postanu arhitekte one realnosti za kojom žude. Za one koji su preživeli, povratak kući je jedino moguć deljenjem zajedničkog bola i igrolikim evociranjem onoga što se više ne da oživeti:

„Posle nekog vremena svi bi osećali da je to uzalud, a onda bi ipak počinjali iznova, jer mada nikada nisu precizno formulisali to osećanje, nadali su se da će se, ako zbiju redove i čvrsto se budu držali za ruke u potrazi za odgovarajućom reči, možda izbaviti iz ovog lavirinta, da će na neki način stići kući, a dotle treba nekako izdržati u ovom nestvarnom, privremenom stanu, ovde visoko, ali tako blizu vode, jer i ptica negde sleće da se odmori. […] Ako bi makar jedno od njih pronašlo put do kuće, pronašli bi ga svi…” (21)

„Ulica Katalin” Magde Sabo majstorski je napisano delo. Ma kako splet tema sa kojima se autorka uhvatila u koštac bio težak i zamršen, lepota kojom je ona uspela da ga prožme zaista je posebna. Odabravši da istorijsku okosnicu priče ne izvede u prvi plan, a ona je sama po sebi lako mogla da ponese veći deo tereta, autorka je možda sebi donekle zakomplikovala posao. Jasno izgraditi karaktere svojih junaka i voditi ih putanjama koje su njihovoj prirodi verne, provući svoj pripovedački glas kroz njih i izgraditi svet priče tako da u potpunosti bude sagledan njihovim očima (pripovedanje je prelomljeno kroz prizmu junaka, čak i kada nije u prvom licu, koje je jedino Ireni dozvoljeno), veoma je težak poduhvat. Emocije koje ona udahnjuje u ovaj svet, sa koje god strane spektra došle, jake su i istaknute, a pritom nisu ni blizu da zakorače u patetično. Više od toga, one su jasne i žive, ne puke fraze i klišei sentimentalnih priča, i ako dovoljno pažljivo saslušate one koji ih osećaju (što je s vremena na vreme, s obzirom na sve što se događa, veoma teško), osetićete ih i vi. Neće vam za to biti potreban nikakav tumač, niti autoritet da vam kaže da ono što čitate valja, a još manje ćete se zbog toga što vam se to dopalo osećati inferiornije od njih.

Zbog svega ovog, zaista zbunjuje činjenica da se Magdi Sabo ne priznaje status kakav bez svake sumnje zaslužuje. Koji god da su argumenti u pitanju, bila to njena popularnost, ideološka podobnost (u zavisnosti od političkog trenutka), priroda njenog stila, svi oni padaju u vodu pred samo jednim delom kakvo je „Ulica Katalin”. Ovo je roman koji zadire u jednu bolnu, kolektivnu traumu i sagledava je iznutra, iz porodice, iz pojedinca, onih koji taj kolektiv čine. Nema tu mnogo reči o uzrocima, oni su naširoko i nadugačko objašnjeni u udžbenicima; ovde je reč o posledicama, o onome sa čime je moralo da se živi kada je sve prošlo, i sa čime se i dalje živi, jer se bol, nažalost, ne zaustavlja na onoj generaciji koja ga neposredno doživi.

Iako to umetnost u biti nikome ne duguje, ovo delo, nevezano za nacionalnu književnost u kojoj je poniklo, svakoga može podstaknuti da se zamisli nad onim što je bio, što sada jeste ili što bi, u određenim okolnostima, mogao postati. Kada jedan autor ostvari takvu simbiozu onoga što je blisko i onoga što je u jednom književnom delu neporecivo kvalitetno, interesovanje, prevodi i visoki tiraži ne treba da začuđuju. Još manje – da se koriste kao osnova za zanemarivanje i potiskivanje na marginu.

Foto: Jovana Petrović

Pročitajte još i:

Recenzija: Tango đavola i bogataša, Jovan Popović

Zelene voćke Violete Greg – sazrevanje na obolelom stablu


Kako ti se svideo tekst?

Ne razumem Ne razumem
0
Ne razumem
Ne sviđa mi se Ne sviđa mi se
0
Ne sviđa mi se
Zanimljivo Zanimljivo
0
Zanimljivo
korisno korisno
0
korisno
okej okej
0
okej
divno divno
0
divno
Predivno Predivno
1
Predivno
Super Super
2
Super
Jovana Petrović
Master filologije. Pored književnosti, veliki je ljubitelj filma i pozorišta, posebno zainteresovana za ona mesta na kojima se ove tri umetnosti prepliću. Urednik je bloga Između korica.