Kultni dom Miće Piroćanca

Restoran se nalazi u kući jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca iz druge polovine 19. veka – Milana Piroćanca. On je bio srpski političar, pravnik i predsednik Vlade Srbije u periodu 1880 – 1883. godine. Za vreme njegove vlade izgrađena je prva železnička pruga u Srbiji, a poznat je i kao političar koji se hrabro zalagao za liberalne zakone o slobodi štampe i udruživanja.

Njegova velelepna kuća, na uglu Francuske i Simine ulice, predstavlja kulturno dobro i svojevrstan spomenik kulture. Građena je u neorenesansnom stilu sa bogatom dekoracijom na fasadama i fino obrađenim detaljima oko portala, prozora i središnjeg balkona. Glavni arhitekta i idejni tvorac ove građevine je Jovan Ilkić, čovek koji je projektovao zgradu Narodne Skupštine u Beogradu i čuveni hotel „Moskva“.

U drugoj polovini 20. veka kuća Milana Piroćanca postala je dom srpskih pisaca. U njemu se već nekoliko decenija nalaze prostorije Udruženja književnika Srbije, a pre šesnaest godina počelo je da deluje i Srpsko književno društvo. Osim dve ugledne književničke organizacije, u Francuskoj br.7 nalazi se i restoran „Klub književnika“ – kultno mesto slobodoumlja, velikih ideja i dom jugoslovenske književne elite.

„Klub književnika“ i Budino doba

Restoran je decenijama gostio ljude iz različitih sfera umetnosti i kulturnog, društvenog života  i kao takav jedan je od retkih svedoka značajnih trenutaka u istoriji Beograda. Nije mogla da prođe bilo koja manifestacija, dodela nagrada ili poseta nekih velikih svetskih imena, a da se tim povodom nije svratilo u „Klub književnika“.

Foto: Kulturni kišobran

U početku su gosti morali da imaju člansku kartu da bi ovde ušli, pa je po Beogradu kružila dosetka da je važnije biti član „Kluba književnika“ nego Udruženja književnika. Znalo se i kome se, kao po komandi, ustupala stolica. Pored slavnih gostiju koji su restoranu obezbedili kultni status, Budimir Blagojević Buda je čovek zaslužan za to što se ovaj restoran smatra kamenom temeljcem beogradskog ugostiteljstva. Buda je bio vlasnik i šef kuhinje restorana više od 50 godina!

„Decenijama se velika politika odvijala upravo ovde, u ovim salama. Nekada sam se osećao kao da se pred mojim očima i ušima odlučuje o ratu i miru“, govorio je Buda za „Politiku“.

Foto: Kulturni kišobran

Uvek ozbiljan i dostojanstven, iza debelih stakala svojih naočara dobro je promatrao svoje goste. Poznavao ih je i pratio njihov rad. Bio je deo burnog života koji se u salama restorana odigravao.

Priča se da je šrafcigerom lomio led i donosio ga gostima bez mnogo pitanja. Napuštao je klub u rane jutarnje sate, kada isprati poslednjeg gosta i brinuo se o renomeu i kvalitetu – od glavnih jela do nadaleko čuvenik krempita.

Pročitajte još i: Kisić o novoj eri za Klub književnika: Želim da kroz hranu ispričamo priču o novom spoju Beograda i drugih gradova i sela Srbije

Ričard Barton u gostima kod Bude

Veliki broj književnika ovde je započinjao večeri i provodio cele noći u tri sale ovog kultnog boemskog mesta. Momo i Ljiljana Kapor, Ivo Andrić, Danilo Kiš, Matija Bećković, Dobrica Ćosić i mnogi drugi.

Pored književnika i političara, restoran je bio popularan i među slikarima, vajarima, glumcima i rediteljima. Njegovi neizostavni gosti bili su i Bata Stojković, Zoran Radmilović, Olivera Katarina, Olja Ivanjicki, Petar Lubarda i drugi istaknuti srpski umetnici.

Međutim, u restoranu su neretko boravili i strani intelektualci koje je put naneo u Beograd, kao što su Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alberto Moravija, ali i glumac Ričard Barton! Čuveni „srcolomac“ voleo je da svrati kod Bude na piće dok je u Beogradu snimao čuvenu „Sutjesku“.

Foto: Klub književnika

The post „Klub književnika“ – svedok istorije Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Od romskog naselja do glavne gradske znamenitosti

O prošlosti Skadarlije ispisane su mnoge stranice. Turci i Srbi je naseljavaju 1835. godine, tako da je zauzimala prostor između Stambol-kapije i Vidin-kapije. Kroz centar tadašnje Skadarske ulice prolazio je zid, a iznad njega vodovod, povezujući Terazije i česme u skadarlijskoj mahali.

Svoje nastambe tu su prvo gradili Romi, pa je ovaj kraj najpre dobio ime Šićan-mala, što je značilo „ciganska mahala“. U to vreme, strmim sokakom proticao je Bibijin potok, koji je izvirao kod stare zgrade „Politike“. Potočić je naziv dobio po romskom božanstvu spasa Bibiji, a kasnije je preusmeren u odvodni sistem. Ulica je bila povezana i sa akvaduktom, čiji je najveći luk nazvan po gradu Skadru, dajući kasnije ime i samoj ulici – Skadarska ulica.

Tek polovinom 19. veka počinje podizanje malo boljih kuća i mahala postepeno poprima oblik gradskog ambijenta. Međutim, taj trend u preobražaju Skadarlije prekinuo je Prvi svetki rat, pa je ova četvrt do danas ostala ispunjena uglavnom prizemnim kućama, među kojima je najstarija sačuvana tzv. „Štihina kuća“, koja je prilikom rekonstrukcije pripojena kafani „Tri šešira“.

Istorija boemije – istorija književnosti

Naša prestonica je 1900. godine imala oko 90.000 stanovnika i čak 14 skadarlijskih kafana. Skadarlija je bila i ostala simbol beogradske boemije.

U tom periodu nastale su tada čuvena kafanska utočišta „Bums keler“, „Vuk Karadžić“ i „Zlatni bokal“, omiljeno mesto pesnika i slikara Đure Jakšića. Popularni su bili i  „Miloš Obilić“, „Bandist“ i „Bumsov podrum“ čiji je stalni gost bio čuveni pisac Tin Ujević, koji je čak bio prozvan „skadarski kralj“.

„Filipova pivara“ redovno je gostila neprevaziđenog Boru Stankovića. Iz tog doba „preživele“ su danas najpoznatije beogradske kafane „Tri šešira“ i „Dva jelena“.

Da je istorija srpske boemije usko povezana sa srpskom književnošću prvi je istakao hrvatski pisac Antun Gustav Matoš, inače redovni gost skadarslijskih lokala.

U Skadarliji su mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih.

U kafanama su, verovali ili ne, nastala i značajna dela naše književnosti, kao što je drama „Stanoje Glavaš“ Đure Jakšića ili njegova pesma „Padajte braćo“.

Stevan Sremac je u dugim skadarlijskim noćima u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog naroda, koje je kasnije koristio u svojim delima.

Zanimljivo je da je i Rade Drainac upravo na ovom mestu sa svojim saradnicima spremao pokretanje novog časopisa „Hipnos“ i čitavog jednog pravca u umetnosti – hipnizma.

Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi.

Njeni gosti bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili omađijani takvim načinom života.

Sedamdesetih godina prošlog veka se naša čuvena ulica „pobratimila“ sa pariskim Monmartrom. Skadarlija je ugostila i mnoge strane velikane: kraljicu Elizabetu, španskog kralja Huana Karlosa i kraljicu Sofiju, Margaret Tačer, Alberta Moraviju, Đinu Lolobriđidu, Berta Lankastera.

Derneci i neuzvraćene ljubavi

Čuvena pevačica sevdalinki Sofka Nikolić Skadarliju je davne 1932. godine opisala ovako:

„Zima, sneg pošteno napadao, čeka se Nova godina. Idemo iz jedne u drugu kafanu, ja, moj muž Paja Nikolić, koji je svirao violinu i još 25 njegovih muzičara. Skadarlija se ori od pesme, igre i veselja. Neki tuguju i traže utehu zbog neuzvraćene ljubavi. Gazim sneg u svečanim cipelama, haljina mi se vuče po njemu, ogrnuta sam nekim lakim kaputom, ali hladnoću ne osećam. Urnebes je nastao kad smo, tačno u ponoć, ušli u kafanu ‘Tri šešira’, kako je i bilo dogovoreno. Zapevam onu čuvenu pesmu ‘Kolika je Jahorina planina’, a odmah lete čaše i tanjiri, srča na sve strane! Niko ne sedi, svi pevaju i aplaudiraju. Dert kakav se retko viđa. I tako do zore. Sledeće večeri sve ispočetka. Naravno, u nekoj drugoj skadarlijskoj kafani…„

Tabla koja nas podseća na minulo vreme

Pri ulasku u Skadarliju, kraj njene zastave sa simboličnim oznakama (žirardo-šešir, crni štap i crveni karanfil), krupnim slovima ispisana je poučna poruka za svakog posetioca: „Skadarlija je centar umetničke boemije, tradicija je stvaranja već ceo vek. Zato posetioče, kad dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme. Seti se svih onih generacija pesnika i glumaca, novinara i slikara, boema znanih i neznanih…“

Kada dođete u boemsku četvrt Beograda, setite se romantike starih vremena i pokušajte da je proživite i uživate u njoj. Ne zaboravite da su njeni davnašnji stanovnici i redovni gosti ovde „svoje najlepše dane proživeli noću“.

Foto: Wikipedija

The post Boemska „Skadarlija“ – zašto su je voleli najveći srpski umetnici? appeared first on Kulturni kišobran.

Istorija Botaničke bašte

Verovali ili ne, osnovana je davne 1874. godine na predlog srpskog lekara i botaničara Josifa Pančića.

Pre osnivanja ove institucije, Pančić je gajio malu kolekciju biljaka u dvorištu beogradskog Liceja za potrebe nastave u Velikoj školi, u kojoj je predavao botaniku.

Botanička bašta prvobitno je bila smeštena na Dorćolu, uz samu obalu Dunava, međutim, ovaj prostor se vrlo brzo pokazao kao neadekvatan zbog blizine reke i poplava (dve velike poplave su tada gotovo potpuno uništile biljni fond bašte). 

Josif Pančić umro je 1888. godine, ne dočekavši da vidi baštu na nekoj boljoj lokaciji. Godine 1889. kralj Milan Obrenović je poklonio svoje imanje, nasleđeno od dede Jevrema Obrenovića, za potrebe podizanja Botaničke bašte na lokaciji na kojoj se ona nalazi i dan-danas. Kraljeva jedina želja bila je da se bašta nazove po njegovom dedi – „Jevremovac“.

Bašta danas ima status spomenika prirode II kategorije i zaštićena je kao spomenik kulture. Zajedno sa Institutom za botaniku nastavna je jedinica Biološkog fakulteta u Beogradu.

Najlepša bašta na Balkanu

Staklena bašta površine 500 metara kvadratnih podignuta je 1892. godine i sastoji se od dva krila koja su spojena centralnom kupolom. Za izgradnju staklene bašte upotrebljena je građa doneta iz Drezdena. Po svom završetku, u to vreme glasila je za najlepšu staklenu baštu na Balkanu.

Botanička bašta danas, na svom prostoru od oko pet hektara, poseduje biljni fond od skoro hiljadu vrsta drveća, žbunja i zeljastih biljaka.

U okviru botaničke bašte nalaze se Institut za botaniku, biblioteka, herbarijum, Staklena bašta, kao i upravna zgrada, slušaonice i laboratorije. Njena biblioteka je jedna od najstarijih na ovim prostorima i sadrži oko 200 naučnih i stručnih časopisa i više od šest hiljada knjiga.

Od 2004. godine u okviru ove bašte nalazi se i Japanski vrt. Osnovni elementi u japanskim vrtovima su kamen, voda i biljke. Kamen predstavlja sveti objekat u Japanu u kome, prema narodnom verovanju, prebivaju duhovi, dok tri kamena u grupi simbolizuju trijadu neba, zemlje i čoveka. Biljke koje se gaje u japanskim vrtovima uvek nose određenu simboliku. Ovde možete videti prelepo jezero sa lokvanjima kao i neka stabla sa dalekog Istoka stara više od pola veka.

O našoj bašti je prošle godine pisala i „Nacionalna geografija“, nazivajući je „oazom mira i tišine među 2500 biljaka“.

O ovim i mnogim drugim zanimljivostima Botaniške bašte posetioci mogu saznati više u subotu, 31.10. od 18h, za kada je zakazana vođena tura kroz baštu, uz predavanje stručnih vodiča. Cena ulaznice iznosi simboličnih 300 dinara.

Foto: Instagram

The post Vikend pred nama: Večernji obilazak Botaničke bašte appeared first on Kulturni kišobran.

Protagonisti će u formi monologa govoriti i pevati stihove Konstantina Simolova, Matije Bećkovića, Desanke Maksimović, Žaka Prevera, Duška Trifunovića, Duška Radovića, Arsena Dedića, Vite Nikolića, Božidara Timotijevića i drugih velikana svetske i domaće poezije.

Predstava se bazira na čistoj emociji, koju pored recitovanja stihova, na najistančaniji način izaziva i anđeoski glas Kristine Savić, koja će, uz originalno adaptirane aranžmane, izvoditi dobro poznate balade, tako da se na momente može osetiti prava koncertna atmosfera.

U predstavi je prisutna i doza humora, koja kod publike izaziva poseban osećaj opuštenosti. Predstava je izvođena na različitim pozornicama širom Srbije i u inostranstvu i svuda je naišla na odličan odziv publike i kritike.

U moderno vreme digitalizacije, društvenih mreža i brzog života, emocije su skrajnute u zapećak, pa je cilj ove predstave da publiku, makar na kratko, vrati u neko zaboravljeno vreme, vreme romantike i emocija.

Tome će posebno doprineti i ambijent restorana „Nota“ koji je u potpunosti očuvao tradiciju lokacije u koju je utkao ideju harmonije i susreta različitih aspekata zadovoljstva i stvorio mesto gde se ukus spaja sa zvukom.

Svoje mesto za uživanje sa porodicom i prijateljima, uz poeziju, balade i odličnu hranu, svi zainteresovani mogu obezbediti rezervacijom, a sve informacije su dostupne na Fejsbuk i Instagram stranici.

Kabaretske predstave će biti deo redovnog programa restorana „Nota“ i održavaće se svakog drugog četvrtka. Restoran se prostire na više od 600 m² i ima sopstveni parking, tako da su ispunjeni uslovi da se ispoštuju sve epidemiološke mere i zdravstvena bezbednost posetilaca.

Foto: Promo

The post „Nota“ – nova kabaretska scena u Beogradu appeared first on Kulturni kišobran.

U kolekciji muzičkih instrumenata ima oko 350 predmeta, a ovom izložbom muzej predstavlja najbrojnije instrumente ove svoje zbirke – svirale.

Deo tog materijala, dopunjen jedinstvenim starim fotografijama i video i audio snimcima, prikazan je tako da pruži sveobuhvatan prikaz kulturnog nasleđa koje muzej čuva.

Prikazani duvački instrumenti se dele na labijalne svirale, svirale sa jezičkom i svirale kod kojih se ton dobija treperenjem usana.

Svirale su raspoređene u nekoliko celina zavisno od roda kojem pripadaju, etnografskim oblastima, a tu su i zanimljivi i neobični instrumenti poput svirale od orlove kosti, dečje trubice „borije“, rikala, svirala od trna, grane, zatim duduci, šupeljke, cevare, kavali, zurle, gajde itd. Poreklo instrumenata je različito – od onih koji su ovde doneseni putem migracija do onih za koje možemo reći da su ‘samonikli’.

Miroslav Mitrović, načelnik sektora Etnografskog muzeja za dokumentaciju, objasnio je na koji način su instrumenti klasifikovani.

„Pošto je Etnografski muzej praktično muzej jugoslovenskih ili prostora južnih Slovena, zajedno sa narodima sa kojima smo i vekovima živeli, instrumenti su na taj način i raspoređeni. Iz Srbije su najzastupljeniji: svirale, dvojnice, cevare, sovare – šuplji instrumenti. Zatim idući ka Kosovu i Makedoniji su instrumenti koji su došli sa Turcima – kavali, zurle itd. Izložena je i jedina truba iz Prvog svetskog rata, koja nas podseća da cenimo slobodu koju su izvojevali i slavni junaci Srbije, a o herojstvu predaka svedoče i gajde napravljene na Krfu.„

U toku trajanja izložbe biće organizovani i koncerti sviranja na narodnim muzičkim instrumentima, a svi oni biće održani u ambijentu izložbenog prostora Etnografskog muzeja.

Inače, ovom izložbom obeležava se 119 godina samostalnog rada Etnografskog muzeja. Muzej je osnovan davne 1901. godine kao izdvojeno odeljenje Narodnog muzeja. Od tada do danas, on prikuplja i proučava muzejske predmete, tradicionalnu materijalnu kulturu, društvene odnose i porodični život, običaje, verovanja i narodno stvaralaštvo.

Foto: Etnografski muzej

The post „Svirale Etnografskog muzeja“ – zvukovi srpske istorije appeared first on Kulturni kišobran.

Prva bioskopska projekcija u prestonici

Davne 1895. godine braća Limijer, rodom iz Liona, pronašli su model za prikazivanje filma i patentirali „aparat koji služi za dobijanje i gledanje predstava“. Njihov zastupnik, putujući iz Beča za Carigrad, zadržao se u Beogradu i po prvi put prikazao „žive slike“ u našoj prestonici, nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu.

Film je za javnost prvi put prikazan na Terazijama, u sali tadašnje čuvene kafane kod „Zlatnog krsta“ 25. maja 1896. godine. O ovom događaju pisale su „Male novine“, prvi dnevni list u Srbiji, koji je u broju od 26. maja 1896. godine zabeležio:

Predstavnici kompanije „Braća Limijer“ boravili su u srpskoj prestonici 25 dana i neprestano prikazivali svoje filmove, koje je došlao da vidi i kralj Aleksandar Obrenović lično. Nešto više od deset godina kasnije, Srbija je dobila i prvi stalni bioskop.

„Moderni bioskop“ i braća Savić

Značajnu ulogu u razvoju beogradske kinomatografije odigrali su braća Savić – Pera, Boža i Svetolik. Shvativši koliko će filmska delatnost biti unosna, 27. novembra 1910. godine otvorili su svoj bioskop u Beogradu, u Kolarčevoj ulici broj 3.

To je bila prva namenski građena dvorana, nazvana „Moderni bioskop“. Izgrađena je od drveta, a konstrukcija je rađena po ugledu na svetske bioskopske sale. Ondašnja moda nalagala je da se filmovi gledaju za kafanskim stolom, uz piće i meze. Sala savremenog bioskopa braće Savić prva je imala redove sedišta, sigurnosne izlaze i projekcionu kabinu, kao i stalno zaposlenog kinooperatera. Prvi put je uvedena i praksa redovnog repertoara. Projekcije su po pravilu počinjale u 18h i trajale najkasnije do 23.30h.

Tu se inventivnost braće Savić nije završavala. Letnja bašta za prikazivanje filmova bila je još jedno čudo tehnike tog doba, s obzirom na to da je imala i mehanizam za prekrivanje u slučaju kiše. Braća su formirala i svoju „filmsku laboratoriju“, pa su se bavili i snimanjem filmskih žurnala.

Autori su i trećeg srpskog filma, melodrame „Jadna majka“ sa glumicom Emilijom Popović u naslovnoj ulozi. Zgrada bioskopa je srušena 1914. godine.

Kultni bioskopi kojih više nema

Ovo je prilika da se setimo omiljenih sastajališta mnogih generacija Beograđana, koja su danas uglavnom pretvorena u ruine.

U centru grada, u prolazu Bezistan na Terazijama, nalazi se jedan od najstarih beogradskih bioskopa „Kozara„. Nakon požara koji je izbio u krovnom delu zgrade 25. maja 2012. godine pretrpeo je ogromna oštećenja. Miloš Paramentić, nekadašnji direktor Direkcije FEST-a, izjavio je tada za „Politiku“ da je to bio „samo poslednji, ružni čin u usmrćivanju bioskopa kod nas“.

Pored „Kozare“ tu je bio i bioskop „20. oktobar“ (I i II) u Balkanskoj ulici, poznat po popularnosti među ljubiteljima filma posle rata. Zatim bioskop „Drina“ u Ulici despota Stefana, kojeg se još sećaju samo malobrojni stariji Beograđani, kao i „Odeon“ i „Jadran“ koji je voljom novog vlasnika pretvoren u – kafeteriju.

Za bioskope „Balkan“ i „Zvezda“ možda još uvek ima nade.

„Zvezdu“ je pre nekoliko godina ponovo pokrenula grupa entuzijasta, Pokret za okupaciju bioskopa, koja se nada da će spor oko vlasništva nad objektom uskoro biti završen. Kad god postoje uslovi (topla sala, lepo vreme za projekcije na otvorenom) ovi mladi ljudi organizuju projekcije starih, kultnih filmova. Iako danas to zvuči pomalo nadrealno, za jedno od 350 mesta u sali bioskopa „Zvezda“ redovno se tražila karta više. Bioskop se održao i turbulentnih devedesetih, kada su se domaći distributeri i filmski radnici na sve načine trudili da održe film u životu. Bio je deo FEST-a, kao i kratkotrajnog i vrlo posećenog festivala „Sinemanija“. Tokom NATO bombardovanja, bioskop je prikazivao matine filmova „iz šteka“. Tih dana, uz zvuke sirena, mogli ste po ko zna koji put i besplatno da odgledate francuske filmove „Ples sa vukovima“ ili „Taksi“.

Danas nam se čini da ovakve bioskope nikada nismo ni imali. Čak ni one koji su proglašeni kulturnim dobrima. Nove tehnologije, piraterija, loša privatizacija i slično doveli su do toga da u kulturnoj ponudi grada više nema bioskopskog kulturnog nasleđa i tradicije. Ostali su nam još jedino tržni centri, da u nekom od ’svemirskih’ multipleksa sa najmodernijom tehologijom gledamo holivudske blokbastere.

Foto: Filmograf

The post Beogradski bioskopi kojih više nema appeared first on Kulturni kišobran.

Do 11. oktobra svaki dan će u gradovima širom Srbije biti posvećen jednoj temi i organizovanju različitih aktivnosti za decu.

Utorak je bio dan posvećen sportu, sreda je bio dan za upoznavanje dece sa zaštitom životne sredine, četvrtak je rezervisan za obrazovanje, dok će se u petak najmlađi upoznati sa značajem inkluzije, solidarnosti i tolerancije. U subotu će biti objavljeni i nagrađeni dobitnici literarnog konkursa, a u nedelju seodržava ceremonija zatvaranja „Dečije nedelje“ u Skupštini grada.

Pročitajte još i: 51. Međunarodni susret dece Evrope – RADOST EVROPE

Manifestacija će biti realizovana na malo drugačiji način nego prethodnih godina, a akcenat će biti na brizi o zdravlju i bezbednosti dece, kao i svih drugih učesnika manifestacije.

„Dečija nedelja“ slavi pravo dece da uživaju u svom detinjstvu, a ujedno je i prilika da pokažu svoje talente, sposobnosti i interesovanja.

Kulturni kišobran je u utorak posetio beogradski vrtić „Trešnjober“ koji, sada već tradicionalno, na vrlo kreativan način obeležava ovu dečiju manifestaciju.

Zaposleni su, u skladu sa ovogodišnjim sloganom „Dečije nedelje“ i uz inicijativu svih mališana, sa njima razgovarali o sreći, emocijama, porodici i drugarstvu. Deca su, uz njihovu malu pomoć, pravila narukvice, otiske ruku i stopala, crtala svoje najbolje drugare i pravila grupne radove sa motivima koji simbolizuju sreću.

Foto: Vrtić „Trešnjober“

The post „Podeljena sreća dva puta je veća“ – Dečija nedelja u Srbiji appeared first on Kulturni kišobran.

Slobodno možemo reći da je monografija o ovom nekadašnjem rimskom vojnom logoru i gradu kod Starog Kostolca životni projekat Miomira Koraća, direktora Arheološkog instituta u Beogradu.

U knjizi čitalac može da nađe istorijske izvore, kompletan istorijat i hronologiju iskopavanja, najznačajnije pronalaske i razmatranja o njima, kao i naučne metode koje se u tom kompleksnom procesu koriste.

Korać je prošle nedelje, na promociji svoje knjige, istakao da je Viminacijum istražen tek nešto malo više od 3%, kao i da će za pedesetak godina to biti jedan od najznačajnijih lokaliteta na svetu po informacijama koje će davati.

„Za dvadesetak godina prošli smo ogroman put. Istražili smo 14.500 grobova. Napravili smo arheološki park za šest godina, a izgradili smo i naučno-istraživački centar koji je proizašao iz višedecenijskog bivstvovanja arheologa kod seljaka kod kojih smo bili smešteni. Knjiga ima misiju da urađeno prenese, da se ne izgubi.“

Korać je na promociji govorio i o svojoj fascinaciji nevidljivim stvarima i želji da se njima bavi, da ih otkriva.

„Kad sam bio mali, hteo sam da budem nevidljiv. Bez nekog posebnog razloga, možda zadojen bajkama, od onih indonežanskih do ‘Baš čelika’, ‘Čardaka ni na nebu ni na zemljii i slično. Ta želja je vremenom iščezla i odjednom se ponovo pojavila u zrelim godinama, kada sam oformio interdisciplinarni tim u kojem su geofizičari počeli da istražuju sve ono što mi arheolozi nismo mogli da vidimo. Tada sam došao i do jedne Hegelove misli: ‘Saznajno znači učiniti nevidljivo vidljivim’. Tada sam bio jako srećan. Uz pomoć svojih saradnika i savremenih metoda nevidljivo sam učinio vidljivim.“

Podsetimo, dr Korać, koji godinama sa svojim timom radi na popularizaciji arheologije, podsetio je pre nekoliko meseci na važnost negovanja kulturnog nasleđa, ali i finansijske probleme sa kojima se naučnici suočavaju.

„Jako malo novca se izdvaja za arheološka istraživanja, manje nego bilo gde drugde u svetu. Sve što bi se uložilo u nas dobilo bi svoju verifikaciju i vratilo bi se. Mi imamo u proteklih par godina preko 300 zlatnih predmeta koje smo našli na Viminacijumu, koji bi svakako obogatili funduse i države i muzeja, prema tome, mi smo uvek isplativa kategorija.“

Foto: Viminacijum

The post Monografija o Viminacijumu – životni projekat Miomira Koraća appeared first on Kulturni kišobran.

Ambiciozni projekat državne štamparije

Zgrada BIGZ-a se nalazi u neposrednoj blizini Beogradskog sajma i predstavlja jedan od najznačajnijih objekata srpske moderne arhitekture. Izgrađena je 1940. godine po nacrtima arhitekte Dragiše Brašovana. Zgrada ima 25.000 kvadratnih metara, a u doba „zlatnog socijalizma“ BIGZ je zapošljavao skoro 3.000 ljudi!

Nakon što je vreme Velikog rata na Balkanu prošlo, u Jugoslaviji se javila potreba za većim angažovanjem po pitanju obrazovanja. Za potrebe velelepne državne štamparije u periodu između 1934. i 1941. projektovana je zgrada BIGZ-a. Zanimljivo je da je sagrađena u obliku čiriličnog slova P, simbolično predstavljajući štamparsku mašinu.

Od tog vremena do danas, zgrada BIGZ-a pretrpela je ogromne transformacije. Iako je proglašena za kulturno dobro i nalazi se pod zaštitom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika, zgrada BIGZ-a nije odolela vremenu i ljudskom nemaru. Devedesetih godina, kada je propala Državna štamparija, počela je da propada i sama zgrada.

Nova stvaralačka energija

Vremenom je, spontano, napuštena zgrada postala stecište mladih, slobodnih umetnika. Naime, zgrada BIGZ-a je danas nešto najbliže skvotu (privremeno zauzimanje praznih prostora za potrebe kulturnih aktivnosti). Ovde se danas, uz nekoliko skladišta i poslovnih prostora, nalaze brojni muzički studiji, likovni ateljei, zanatske i umetničke radionice i sl.

Samo neki od bendova koji imaju probe u ovoj zgradi su: Repetitor, Vox Populi, Bas i Stega, Metak Zlikovca, Autopark i dr. Članovi popularne grupe S.A.R.S takođe su često viđeni na ovom mestu, a svoj studio su svojevremeno ovde imali i Bajaga i Vasil Hadžimanov.

BIGZ kulturni centar, osnovan 2011. godine, nastao je sa ciljem da poveže mlade umetnike i promoviše njihov rad. Njegova posebna misija je da integriše diskriminisane društvene i kulturološke gupe u šire društvo i proba da ublaži podozrenje ka nečemu što je drugačije.

Danas se na ovom mestu umesto knjiga, lektira i čuvenih BIGZ-ovih mini izdanja stvara umetnost u raznim oblicima, bojama i notama, a energija mladih ljudi udahnula je sasvim novi život praznim hodnicima BIGZ-a.

Murali u dugim, sivim hodnicima

Predrag Pejčić, producent i vlasnik muzičkog studija ‘Bumerang’ u intervjuu za portal Nova S osvrnuo se na jednu posebnu vrstu umetnosti koja se godinama rađala u mračnim i mnogima zastrašujućim hodnicima zgrade BIGZ-a.

„Ova zgrada prepuna je grafita i murala. Nekoliko najboljih uradili su Michel&Epoxy, likovni umetnici koji idu po Evropi i četkicom oslikavaju prostore poput ovog. Neki od murala koje su ovde naslikali nalaze se i u poznatoj knjizi ‘Beogradski grafiti’ i predstavljaju prava mala remek-dela. Iz jednog obližnjeg hotela vrlo često dolaze turisti iz Holandije, Nemačke i cele Evrope da vide nešto što je drugačije, autentično i što ima dušu.“

Pejčić ističe da su ovde svoj pečat ostavili i mnogi mladi, talentovani ljudi sa Likovne akademije u Beogradu.

Ideja o rušenju i bunt

Gradska vlast je početkom juna ove godine potvrdila da postoji namera da se zatvori „oronula zgrada BIGZ-a na Senjaku, zbog očajnog stanja u kojem se nalazi“. Na ovu vest veoma burno su reagovali mnogi umetnici, za koje ova zgrada znači mnogo više od običnog smetlišta.

Frontmen grupe Repetitor, Boris Vlastelica, u jednom od svojih intervjua istakao je da se slika koja se stvara u javnosti svesno preuveličava do krajnosti.

„Zgrada jeste zapuštena, ali daleko je od stecišta beskućnika. Šest od sedam spratova su firme i poslovni prostori, studiji za kasting, fotografi, klubovi borilačkih veština a na ulazu postoji i obezbeđenje. O značaju ove nezvanične ustanove alternativne kulture ne vredi pričati, koliko je to očigledno…“

Sa njm je bio saglasan i Predrag Pejčić, vlasnik studija „Bumerang“.

„Ono što je Dom omladine bio nekada, to je sada BIGZ…“

Na krovu zgrade nekada je radio i čuveni džez klub „Čekaonica”, sa prelepim panoramskim pogledom. Taj klub bio je obavezna stanica svih turista koji su obilazili Beograd. Iako je zatvoren pre nekoliko godina, vodiči i danas gostima preporučuju da posete zgradu i upoznaju se sa onim što mahom mlađi Beograđani odavno znaju: u njoj je srce alternativne kulturne scene.

Foto: Instagram

The post Zgrada BIGZ-a – ruina ili puls alternativne umetničke scene? appeared first on Kulturni kišobran.

Početni kapital Mustafa Pelivanović stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike.

Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast, a adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi.

Verovali ili ne, ime ove poslastičarnice spominje se i u romanu našeg nobelovca Ive Andrića „Znakovi pored puta“.

Upravo je Azir osmislio recept za čuveni sladoled koji je zaštitni znak poslastičarnice. Sadašnji vlasnici, Azirovi unuci po majci, braća Mussab, Baraa i Suhaib Al- Shukeir kažu da tajna u stvari nije u recepturi, već u procesu pravljenja.

„To kako je deda osmislio sladoled prenosimo s generacije na generaciju i držimo u tajnosti. Inače, sladoled je uvek svež, istog dana kad ga skuvamo stavljamo ga u prodaju. Osnovni ukusi vanila, čokolada, malaga i lešnik su dedini, a ostale ukuse, njih još oko desetak, dodavali smo s godinama. Pratimo šta se dešava u svetu sladoleda, idemo na sajam u Rimini, probamo svašta novo, mada smo ipak u suštini tradicionalisti“, istakao je jednom prilikom Mussab, najmlađi brat koji je zadužen za marketing.

U asortimanu ove poslastičarnice, pored modernih i popularnih kolača, mogu se naći i orijentalni kolači pravljeni po staroj recepturi, kao što su kadaif, tulumba, baklava i drugo.

Neizostavni deo ponude su svakako i limunada i boza, koji su i dalje jedan od zaštitnih simbola ove fabrike slatkih ukusa.

Foto: Poslastičarnica Pelivan

The post Najstarija beogradska poslastičarnica – čarolija koja traje decenijama appeared first on Kulturni kišobran.