Priča o prvoj beogradskoj i jugoslovenskoj fabrici čokolade počinje u drugoj polovini XIX veka na donjem Dorćolu u ulici Cara Uroša, kada su braća Cincari iz Makedonije Nikola i Konstantin rešili da se presele u Beograd koji je u to vreme za mnoge bio obećani grad.
Bilo je to vreme kada je Beograd iz orijentalnog prelazio u evropski grad. Braća Šonda po zanimanju su bili trgovci. Nikola je imao bakalsku radnju koja se nalazila na uglu današnjih ulica Uzun Mirkove i Kralja Petra.
Konstantin je bio tihe naravi i obično je stajao na pragu dućana posmatrajući prolaznike, držeći u rukama ćilibarske brojanice čija je zrna prebrojavao prstima.
Od države je 1902. godine dobio povlastice da započne proizvodnju kakaoa, čokolade i bombona. Kosta je iskoristio poslednju priliku da otvori fabriku po važećem Zakonu iz 1898. godine o pomoći domaćoj radinosti. Zakon je ukinut 1903. godine.
Prva mlečna čokolada
Uslov je bio da uloži 50.000 dinara, da fabrika bude podignuta u roku od godinu dana kao i da koristi domaće sirovine, ali da radnici i njihove porodice budu osigurane. Kada su mu se tri sina vratila sa školovanja u Zemunskoj trgovačkoj školi, osnovao je sa njima fabriku na porodičnom imanju na Dunavskoj jaliji, na uglu ulica Solunske i Despota Đurđa.
Podignuta je prvo prizemna fabrika a zatim zgrade na sprat, kojima se prilazilo širokom ulicom sa drvoredima. Prva čokolada sa mlekom “Olga (reklamirala se kao najbolja od svih čokolada, neki kažu da je nazvana po kneginji Olgi Karađorđević) napravljena je u Beogradu u fabrici Šonde.
Kosta je smislio i specijalitete za posluženje. Još tada se dosetio da bi kafa sa ukusom mogla privući veliku pažnju kod domaćica kojima je savetovao da u kafu dodaju malo kakaoa.
Zlatno doba fabrike, bioskop, prvi pehar i album sa sličicama fudbalera
Fabrika je bila na dobrom glasu i neprestano je povećavala svoj promet. Nedugo zatim, izdignuvši se iz mase trgovaca Kosta je počeo da se predstavlja kao industrijalac. Počinje da se pojavljuje u spiskovima dobrotvora koji su donirali novac za siromašne.
Nekoliko godina kasnije, osnivač fabrike prepušta pogone svojim sinovima. Najstariji Mihajlo je pokazao najviše preduzetničkog duha. Posle Kostine smrti 1910. godine prizemna fabrička hala je proširena i imala je 35 stalno zaposlenih radinka.
Pod Mihajlovim rukovodstvom posao je cvetao. Svoje poslastice prikazivao je na izložbama širom Evrope – u Parizu, Londonu, Rimu… Zarada je postajala sve veća i donela mu je pravo bogatstvo.
Bio je veliki dobrotvor i humanista. Posle Luke Ćelovića došao je na mesto predsednika upravnog odbora Beogradske zadruge. I u akcionarskom društvu “Novo Vreme” bio je predsednik upravnog odbora. Podigao je dvospratnu kuću u Kosovskoj ulici, gde je i stanovao.
Upravo zahvaljujući Mihajlu Beograđani su u isto vreme kada i Parižani mogli da gledaju najnovije filmove u bioskopu “Koloseum” koji je podigao na Terazijama.
“Poznata domaća fabrika čokolade K. M. Šonda predala je Jugoslovenskom nogometnom savezu vrlo lep i ukusno izrađen pehar od čistog srebra. Ovaj pehar dobiće onaj fudbalski klub koji u ovogodišnjem takmičenju za državno prvenstvo osvoji titulu prvaka. Pehar ostaje pobedniku u trajno vlasništvo, a predaće se na terenu odmah posle druge finalne utakmice.” (Politika, 8. septembar, 1932. godine)
Kako je fudbal postajao sve popularniji u narodu, Mihajlo je vrlo domišljato osmislio svoj novi poslovni potez. Iste godine je došao na ideju da u omotu od čokolada plasira i sličice fubalera kao i album za njih.
Tragedija rata i raspad fabrike
Februara 1941. godine, samo dva meseca pred početak rata, fabrika je prerasla u akcionarsko društvo. Novo ime fabrike je glasilo “Fabrika kakaoa, čokolade, bombona, keksa, veštačkog leda i kvasca M.K. Šonda a.d.’”.
Članovi upravnog odbora bili su trojica braće i Mihajlov sin Konstantin. Međutim, krah fabrike se dogodio prilikom aprilskog bombardovanja 1941. godine kada je doživela značajno oštećenje. Mihajlo je poginuo tokom bombardovanja kada je na njegovu kuću pala bomba, i on je pao mrtav sa balkona na trotoar.
Mihajlov sin Konstantin je posle oslobođenja radio kao ekspert Ministarstva industrije i prehrane. Zaslužan je za podizanje mnogih fabrika slatkiša kao što su “Takovo” i “Evropa”.
Imovina familije Šonda je nacionalizovana i danas u Beogradu nema potomaka ove ugledne i zaboravljene porodice koja je donosila radost svojim proizvodima mnogima koji su kupovali kod njih. Danas nam ostaju samo po neka fotografija, reklame i porodična grobnica na Novom groblju u Beogradu. Na nekadašnjem mestu fabrike danas se nalazi luksuzan hotel.
Foto: Arhivska fotografija
