Čime se to meri tako „strašna” i „diskreditujuća” popularnost Magde Sabo? Dovoljno bi bilo navesti činjenicu da je Magda Sabo danas ubedljivo najčitaniji pisac mađarske književnosti na svetu, sa opusom koji čini preko pedeset dela, među kojima su zbirke poezije, romani, dela za decu i omladinu, drame, priče, eseji i studije. Nagrađivana je najznačajnijim međunarodnim i nacionalnim priznanjima, a u istoriji njenih nagrada jeste i jedna oduzeta, istog dana kada je i dodeljena – zbog ideološke nepodobnosti (Baumgartenova nagrada 1949. godine), nakon čega je joj je bilo zabranjeno i da objavljuje. No sve ove kontroverze, po svojoj političkoj prirodi uglavnom prolazne, ne pobijaju to da su dela Magde Sabo prevedena na više od 40 jezika, a neka od njih i ekranizovana (roman „Vrata” adaptiran je 2012. godine sa Helen Miren i Martinom Gedek u glavnim ulogama). Među najpopularnije svakako spada i roman „Ulica Katalin”.

Prvi put objavljen 1969. godine, ovaj roman je, da se osvrnemo još jednom na pogovor Marka Čudića, na razmeđi dve faze stvaralaštva ove autorke, ranije eksperimentalne i poznije tradicionalne. Ako bi ga trebalo što sažetije predstaviti, uz nastojanje da se ne uplićemo previše u detalje radnje i tzv. spojlere, mogli bismo reći da je „Ulica Katalin” roman o ratnom nasilju, onakvom kakvo nam najpre padne na pamet kada čujemo tu frazu – o smrti i opresiji, ali i o onom nasilju o kojem se najradije ne govori, a koje ne prestaje nakon što i poslednji metak bude ispaljen – nasilju nad životom samim, na nivou pojedinca, porodice, čitavog naroda. O nasilju koje kida život, prostor razbija na poprišta, vreme na termine, a događaje pretvara u epizode, tek sporadično značajne.

Tako „pokidana” jeste i struktura romana, i to od samog starta. Pripovedanje počinje sa vremenske distance u odnosu na ono što je fabularna srž dela i, kao i život glavnih junaka, pocepano je na više nivoa: na različite adrese stanovanja, na godine pre i posle rata, mada i svaka ključna godina posle rata ima sopstveno pre i posle, na svet živih i svet umrlih, suštinski tek površno različite „jer je razlika između mrtvih i živih samo kvalitativna” (8), a smrti jednog bića mogu biti mnogobrojne i daleko bolnije i istinitije od one opštepriznate, fizičke.

No pre svakog kidanja, logično, postoji neko jedinstvo i u tom jedinstvu leži i početak ove pripovesti. Njen temelj postavljen je doseljenjem jevrejske porodice Held u Ulicu Katalin u predratnim godinama, sagledano kroz oči njihove ćerkice Henrijete. U naslovnoj ulici živi i porodica Elekeš – školski upravnik i njegova večito neuredna žena sa svoje dve kćeri – starijom Irenom, otelotvorenjem discipline i razuma, i mlađom Blankom, otelotvorenjem čistih, nekontrolisanih emocija, dok sa druge strane živi major Biro sa svojim sinom Balintom, najstarijim od sve dece. Ove tri porodice predstavljaju jedan mikrokosmos, s jedne strane ograničen drvoredima i Dunavom, a s druge ogradama njihovih međusobno spojenih bašti, jedan naizgled idiličan svet (naizgled, jer koliko zaista možemo govoriti o idili u periodu u kome se nezadrživo srlja u najveći genocid koji istorija pamti) kroz koji se mogu sagledati užasi rata, a naročito kroz sudbine dece ovih triju porodica, koja i jesu glavni junaci romana.

U svetlu svega toga, „Ulica Katalin” možemo posmatrati, između brojnih drugih mogućnosti, i kao priču o traumama i čovekovoj (ne)mogućnosti da se sa njima suoči i na zdrav način izbori. Traume u ovom romanu nisu čisto istorijske, premda se mnogo istorije kroz njega propliće, najpre na nivou same atmosfere (npr. kroz patetične kvazipatriotske igrokaze za decu), da bi se potom prešlo na konkretne događaje koji su ostavljali neizbrisive posledice na živote junaka, od vlasti Mikloša Hortija i njegovog kolaboracionizma sa fašističkim snagama, preko otvorenog učešća u genocidu koji sprovodi Ferenc Salaši i njegova Partija strelastih krstova, pa sve do političkih previranja nakon rata koja su na svoj način prodirala u duboko intimne sfere života, menjajući ljude i njihov položaj (društveni i geografski), njihove odnose sa porodicom i prijateljima.

Upravo tu veština i talenat Magde Sabo naročito dolaze do izražaja. Istorijske činjenice su tu i one su nepobitne – uvek bile i uvek će biti, ali ono u šta nas autorka svojim delom uvodi jeste intimni svet triju porodica i pušta nas da sagledamo kako se na ličnom planu odražavaju događaji iz sfere javnog, terajući nas da se ponovo zamislimo nad time u kojoj su meri ove dve sfere spojene. Način na koji se reaguje na ono što je nametnuto sa „viših instanci”, kakav stav pojedinci zauzmu prema tome i kako se, u skladu sa time, postave prema svetu i bližnjima odrediće ne samo sudbinu tog sveta i bližnjih, već i njih samih. Ne može se, ipak, postojati u društvenom vakuumu ma koliko se to želelo, naročito u vremenu u kome se čitave grupe sistemski dehumanizuju, obespravljuju i ubijaju, u svetu u kome se to čini nad našim prijateljima, komšijama, rođacima, ljudima koji su neraskidivi deo našeg života. U takvim situacijama, valja zapitati se nije li besmisleno, ako ne i sasvim degutantno, govoriti o principima i građanskoj poslušnosti i živeti sa uverenjem da nas se politika ne tiče. Nažalost, mnogi će se „otrezniti” tek onda kada ih se ta politika tako bolno kosne da se više ne može ignorisati, ali i kada je suviše kasno da se povodom toga bilo šta učini. I oni drugi, koji ipak pokušaju da urade nešto dobro u svetu ispunjenom zlim, mogu doživeti veoma bolne sudare sa stvarnošću – onda kada shvate da, ma koliko se trudili, neke stvari prosto ne mogu iskontrolisati.

Ti najsnažniji potresi koji prouzrokuju prvo osvešćenje kod glavnih junaka ovog romana nisu i poslednji, jer svaka naredna odluka, svesno ili nesvesno, biva obojena prethodnim traumatičnim iskustvima. Drukčije teško i da je moguće, naročito kada se, u paradoksalnom pijanstvu koje to prvo otrežnjenje donese (da se zle stvari ne događaju samo drugima), i dalje nastoji da se nastavi gde se stalo. To, međutim, ne samo da je nije izvodljivo, već vodi sve dublje u očaj i sve dalje od onoga što bi se želelo postići, bilo da je to povratak u ulicu u kojoj se odrastalo i sanjalo punim plućima, a koja više nije samo ulica, već čitav jedan mali život, bilo da se teži obnavljanju starih veza ili ispravljanju učinjenih nepravdi, pri čemu se neminovno nanose povrede nekom drugom, neretko onima koji su nam najbliži. Jednom izgubljeni delovi savršene slike, koliko god se mi upinjali, nikada neće moći da budu nadomešteni:

„Sedeli smo tiho, kao složni brat i sestra, i bio je to prvi trenutak u mom životu kada sam naslutila da mrtvi ne umiru i da niko ko je nekada u nekakvom obličju živeo ovde na zemlji ne može biti uništen…” (148)

Gledajući iz ove perspektive, svet „Ulica Katalin”, stiče se utisak, ne donosi mnogo optimizma. Doduše, i previše bi bilo očekivati ga u svetu u kome se ljudima iznova nanose rane dok neke stare, prilično ozbiljne, nisu još ni krenule da zarastaju. Privilegija povratka u „zlatno doba” data je jedino umrlima. Prešavši iz bića u nebiće, oni mogu sve – da menjaju obličje, da se kreću između svetova, a kada im se ono što vide ne dopadne, sami postanu arhitekte one realnosti za kojom žude. Za one koji su preživeli, povratak kući je jedino moguć deljenjem zajedničkog bola i igrolikim evociranjem onoga što se više ne da oživeti:

„Posle nekog vremena svi bi osećali da je to uzalud, a onda bi ipak počinjali iznova, jer mada nikada nisu precizno formulisali to osećanje, nadali su se da će se, ako zbiju redove i čvrsto se budu držali za ruke u potrazi za odgovarajućom reči, možda izbaviti iz ovog lavirinta, da će na neki način stići kući, a dotle treba nekako izdržati u ovom nestvarnom, privremenom stanu, ovde visoko, ali tako blizu vode, jer i ptica negde sleće da se odmori. […] Ako bi makar jedno od njih pronašlo put do kuće, pronašli bi ga svi…” (21)

„Ulica Katalin” Magde Sabo majstorski je napisano delo. Ma kako splet tema sa kojima se autorka uhvatila u koštac bio težak i zamršen, lepota kojom je ona uspela da ga prožme zaista je posebna. Odabravši da istorijsku okosnicu priče ne izvede u prvi plan, a ona je sama po sebi lako mogla da ponese veći deo tereta, autorka je možda sebi donekle zakomplikovala posao. Jasno izgraditi karaktere svojih junaka i voditi ih putanjama koje su njihovoj prirodi verne, provući svoj pripovedački glas kroz njih i izgraditi svet priče tako da u potpunosti bude sagledan njihovim očima (pripovedanje je prelomljeno kroz prizmu junaka, čak i kada nije u prvom licu, koje je jedino Ireni dozvoljeno), veoma je težak poduhvat. Emocije koje ona udahnjuje u ovaj svet, sa koje god strane spektra došle, jake su i istaknute, a pritom nisu ni blizu da zakorače u patetično. Više od toga, one su jasne i žive, ne puke fraze i klišei sentimentalnih priča, i ako dovoljno pažljivo saslušate one koji ih osećaju (što je s vremena na vreme, s obzirom na sve što se događa, veoma teško), osetićete ih i vi. Neće vam za to biti potreban nikakav tumač, niti autoritet da vam kaže da ono što čitate valja, a još manje ćete se zbog toga što vam se to dopalo osećati inferiornije od njih.

Zbog svega ovog, zaista zbunjuje činjenica da se Magdi Sabo ne priznaje status kakav bez svake sumnje zaslužuje. Koji god da su argumenti u pitanju, bila to njena popularnost, ideološka podobnost (u zavisnosti od političkog trenutka), priroda njenog stila, svi oni padaju u vodu pred samo jednim delom kakvo je „Ulica Katalin”. Ovo je roman koji zadire u jednu bolnu, kolektivnu traumu i sagledava je iznutra, iz porodice, iz pojedinca, onih koji taj kolektiv čine. Nema tu mnogo reči o uzrocima, oni su naširoko i nadugačko objašnjeni u udžbenicima; ovde je reč o posledicama, o onome sa čime je moralo da se živi kada je sve prošlo, i sa čime se i dalje živi, jer se bol, nažalost, ne zaustavlja na onoj generaciji koja ga neposredno doživi.

Iako to umetnost u biti nikome ne duguje, ovo delo, nevezano za nacionalnu književnost u kojoj je poniklo, svakoga može podstaknuti da se zamisli nad onim što je bio, što sada jeste ili što bi, u određenim okolnostima, mogao postati. Kada jedan autor ostvari takvu simbiozu onoga što je blisko i onoga što je u jednom književnom delu neporecivo kvalitetno, interesovanje, prevodi i visoki tiraži ne treba da začuđuju. Još manje – da se koriste kao osnova za zanemarivanje i potiskivanje na marginu.

Foto: Jovana Petrović

Pročitajte još i:

Recenzija: Tango đavola i bogataša, Jovan Popović

Zelene voćke Violete Greg – sazrevanje na obolelom stablu

The post „Ulica Katalin” Magde Sabo – sjaj sa margine kanona appeared first on Kulturni kišobran.

Stiče se utisak da u večitim okršajima književnih divova Rusije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Severne i Južne Amerike (dodajte ovde još neku nepomenutu, vama dragu nacionalnu književnost), Poljska biva naizgled skrajnuta na marginu evropske književne kulture. Taj utisak doista je varljiv, budući da se zemlja iz koje je poniklo šestoro dobitnika Nobelove nagrade za književnost teško može smestiti na književnu marginu (Olga Tokarčuk se 2018. godine pridružila nizu nagrađenih koju su u 20. veku formirali Henrik Sjenkjevič, Vladislav Rejmont, Isak Baševis Singer, Česlav Miloš i Vislava Šimborska).

No uticajanost se ne može pripisati samo onima nagrađenim ovom bez sumnje najzvučnijom nagradom. Možda sa manje sjaja i pompe od ostalih, ali podjednako postojano (nekada čak i više), jednu književnu kulturu grade i šire oni pisci koji bi se „mejnstrim” izdavačima širom ove planete učinili nezanimljivim (čitajmo: neprofitabilnim), a čija dela u sebi nose bogate i odista žive svetove u koje bi bilo šteta ne zastati makar nakratko u našim čitalačkim putešestvijima. Jedan takav svet ovekovečila je poljska spisateljica Violeta Greg u svojoj zbirci priča Zelene voćke, koju je u prevodu Mile Gavrilović nedavno izdala izdavačka kuća Štrik.

Zelene voćke predstavljaju jedno od malobrojnih proznih ostvarenja Violete Greg, primarno pesnikinje. Ukoliko bi trebalo sažeti ovu zbirku u nekoliko rečenica, bez bojazni od hvatanja u mrežu marketinških trikova i zavaravanja, možemo se osvrnuti na tekst s poleđine izdanja:

„Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole. Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. […] Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka. Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima.”

Zbirka Zelene voćke jeste upravo sve ovo. Ona je, međutim, i mnogo više od toga.

Glavna junakinja ove zbirke, ujedno i njen pripovedač, jeste devojčica Viola koja, sliku po sliku, gradi svet svog detinjstva i rane mladosti. No, kako Mila Gavrilović u pogovoru ističe, iako je reč o zbirci priča, upravo zahvaljujući njihovoj neraskidivoj povezanosti, one se mogu čitati i kao jedan kraći, moglo bi se reći bildungsroman, pripovest o „uvođenju jedne obične devojke sa sela u zajednicu odraslih kao punopravnog člana.”

Ta pripovest sastoji se iz niza uspomena filtriranih kroz dečiji um, te stoga daleko iskrenija od onoga što bi kakav konvencionalni pripovedač doneo, na momente daleko toplija i duhovitija, ali kada se suočimo sa onim ružnim na ovome svetu (što čak i najruralniji njegovi predeli kriju) utoliko bolnija i šokantnija. U svim tim pričama, nesumnjivo, čitaoci sa našeg podneblja mogli bi iskopati i nešto od svog sveta, jer razdvojenost istorijskog iskustva i različitih kulturoloških uticaja nije uspela ni ovde ni tamo da iskoreni, čini se, neuništivu zajedničku praslovensku potku. Svima nam je, naime, poznata čudna mešavina religije (dominantno hrišćanstva) i paganizma kojom se ispunjava duhovni život, uz česte uplive trenutnih političkih dominanti koje se neretko ustoličavaju kao (po pravilu izopačene) religije same po sebi.

Tako i poljska provincija u kojoj Viola odrasta, sa posebnim fokusom na njeno rodno selo Hektari, živi uz nerakidivu isprepletanost katoličanstva i iz paganskog doba nasleđenog sujeverja, pa se, kada se Viola onesvesti u crkvi usred mise, govori o vezivanju crvenih traka i skidanju uroka, paralelno opstaju neprekidno moljenje, svečano dočekivanje osveštane ikone Bogorodice i pape i vezivanje crvenih končića novorođenčadi, pripisivanje demonskog porekla detetu zbog neobičnog belega na koži, spominjanje Morane iz staroslovenskih rituala. Uporedo sa ovim kulturnim obrascem svoj uticaj, više nametanjem nego voljno, ostvaruje i ondašnja ideološka dominanta oličena u jednoj od mnogih deformisanih, poltronskih manifestacija komunizma, u tom periodu pred propadanjem koje se sve više osećalo u vazduhu. U tako istrošenom i iskrivljenom sistemu zbog redovnih restrikcija struje živi se više u mraku nego na svetlosti, banalni upropašćeni dečiji crtež postaje predmet kontroverzi, a sabrana dela jednog od vrhovnih ideologa menjaju se na tržištu za tako redak proizvod – toalet-papir.

Nijedan od ovih vrednosnih sistema, međutim, ni u jednom trenutku ne postavlja se iznad ostalih. Svaki od njih biva na različite načine obesmišljen i prizemljen, pa tako, na primer, svečana atmosfera kućne molitve oko ikone poprima komične tonove usled pometnje koju unese nestanak struje, a svaki od partijskih birokrata više je karikatura nego zastrašujuća ličnost, bilo da infantilno čekaju u zasedi ne bi li uništili dekoracije koje su pripremljene za papin doček, bilo da im ozbiljna ispitivanja deteta prekida frustrirajuća vest da su im je neko probušio dve gume na automobilu ili da Violin deda natera „delegiranog” upravnika da gaca po blatu, pobegavši kroz poljski WC od učešća u predstavi Kluba zemljoradnika.

No ne dajmo se zavarati. Jeste ovo, s jedne strane, niz priča o odrastanju ispunjen dragim likovima i tužnoslatkim uspomenama (sećanje na prvog ljubimca, mačka Crnog, na primer) kao i komičnim momentima, ali to ne predstavlja neprobojnu zaštitu od tame koja u svačiji život može prodreti. Naprotiv, dečji svetovi imaju posebno krhku zaštitu od onog zlog, a u društvu uređenom zabranama i tabuima, od zabranjenih pesama do dozvoljenih ili nedozvoljenih ponašanja, razvija se naročito plodno tle za traumatična odrastanja i potencijalno krivo „sazrevanje voćki” koje se na tom tlu zametnu.

Budući fokusirana na i kroz žensko iskustvo (izuzev, možda, dve priče), zbirka prikazuje i težak proces odrastanja devojčice, a potom život odraslih žena: od objektivizacije i ataka na telo u najranijem detinjstvu, zanemarivanja potreba i testiranja granica izdržljivosti čak i kada treba da iznedri novi život (Violina majka umalo se porodi na gradilištu, praveći betonske ploče usred zime i dve nedelje pre porođaja), a sa unutrašnjim svetovima i tugama duboko sakrivenim ispod stamene spoljašnjosti (poput babe „koja vuče s njive dečja kolica u kojima, umesto njene prvorođene, prerano umrle ćerke, ispod marame leži gomila zrelih makovih čaura”).

Pa ipak, mada svet ovih priča posmatramo kroz ženske oči, traume koje opterećuju stanovnike Hektara daleko od toga da su isključivo rodno uslovljene. Suviše je tu istorijske i savremene, politčkim pritiscima nanete boli. I dok žene plodovu vodu izlivaju u kante sa krečom po ciči zimi, a deca već u školi znaju da se, kako neko ne bi nastradao, čikama u odelima neke stvari moraju prećutati, pričama provejavaju i sećanja na nedosanjane snove nacističkih žrtava iz sela.

Možda najefektivnije, slika traume sa kojom se ili uprkos kojoj se živi, predstavljena je kroz lik Violinog oca, verovatno najrazvijenijeg lika u čitavoj zbirci, uz glavnu junakinju. Ratno siroče, od najranijih dana izmučeno glađu i zapostavljanjem, otac koga, zbog robije u vojnom zatvoru, dete upoznaje sa godinama zakašnjenja, istovremeno je i večiti dečak, religiozno posvećen svom hobiju (taksidermiji) koji ga umalo ne košta glave, koji od kuće i okućnice pravi zoološki vrt i tuguje nad uginulim rojevima pčela kao dete za prvim izgubljenim kućnim ljubimcem, a tugu, nastalu kada po povratku iz zatvora ugleda dete koje ga ne poznaje, smiruje tek učešće Poljske na Mundijalu. Roditelj od koga je, između ostalog, Viola nasledila i umetnički talenat, jedan je od likova koji pokazuju da uprkos svemu lošem, postoji u čoveku neuništiva snaga koja podstiče da se sanja i nada nečemu boljem i većem, jer u svojoj glavi on može već uveliko živeti u čvršćoj i dostojanstvenijoj kući od trošne „ledare s krvavim očima peći” koju na javi naziva svojim domom.

Više od toga, međutim, Violin otac pokazuje kako sazrevanje nije isto što i starenje: „Čudno je udešen ovaj svet – obratio mi se iznenada kad je autobus skrenuo u Ulicu Pulaskog. – Nisam stigao čestito ni da se osvrnem oko sebe, a već sam čiča, iako sam unutra zelen kao ovi piskavci.” Neki ljudi celog života ostanu nesazrela voćka; neki pak sazru prevremeno. Posebne snage potrebne su da se sazre što je zdravije moguće, naročito kada rasteš na stablu natrulom pod pritiskom raznoraznih bolesti i štetočina.

Sve ove priče, na momente smešne i tople, na momente kao zemlja teške, možda ne bi tako snažan utisak ostavile da nije razigranog stila Violete Greg (poljski jezik nije mi poznat, ali prevod mi je dovoljno prijao da imam poverenja u ono što nam je Mila Gavrilović pružila u srpskom izdanju). Jezik Zelenih voćki nije komplikovan, hermetičan, zamršen, naprotiv. Priče se čitaju lako, možda jer iz njihovih redova zrači lakoća sa kojom Violeta Greg u jednom ograničenom prostoru smenjuje različite vremenske tokove, kroz par reči oživljava čitave unutrašnje svetove svojih junaka, vodi nas nekada jedva raspoznatljivim granicama između sna i jave, dečije mašte i stvarnosti, na sličan način na koji je mačak Crni maloj Violi „otkrivao drugačiju geometriju sveta, gde granice nisu bile međe, zarasle u čičak i lobodu, ni makadami, tarabe i staze koje je čovek iskrčio ili utabao, već svetlo, zvuk i prirodni elementi.”

Ukoliko se i mi, kao čitaoci, uz puno poverenje uputimo za Violom kao što je ona „landarala” po poljima za svojim mačorom, otkrivaćemo geometriju njenog sveta, ispunjenu očekivanim bojama i prizorima jednog prosečnog detinjstva i rane mladosti, u sredini i društvu koji su nam sličniji nego što bismo to mogli pretpostaviti. Tu je, dakako, i onih prizora od kojih bismo rado skrenuli pogled, a nad kojima bi se posebno trebalo zamisliti, upravo zbog pomenutih sličnosti.

Ako uhvatite ritam Violinih koraka, nećete ni stići da se osvrnete (poput njenog oca), a već ćete, čvrsto upleteni u pripovedne niti Violete Greg, stići do pojava prvih nijansi zrenja. Ali, ne brinite, nije to zapetljanost iz koje se žuri; štaviše, sa njom se teško rastaje.

Foto: Jovana Petrović

The post Zelene voćke Violete Greg – sazrevanje na obolelom stablu appeared first on Kulturni kišobran.

Bilo da je u centru pažnje bila njegova pobuna protiv Boga, te samim tim i pad iz raja, njegovo potonje vladanje dubinama pakla ili pak njegovi česti izleti među ljude, đavo je naročito inspirativan bio piscima književnih dela.

I bez nešto dubljeg ronjenja kroz književnu istoriju, kao dokaz tome možemo prizvati samo neke od najzvučnijih primera: Božanstvenu komediju Dantea Aligijerija (konkretno Pakao), Izgubljeni raj Džona Miltona, Geteovog Fausta ili pak Majstora i Margaritu Mihaila Bulgakova, posebno upečatljivu i po sviti koja prati profesora Volanda, što je ime koje u ovom delu đavo uzima.

Ni našu književnost nije zaobišao, pa pored toga što je dosta traga ostavio u našem narodnom stvaralaštvu, pronašao je svoje mesto, između ostalog, i u Luči mikrokozma Petra Petrovića Njegoša, a ako bismo skočili do relativno novijeg perioda i savremenika, obreo se i u romanu Mirjane Novaković (Strah i njegov sluga). Njegovu najskoriju posetu srpskoj književnosti, međutim, predstavlja roman Tango đavola i bogataša dramaturga, scenariste i pisca Jovana Popovića (izdanje Čigoja štampe iz 2020. godine).

U svom drugom romanu (prvi, Dugo putovanje ukrug: Kratka hronika jedne porodice na prelazu veka, izašao je 2017. godine u izdanju Geopoetike), Jovan Popović gradi priču vremenski širokog opsega (od Drugog svetskog rata do savremenog doba), no svi njeni pojedinačni tokovi seku se u tački koju predstavlja njen glavni junak, Đorđe Đerić.

Sin nekadašnjeg vatrenog komuniste, a potom jednog od mnogih „gubitnika” u obračunu režima sa pristalicama Rezolucije Informbiroa, i njegove supruge, nastavnice geografije kojoj su životne prilike ugušile mladalačke ideale, Đorđe svoj život usmerava krenuvši potpuno suprotnim pravcem od svojih roditelja. Nasledivši od svoje majke apsolutno nepoverenje u društvo, a nemajući bilo kakvu protivtežu u figuri oca bez kog rano ostaje, Đorđe donosi odluku da „kad mu je već priroda nedruželjubiva i naprasita, da bude deo sistema a ne usamljenik u sukobu sa svima” (44).

Izvan jednog perioda ograničenog na ranu mladost, kada se bavio novinarstvom i maštao o književničkoj karijeri, od te odluke kreće Đorđev put, od ranih članstava u omladinskim udruženjima isključivo radi jurenja položaja, preko sticanja kapitala uništavanjem firmi tokom devedesetih (čime stiče nadimak Đole Uništitelj), pa sve do potpunog prepuštanja egzistenciji nedotaknutoj ikakvom ideologijom ili moralnom matricom kao osloncem, ali zato usmerenoj najpre isključivo na punjenje džepova, a potom i onih drugih praznina koje takav život ostavlja.

Pomenuti period bavljenja novinarstvom ukršta njegov put sa Mehmedom Kovačevićem, bivšim radnikom Udbe, koji stupa u kontakt sa njim nadajući se da će mu Đorđe naći izdavača za memoare, kojima se u onu glavnu umeće i priča o posleratnoj likvidaciji četnika Mitra Neškovića, poznatijeg pod nadimkom Planinski Soko, koga sa Kovačevićem veže zajednička prošlost i osećanje duga koje ne može da zanemari.

Pored navedenih sudbina, u romanu su ispričane i priče o životima Đorđevih roditelja, posebno majke Ane Đerić, jedine osobe sa kojom Đorđe ima uspostavljen smisleniji međuljudski odnos, zatim Kovačevićevog sina Gorana, uhvaćenog u vrtlog ratnih zbivanja i sloma ideologije u čijem duhu je vaspitan, kao i belgijskog bankara Mišela Laturna, koji, jednom primivši doniranu krv Ane Đerić, sa njom biva neraskidivo povezan. No kako se svi oni okupljaju oko glavnog junaka, tako i oko svih njih i njihovih sudbina kruži niko drugi do đavo lično.

Sama struktura romana, upravo zbog broja likova kroz koje je priča ispričana, kao i postojanja umetnutih elemenata (rukopis memoara Mehmeda Kovačevića, policijski izveštaj o pokušaju ubistva), fragmentarna je. Fokus se stalno prebacuje sa jednog junaka na drugog, uz česte vremenske skokove, što u pojedinim momentima može ostaviti utisak rasutosti i otežati praćenje, no svi ovi delovi u celini se drže zajedno. Upravo je prisustvo đavola, ovde nazvanog profesor Desper, ono što svaki od ovih fragmenata prožima i, nalik na kakvu nit, spaja ih zaokružujući priču (ona počinje i završava se pojavom Đorđevog na prevaru zadobijenog klikera staklenca, njegovog prvog moralnog prekoračenja).

Sama srž priče – potpuno raspadanje glavnog junaka, kao jednog od prestavnika savremenog društva u kome se ideologija svodi samo na jedno od sredstava za zadovoljavanje svojih, po pravilu prizemnih potreba, pri čemu se neizostavno gazi preko slabih i nezaštićenih – nije retka u savremenim vidovima umetničkog izražavanja. Glavni lik, Đorđe Đerić, odraz je svega onoga što o takvom društvu bilo ko može pomisliti.

No ono što ovakvu svima nama poznatu priču (svakodnevica nas je njome zasitila) izdvaja i čini je posebno interesantnom za čitaoca jeste upliv fantastičnog, odnosno pojava đavola. Kako priča odmiče, tako njegovo prisustvo postaje sve primetnije, od prvih pojava u formi gavrana ili psa (možemo uvideti veze sa narodnom i književnom tradicijom – od poznate zloslutne prirode gavrana u našim narodnim pesmama, do Mefista koji je u Faustov život ušetao upravo u formi crnog psa), pa sve do jasnog iscrtavanja njegovog čovekolikog obličja.

On je u priči sveprisutan, u svakom za njen razvoj odsudnom momentu, i premda naslov romana implicira njegov konstantan ples sa glavnim junakom, đavo, ili profesor Desper, tokom romana mnogo je zauzetiji, a njegov prioritet nije nužno jedan obični bogataš sa Balkana. Večiti stranac u svakoj zemlji, a svuda ipak nekako na svome, svima poznat lik, ali nikad zapravo do kraja, u savremenom dobu uzima savremenu masku u kojoj se predstavlja ljudima – medijator u rešavanju konflikta. U tom smislu Desper boravi i među onima koji se mogu igrati ljudskim sudbinama, te je njegova reč gotovo neprikosnovena u svetu bankara, političara i ostalih ljudi od velikog uticaja. Razrađujući sa njima planove za dalje upravljanje svetom, đavo ostaje pri svojoj đavoljoj prirodi – daj čoveku šta on želi (ili misli da želi) i imaš ga:

Izvan toga, pojedinac njega interesuje tek onda kada zna da ga je njegova suština dovoljno zaposela: „Mada, mene u stvari nema. […] Ima me samo kad onog drugog nema. A vi ste odlučili da ga nema. Sam po sebi ja sam ništa. Ali ti voliš ništa. Samo u ništa imaš poverenje.” (102)

Iz tog ugla gledano, svaki od junaka, ne samo glavni, na različite načine ukrstili su svoje puteve sa đavolom, plativši za taj susret manje ili više. Posebno istaknut u tom smislu jeste Mehmed Kovačević, po mom mišljenju najinteresantniji od sporednih likova (ako ne i u čitavom delu, čak više od glavnog junaka), što svakako ne umanjuje značaj koji Ana Đerić ili pak Goran Kovačević imaju u romanu.

Svi ovi ljudi, štaviše, ključni su faktori koji unose smisao u priču, omogućavajući da se osnovna nit koja vodi „ples” đavola i glavnog junaka do kraja odvije, a da delo uopšte bude čitljivo, unoseći makar malo ljudskosti. Jer, iskreno govoreći, glavni junak, otelotvorivši sve one vrednosti koje kao kancer razjedaju savremeno društvo, ne ostavlja mnogo prostora da se sa njim saživite i nad njegovom sudbinom makar malo zabrinete. Desper se svojim delovanjem, ma kako opčinjavao ostale, sam diskvalifikuje. Sporedni likovi su, u tom smislu, spasili ovaj roman.

Ta slaba mogućnost saživljavanja sa glavnim junakom možda je posledica nečega što se, po mom mišljenju, izdvaja kao glavna slabost ovog romana – suviše snažno prisustvo pripovedača u građenju priče. Pripovedačevo jeste da pripoveda, ali ovde nisam mogla da se otmem utisku da on to čini više nego što je potrebno, birajući radije da nam daje gotove informacije o likovima i situacijama, nego da nam dozvoli da ih sami upoznajemo i donosimo zaključke o njima. To dodatno naglašava vremenske skokove, zbog širine obuhvaćenog perioda neizostavno značajne, te se kretanje kroz priču čini ubrzanim, sa retkim zaustavljanjima na nekim momentima i epizodama, koje bi svakako pomogle da se sa junacima i pričom uspostavi kvalitetnija veza.

Slikovitije i kraće rečeno – dosta je tu širokih poteza; falilo je detalja. U tako oslikanoj priči, ono što je Aleksandar Petrović, govoreći o svojim filmskim adaptacijama književnih dela, nazvao poetsko-filozofsko-moralnim nukleusom postaje dominantno i ostaje glavni utisak nakon čitanja. I to je sasvim u redu. Pa ipak, da bi se u svet književnog dela u potpunosti uronilo, nekim čitaocima (poput mene) potrebno je malo više od toga.

*

Kaže se da je suština tanga kao plesa improvizacija. Jedan od plesača vodi, usmeravajući svog partnera i stvarajući prilike za nove korake. Na onome ko prati je da odluči kako će stvorenu priliku iskoristiti i koji će korak načiniti. I tako se tango pleše. Igrajući tango sa đavolom, neumitno je da će drugi biti na poziciji onoga koji prati. Šta od njegovog bića po završetku plesa ostane, može se samo zasmislti. Jedno je, međutim, sigurno – dokle god neko prati i prihvata partnerovo vođstvo, tango traje; bez toga plesa nema. Tango đavola i bogataša Jovana Popovića nesumnjivo ovaj odnos adekvatno ocrtava.

Foto: Jovana Petrović

The post Recenzija: Tango đavola i bogataša, Jovan Popović appeared first on Kulturni kišobran.