Nedavno sam počela da slušam o visokim vibracijama. Znam, to je tra la la. Nije. Osećam da nije. Osećam promenu. A opet, kao da mi neko govori nešto što sam već znala. Samo sam zaboravila.
Iznova i iznova se vraćam na te rečenice. Zašto vam je fokus na drugima? Sredite sebe. Onda razmišljajte o drugima. Kad ste drugima primer, tad ste najbolja osoba. Dala sam sebi slobodu da izdvojim one koje su mene udarile posred čela i navele me da počnem da skrenem fokus na SEBE.
Reći će ljudi, to je sebično. Nije sebično. Kako mogu da pomognem bilo kome, ako se ja ne osećam dobro? Ako meni nešto fali? Ako nisam dovoljno dobra sebi?
Zato ovaj tekst i nosi naziv koji nosi. Zar me je toliko teško voleti? Teško je, ako ja prva sebe ne volim. Ako prvo sebi ne pomognem. Ako prvo sebe ne sredim. Dok ne naučim da sama sebi u ogledalu govorim VOLIM TE i iskreno to mislim, neću biti nikome od pomoći. Dok sebe ne zavolim, i drugima će biti teško.
Teško je prihvatiti sebe. Mislimo da su drugi bolji od nas. A nisu. Samo su uradili nešto za sebe dok mi sedimo i kukamo. POKRENI SE. Došla je jesen, ali ne treba sedeti u kući i žaliti se na kišu i vetar. Treba igrati s vetrom i preskakati bare kao što u životu imamo prepreke sa kojima se borimo.
Ja iz dana u dan pokušavam da prihvatim sebe. Iz dana u dan učim. Iz dana u dan volim sve više i više onaj odraz. Vidim tu drugu sebe i govorim joj šta je uradila za sebe danas. Šta je sve uspela u jednom danu. Kako je ponosna na sebe i kako će tek biti ponosna na sebe.
Ova nova ja, voljena ja, koju je nekad bilo tako teško voleti, sada jedva čeka da otkrije šta se to još lepo krije u njoj.
Ova nova ja nije zavolela sebe. To bi značilo da nikad nije volela.
Ova nova ja samo to nije znala.
Ova nova ja se setila.
Lilo*
