Neki ljudi celog života ostanu nesazrela voćka; neki pak sazru prevremeno. Posebne snage potrebne su da se sazre što je zdravije moguće, naročito kada rasteš na stablu natrulom pod pritiskom raznoraznih bolesti i štetočina.
Stiče se utisak da u večitim okršajima književnih divova Rusije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Severne i Južne Amerike (dodajte ovde još neku nepomenutu, vama dragu nacionalnu književnost), Poljska biva naizgled skrajnuta na marginu evropske književne kulture. Taj utisak doista je varljiv, budući da se zemlja iz koje je poniklo šestoro dobitnika Nobelove nagrade za književnost teško može smestiti na književnu marginu (Olga Tokarčuk se 2018. godine pridružila nizu nagrađenih koju su u 20. veku formirali Henrik Sjenkjevič, Vladislav Rejmont, Isak Baševis Singer, Česlav Miloš i Vislava Šimborska).
No uticajanost se ne može pripisati samo onima nagrađenim ovom bez sumnje najzvučnijom nagradom. Možda sa manje sjaja i pompe od ostalih, ali podjednako postojano (nekada čak i više), jednu književnu kulturu grade i šire oni pisci koji bi se „mejnstrim” izdavačima širom ove planete učinili nezanimljivim (čitajmo: neprofitabilnim), a čija dela u sebi nose bogate i odista žive svetove u koje bi bilo šteta ne zastati makar nakratko u našim čitalačkim putešestvijima. Jedan takav svet ovekovečila je poljska spisateljica Violeta Greg u svojoj zbirci priča Zelene voćke, koju je u prevodu Mile Gavrilović nedavno izdala izdavačka kuća Štrik.
Zelene voćke predstavljaju jedno od malobrojnih proznih ostvarenja Violete Greg, primarno pesnikinje. Ukoliko bi trebalo sažeti ovu zbirku u nekoliko rečenica, bez bojazni od hvatanja u mrežu marketinških trikova i zavaravanja, možemo se osvrnuti na tekst s poleđine izdanja:
„Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole. Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. […] Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka. Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima.”
Zbirka Zelene voćke jeste upravo sve ovo. Ona je, međutim, i mnogo više od toga.
Glavna junakinja ove zbirke, ujedno i njen pripovedač, jeste devojčica Viola koja, sliku po sliku, gradi svet svog detinjstva i rane mladosti. No, kako Mila Gavrilović u pogovoru ističe, iako je reč o zbirci priča, upravo zahvaljujući njihovoj neraskidivoj povezanosti, one se mogu čitati i kao jedan kraći, moglo bi se reći bildungsroman, pripovest o „uvođenju jedne obične devojke sa sela u zajednicu odraslih kao punopravnog člana.”
Ta pripovest sastoji se iz niza uspomena filtriranih kroz dečiji um, te stoga daleko iskrenija od onoga što bi kakav konvencionalni pripovedač doneo, na momente daleko toplija i duhovitija, ali kada se suočimo sa onim ružnim na ovome svetu (što čak i najruralniji njegovi predeli kriju) utoliko bolnija i šokantnija. U svim tim pričama, nesumnjivo, čitaoci sa našeg podneblja mogli bi iskopati i nešto od svog sveta, jer razdvojenost istorijskog iskustva i različitih kulturoloških uticaja nije uspela ni ovde ni tamo da iskoreni, čini se, neuništivu zajedničku praslovensku potku. Svima nam je, naime, poznata čudna mešavina religije (dominantno hrišćanstva) i paganizma kojom se ispunjava duhovni život, uz česte uplive trenutnih političkih dominanti koje se neretko ustoličavaju kao (po pravilu izopačene) religije same po sebi.
Tako i poljska provincija u kojoj Viola odrasta, sa posebnim fokusom na njeno rodno selo Hektari, živi uz nerakidivu isprepletanost katoličanstva i iz paganskog doba nasleđenog sujeverja, pa se, kada se Viola onesvesti u crkvi usred mise, govori o vezivanju crvenih traka i skidanju uroka, paralelno opstaju neprekidno moljenje, svečano dočekivanje osveštane ikone Bogorodice i pape i vezivanje crvenih končića novorođenčadi, pripisivanje demonskog porekla detetu zbog neobičnog belega na koži, spominjanje Morane iz staroslovenskih rituala. Uporedo sa ovim kulturnim obrascem svoj uticaj, više nametanjem nego voljno, ostvaruje i ondašnja ideološka dominanta oličena u jednoj od mnogih deformisanih, poltronskih manifestacija komunizma, u tom periodu pred propadanjem koje se sve više osećalo u vazduhu. U tako istrošenom i iskrivljenom sistemu zbog redovnih restrikcija struje živi se više u mraku nego na svetlosti, banalni upropašćeni dečiji crtež postaje predmet kontroverzi, a sabrana dela jednog od vrhovnih ideologa menjaju se na tržištu za tako redak proizvod – toalet-papir.
Nijedan od ovih vrednosnih sistema, međutim, ni u jednom trenutku ne postavlja se iznad ostalih. Svaki od njih biva na različite načine obesmišljen i prizemljen, pa tako, na primer, svečana atmosfera kućne molitve oko ikone poprima komične tonove usled pometnje koju unese nestanak struje, a svaki od partijskih birokrata više je karikatura nego zastrašujuća ličnost, bilo da infantilno čekaju u zasedi ne bi li uništili dekoracije koje su pripremljene za papin doček, bilo da im ozbiljna ispitivanja deteta prekida frustrirajuća vest da su im je neko probušio dve gume na automobilu ili da Violin deda natera „delegiranog” upravnika da gaca po blatu, pobegavši kroz poljski WC od učešća u predstavi Kluba zemljoradnika.
No ne dajmo se zavarati. Jeste ovo, s jedne strane, niz priča o odrastanju ispunjen dragim likovima i tužnoslatkim uspomenama (sećanje na prvog ljubimca, mačka Crnog, na primer) kao i komičnim momentima, ali to ne predstavlja neprobojnu zaštitu od tame koja u svačiji život može prodreti. Naprotiv, dečji svetovi imaju posebno krhku zaštitu od onog zlog, a u društvu uređenom zabranama i tabuima, od zabranjenih pesama do dozvoljenih ili nedozvoljenih ponašanja, razvija se naročito plodno tle za traumatična odrastanja i potencijalno krivo „sazrevanje voćki” koje se na tom tlu zametnu.
Budući fokusirana na i kroz žensko iskustvo (izuzev, možda, dve priče), zbirka prikazuje i težak proces odrastanja devojčice, a potom život odraslih žena: od objektivizacije i ataka na telo u najranijem detinjstvu, zanemarivanja potreba i testiranja granica izdržljivosti čak i kada treba da iznedri novi život (Violina majka umalo se porodi na gradilištu, praveći betonske ploče usred zime i dve nedelje pre porođaja), a sa unutrašnjim svetovima i tugama duboko sakrivenim ispod stamene spoljašnjosti (poput babe „koja vuče s njive dečja kolica u kojima, umesto njene prvorođene, prerano umrle ćerke, ispod marame leži gomila zrelih makovih čaura”).
Pa ipak, mada svet ovih priča posmatramo kroz ženske oči, traume koje opterećuju stanovnike Hektara daleko od toga da su isključivo rodno uslovljene. Suviše je tu istorijske i savremene, politčkim pritiscima nanete boli. I dok žene plodovu vodu izlivaju u kante sa krečom po ciči zimi, a deca već u školi znaju da se, kako neko ne bi nastradao, čikama u odelima neke stvari moraju prećutati, pričama provejavaju i sećanja na nedosanjane snove nacističkih žrtava iz sela.
Možda najefektivnije, slika traume sa kojom se ili uprkos kojoj se živi, predstavljena je kroz lik Violinog oca, verovatno najrazvijenijeg lika u čitavoj zbirci, uz glavnu junakinju. Ratno siroče, od najranijih dana izmučeno glađu i zapostavljanjem, otac koga, zbog robije u vojnom zatvoru, dete upoznaje sa godinama zakašnjenja, istovremeno je i večiti dečak, religiozno posvećen svom hobiju (taksidermiji) koji ga umalo ne košta glave, koji od kuće i okućnice pravi zoološki vrt i tuguje nad uginulim rojevima pčela kao dete za prvim izgubljenim kućnim ljubimcem, a tugu, nastalu kada po povratku iz zatvora ugleda dete koje ga ne poznaje, smiruje tek učešće Poljske na Mundijalu. Roditelj od koga je, između ostalog, Viola nasledila i umetnički talenat, jedan je od likova koji pokazuju da uprkos svemu lošem, postoji u čoveku neuništiva snaga koja podstiče da se sanja i nada nečemu boljem i većem, jer u svojoj glavi on može već uveliko živeti u čvršćoj i dostojanstvenijoj kući od trošne „ledare s krvavim očima peći” koju na javi naziva svojim domom.
Više od toga, međutim, Violin otac pokazuje kako sazrevanje nije isto što i starenje: „Čudno je udešen ovaj svet – obratio mi se iznenada kad je autobus skrenuo u Ulicu Pulaskog. – Nisam stigao čestito ni da se osvrnem oko sebe, a već sam čiča, iako sam unutra zelen kao ovi piskavci.” Neki ljudi celog života ostanu nesazrela voćka; neki pak sazru prevremeno. Posebne snage potrebne su da se sazre što je zdravije moguće, naročito kada rasteš na stablu natrulom pod pritiskom raznoraznih bolesti i štetočina.
Sve ove priče, na momente smešne i tople, na momente kao zemlja teške, možda ne bi tako snažan utisak ostavile da nije razigranog stila Violete Greg (poljski jezik nije mi poznat, ali prevod mi je dovoljno prijao da imam poverenja u ono što nam je Mila Gavrilović pružila u srpskom izdanju). Jezik Zelenih voćki nije komplikovan, hermetičan, zamršen, naprotiv. Priče se čitaju lako, možda jer iz njihovih redova zrači lakoća sa kojom Violeta Greg u jednom ograničenom prostoru smenjuje različite vremenske tokove, kroz par reči oživljava čitave unutrašnje svetove svojih junaka, vodi nas nekada jedva raspoznatljivim granicama između sna i jave, dečije mašte i stvarnosti, na sličan način na koji je mačak Crni maloj Violi „otkrivao drugačiju geometriju sveta, gde granice nisu bile međe, zarasle u čičak i lobodu, ni makadami, tarabe i staze koje je čovek iskrčio ili utabao, već svetlo, zvuk i prirodni elementi.”
Ukoliko se i mi, kao čitaoci, uz puno poverenje uputimo za Violom kao što je ona „landarala” po poljima za svojim mačorom, otkrivaćemo geometriju njenog sveta, ispunjenu očekivanim bojama i prizorima jednog prosečnog detinjstva i rane mladosti, u sredini i društvu koji su nam sličniji nego što bismo to mogli pretpostaviti. Tu je, dakako, i onih prizora od kojih bismo rado skrenuli pogled, a nad kojima bi se posebno trebalo zamisliti, upravo zbog pomenutih sličnosti.
Ako uhvatite ritam Violinih koraka, nećete ni stići da se osvrnete (poput njenog oca), a već ćete, čvrsto upleteni u pripovedne niti Violete Greg, stići do pojava prvih nijansi zrenja. Ali, ne brinite, nije to zapetljanost iz koje se žuri; štaviše, sa njom se teško rastaje.
Foto: Jovana Petrović
