Ali, kažu da se o ukusima ne raspravlja, pa ko smo mi da vam kažemo gde je u Beogradu najbolja pica. (Iako znamo shh)

Zato, ako ste ljubitelj ove italijanske „poslastice“, a još niste pronašli „onu pravu“, ili jeste, ali vas jednostavno svrbe prsti da isprobate svašta nešto novo po gradu, predlažemo vam da od 10. do 14. juna zavirite u Luku Beograd, uz Dunav.

Tamo vas čeka nova letnja food & lifestyle destinacija Beograda – PORT Food Market. A prvi događaj, pre zvaničnog otvaranja 17. juna, upravo je festival pice, tačnije PORT Pizza Fest. Nemojte se zbuniti, to je samo u novom ruhu dobro poznati Los Silos Pizza Fest.

Ime možda jeste promenjeno, kao i lokacija, ali suština ostaje ista – vrhunske pizze koje potpisuju najpoznatiji pizza majstori, pažljivo odabrani sastojci, mirisi sveže pečenog testa i atmosfera koja spaja gastronomiju, muziku i uživanje na otvorenom.

Mi ćemo svakako doći na parče pice (a možda i dva, tri…), i koktel, jer tokom pet dana PORT Pizza Festa posetioce očekuje veliki broj pizza izlagača, raznovrsni ukusi – od klasika do kreativnih specijalnih kombinacija – kao i bogat prateći program, dobra muzika i sadržaj za sve generacije.

U jedinstvenom ambijentu Luke Beograd, festival donosi savršeni spoj urbanog letnjeg provoda, vrhunske gastro ponude i opuštene festivalske energije po kojoj je festival već godinama prepoznatljiv.

Savremeni urbani food market u najavi

A kada se festival završi, zvanično se otvara PORT Food Market, koji donosi koncept savremenog urbanog food marketa koji spaja bogatu gastro ponudu, muziku, druženje i opuštenu letnju atmosferu na otvorenom.

„Posetioce očekuje pažljivo odabrana selekcija nekih od najpoznatijih i najkvalitetnijih food izlagača, uz raznovrsnu ponudu street food specijaliteta, koktela, craft pića i slatkiša, po uzoru na najpopularnije svetske food markete“, najavljuju organizazori.

Radno vreme PORT Pizza Festa & Port Food Marketa:

• Sreda: 14–22h

• Četvrtak: 14–22h

• Petak: 14–23h

• Subota: 12–23h

• Nedelja: 12–22h

The post PORT Pizza Fest: Pet dana vrhunske pice u Beogradu appeared first on Kulturni kišobran.

Ova tri slova nije lako sazidati za sebe, ali postoji jedan kutak u kojem je on poput nesalomivih zidina. Muzika.

Da bismo se osećali dobro, ona ne mora da bude glasna, energična, brza i ispunjena afirmacijama. Nekad je dovoljno da nam uspori sekunde.

Upravo to čine ove pesme koje ću ostaviti u nastavku. One mi donose taj mir koji mi je toliko potreban. Na putu do posla. Tokom posla, kao zvuk u pozadini, dok šetam, čitam, a ponekad, i dok mi je potrebno da se uspavam.

Imam običaj da slušam intrumentale koji unose mir u moj mozak, ali ova nazovi lista neće biti takva.

1. Goodbye Goodmorning

Po jutru se dan poznaje, pa hajde da počnemo pesmom Goodbye Goodmorning, sa albuma prvenca Leigh-Anne, članice ženske grupe Little Mix.

Pesma me u prvim taktovima podseća na Rihannu i Kiss It Better sa njenog albuma ANTI iz 2016. Inače, poslednjeg albuma koji je snimila, i pitanje je kada će ponovo objaviti nešto.

Leigh-Anne je album „My Ego Told Me to“ objavila u februaru, a od umirujućih pesama izdvojila bih i Sunrise, Me Minus U i Heaven.

2. Weather For Tennis

Muzici se posle mnogo godina vratila i Lizzie McGuire, odnosno Hilary Duff, sa pop albumom „luck…or something“. Ali ovo je najtužniji pop album koji sam čula. Iako je muzika u neku ruku vesela, reči i nisu baš, pa neke pesme na mene deluju smirujuće. Na primer, We Don’t Talk, u kojoj peva o tome kako ne govori sa rođenom sestrom. Ili, Weather For Tennis, You, From The Honeymoon, Adult Size Medium, The Optimist, Tell Me That Won’t Happen…

3. Yamaguchi

Kad nisam pala sa stolice kad sam videla da Amaia u Tiny Desk-u uzima stolicu na rasklapanje i svira. Uzima stolicu i svira u nju kao da je flauta. Ova devojka je svojevremeno pobedila u španskoj Operaciji trijumf, čak je išla i na Evroviziju. Doduše, pesma je bila bezveze. Ali neke njene, da kažemo, novije pesme, su, makar meni, odlične, Jedna od njih je Yamaguchi, u kojoj peva o parku pod tim imenom u njenoj rodnoj Pamploni u Španiji. Park je dobio ime po istoimenom gradu u Japanu, pa ljudi pišu u komentarima kako Japanci dolaze u Pamplonu da vide taj park.

Sem ove pesme, predlažem da poslušate njeno celo Tiny Desk gostovanje.

4. Deslocado

Kad sam već spomenula Evroviziju, moram i pesmu portugalskog benda NAPA. Deslocado se nije baš visoko kotirala na takmičenju, ali mislim da je pesma postala viralna. I da, pesma je na portugalskom.

5. Los Mejores Años

Ne znam koliko puta sam slušala ovu pesmu mlade Venecuelanke Joaquine. Sasvim slučajno sam čula za nju kad je osvojila nagradu za najboljeg novog izvođača na Latin Grammy nagradama pre koju godinu. Njeno ime od tada često je na mojim plejlistama. Ko voli i razume španski, i muziku na ovom jeziku, verujem da će razumeti zašto ova pesma smiruje, i preplavljuje nekom pozitivnom energijom. I vraća u tinejdžerske godine.

Od njenih pesama koje takođe volim izdvojila bih i quise quererte, escapar de mi, carta (a mí), el Alquimista, todo y nada…

6. Dive

Ako već niste, morate „zaroniti“ u muziku Olivie Dean. Samo neke od pesama koje su mi na listi za opuštanje su Baby Steps, The Hardest Part, Dive, A Couple Minutes, So Easy (To Fall In Love),..

7. Free

Upoznali smo je kao Kate Sharma u Bridžertonu, a nedavno nas je osvojila i kao Amari u nastavku filma Đavo nosi Pradu. Simone ne prestaje da iznenađuje, jer mene svakako jeste ovim EP-jem

Prva pesma se s razlogom zove Free, jer je tako oslobađajuća (od stresa pre svega). A gotovo svaka koju je objavila odiše smirenošću. Zato, ako želite da uživate, slušajte Sublime, Evening Star, Tragic Romantic, Sign Your Name, Moving On.

Da ova lista ne traje večno, izdvajam samo neke izvođače čije pesme mogu da se nađu na listi, ali nisam ih preterano slušala: Madison Beer, Lily Allen, Maisie Peters, Maya Hawke, Lauren Spencer Smith…

Foto: Pexels

The post Moja prolećna plejlista: Šta slušam kada mi treba mir appeared first on Kulturni kišobran.

Distributerska kuća Five Stars Films otkupila je i prava za prikazivanje filmova „Najusamljeniji čovek u gradu” i „Hejsel ’85”, koji su imali svetske premijere u Berlinu, kao i malteške muzičke drame „Stablo masline”, prikazane krajem januara na Filmskom festivalu u Geteborgu.

Zlatni medved ove godine otišao je u ruke nemačkom reditelju Ilkeru Čataku (Zbornica) za političku dramu „Žuta slova” (Yellow Letters / Gelbe Briefe) o bračnom paru pozorišnih glumaca koji su, zbog incidenta na premijeri njihovog novog komada, ostali bez posla i doma. Sa ćerkom se sele u Istanbul i, dok muž ostaje pri svojim uverenjima, žena traži način da bude finansijski nezavisna, pristajući i na uloge u sapunicama. Njihov odnos vremenom postaje sve hladniji, dok na kraju ne budu primorani da biraju između svojih moralnih načela i zajedničke budućnosti kao porodica.  

Reditelj je izjavio novinarima u Berlinu da se film fokusira na to šta se desi kada se jedan brak nađe pod neverovatnim društvenim podelama i turbulencijama.

„Oduvek sam želeo da snimim film o braku. Ja sam oženjen slikarkom, ujedno i koscenaristkinjom ‘Žutih slova’, i nas dvoje oduvek su fascinirali filmovi u kojima postoji određena vrsta napetosti između partnera; s jedne strane, vrlo nežna i puna ljubavi, a sa druge, potpuno surova„, kaže Ilker Čatak.

Za angažovani aspekt filma inspirisala ga je poseta Istanbulu 2019. kada je čuo za masovna otpuštanja koja su se dešavala u Turskoj.

„Pričao sam supruzi o tome i počeli smo razmišljamo kako su ti otkazi uticali na porodice. Gotovo svako je doveden u situaciju u kojoj se suočio sa prodajom sopstvenih ideala. Pomislili smo: to je savršena pozadina za priču o braku„, objašnjava Čatak, inače rođeni Berlinac turskog porekla.

 „Hejsel ’85”

U susret Svetskom prvenstvu u fudbalu, domaća publika imaće priliku da gleda i dramu „Hejsel ’85” (Heysel 85) belgijsko-rumunske rediteljke Teodore Ane Mihaj. Film je inspirisan tragedijom iz 1985. kada je, na stadionu „Hejsel” u Briselu, pred utakmicu finala Kupa šampiona, u sukobu navijača Liverpula i Juventusa stradalo 39 ljudi.

Junaci filma su Mari, ćerka gradonačelnika Brisela i italijanski TV reporter Luka Rosi. Kada na tribinama nastane haos, Luka nastavlja da izveštava, dok Mari mora da zameni oca koji nije u stanju da vrši funkciju…

Ova slojevita i dinamično snimljena porodična drama je ubedljivo i intenzivno svedočanstvo o katastrofi, kažu kritičari, naročito ističući bravurozna tehnička dostignuća.

 „Najusamljeniji čovek u gradu” 

Jedan od najbolje ocenjenih naslova iz Glavnog takmičarskog programa u Berlinu je film „Najusamljeniji čovek u gradu” (The Loneliest Man in Town) u kojem muzičar i dirigent, Švajcarac Alojz Koh (poznat i kao Al Kuk) tumači svojevrsnu verziju samog sebe. Doku-fikcija rediteljskog para Tice Kovi i Rajnera Frimela priča je o udovcu koji živi u Beču, u kući punoj uspomena i, kada nemilosrdni građevinci dođu da je sruše, on se odlučuje na radikalni novi početak. 

Film je oda istrajavanju u sopstvenim uverenjima i otpor prema kompromisima, autorski dragulj u kojem je glavni junak čovek beskrajno fascinantan sam po sebi i čijoj priči nisu potrebni ni akcija ni specijalni efekti da bi bila očaravajuća, saglasni su kritičari.

„Stablo masline”

Muzička drama „Stablo masline” (Żejtune) drugo je rediteljsko ostvarenje malteško-američkog reditelja Aleksa Kamilerija (Lucu), prikazano u Međunarodnom takmičarskom programu festivala u Geteborgu.

Glavna junakinja je mlada žena Mar koja želi zauvek da napusti Maltu nakon majčine smrti. Dok putuje ostrvom, u potrazi za zemljom koju je nasledila, upoznaje Nenua, neukrotivog osamdesetogodišnjeg tradicionalnog pevača čija muzika i životna energija dovode u pitanje njenu želju da ode.
Na osnovu prvih reakcija publike, reč je o uverljivoj i dirljivoj magičnoj priči.

O detaljnom planu bioskopske distribucije ovih filmova javnost će biti blagovremeno obaveštena.

.

.

.

The post Dobitnik Zlatnog medveda, „Žuta slova” stiže u srpske bioskope  appeared first on Kulturni kišobran.

*U prethodnom tekstu pisala sam o seriji „The Great“ (Velika), pa koristim priliku da vas obavestim da je izašla i druga sezona ove anti-istorijske komedije. Ja još uvek nisam gledala nove epizode, ali to ću uraditi uskoro.

1. Younger (Mlađa)

Počinjem listu broj dva sa jednom urbanom serijom – Younger. Počela sam da je gledam davno, i odmah me je „kupila“. Ne zato što je najbolja serija svih vremena, već zato što je prava serija za opuštanje. Ukratko, serija prati život Lajze Miler(Saton Foster) koja se razvodi u četrdesetoj i ima punoletnu ćerku koja je na studijama. Kako je ceo život posvetila porodici, ona sada mora da krene iz nule. Lajza počinje da živi sa Megi, svojom drugaricom umetnicom u njenom stanu u Njujorku. Ali, potraga za poslom nije baš uspešna za Lajzu jer niko ne želi da je zaposli u tim godinama. Ona od tatu artista Džoša u lokalnom baru, koji tokom njihovog razgovora pomisli da su istih godina dobija ludu ideju. Pretvaraće se da imam 26 godina! I tu kreće avantura koja traje sedam sezona.

Serija se emitovala od 2015. do 2021. godine, a jednu od glavnih uloga u seriji imala je i Hilari Daf.

2. Mare of Easttown (Mer iz Istauna)

Od jedne živahne, prelazimo na nešto sumorniju seriju, ali isto tako uzbudljivu. U seriji „Mer iz Istauna“ vidimo Kejt Vinslet u nešto drugačijem izdanju. Ona je detektivka iz malog mesta u kojem se desilo stravično ubistvo jedne devojke. Ali to nije sve. Istraživanje ovog ubistva otkriva i druge tajne koje meštani ovog grada kriju. Na Mer je da ih otkrije dok pokušava da se izbori sa problemima iz privatnog života…

Serija ima sedam epizoda i dostupna je na HBO-u.

3. Derry Girls (Devojke iz Derija)

Derry Girls jednostavno mora da se nađe na mojoj listi zato što sam istom oduševljena! Sasvim sam slučajno na Netfliksu naletela na ovu britansku seriju smeštenu u 90-te u mestu Deri u Severnoj Irskoj, i gotovo u cugu odgledala prve dve sezone. Treća i poslednja je odložena zbog kovida-19, pa će se emitovati tek sledeće godine.

Serija prati četiri drugarice iz Derija – Erin, Orlu, Kler i Mišel, i Mišelinog brata od tetke iz Engleske – Džejmsa, tinejdžera koji idu u katoličku školu tokom Severnoirskog sukoba 90-ih godina. Oni zajedno prolaze kroz komične situacije, a šlag na tortu dodaje direktorka škole, Sestra Majkl. Ukratko – urnebesna serija koja iz ugla tinejdžera na komičan način govori o specifičnom periodu za Severnu Irsku.

4. Killing Eve (Ubiti Iv)

Gledala sam nedavno film „Poslednji dvoboj“, a nešto pre toga i „Free Guy“ gde su glavne ženske uloge poverene Džodi Komer koju smatram jednom od najboljih mladih glumica današnjice. To potvrđuje i njena uloga u britanskoj triler seriji „Ubiti Iv“ gde maestralno glumi phihopatu i plaćenog ubicu Vilanel. Serija se delom vrti oko odnosa Vilanel i Iv Polastri (isto odlična Sandra O), obaveštajne istražiteljke čiji je zadatak da uhvati ubicu.

Kako sam tek na prvoj sezoni, ne mogu mnogo da govorim o radnji serije, ali jedno je sigurno – oduševila me je moć transformacije Komerove.

Serija može da se gleda na HBO-u. Do sada su emitovane tri sezone, a četvrta i poslednja je najavljena za narednu godinu.

5. Squid Game

Znam da su o ovoj korejskoj seriji svi pričali, i postala je planetarni hit, ali meni to nije dovoljan razlog da je ne dodam na listu.

Ako me je nešto ganulo u ovoj godini, bilo da je serija ili film, to je definitivno Squid Game. Ovo je serija koju bih svima preporučila da pogledaju jer surovo pokazuje odnos ljudi prema novcu, odnos bogatih prema siromašnima, odnos siromašnih prema životu i najvažnije – kakvi smo kao ljudi kada se nađemo u određenim situacijama. Seriju sam gledala kroz te neke pouke, fenomenološki, fokusirajući se prvo na poente, a onda na priču koja je takođe, sama po sebi, genijalno osmišljena.

Serija je dostupna na Netfliksu. A postoji mogućnost da ćemo gledati i drugu sezonu ovog korejskog trilera.

Do neke sledeće liste serija (ili filmova) podsećam i na sedam serija i mini-serija za “bindžovanje” o kojima sam pisala u prethodnom tekstu na ovu temu.

Foto via spoilertv.com

The post Moja lista, deo drugi: 5 serija za bindžovanje appeared first on Kulturni kišobran.

Kako je izgledala 17. Slobodna zona iz objektiva Kulturnog kišobrana, čitajte u nastavku teksta.

Sunčan dan okupan kišom

Hvala vam što ste došli, iako je vreme napolju takvo kakvo jeste – ovim rečima dočekali su nas na panel diskusiji u Dvorani Kulturnog centra Beograda gde je 8. novembra prikazana prva epizoda iz hrvatskog serijala „Kolaži o laži“. I tačno je – Slobodnu zonu obeležila je kiša dobrim delom (slučajno ili ne, tu je bio i Kulturni kišobran). Ali, Slobodna zona je u svojoj celini ove godine bila nešto što volim da zovem sunčan dan okupan kišom. Dao je ovim danima neku posebnu vedrinu. Čak i pored činjenice da su svi filmovi koje sam gledala na festivalu odisali nekom melanholijom i terali suze na oči (onaj o lažnim vestima izazvao je bes).

Entoni Borden – rolerkoster od života

O Entoni Bordenu pre premijere filma „Drumski trkač: Entoni Bordejn“ Morgana Nevila nisam znala baš ništa. Najiskrenija da budem, prvi put sam čula za njega tek kada smo na Kulturnom kišobranu prvi put najavili da će upravo ovaj film otvoriti Slobodnu zonu. Tako, bez ikakvih predrasuda i predznanja odgledala sam film o čoveku čija me je priča ne samo pogodila, nego i naterala da se ozbiljno zamislim o životu, njegovom smislu i svim onim našim životnim snovima i težnji za nečim idealnim, iako idealno, jasno je – ne postoji.

Elem, njegova životna priča podsetila me je dosta na slučaj Robina Vilijamsa, koji je takođe sam sebi oduzeo život, a u očima publike, koja ga je gledala kao „onog koji nas zasmejava“, ta vest bila je dočekana s nevericom i šokom. I Entonija su voleli – ipak je on ceo svoj život posvetio zabavljajući gledaoce na televiziji svojim emisijama koje je snimao putujući svetom.

Šta će nam zlato, ako dišemo otrov?

S filma o Bordenu prelazimo na dokumentarac o zlatu. Da li je zlato i bogaćenje važnije od života ljudi? Kada se vratimo malo kroz istoriju, i pozicioniramo se u Johanesburg, uvidećemo da izgleda jeste. Svojevremeno se masovno rudarilo u ovom južnoafričkom gradu i tragalo za zlatom. Čak trećina celokupnog iskopanog zlata potekla je iz rudnika Johanesburga. Danas se meštani mogu „pohvaliti“ jedino radioaktivnim otpadom koji se širi kroz vodu i prašinu. U ovoj, ne tako optimističnoj situaciji, bivša pripadica Jehovinih svedoka, Mariet Liferik, daje sve od sebe da utiče na nove vlasnike rudnika i državu da reše ovaj gorući ekološki problem, a kroz njenu borbu je u filmu „Zlato Johanesburga“ prate reditelji Silvija Volenhoven i Frederik Gerten. Priča o rudnicima i ekološkim posledicama zvuči poznato, zar ne?

Takođe, ovaj film o još jednoj ekološkoj katastrofi podsetio me je i na jedan koji sam isto tako gledala nedavno. Ostvarenje „Minamata“ zasnovano je na istinitoj priči o ispuštanju žive u vodu što je kao posledicu imalo zaražavanje ljudi i bolovanje od bolesti minamata.

Spenser, za kraj

Imala je Kristin Stjuart odlične uloge od početka svoje glumačke karijere. Ostaće mi negde urezan u misli njen film „Speak“, gde je još kao devojčica pokazala svoj glumački talenat. Trebalo je da prođe mnogo godina da ova američka glumica dobije višeminutne ovacije na filmskom festivalu u Veneciji. Ne kažem da nije do sada bila cenjena, ali iskreno verujem da joj je ovo bila jedna onih pravih uloga u pravo vreme.

Stjuart je od samog početka filma, pa sve do odjavne špice u kojoj se pojavljuje njeno ime uspela da me natera da potpuno zaboravim da je ona zapravo Kristen Stjuart, a ne žena koja se bori sa vetrenjačama tokom Božićne zabave u Sandringemu u Norfolku sa kraljevskom porodicom. Film Pabla Lorejna odiše melanholijom, vidimo jednu ranjivu Dajanu, ženu koja se izgubila u tom vrtlogu kraljevske porodice i traži neki izlaz iz svoje bezizlazne situacije. A svi mi znamo priču o Dajani.

Moram da napomenem da je vrlo verovatno nećete od ovog filma dobiti ono što ste možda očekivali od njega. I to je negova najveća čar, pored maestralne Kristen Stjuart, za koju se iskreno nadam da će se naći među nominovanim za Oskara.

***

Slobodna zona je zvanično završena 9. novembra. A trenutno, pa sve do 20. novembra na sajtu KinoKauch dostupan je deo repertoara ovogodišnjeg festivala.

***

Nagrađeni filmovi:

Glavna nagrada u Međunarodnoj selekciji pripala je filmu „Profesor Bahman i njegovi časovi“ nemačke rediteljke Marije Špet. Kako se navodi u obrazloženju žirija, reč je o filmu koji, prateći godinu dana u jednom nemačkom razredu, postavlja bitna pitanja današnje Evrope, od migracija i multikulturalnosti, preko socijalne pravednosti obrazovnih politika, sve do ideje školske nastave. Žiri ove selekcije činili su Nebojša Slijepčević, Miroljub Stojanović i Jurica Pavičić. 

Specijalno priznanje za ovu selekciju pripalo je Izraelki Vanesi Lapi za film „Šper ide u Holivud“, koji kroz formu arhivskog dokumentarca propituje način na koji ljudi fabrikuju i recikliraju vlastite biografije.

Žiri regionalne selekcije Horizonti Balkana ove godine činili su Hana Selimović, Dušan Kasalica i Aliriza Arenliu, a odlučili su da nagradu za najbolji angažovani film dodele turskom reditelju Selmanu Nadžaru za film „Između dve zore„, koji nudi tumačenje pravde i etike podsećajući nas da ne postoji granica u održavanju i čuvanju pozicije moći. 

Specijalno priznanje u ovoj selekciji pripalo je filmu „Čekaj me“ hrvatskog glumca i reditelja Damira Markovine, koji „kroz svoju svakodnevnu dinamiku govori o izazovima života sa onima koje najviše volimo, ali tu ljubav na suptilan način preslikava kako na naša mala društva i države u kojima se snalazimo tako i na nekadašnju državu u kojoj smo živeli“, smatra žiri.

Human rights nagrada  otišla je u ruke hrvatske rediteljke Tihe Gudac, autorke filma „Žica“, koji se iz više sasvim različitih perspektiva bavi gorućom temom tihog, često teško uočljivog fašizma sa kojim smo gotovo svakodnevno suočeni, dovodeći ga u vezu sa pitanjem migranata, možda najvećim problemom i sramotom savremenog društva.

U selekciji 14+ nagrađen je film „Ja nikada ne plačem“ poljskog reditelja Pjotra Domalevskog, ostvarenje sa dubokom porukom koji donosi svima nama blisku tematiku.

Kada je reč o selekciji 8+, nagrada je pripala filmu „Ja sam Greta“ švedskog reditelja Nejtana Grosmana, koji je žiri ocenio kao inspirativan film sa veoma snažnom porukom.

Domaći film „Duga resa“, autorski projekat Grupe Škart, osvojio je nagradu publike, nakon više nego uspešne premijere u okviru ovogodišnje Slobodne zone.

Foto via Slobodna zona

The post Slobodna zona kroz objektiv Kulturnog kišobrana: 6 nezaboravnih dana appeared first on Kulturni kišobran.

KK: U predstavi se govori o hrabrosti, ljubavi, željama, generalno – o životu. Kako je bilo osmišljavati jedno ovakvo delo?

MF: U kreaciju svojih predstava ne krećem od koncepta – krećem od svoje duše, a onda tražim okvir, način da to što želim da kažem i istražim, nađe najbolji oblik. Godine 2015. sam napravila Malu akademiju fizičkog, ekspresivnog i procesnog teatra sa idejom da obučim neke ljude (profesionalce, amatere, svejedno) sa kojima bih kasnije mogla da radim pozorište kakvo želim da radim. Radila sam nekoliko performansa pre toga, ali mnogo energije je odlazilo na to da zapravo ljudima koji nemaju puno veze sa fizičkim teatrom objasnim šta hoću i očistim elemente. Performans “Čujem bubanj” je bio završni rad, prezentacija rada akademije i uključivao je rad sa tehnikom/telom s jedne strane, ali priča je potekla iz onoga što je za mene tada bila životna priča.

Ja sam 2013. godine izgubila bebu i u bolnici sam napisala pesmu “Čujem bubanj”. Ova predstava je nastala te noći, iako ja to tada nisam znala, saznala sam 2015. kad sam je napravila. Tako se rodila priča o Heroju i tako sam tu temu unela tada u rad Akademije. Kad se moja duša pokrene, obično se to pretoči u scene ili u poeziju, a kada pravim pozorište polje na neki čudan način privuče u tom momentu ljude koje ova tema dotiče da je zajedno istražujemo.

KK: Kako se osećaš sada kada se predstava ponovo igra?

MF: Osetila sam da je trenutak da ova predstava počne da živi iznova i da se igra. Pozvala sam ljude sa kojima sam htela da je uradim (polovina original postavke, polovina novih). Prvi put radim revival nekog svog performansa i nisam znala šta mogu da očekujem. Proces me je malo zaprepastio, tačnije otkrila sam da ništa ključno ne mogu da promenim. Neverovatno! Kada se govori o dramaturgiji, ja ređam scene kao note i ređam ih na dva nivoa, sadržaj sklapam u priču (ne nužno narativ) i sklapam ritam, kompoziciju, kao muzičko delo. Ja sam sada htela da očistim neke stvari, rediteljski sam pomislila da znam koje scene možda nisu nužne, a ni sjajne i to sam pokušala da izbacim ili im promenim redosled i slavno sam, da ne kažem herojski, propala! Bubanj se nije dao. Ali ako na primer izbacim devetu scenu koja sama po sebi nije neka, padnu mi scena jedan, pet i završna. Kad vratim devetu scenu one opet rade. Očigledno u momentu kad je nastala predstava povukla sam neku magiju i ako hoću tu energiju da ponovim, kičma ne sme da se dira. Scene unutar su doterane i neke su promenjene, ali konstrukcija je ostala kakva jeste. Ne znam šta to govori o životu, ali bilo mi je fascinantno da otkrijem kako budućnost određuje prošlost isto kao i prošlost budućnost (ja inače ne verujem u linearno vreme, evo i dokaza), kao i to da neke veoma nebitne scene same po sebi drže ključne scene, pa samim tim teško da su nebitne iako možda tako izgleda. Volela bih da igramo još, važno je iako još uvek ne znam zašto je važno. Saznaću.

KK: Verujem da je u svakom od nas ova predstava probudila bar neku emociju. Šta tebi kao rediteljki prolazi kroz glavu kada gledaš iz pozadine ovu predstavu?

MF: Pa teško da mogu da je gledam iz pozadine, kada govorimo o emocijama, sadržaju – ekstremno je lična i bliska. Kad je gledam iz pozadine mahom se bavim komunalijama, da li je neko ubrzao, da li će pogrešiti, da li je dobra ili promašena energija – nije baš uzbudljivo. Dok je nastajala prva verzija 2015, jako često smo svi plakali – i ja i performeri. Na generalnoj sam im tada bila zabranila da plaču, da bi sačuvali energiju, ali nam nije uspelo na nekim scenama. Eto tako je izgledalo. Sada je bilo drugačije, bilo je malo plakanja, ali sam se više bavila profesionalizacijom, čišćenjem pokreta i energije, pa smo manje bili vezani za sadržaj, pokušavali smo da doteramo formu koja može da adekvatno nosi sadržaj. Mislim da je u ovom izvođenju sada emocija malo pretrpela, ali to je sada pitanje vežbe i daljeg izvođenja.

KK: Koliko su onda performeri uspeli da dočaraju koncept koji si ti zamislila?

MF: Što se tiče dočaravanja (začaravanja, otčaravanja – čar kakva lepa reč!) fizički teatar jako puno zavisi od energije, preciznosti pokreta, otvorenosti srca/duše. Ako je telo otvoreno, ako je emocija tu, a pokret nije precizan, forma ne može da iznese poeziju i obrnuto, ako je odlično uvežban, ali se na trenutak performer isključi, onda pokret postaje prazan. Kada se te stvari povežu, sklope, onda nastaje magija. Fizički teatar ima nešto ritualno u sebi i nijedno izvođenje nije isto (kao ni za ma koju predstavu, ali je to ovde ključno), ali kad ritual teče precizno i savršeno on posle nekog vremena telesno i emotivno uvlači u sebe i performere i publiku. Mislim da je za prvo izvođenje sada odlično ispalo, sa varijacijama u energiji koje su normalne. Ja znam tačno kako neke scene rade kada se savršeno poklopi emocija s pokretom i volela bih da podignem to na nivo ponovljivosti.

KK: U predstavi čujemo razne vrste muzike, kako je biran “repertoar”?

MF: Muzika je jako važan deo mog rada, radim sa ritmom, kvalitetima pokreta i uvek mi je bitno da imam jako puno muzike koju mogu da koristim kad osetim da treba. Meni scene često pevaju – performeri nešto rade i bukvalno čujem muziku, onda tražim nešto slično da to opiše, rezonira sa onim što čujem u glavi. Nekada pustim muziku za zagrevanje ili neku vežbu i neko slučajno uradi nešto što moje rediteljsko oko uhvati i odmah beležim i pamtim. Sve je to materijal za završni performans. Tako nastaju male scene, a onda se pravi kompozicija i režira na kraju. Tada kičma traži konceptualno usaglašavanje, da postoji neka priča iako nije linearna i ritmičko usaglašavanje, pa mi nekad tada zatreba još muzike da energiju promeni na adekvatan način. Videli ste da radim sa kontrapunktom u svakom smislu, kontrastima, nivoima – mrzim linearnost, verujem da su sve istine dualne, tako da se vozimo između suza i smeha. Muzika to prati.

KK: “Čujem bubanj” je predstava fizičkog teatra. Kako objasniti fizički teatar nekom ko nije navikao na ovaj vid izvođenja?

MF: Ah, pa nikakako kako stvari stoje. U našim pozorištima se igraju klasične dramske predstave, čak i kad imaju inovacije i dalje je to miljama daleko od fizikalnosti, i ljudi naprosto nisu navikli da ovako teatar takođe može da izgleda. Kažem kod nas, jer je ovo u Belgiji i Holandiji na primer prilično prisutno.

Fizički teatar takođe sam po sebi ima hiljade verzija, ali zajednička je upotreba tela i fizikalnosti kao osnovnog sredstva komunikacije. Tri tela samo postavljena na određen način mogu da rasplaču 400 ljudi u publici. Ja sam u to zaljubljena.

KK: “Čujem bubanj” može da znači toliko toga – šta on predstavlja za tebe? I najvažnije, čuješ li ga?

MF: Da, mnogo toga. To je bilo prvo pitanje za performere i tada i sada – čuješ li bubanj u svom životu, kakav je to bubanj, šta želiš, šta te plaši. U Kembelovom Mitu o Heroju, bubanj je poziv Heroju da krene na put, metaforički put transformacije duše i on uvek prvo beži jer ga tamo čekaju užasne borbe, a realno može i da umre, ali ako preživi, vraća se transformisan i nosi dar za ljude oko sebe. To sam htela da preispitam. Šta ako ide naopako, šta ako je bubanj nešto drugo, šta ako heroj prosto umre i to je to. Ja sam oduvek bila priličan heroj, a onda sam izgubila odsudnu bitku, najvažniju u svom životu ili bar to trenutno tako izgleda, videli smo gore kako scene mogu biti nelinearno povezane, te možda sledi neka buduća sjajna scena u mom životu koja počiva na ovoj, samo to još uvek ne znam. Kada je predstava nastala ja sam čula bubanj kao ispod vode, hodala sam kroz zemlju mrtvih, a on je bio neka navigacija, jedini signal da sam još uvek živa. Strašno puno stvari se promenilo za pet godina. Sada ga ne čujem. Kad ne čuješ bubanj, onda si ili mrtav ili srećan. Ne mogu da kažem da sam trenutno baš srećna, ali kako stvari stoje nisam baš ni mrtva, te verovatno se dešava neki deo puta koji mi nije najjasniji. Videćemo. Meni obično odgovori dođu kroz scene ili poeziju. Za sada je možda dovoljan odgovor to što nisam uspela da ubijem heroja  – a priznajem, htela sam, na opšti užas mojih performera. Ali eto nije uspelo, bilo je ili da vratim originalni kraj ili da Bubnja nema. Tako da je nežnost ostala na kraju.

Foto: Privatna arhiva

The post Marija Farmer: Kad ne čuješ bubanj, onda si ili mrtav ili srećan appeared first on Kulturni kišobran.

Aleksandar je u razgovoru za Kulturni kišobran govorio o tome kako je rad Archaia Futurae nastao, koliko je na njega kao koreografa i plesača uticao korona virus i šta za njega uopšte predstavlja ples. Razgovarala Miljana Miletić.

KK: Upravo si završio master studije – kako je biti plesač, koreograf i student tokom pandemije? Posebno kada je reč o životu u inostranstvu, u tvom slučaju u Londonu? 

AI: Verovatno kao i svima, jako je izazovno. Mnogo projekata je bilo započeto, a potom odloženo ili otkazano. Čini mi se da sada više nego ikada umetnici suočavaju sa neizvesnošću i kratkoročnim planovima. Kao student, tokom dve godine master programa, imao sam priliku da živim, studiram i stvaram u Norveškoj, Francuskoj i Engleskoj tokom pandemije. Pravila se razlikuju od zemlje do zemlje, ali ono što je svuda prisutno je glad za kulturnim dešavanjima, iza ekrana i smart telefona.

KK: Tvoj rad Archaia Futurae se bavi pandemijom i performans si imao u julu u pozorištu Deli u Londonu. Kako je rad nastajao, i šta se dešava u postpandemiji i posthumanizmu iz tvoje perspektive? Koliko nas je pandemija poremetila i koliko je bilo teško to pretočiti u ples? 

AI: Rad je počeo da se oblikuje neposredno pre pandemije, kroz razmišljanja o mestu čoveka u današnjem svetu. Ideja je bila da se izmestimo iz antropocentričkog i prevedemo to u pokret. Virus koji je počeo da se širi me je jos više podstakao da posmatram prirodu i svet iz ugla koji nije nužno ljudski. Virus ima težnju da preživi, to je volja za životom jednaka onoj koju imamo svi mi. Dakle, ne posmatram ga nužno kao neprijatelja, već pre kao nama jednakim.

Kreativni proces i probe sa plesačima nisu bili jednostavni. Povratak u studio posle godinu dana plesa kod kuće i tema koja nije nimalo lagana, a vrlo često i ličnim traumama ispunjena svakako su otežali proces. Kontakt i lični prostor su svakako glavne teme od početka pandemije, a u plesu su oduvek prostor za najmaštovitija istraživanja i eksperimente. U tom smislu je proces bio zahtevan, ali vrlo brzo je sve došlo na staro i rad je dobijao svoj konačni oblik.

KK: Boravio si i u azijskim i u evropskim zemljama. Koliko se razlikuje publika u odnosu na mesta u kojima si nastupao? Kako misliš da bi reagovala domaća publika na Archaia Futurae, a kakvi su utisci bili u Londonu? 

AI: Način na koji publika u Evropi shvata savremeni ples i teatar je vrlo različit od onih u Indiji ili na Tajlandu. Kroz moje iskustvo, u evropskim zemljama uglavnom možete videti publiku koja sedi ili stoji, mirno posmatrajući performans. Po završetku, oni bi komentarisali na koji način ga razumeju i tumače. U Indiji, na primer, to izgleda znatno drugačije. Koncept publike u mnogim zemljama nije isti kao za Zapadu. U tradicionalnim plesovima, razlika između performera i publike je jako zamagljena. Uloge se stalno smenjuju i scena kao takva je retko prisutna. Tako da u Indiji publika često bude otvorena za direktnu razmenu i mnogo se manje diskutuje o smislu i značenju plesa. To je umetnicima jako uzbudljivo, i iz ovih razloga u mojim radovima najčešće i nema tradicionalne scene. Srbiju često posmatram kao da je na pola puta između ove dve strane. Publika je do sada uvek reagovala pozitivno, iako savremeni plesni teatar i umetnost performansa nisu izrazito prisutni na kulturnoj sceni. Ne znam kako bi publika reagovala na Archaia Futurae, verovatno jer nisam mnogo vremena proveo tamo tokom pandemije, tako da mi je teško i da zamislim. Mada sam baš radoznao. 

KK: Kao neko ko se bavi javnim nastupom, koliko je interakcija sa publikom za tebe važna? 

AI: Interakcija sa publikom je ne samo važna, nego bih čak dodao i najbitnija pri nastupu. Isti rad može poprimiti potpuno drugačiji oblik u odnosu na publiku koja je prisutna. Ples, za razliku od vizuelnih umetnosti živi je nastup gde performeri i stvaraoci dele isti fizički prostor sa gledaocima. Razmena je tu neophodna, i ako do nje ne dođe, nešto nije pošlo kako treba.

KK: Baviš se istraživanjem plesa – šta te je privuklo da se baviš baš plesom i koreografijom? 

AI: Kao mali sam se bavio tradicionalnim plesovima u Srbiji i to je trajalo do kasnih tinejdžerskih godina. Posle višegodišnje pauze, vratio sam se plesu na nesto drugačiji nacin. Iako u suštini svi plesovi dolaze iz istog izvora, našeg tela, savremeni ples i fizički teatar su otvorili put ka nepreglednim mogućnostima. Koreografija je proces ko-kreacije sa performerima, i izazovna je jer ideje u glavi uvek na drugačiji i neočekivan nacin dobiju oblik u stvarnom svetu. 

KK: Pripremaš li neki novi performans možda u Beogradu i imaš li najdraži performans? 

AI: Trenutno nemam u planu nastup u Beogradu, ali nadam se da će se to uskoro promeniti. Pored svih putovanja, to mi je najdraže mesto. I dalje je proces od poslednjeg performansa u Londonu aktuelan, i na neki način najbliži i najdraži. Ipak, performans koji sam koreografisao i u kom sam plesao pre nekoliko godina na Himalajskom Internacionalnom Buto Festivalu mi je posebno drag.

KK: Na kraju, šta za tebe predstavlja ples?

AI: Ples je alternativa jeziku. Telesno umesto verbalnog. To mi je najbliži način komunikacije sa svetom.

Foto via Alksandar Isailović

The post Aleksandar Isailović: Ples kao način komunikacije sa svetom appeared first on Kulturni kišobran.

Ova mlada umetnica, za Kulturni kišobran kaže da joj je fokus zbog nepovoljne situacije u svetu i u zemlji bio na izvođenju rada.

„Mnogo toga je kočilo realizaciju i mnogi elementi su se menjali u hodu. Početna skica je vremenom poprimila drugi oblik. Onda su na red došli sumnja i strah koji su se smenjivali sve dok vreme za preispitivanje nije isteklo. Stali smo pred publiku i na moje zaprepašćenje dobili pregršt pozitivnih reakcija. To je bila prva nagrada“, kaže Sonja.

Nešto kasnije stigla je i zvanična nagrada, koja je, kako kaže, „sve poteškoće pretvorila u anegdotu a porodicu prijatelje i saradnike u heroje“.

„Sada imam veliku odgovornost da opravdam nagradu 58. Oktobarskog salona i ispričam još puno anegdota. Držite mi palčeve“, poručuje Sonja uz osmeh.

Podsećamo, Nagrada Kulturnog centra Beograda na 58. Oktobarskom salonu dodeljena je umetniku Vuku Ćosiću (Ljubljana, Slovenija) za video-rad „Otpakivanje Dišanove kutije“.

Oktobarski salon je trajao od 25. juna do 22. avgusta pod sloganom „Sanjari“, a  koncipirao ga je par italijanskih kustosa – Ilarija Marota i Andrea Bačin.

Foto: Portret / Kulturni kišobran

The post Sonja Radaković: Imam veliku odgovornost da opravdam nagradu 58. Oktobarskog salona appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Moram da priznam da je tvoj rad „Važno je da budeš svesna svega u svakom trenutku” u Muzeju grada Beograda ostavio snažan utisak na mene. Meni je na prvu bio poput neke specifične to-do liste u kojoj se mnogi od nas mogu pronaći. Rad je iz 2018, a koliko sam shvatila, imao je i svoju dopunu pred Oktobarac. Šta si prvo stavila na ovaj spisak? Zašto moramo biti svesni svega u svakom trenutku? 

SĆ: Drago mi je. Rad i jeste vrlo lična to-do lista, koja publici povremeno može da deluje kao da je baš njihova, ali je nastala kao moje obraćanje meni. Mislim da je prva stavka bila „prestani da čupaš kožu“ jer je to jedna svakodnevna aktivnost koju pokušavam da razumem i iskorenim, pa mislim da mi je ona prva pala na pamet kao hitna stvar koju moram da uradim. Meni deluje kao da moram biti svesna svega, jer mi inače klize stvari iz ruku, kao voda, i uznemrava me, iako mi je potpuno jasno da je taj zahtev koji pred sebe postavljam nemoguć. To-do liste su mi prepune, smiruju me i uznemiravaju u isto vreme. Inače, mini ispravka, rad je nastao 2018, ali u drugom obliku, kao mušema sa ispisanom to-do listom koja viče na tebe dok jedeš, a za Oktobarac je ta ideja pretvorena u novi rad.

KK: Deliš mnogo toga intimnog kroz ovaj rad, barem tako deluje kada se udubimo u čitanje. Može li uopšte ovaj vid umetnosti da nastane bez tog intimnog momenta? Ili bilo koja umetnost uopšte?

SĆ: Za mene ne može – svi radovi, koliko god nekad naizgled bili usmereni na spolja su jedan dug proces čišćenja nekog unutrašnjeg dvorišta. Uvek se osećam kao da nemam pravo druge da osuđujem dok iste te stvari kod sebe nisam rešila, i onda mi je mnogo lakše da se u radovima stalno bavim sobom i pretresam sve te intimne fiokice. Mislim da ima nekih radova koji se jako odseku od ostavljanja traga umetnika u njima, ali moji radovi su tako nekako svakodnevni, dostupni i introspektivni.

KK: Meni je od svih ispisanih rečenica bilo zanimljivo i što si dodala Free Britney, učestvujući tako u pokretu za oslobađanje pop princeze iz kandži conservatorship-a. Kako ti vidiš slobodu? 

SĆ: Da, u radu ima mnogo stavki koje mogu da ukažu na to u kom tačno trenutku su nastale. Dok sam pisala jedan deo liste, bila je aktuelna vest o tom suđenju, i bilo mi je strašno da čujem svedočenje o tome kako joj život izgleda, i da shvatim koliko tog sadržaja koji sam konzumirala u detinjstvu (mislim na celebrity gossip) je zapravo bio užasno mizogin. Drago mi je da Britni ponovo osvaja svoju slobodu nazad. A slobodu vidim kao odsustvo straha i prigrljivanje odgovornosti za svoj život.

KK: Tvoj rad se, ako mogu da primetim, kao puzla uklapa u temu ovogodišnjeg Oktobarca – Sanjari. Veliki deo tvog rada i jesu neki snovi – bilo lako ostvarivi ili neke možda nikad dosanjane čežnje. Koliko je za tebe značajan Oktobarac i kako ti gledaš na snove?

SĆ: Bila sam baš dobra u sanjanju kao mala. Snovi su bili toliko veliki deo mene, pa su nekako nestali, a sada radim na njima ponovo – da imam prave, prevelike i hrabre snove a ne samo obaveze. Ovaj rad je na neki način i mapiranje i sistematizovanje svega toga, pretakanje unutrašnjeg sveta u postojanje – i da se ne ostvari, postoji u okviru liste. Oktobarac mi je jako značajan jer mi je to prva velika međunarodna izložba, a i jer sam na kraju, iako nije delovalo da ću uspeti, sa ovim radom opet izašla u neku zonu rasta.

KK: Napisala si u jednom delu svog rada i Stop being a fraud. Podsetila me je ta rečenica na onaj sindrom uljeza o kojem često čujemo od žena. A tu je još jedna rečenica: Stop settling for less. Kao i prethodna, i ova je kratka, a ima izuzetnu dubinu ako počnemo da razmišljamo o njima. Može li se reći da su feministički nastrojene? Koliko je feminizam važa za tebe i da li ga suptilno zagovaraš ovim radom?

SĆ: Ne zagovaram ga suptilno, već dosta otvoreno. Pored te dve koje su tebi zapale za oko, ima puno stavki u ovom radu koje su odraz ženskog iskustva i neralnih očekivanja sa kojima se nosimo, od različitih uloga koje moramo da imamo, do stvari koje se tiču fizičkog izgleda i postignuća. Taj impostor sindrom je baš jak bio i tokom izložbe za mene, sve vreme sam se osećala kao da sam nekako slučajno i srećom završila tu, a ne zbog svog rada. Ali dobro, tu je terapija da radimo na prihvatanju sebe i bez glamuroznih i impresivnih postignuća haha!

KK: Tvoj rad je okrenut budućnosti – da li to znači da će spisak postajati sve duži? Ili će neke stavke biti i precrtane?

SĆ: Da, svakako – već je postao duži i nove stvari mi stalno padaju na pamet. Neke stavke su se već ostvarile, mada još nisam sebi pružila ono zadovoljstvo prekrižavanja stavki. Moram ovih dana to da uradim. Ono što ostaje je neka vrsta arhive i uvek otvorenog formata, koji može da se dopunjuje i revidira zauvek, i u tome je magija spiskova.

KK: I za kraj, pošto nisam imala priliku da gledam tvoj performans, preostaje mi da pitam – kako izgleda tvoj direktan kontakt sa publikom i da li misliš da je taj momenat performansa ključan kod tvojih radova? Da li ćeš imati performans ponovo na Oktobarcu ili spremaš neke nove interaktivne izložbe?

SĆ: Kontakt sa publikom mi je jako prijao, bio je jako i blamantan i uznemirujući ali i snažan i uzbudljiv, pogotovo nakon velike izolacije tokom korone. Performativnost da, i u videima je uvek tu, ali sam zahvalna za priliku da ovog puta uživo mogu da čujem ljude šta misle, da me prekidaju dok pišem, da vidim kako se smeju ili reaguju na stvari koje pročitaju, i da budem tu sa njima nešto kao glamurozna i doterana, da obeležim to ulaženje u ulogu umetnice i performerke. Nažalost ne znam da li ću stići da održim još jedan performans zbog putovanja, ali je trenutno u toku i izložba Bijenale mladih, na kojoj izlažem serijal TikTok videa u paviljonu Cvijeta Zuzorić, a planiram i spremam nove izložbe za sledeću godinu. Sve to je na to-do listi! 

Foto: Nemanja Knežević

The post Sanja Ćopić: Moji radovi su dug proces čišćenja nekog unutrašnjeg dvorišta appeared first on Kulturni kišobran.

Iako je džez festival postojao u Nišu i ranije, pod imenom Nišvil, odnosno Nišville Jazz Festival počinje da se održava tek od 1995. godine. Knjiga, čiji naziv inspiracija za jedan tako veliki festival, pojaviće se sada prvi put na ovoj manifestaciji kao njen svojevrsni brend i to u izdanju Magnus izdavaštva.

Zbirka priča iz Ćirićevog pera dobila je svojevremeno pohvale i Bogdana Tirnanića i Dinka Tucakovića, dok je David Albahari za knjigu rekao sledeće:

„Obeležene, pre svega, težnjom ka sažimanju pripovedanja i samog jezika, nove Ćirićeve priče ukrštaju lokalnu tradiciju sa nasleđem pop i rok kulture. Krajnji rezultat je dobra urbana proza, smeštena u prepoznatljive koordinate prostora i vremena u kojem živimo. U žiži autorovog interesovanja su Niš, kao grad koji priželjkuje da bude grad, i lokalni heroji koji nastoje da spoznaju sebe. Zoran Ćirić suvereno vlada formom kratke priče, i zbirka ‘Nišvil’ potvrđuje da se kvalitetna proza kod nas, danas, sve više piše izvan centra, na margini koja, u stvari, postaje pravo središte.“

Zoran Ćirić (1962, Niš) autor je još nekoliko knjiga (Prisluškivanje“, „Zaustavno vreme“, „Posle potere“, „Lanac slobode“…), od kojih je roman „Hobo“ ovenčan NIN-ovom nagradom za roman 2001. godine.

The post Hit leta: Ćirić u novom ruhu, objavljeno reizdanje knjige Nišvil appeared first on Kulturni kišobran.