U pitanju je serija slika koje je umetnica radila na papiru i platnu u svojoj već prepoznatljivoj apstraktnoj estetici.

,,Beskrajnost dolina’’ je kombinacija dve serija slika, i to slika na platnu i slika na papiru, koje su nastajale interaktivno. Slike na papiru nastale su kao reakcija slika na platnu, gde je umetnica koristila istu paletu, ali potpuno drugačijim pristupom. Radila je tehnikom koja podrazumeva korišćenje dosta vode u kombinaciji sa akrilnim bojama. 

Sam naziv izložbe ,,Beskrajnost dolina’’, je misao koja ima početak ali nema kraj u bezgraničnom prostoru mašte i realizacije koja nas odvodi dalje u druge dimenzije i kroz različite likovne prikaze, kako dvodimenzionalnih slika, tako i sa tendencijom u vidu prostornih instalacija. Bajkovit naziv budi u nama osećaj detinjaste emocije koja je čista i iskrena. 

Izložba će biti postavljena u galeriji ULUS, od 8. do 18. februara 2020.godine.

Foto: Una Novosel

The post Una Novosel – izložba slika „Beskrajnost dolina“ appeared first on Kulturni kišobran.

Posle premijernog izvođenja prošle nedelje na Zagrebačkom festivalu s orkestrom i horom, Ida Prester je snimila i spot za ovu pesmu, za koju je uradila i  muziku i tekst.

Pesma je od petka na Idinom Youtube kanalu, a komentari publike sve govore i čini se da će stihovi „Imaš li minutu da pričaš sa mnom cijelu noć“ otopiti  svako zaleđeno srce ove zime.

„Dugo nisam napisala ovako senzualnu pjesmu.  Komentari koji neprestano stižu od ljudi me oduševljavaju. Ljudi su se baš zaljubili u „Minutu“. Izgleda da ima puno onih koji „tako dugo čekaju“, kaže Ida.

Aranžman za “Minutu“  napravio je indie genijalac Srđan Popov aka Sergio Lounge. Atmosferu opsesije i zaluđenosti u videu je savršeno prenela poznata splitska rediteljka Marcella Zanki. Direktor fotografije je Petar Drašković.

Foto: Promo

The post „Imaš li minutu da pričaš sa mnom cijelu noć?“; Ida Prester predstavila novi singl appeared first on Kulturni kišobran.

Ova ratna drama nadmašila je favorite ovogodišnje dodele – „Džokera“ Toda Filipsa, „Irca“ Martina Skorsezea i „Bilo jednom u Holivudu“ Kventina Tarantina.

Nagrada za najboljeg režisera takođe je pripala Mendezu, koji je film zasnovao na iskustvima svoga dede iz Prvog svetskog rata. Za najboljeg glumca proglašen je američki glumac Hoakin Finiks za ulogu u filmu „Džoker“. Američka glumica, Rene Zelveger, dobila je nagradu za najbolju žensku ulogu, u filmu „Džudi“, biografskoj drami o pevačici i glumici Džudi Garland.

Publika tradicionalno bira dobitnika nagrade za zvezdu u usponu, i ovu titulu poneo je britanski glumac Majkl Vord.

Osim glamurom, ovogodišnje izdanje nagrada „BAFTA“ obojeno je i kritikama da među nominovanim kandidatima nije bilo dovoljno raznolikosti.

Sedmu godinu uzastopsno, nijedna žena nije nominovana u kategoriji za najboljeg režisera. Svih 20 kandidata u kategorijama najbolja glavna i sporedna uloga bilo je bele rase. Glumac Hoakin Finiks pridružio se ovim krtikama u svom pobedničkom govoru.

Filmovi koju su bili favoriti za nagradu BAFTA dobili su najveći broj nominacija i za Oskara. Podsećamo, dodela Oskara je 9. februara, u Los Anđelesu.

Foto: Youtube/Printscreen/Blitz Film Srbija

The post BAFTA 2020: Proglašeni dobitnici prestižne nagrade, kritikovan nedostatak raznolikosti među nominovanim kandidatima appeared first on Kulturni kišobran.

Ranija el Jasin, rođena je u Kuvajtu, u palestinskoj porodici, 31. avgusta 1970. godine. Završila je Novoenglesku školu u Kuvajtu, a potom je upisala Američki univerzitet u Kairu, gde je diplomirala na Odseku za poslovnu administraciju, 1991. godine.

Tokom Prvog zalivskog rata, 1991. godine, njena porodica je morala da prebegne iz Kuvajta zajedno sa ostalim palestinskim porodicima. Preselili su se u prestonicu Jordana, Aman, a Ranija im se pridružila kada je završila studije. Ubrzo nakon diplomiranja, dobila je prvi marketinški posao u Gradskoj banci, a zatim je prihvatila novu poziciju u kompaniji Apple u Amanu.

Ono što se posle dogodilo liči na ljubavne priče o kojima čitamo samo u bajkama. Jedne večeri, 1993. godine, sa svojim kolegom iz Apple-a, otišla je na večeru koju je priredila sestra princa Abdulaha II od Jordana. Njih dvoje su se tom prilikom upoznali i princ Abdulah je bio impresioniran njenom inteligencijom, ambicijom i elegancijom. Nakon šest meseci, oni su se venčali, iako Ranija nije bila kraljevskog porekla.

Princ Abdulah je postao kralj Jordana 1999. godine, kada je preminuo njegov otac Husein ibn Talal. U Jordanu, supruga kralja ne postaje automatski njegova kraljica, već je on mora imenovati. Tako je njegova supruga u 28. godini života postala najmlađa kraljica na svetu!

U svojoj zemlji, ona se bori za reformu obrazovnog sistema, koji je preopterećen ogromnim brojem dece koja traže utočište u ovoj maloj kraljevini, bežeći od rata iz Palestine, Sirije, Iraka, Kuvajta i Libana. Ova zemlja je postala sklonište za mnoge ljude iz regiona, te danas u Jordanu živi 1,5 miliona Sirijaca, dok 630 hiljada njih ima izbeglički status, a to je čak 20% populacije Jordana. Iako je u pitanju mala zemlja sa ograničenim resursima, Jordanci izdvajaju četvrtinu svog budžeta za pomoć izbeglicama. 

Kraljica Ranija smatra da je obrazovanje najvažniji instrument u borbi protiv fanatizma i ekstremizma, i koristi različite platforme da učini znanje dostupnim onima kojima je najpotrebnije, a to su mladi ljudi u Jordanu. Ona to čini udruženim snagama sa Ministarstvom obrazovanja kroz brojne inicijative kao što su Fondacija kraljice Ranije za obrazovanje i razvoj (QFR), Edraak, Madrasati, Jordanska inicijativa za obrazovanje (JEI) i Učiteljska akademija kraljice Ranije (QRTA). Ona snažno zagovara obrazovanje žena i devojčica i iskorišćavanje njhovog punog potencijala.

Takođe, ona se borila, i danas to čini, protiv tradicija koje negativno utiču na život žena kao što su dečji brakovi i ubistvo iz časti. U Jordanu je 2011. godine podignuta starosna granica za stupanje u brak sa 15 na 18 godina. 

Vodila je kampanju protiv zločina iz časti 2003. godine, ali je to, nažalost, duboko ukorenjena tradicija koja se još uvek praktikuje. Kraljica Ranija je uspela da pooštri kazne za zločin iz časti i otvorila sigurna skloništa za žene za koje se sumnja da bi mogle biti žrtve ove nasilne tradicije.

Kao borac za ženska prava, radila je na ekonomskom osnaživanju žena u svom Jordanu. Ona je kroz program mikrofinasiranja, koji podrazumeva davanje malih pozajmica, uspela da promeni živote mnogih žena iz siromašnih slojeva, koje su pokrenule sopstveni biznis i postale donosioci odluka u svojoj porodici.

„Neverovatno je koliko pozajmica od 2000 dolara može da promeni život jedne osobe. Kao što vidite, ona je nezavisna, jaka i ima kontrolu nad svojim životom“, rekla je kraljica Ranija dok je bila u poseti jednoj mladoj ženi, korisnici ovog programa.

Ona, kao žena, shvata značaj obrazovanja i ekonomske osnaženosti i nezavisnosti, jer treba ponoviti da je ona, pre nego što je postala kraljica, dobila kvalitetno obrazovanje i bila profesionalno ostvarena. Tako da, ukoliko želimo da ovaj svet učinimo ravnopravnijim mestom za sve, potrebno nam je još ovakih žena lidera.

Njeno visočanstvo se za ova pitanja zalaže i na globalnom nivou. Član je Odbora direktora Svetskog ekonomskog foruma, Fondacije UN, Unicefa i Međunarodne fondacije za mlade. Ove platforme je koristila kako bi se posvetila onome što joj je najvažnije, a to su deca, njihovo obrazovanje, prava žena i izbeglica.

Oštro je osudila apatiju međunarodne zajednice prema etničkom čišćenju Rohindži. „Zašto su patnje ove muslimanske zajednice ignorisane?“ Pitala se da li bi odgovor bio drugačiji da su muslimani bili izvršitelji ovog proterivanja? Hrabra kraljica je uvek govorila u ime onih čiji se glasovi ne čuju.Koristi svaku priliku da pozove svetske lidere da pomognu u rešavanju brojnih humanitarnih kriza koje su uzdrmale svet. Kao član IRC-a (International rescue committee) posetila je Rohindže u izbegličkom kampu u Bangladešu i saznala za užase kroz koje je prošla ova muslimanska manjina u Mjanmaru. 

Stereotipi o musimanima, takođe bili su predmet njenog promišljanja. U cilju razbijanja tih stereotipa, otvorila je Youtube kanal na kom je odgovarala na pitanja ljudi o arapskom svetu, islamu i običajima. Na taj način, pokušala je da smanji jaz između Istoka i Zapada i uspostavi međukulturni dijalog radi boljeg međusobnog razumevanja.

„Ne možete da pretpostavljate da su sve arapske žene podređene i potlačene. Time biste podrili dostignuća miliona žena u arapskom svetu.“

Za ovu inicijativu dobila je nagradu Youtube Visionary i nagradu North-South Saveta Evrope za uspostavljanje međukulturnog dijaloga i pribilžavanje dveju civilizacija.

Pored svega, ona je i pisac za decu. Objavila je čak četiri dečje knjige inspirisane svojim detinjstvom: Maha of the Mountains, The King’s gift, Eternal Beautyi Sandwich Swap.

Kraljica Ranija često obilazi svoje sugrađane, razgovara sa njima, brine se o njihovim potrebama, obilazi izbegličke kampove u Jordanu, i toliko je pristupačna i voljena od strane svog naroda, da su je često poredili sa princezom Dajanom od Velsa. Njih zaista spaja neverovatan poriv da pomognu, kao i ogromna ljubav prema deci.

Povlačeći ovakve paralele, lako možemo uočiti da u svakoj epohi i na svakom meridijanu postoje osobe koje se bore da ovaj svet ostave malo boljim mestom nego što je bio, bez obzira na njihovu nacionalnost, pol, boju kože ili jezik kojim govore.

Piše: Višnja Jovančević

***

Tekst je originalno objavljen na blogu Arapskog kulturnog centra. Kulturni kišobran objavljuje ove tekstove u saradnji sa Arapskim kulturnim centrom.

The post Kraljica Ranija el Abdulah – jordanska Ledi Di appeared first on Kulturni kišobran.

Činjenica je da su kroz različite periode ljudskog bivstvovanja do danas postojale žene koje su uspevale da se izdignu iznad ograničenja koja im je društvo nametalo i ispišu stranice istorije. Među njima se, naravno, nalazi plejada arapskih žena o kojima se u štampi ne možete informisati, osim ako se sticajem okolnosti ne zainteresujete za temu pa zagrebete ispod površine.

Ovde ćemo se potruditi da ispravimo tu nepravdu, približimo njihovu zaostavštinu i odgovorimo na dugo postavljana pitanja, ukazujući na to da je arapska žena učestvovala i danas aktivno učestvuje u izgradnji nama poznatog sveta.

Ovu seriju tekstova započećemo pričom o ženi koja je ceo svoj kratki život posvetila nauci. Naša prva znamenita Arapkinja je Samira Musa, nuklearna fizičarka iz Egipta. Rođena je u provinciji Garbija 1917. godine. Samira je još kao devojčica znala da čita i piše i imala je fotografsko pamćenje.

Čitala je novine i znala je ceo Kuran napamet. Otac je prepoznao Samirin potencijal i upisao ju je u osnovnu školu u Kairu, gde je završila i privatnu srednju školu koju je osnovala Nabavija Musa, vodeća politička aktivistkinja i pionirka feminističkog pokreta 20. veka u Egiptu. Iz ovog perioda, interesantna je činjenica da je Samira u prvoj godini srednje škole prepisala celu knjigu o algebri, štampala je o trošku svog oca i podelila svim učenicima u razredu.

Upisala je Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Kairu (tada Univerzitet Fuad I) na kom je diplomirala 1939. godine i bila najbolja u svojoj generaciji. Vrlo brzo je postala asistent, a zatim i docent na matičnom fakultetu i bila je prva Egipćanka – univerzitetski profesor. U Britaniji je doktorirala na temu rendgenskog zračenja i njegovog uticaja na različite materijale. Iskreno se zalagala za to da nuklearna medicina bude dostupna svima.

Samira je često govorila: „Učiniću da radioaktivna terapija bude jeftina i pristupačna kao aspirin.“ Revnosno se posvetila tom cilju i tokom svog temeljnog istraživanja došla je do istorijskog otkrića koje bi moglo da pomogne u razbijanju atoma jeftinih metala, kao što je bakar, i na taj način bi otvorilo put pravljenju jeftine atomske bombe.

Želela je da se njen voljeni Egipat i ceo arapski svet nađu u srcu naučnog napretka. Smatrala je da posedovanje nuklearnog oružja doprinosi ostvarenju mira i da svaka država koja propagira mir mora da govori sa pozicije moći. Živela je za vreme Drugog svetskog rata i bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki i njenu pažnju je privukla rana zainteresovanost Izraela za posedovanjem oružja za masovno uništenje i njegovo nastojanje da bude jedina nuklearna sila u regionu. Iz tog razloga je stalno isticala značaj posedovanja nuklearnog oružja i držanja koraka sa dostignućima u ovoj oblasti.

Kasnije je dobila Fulbrajtovu stipendiju za proučavanje u modernom istraživačkom centru na Univerzitetu Sent Luis u Misuriju. Zbog izuzetnog uspeha koji je ostvarila tokom svog prvog nuklearnog istraživanja, dobila je mogućnost da poseti tajne američke nuklearne objekte. Ova poseta je izazvala veliku raspravu u naučnim i akademskim krugovima u SAD-u, pošto je Samira Musa bila prvi „vanzemaljac“ koji je imao pristup takvim objektima.

Više puta joj je ponuđeno da ostane da živi i radi u SAD i dobije američko državljanstvo, međutim, ona je to odlučno odbijala govoreći: „Egipat, moja draga domovina, čeka me.“ Nakon svoje prve posete Sjedinjenim Državama, 15. avgusta 1952. godine, planirala je da se vrati u Egipat, međutim, dobila je poziv da obavi još jednu posetu laboratorijama na obalama Kalifornije. Na putu se iznenada pojavilo vozilo koje se sudarilo sa autom u kome se Samira nalazila. Auto je sleteo sa litice u kanjon i ona je pognula, te 1952. godine, u martu. Ova nesreća je obavijena misterijom, jer auto u kom je Samira poginula nikada nije pronađen, kao ni vozač za koga se ispostavilo da se lažno predstavljao.

Postoje navodi da je izraelski Mosad isplanirao njen atentat zato što je Musa pokušala da prenese nuklearnu tehnologiju u arapski svet i otvori privatne laboratorije u Egiptu. Bilo kako bilo, za njenu smrt nije optužena nijedna strana i taj slučaj je zaboravljen.

Dok je boravila u Americi, pisala je ocu o svojim planovima inspirisanim svime što je tamo videla i naučila: „Kada bi u Egiptu postojala makar jedna laboratorija kao što su ove ovde, mogla bih da uradim mnoge stvari!“. Iako je njen život nasilno prekinut u 35. godini, Samira ga je posvetila unapređenju medicine kroz nauku, želeći da lečenje raka putem nuklearne terapije omogući svima, te ova egipatska naučnica zasluženo nosi nadimak Madam Kiri Istoka.

Samira Musa je organizovala konferenciju Nuklearna energija za mir na Univerzitetu u Kairu pod sloganom „Atomi za mir“, na kojoj su učestvovali mnogi ugledni naučnici. Na ovoj konferenciji, izdat je veliki broj preporuka o osnivanju Komiteta za energiju i zaštitu od nuklearnih katastrofa. Ovaj Komitet, osnovalo je Ministarstvo zdravlja u Egiptu i na njegovom čelu se nalazila upravo Samira Musa.

Gospođa Musa je bila strastveni čitalac. Imala je ličnu biblioteku sa raznovrsnom literaturom, koju je donirala Nacionalnom centru za istraživanja. Svirala je tradicionalni arapski instrument oud i volela je fotografiju, čak je i deo svoje kuće pretvorila u mesto za razvijanje fotografija i štampu. Takođe je dizajnirala svu svoju odeću.

Posthumno je nagrađena Ordenom časti Egipatske armije 1953. godine i Ordenom Reda nauke i umetnosti.

Piše: Višnja Jovančević

***
Tekst je originalno objavljen na blogu Arapskog kulturnog centra. Kulturni kišobran objavljuje ove tekstove u saradnji sa Arapskim kulturnim centrom.

The post Samira Musa – Marija Kiri Istoka appeared first on Kulturni kišobran.