Ova tri slova nije lako sazidati za sebe, ali postoji jedan kutak u kojem je on poput nesalomivih zidina. Muzika.

Da bismo se osećali dobro, ona ne mora da bude glasna, energična, brza i ispunjena afirmacijama. Nekad je dovoljno da nam uspori sekunde.

Upravo to čine ove pesme koje ću ostaviti u nastavku. One mi donose taj mir koji mi je toliko potreban. Na putu do posla. Tokom posla, kao zvuk u pozadini, dok šetam, čitam, a ponekad, i dok mi je potrebno da se uspavam.

Imam običaj da slušam intrumentale koji unose mir u moj mozak, ali ova nazovi lista neće biti takva.

1. Goodbye Goodmorning

Po jutru se dan poznaje, pa hajde da počnemo pesmom Goodbye Goodmorning, sa albuma prvenca Leigh-Anne, članice ženske grupe Little Mix.

Pesma me u prvim taktovima podseća na Rihannu i Kiss It Better sa njenog albuma ANTI iz 2016. Inače, poslednjeg albuma koji je snimila, i pitanje je kada će ponovo objaviti nešto.

Leigh-Anne je album „My Ego Told Me to“ objavila u februaru, a od umirujućih pesama izdvojila bih i Sunrise, Me Minus U i Heaven.

2. Weather For Tennis

Muzici se posle mnogo godina vratila i Lizzie McGuire, odnosno Hilary Duff, sa pop albumom „luck…or something“. Ali ovo je najtužniji pop album koji sam čula. Iako je muzika u neku ruku vesela, reči i nisu baš, pa neke pesme na mene deluju smirujuće. Na primer, We Don’t Talk, u kojoj peva o tome kako ne govori sa rođenom sestrom. Ili, Weather For Tennis, You, From The Honeymoon, Adult Size Medium, The Optimist, Tell Me That Won’t Happen…

3. Yamaguchi

Kad nisam pala sa stolice kad sam videla da Amaia u Tiny Desk-u uzima stolicu na rasklapanje i svira. Uzima stolicu i svira u nju kao da je flauta. Ova devojka je svojevremeno pobedila u španskoj Operaciji trijumf, čak je išla i na Evroviziju. Doduše, pesma je bila bezveze. Ali neke njene, da kažemo, novije pesme, su, makar meni, odlične, Jedna od njih je Yamaguchi, u kojoj peva o parku pod tim imenom u njenoj rodnoj Pamploni u Španiji. Park je dobio ime po istoimenom gradu u Japanu, pa ljudi pišu u komentarima kako Japanci dolaze u Pamplonu da vide taj park.

Sem ove pesme, predlažem da poslušate njeno celo Tiny Desk gostovanje.

4. Deslocado

Kad sam već spomenula Evroviziju, moram i pesmu portugalskog benda NAPA. Deslocado se nije baš visoko kotirala na takmičenju, ali mislim da je pesma postala viralna. I da, pesma je na portugalskom.

5. Los Mejores Años

Ne znam koliko puta sam slušala ovu pesmu mlade Venecuelanke Joaquine. Sasvim slučajno sam čula za nju kad je osvojila nagradu za najboljeg novog izvođača na Latin Grammy nagradama pre koju godinu. Njeno ime od tada često je na mojim plejlistama. Ko voli i razume španski, i muziku na ovom jeziku, verujem da će razumeti zašto ova pesma smiruje, i preplavljuje nekom pozitivnom energijom. I vraća u tinejdžerske godine.

Od njenih pesama koje takođe volim izdvojila bih i quise quererte, escapar de mi, carta (a mí), el Alquimista, todo y nada…

6. Dive

Ako već niste, morate „zaroniti“ u muziku Olivie Dean. Samo neke od pesama koje su mi na listi za opuštanje su Baby Steps, The Hardest Part, Dive, A Couple Minutes, So Easy (To Fall In Love),..

7. Free

Upoznali smo je kao Kate Sharma u Bridžertonu, a nedavno nas je osvojila i kao Amari u nastavku filma Đavo nosi Pradu. Simone ne prestaje da iznenađuje, jer mene svakako jeste ovim EP-jem

Prva pesma se s razlogom zove Free, jer je tako oslobađajuća (od stresa pre svega). A gotovo svaka koju je objavila odiše smirenošću. Zato, ako želite da uživate, slušajte Sublime, Evening Star, Tragic Romantic, Sign Your Name, Moving On.

Da ova lista ne traje večno, izdvajam samo neke izvođače čije pesme mogu da se nađu na listi, ali nisam ih preterano slušala: Madison Beer, Lily Allen, Maisie Peters, Maya Hawke, Lauren Spencer Smith…

Foto: Pexels

The post Moja prolećna plejlista: Šta slušam kada mi treba mir appeared first on Kulturni kišobran.

Ovaj izraz pojavljuje se u basni „Lisica i grožđe“ Ivana Andrejevića Krilova iz 1808. godine. Basna je nastala na osnovu ruske poslovice „Zeleno je grožđe kada ga ne daju.“ Na srpski jezik preveo ju je Todor Manević.

Gladna kuma lija u vrt se zavukla;

Grozdovi se grožđa u njemu rumene,

A kumi se cakle i zubi i oči njene.

Grozdovi su sočni, kao jakint gore,

Al’ je muka samo što stoje visoko.

Odakle i makar kako ona njima prišla:

Samo vidi oko.

A za zub baš ništa.

Lijine muke zbog toga što ne može da dohvati grožđe pisac basne razrešava ovako:

Pomučiv se tako ceo časak jedan

pođe i govori jetko: „Pa šta ću!

Na izgled je vredan,

Ali zelen i ni zrna zrelog nema

– Odmah zubi ti utrnu.“

Stoga, ako je verovati liji, ono što je nedostupno nije dobro, i ne treba se boriti za to. 

Izvor: Milan Šipka – Zašto se kaže?

Ilustracija: Pexels

The post Zašto se kaže – kiselo grožđe? appeared first on Kulturni kišobran.

Stali smo, a ti me zgrabi za ruku i promrmlja, onako kao da želis da na pola čujem, da ti uputim jedno ,,Šta?” , kako bi ponovio: ,,Želim ovako uvek da te držim”. Pomalo zbunjeno, a i meni naprosto uzdržano izgovorih ,,I ja tebe”, i kao da to sve lepo što osećam i nosim prema tebi želim da bude tu u meni, da se ne rasipa, da ga slučajno neko drugi ne ukrade, da se samo množi i ne izgovara previše lako i previše često. Pružio si sledeći korak i ćuteći nastavismo. Ne zato što nemamo šta da kažemo, nego zato što smo i dalje ušuškavali i slagali tu lepotu u sebi. Evo i sad dok pišem previše mi ljubavno zvuči u mom izvođenju svaki momenat sa tobom. Krenuli smo dalje na to čudnovato mesto, nasmejanih lica, nakon milion bezuspešnih pokušaja da dobijemo odobrenje glavešina da odmor možemo koristiti u svrhe odmora u ime zakona i reda.

Ja imam jednu onako pripisanu mnogima osobinu da u isto vreme u glavi radim svašta, da te slušam i aktivno u razgovoru učestvujem, a u glavi od posla do rada raznih stvari se tu ubaci i svoje mesto zauzme istovremeno i mašta. Pa se nekad od silnih razmišljanja umorim, zapitam i zastanem hoću li jednom da to raditi prestanem. Od momenta kad na to pomislih i zalupih vrata, kao da sam lupila šamar svemu što me opterećuje i nasmejana sela u auto. ,,Hajde da krećemo na putovanje”, povikah, ,,Hajde da razgovaramo o svemu, ali da svaki momenat vezujemo za to mesto gde smo”, ,,Hajde da koraknemo drugačije”. Koliko si me razumeo ne znam, ali mi je podrška bila sasvim dovoljna. Rekao si samo jedno jednostavno ,,Hajde”, i u prtljažnik uneo kofere.

Stigli smo i odmah se uputili na skijašku stazu. Padale su pahulje, a ja osim mokrih pantalona od silnih pokušaja da napravim kakav korak u produženim nogama, a koji se završavao bezuspešno, ništa nisam uspevala da osetim. Počela sam da se saosećam i sa čapljom i rodom i njihovim zbog dugačkih nogu otežanim hodom. A onda sam se sasvim opustila i toj velelepnosti prepustila. Koliko je korak lak uz prihvatanje da nećeš nigde stići ako unapred ubediš sebe da neće ići.

Podigla sam se i konačno srasla sa tim predugim nogama o kojima sam ranije maštala, samo da su rasle prirodno i srazmerno telu. Pustila sam se pa neka me vode. Iako su mi pre samog puta nagoveštavali svi ekperti koji odmah daju sebi na važnosti i bivaju jako bitni kada bilo kakvu radnju pre tebe savladaju, ne zna im se broja, da jednu od obaveznih stvari koju poneti moraš jeste raketa za slučaj da se izgubiš negde u snegu. I ja tako uplašena svim tim dobronamernim savetima dobro nisam izvršila harikiri sa skijom već prvi dan. Otpustila sam sve i nastavila, pregršt ljudi je ulazilo u moju putanju, ali ja sam se kretala, čak bih ubacivala i kakav novi pokret kreativno imitirajući ostale.

U tom spustu sam i zaboravila kuda idem, ali nije važno sve dok ima sveta i dok mi zaista ne treba raketa. Spustila sam se do samog kraja staze. Ti si me čekao u podnožju jer je moj spust tebi zasigurno trajao čitavu večnost, a ja sam čitav svet obišla samo u tom jednom krugu. U raznim sam momentima sebe sretala na različitim mestima i kao da sam igrala u kakvom timu sastavljenom od pregršt igrača, bez starosne granice i ikakvih limita. I svi smo pre ili kasnije na cilj došli.

Pomislih to je pravo životno kretanje, svi smo pošli sa iste tačke, a neko će u jednoj vertikali stići do cilja, neko možda i naglavačke. Tako si me silno zagrlio da sam svoj uspeh mogla u tvojim očima da prepoznam. Taj pogled me greje i kad zaboravim da u žurbi navučem svu potrebnu opremu za stazu.

Prošli smo tek možda prvu zajedničku rutu, kažu onu najlakšu, plavu, jer na druge nisam u momentu ni pomišljala, na crnoj stazi bi samo sve iz mog okruženja mogla u tu istu boju da zavijem. To je za mene bila ujedno i najbolja. I sve što smo skupljali i skrivali od nas samih da bismo tu došli, zajedništvo i podrška učinila je da to bude najvredniji deo tog hoda. I kad me sledeći put pitaš ,,Hoćemo li negde na put?”, samo me spakuj, obično ponesem gomilu nepotrebih stvari, a ti tako dobro umeš da selektuješ bitno od nebitnog. E da i ponesi vodu za usput da ne dehidriram od uzbuđenja i nešto malo jače za popiti za svaku novu pređenu rutu, za svaki osmeh i svaku hrabrost na našem putu.

Foto: Pexels

The post Nešto kao ljubavno appeared first on Kulturni kišobran.

Već je postalo kliše reći da smo tokom karantina i izolacije svi zaseli da odgledamo sve moguće od serija i filmova jer nije imalo šta pametnije da se radi.

Zaboravlja se da su mnogi od nas radili (i rade) od kuće, pa je gledanje serija/filmova postalo samo predah od posla. Bilo kako bilo, čini mi se da nikada nije bilo više serija, što stranih to i domaćih. Ipak, nisam ljubitelj domaćih serija, pa se nijedna neće naći na mojoj listi odgledanih (a neke i dalje pratim).

Ovo su neke od serija i mini-serija koje sam u proteklom periodu odgledala. Nisu sve jednako kvalitetne, ali, verujem, ima za svakog ponešto. Pa, da počnemo…

1. The Great (Velika)

„Sometimes I’m so f*cking clever I have to take a breath not to become dizzy„, kaže El Faning (Elle Fanning) kao Katarina Velika, carica Rusije u seriji Velika (The Great).

Da li je zaista tako nešto izgovorila? Verovatno nije, ko će znati – ipak je ovo jedna anti-istorijska drama, i kako piše na početku svake epizode: povremeno istinita priča.

U prvoj sezoni serije Katarina dolazi u Rusiju i udaje se za cara Petra (Nikolas Holt (Nicholas Hoult)). Ubrzo shvata da može da se oprosti sa svojim očekivanjima o braku; njen muž nije ni nalik onome što je očekivala. Ubrzo odlučuje da ga svrgne s vlasti i postane prava vladarka Rusije.

Ako ste ljubitelji istorije, i očekujete ozbiljnu priču, punu istorijski tačnih činjenica, serija vam se možda neće dopasti. Serija je komična, a na momente i nije za one sa slabim stomakom. Prva sezona ima 10 epizoda, a druga sezona je u planu.

Seriju možete gledati na HBO-u.

2. Emily in Paris (Emili u Parizu)

Iskreno me ne čudi što su se ljudi zabezeknuli kada su ovu seriju ugledali na listi nominovanih za Zlatni globus. „Emili u Parizu“, opet, i nije tako loša serija. Nije remek-delo, ali je u ova vremena dobra kao beg od stvarnosti.

Elem, iz samog naziva serije jasno je da se radnja vrti oko devojke Emili (Lili Kolins (Lily Collins)) koja se našla u Parizu.

Ona je Amerikanka iz Čikaga čija kompanija je kupila manju firmu u Parizu. Isprva je njena šefica trebalo da otputuje u Francusku, ali kako je zatrudnela, Emili je menja. Međutim, ona ne zna jezik, a ispostaviće se da ne zna ništa ni o Francuzima. Možda baš zbog toga serija obiluje predsrasudama, i to ne samo prema Francuzima, već i prema Srbima u jednoj epizodi serije.

Iako je serija simpatična i verovatno ću gledati i drugu sezonu, ne mogu da se otrgnem utisku da je Emili predstavljena kao spasitelj u celoj priči.

Njen lik me je verovatno zato prilično nervirao u početku. Do poslednje epizode mi je njen lik bio za nijansu prihvatljiviji. Ne znam da li je samo do mene, ali me njen lik donekle podseća na Keri Bredšo, a o njoj nemam tako lepo mišljenje.

Seriju možete gledati na Netflix-u.

3. Normal People (Normalni ljudi)

O ovoj seriji ste već imali priliku da čitate u recenziji Milene Marić.

Ipak, moram da se osvrnem za ovo, po mom laičkom mišljenju, remek-delu. Serija ima ukupno 12 epizoda i na zapanjujuće realan način prikazuje ljubavnu priču dvoje mladih.

Merijel i Konel nas uvlače u svoj svet i zajedno sa njima proživljavamo bitne trenutke u njihovim životima.

I ova serija je nominovana za Zlatni globus, a u ovom slučaju, ništa manje nisam ni očekivala. Pred Polom Meskalom (Paul Mescal) i Dejzi Edgar-Džouns (Daisy Edgar-Jones) su sjajne karijere.

Seriju možete gledati na HBO-u.

4. The Flight Attendant (Stjuardesa)

Pred Kejli Kvoko (Kailey Cuoco) bio je težak zadatak – da je publika ne gleda više samo kao Peni iz serije „Štreberi“ (The Big Bang Theory).

Mislim da je ovom ulogom u tome uspela. U seriji „Stjuardesa“ ona glumi naslovnu ulogu, stjuardesu Kasandru koja ima problema s alkoholom, i slučajno biva upletena u ubistvo jednog od putnika sa kojim je provela noć.

Mene je serija kupila jer volim whodunit žanr. U ovom slučaju, jedna stjuardesa pokušava da otkrije šta se tačno desilo, ko je ubio njenog ljubavnika. Isto, iz epizode u epizodu otkrivamo sve više o njenom životu, a i sama Kasandra na kraju dolazi do važne spoznaje.

Tako da, dopala mi se priča, dopala mi se gluma, a ni kraj nije razočarao.

Možda iz nekih predrasuda nećete želeti da pogledate ovu seriju, ali mene je prijatno iznenadila i zato je iskreno preporučujem.

Seriju možete gledati na HBO-u.

5. The Undoing (Slom)

Još jedna serija o kojoj je Milena napisala sjajnu recenziju.

Bilo je nečeg u toj seriji što me je privuklo. Verovatno misterija, i još jednom – whodunit. Bilo je nečeg i u kaputima Grejs Frejzer (Grace Frazer) koju glumi Nikol Kidman (Nicole Kidman).

Do samog kraja sam očekivala nešto poput fantastičnog obrta u romanima Agate Kristi. Ovde se to nije desilo, i prilično me je razočaralo.

Opet, na razočarenje je uticalo i to što sam već znala ko je ubica mlade Elene Alves (Matilda de Angelis).

Ako seriju još uvek niste gledali, dostupna je na HBO-u. Ako vam je neko već „spojlovao“ sve, onda je možete i preskočiti.

6. The Queen’s Gambit (Damin gambit)

Netflix je iznedrio jednu od najboljih mini-serija u 2020. godini. Radi se o seriji „Damin gambit“ s Anjom Tejlor Džoj (Anya Taylor Joy) u glavnoj ulozi. Za ovu ulogu, Džoj je nominovana za Zlatni globus.

U seriji pratimo život Bet Harmon (Beth Harmon) od dolaska u sirotište do – zvezda. Ljubav prema šahu jedne devojčice prerasta u način života. Ona putuje svetom i pobeđuje na šahovskim turnirima. Nije ni čudo što je šah u poslednje vreme u trendu. Ova serija je glavni krivac za to.

Recenziju (koju je takođe pisala Milena) možete pročitati ovde. A serija je dostupna na Netflix-u.

7. Brooklyn Nine-Nine (Bruklin 99)

Scena u kojoj Džejk Peralta (Andy Samberg) uz pomoć pesme „I Want It That Way“ Bekstrit Bojsa otkriva ubicu postala je planetarno popularna. A sudeći po komentarima, upravo je ta scena mnoge privukla da počnu da gledaju seriju. (I ja sam jedna od njih.)

Ko je od nas uopšte čuo za seriju „Bruklin 99“? Iskreno, nisam ni ja do nedavno. A za vrlo kratko vreme postala mi je jedna od omiljenih komedija. Serija prati ekipu detektiva u izmišljenoj stanici 99 u Bruklinu.

Prva sezona počela je sa prikazivanjem još 2013. godine, a do sada je snimljeno osam sezona.

S obzirom na to da tek gledam prvu sezonu, ne mogu da dam konačnu ocennu ove serije, ali je preporučujem svim ljubiteljima policijskih komedija. Možete je gledati na Netflix-u.

Foto: Promo/ spoilertv.com

The post Moja lista: Sedam serija i mini-serija za „bindžovanje“ appeared first on Kulturni kišobran.

Oduvek sam voleo poeziju Vaska Pope. Voleo sam je zbog prevratničke očišćenosti izraza. U neku ruku, Popinu poeziju doživljavao sam kao i vizantijsku ikonu – istovremeno drevnu i modernu. A smatram da taj utisak istovremene modernosti i drevnosti stvara upravo taj očišćeni izraz – minimalistička stilizacija koja ističe ontološki ili egzistencijalno najvažnije.
Postoji teza da je skica ontološko svođenje slike – Popa kao da je, u nekom paradoksu, težio ekstremno stilizovanoj i dovršenoj – skici. Tako je u njegovoj poeziji, kao u ikoni, na čudan način spojen kraj sa početkom, završeno delo sa svojim izvorištem.

Istovremeno – Popa je komunikativan. U svoj svojoj hermetičnosti, slojevitosti i tajanstvenosti – on uspeva da ostane komunikativan. Ako bih promišljao ono što bih želeo da postignem u filmskom izrazu, ili što sam sa više ili manje uspeha pokušavao i u „Isceljenju“ i u „Zaveštanju“ – onda bi to bilo ono što osećam i vidim u poeziji Vaska Pope.

Zvučaće možda čudno, ali dok sam montirao „Zaveštanje“ imao sam pred sobom kvadrate Pita Mondrijana. Na neki čudan način, oni su predstavljali najtačniji unutrašnji opis te montaže.

Popa mi je pomogao da definišem glavna pitanja. Kako da od filmske slike napravim ikonu koja neće izgubiti svoje tajanstvo, a ostaće komunikativna? Kako da pomirim dovršenost u izrazu sa egzistencijalnom istinom koju poseduje samo skica? Mislim da su to pitanja koja sebi neprekidno ponavljam. Za mene je film samo jedan od mnogih načina izražavanja, a svaki način izražavanja ima svoja neminovna ograničenja.

Kad se sve uzme u obzir, bilo je nekako logično i očekivano da mi se dogodi ovaj kratki film koji je omaž poeziji Vaska Pope, njegovoj „Pustolovini belutka“. Ako ostanem u ovoj inspiraciji, možda i ostale pesme tog ciklusa dobiju svoje kratke filmove.

Za taj sam film iskoristio materijal sniman na Kikladama pre nekoliko godina. Očišćenost tih pejzaža, obrada kamena koja se u filmu tematizuje – sve mi se to savršeno asocijativno poklopilo sa Popinim ciklusom o belutku.

Ono što me ovaj eksperimentalni film naučio – naučio me kako da bliže priđem sugestivnoj montaži i kako da zadržim unutrašnji asocijativni niz kadrova koji ne smeju nijednog trenutka postati prosta ilustracija stihova.

Ne znam kakav će život ovaj film imati, ali osećam da je meni već doneo sve što mi je bilo od njega potrebno.

Ili, po rečima Vaska Pope:

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Piše: Ivan Jović

Foto: Ivan Jović

The post Pustolovina belutka na filmu appeared first on Kulturni kišobran.

Patike se zamenjuju japankama ili bilo kojom obućom koja omogućava nožnim prstima da ritmično polaze putevima koje diktira muzika iz zvučnika i letnji povetarac.

Uobičajeno jurcanje po raznim destinacijama biva zamenjeno ustoličenjem u plažnom baru odakle je samo jednim pogledom moguće obujmiti čitavu pučinu, a već drugim obrise ostalih posetilaca posevećenih malim letnjim ritualima.

Odmah pravo, tri penzionera, dve žene u jednodelnim damskim kostimima i sedobradi muškarac zadubljeni u partiju jamba, kao da se ne obaziru na komešanje pučine iza njihovih znalačkih, potamnelih ramena. Pomišljam kako je ovo troje u životu sigurno nešto uradilo kako treba. U stvari, oni su mnogo toga uradili kako treba. Evo ih, u godinama kada se konačno u potpunosti mogu posvetiti sebi i svojoj duši, s prijateljima u dinamičnoj igri i muzikom talasa u pozadini, dok već zalazimo u jesen. U jeseni života oni kradu trenutke lenjeg septembarskog dana dok je više od polovine planete užurbano na svojim uobičajenim putanjama.

Za stolom desno, momak nešto mlađi od mene, u partiji primorske kartaške igre za koju sam prilično sigurna da je nikad neću savladati. Italijanske karte prepliću se s njegovim preplanulim prstima kojima odlučno izbacuje nepotrebne karte, povlačeći nove. Ono što on trenutno potvrđuje, o čemu sam do sada mogla samo naslućivati, jeste da se ova igra može igrati i sa samo jednim igračem. Vi ste taj koji gospodari svim špilovima. Kako god da se karte raspodele, imate sasvim podjednake šanse da istovremeno pobedite i izgubite. Dečko kao da je to znao oduvek i prepuštao se igri sve više i više, ne obazirući se na talasanje i oblake koji su počeli da se navlače.

Odjednom, miks stranih pesama koje su se smenjivale u mojim ušnim kanalima prekida jedna domaća, lokalnog izvođača. I sasvim iznenada donese mi neočekivano otkriće – da se izraz oblačiti se kod nas koristi u isti mah za nebo i ljude. Oblačeći se, navlačimo na sebe slojeve raznih tkanina, vazdušastih i onih debljih, zamračujemo se, utopljavamo, nismo ogoljeni, zaštićeniji smo naizgled, ili dajemo sliku o sebi kakvu bismo voleli da drugi imaju. A često zaboravimo da je samo bez suvišnih oblaka nebo istinski vedro i da nam se upravo takvo najviše sviđa.

To uradi leto i plaža. Ogoli nožne prste, bedra, ramena, zatekne nas u partiji karata, jamba, kad bar na trenutak ne razmišljamo kako izgleda svet oko nas, kako izgledamo drugima, kako smo vedri kad se ne oblačimo i kako se brzo promeni nebo dok se, ne obazirući se, prepuštamo igri onda kada izgleda da bi ona mogla večno potrajati.

Foto: Pixabay

The post Na plaži vol 2 / Sirene appeared first on Kulturni kišobran.

Postoje momenti kada zapravo ne želim da čujem ništa osim tišine. To obično biva kada (iznova) dođem do određenog saznanja o kome, čini mi se, vredi porazmisliti bez ikakvih pozadinskih odvlačilaca pažnje.

To su momenti dostizanja novog stepena zrelosti, kada se nešto novo oblikuje u vama i traži finalnu potvrdu, finalno preispitivanje, dok se ne otkine i ne otpočne nezavisnu egzistenciju u vašem uglu gledanja na stvari.

To su momenti kada ste pomalo ogorčeni na sve i svakog, ali ponajviše na sebe što istinu niste spoznali ranije. To su momenti kada shvatate koliko je važno da se ponekad iznova i iznova zavaravate. To su momenti kada spoznate svu teskobu nekih polovičnih prijateljstava ili ljubavi, nekih polovičnih odnosa. Momenti raspoznavanja nekih sasvim nesrazmernih odnosa. Nejednakih odnosa. Onih koji vas na kraju dana iscrpe ili učine tužnim ili nateraju da se po hiljaditi put ovog leta preispitate. Kod kojih teskobu ne umanjuje ni rumena estetika zalaska ili minđuše boje fuksije. To su momenti koji zahtevaju potpunu tišinu.

A traju uvek i tačno onoliko dok neko iznova ne upali muziku.

Foto: Ivana Dinić

The post Na terasi appeared first on Kulturni kišobran.

I to ne samo zbog činjenice da je u pitanju muzika koju emituju radio stanice naštelovane otprilike u doba otvaranja objekta na koje je već zaboravio čitav svet. Kada u novije doba dotične prestanu da postoje i zamene ih nove frekvencije, možda vas iznenadi zarazan ritam vaše letnje himne od pre koju godinu koji do tada opskrbljivačku misiju pretvara u istinski dance-off. Pogotovo ukoliko kupovinu obavljate u društvu prijatelja koji znaju da čitaju između redova.

Neretko mi se desi da se zagubim među rafovima, oslonjena na svoja kolica za kupovinu dok uz tonove plutam ko zna gde. Neretko se ljudi okreću u redu za kasu kad čuju moje (tiho?) mumlanje melodije.

Ako nešto volim u vezi s muzikom iz supermarketa, to je kada vas, dok bauljate u potrazi za napolitankama ili voćnim jogurtom, nanese na nekoga s kim se niste videli čitavo leto, a pitali ste se kako je to uopšte moguće.

Tada muzika predstavlja savršenu podlogu za razgovor koji menja modalitete od uobičajenog o letenju vremena do sasvim internog, prepunog šala i smeha zbog kojeg ljudi okolo počinju da kolutaju očima.

Dok se pomerate levo-desno, ne biste li im omogućili da vas zaobiđu i dalje se, mada nesvesno, pomerate u ritmu savršenog diktata muzike iz zvučnika. Tek kada vam leva ruka zbog obližnjeg frižidera utrne celom dužinom, rastajete se uz konstataciju da se morate videti na nekoj kafi. Ubrzo. Dok leto još traje.

Muzika supermarketa vas nekad razbudi, ako još uvek bunovni krećete u prvu subotnju kupovinu. Ona vas rastuži, ako ubode baš onu žicu za koju ste zaboravili da je i dalje tu, kao i ta pesma od pre hiljadu godina (koje nekad ne prolete baš tako brzo kao što volimo da tvrdimo). Ona vas poziva na ples u okolnostima kada vam ples nije ni na kraj pameti.

Moja drugarica ima teoriju da je najbolje zaljubiti se na pijaci. Ipak, sigurna sam da bi se složila da supermarket nudi jednu dodatnu prednost – jedva primetnu i nenametljivu muziku iz zvučnika, tihog hroničara svih naših sasvim rutinizovanih i ne-baš-tako rutinizovanih aktivnosti. Da oboji svakodnevicu, sasvim jednostavno. Možda je narednog puta budete čuli…

Foto: Pixabay

The post Supermarket music / Ti si ta appeared first on Kulturni kišobran.

Svarim u glavi i tu misao, mada nerado, kad ono – kilometarski redovi na Torlaku. U najbližoj Covid ambulanti – termina za testiranje nema do kraja meseca. Povrh svega, gazda omiljene plaže nabio ležaljke skroz desno do mora, u deo ranije isključivo rezervisan za (između ostalih i naše) peškire. Potvrđeno iz pouzdanih izvora, dokumentovano fotografijom.

Kad pomislim da gore ne može, sruči se letnja oluja i preti da pomrsi ostatke vretenastih misli koje bezuspešno streme ka zlatnom zalasku.

Tada mi ostaje samo da se ušuškam u krevetu s slušalicama u ušima, uz časopis s živopisnim fotografijama netaknutih pejzaža u rukama. Nežni latino ritam albuma „Mi plan“ od Nelly Furtado odjednom postaje savršen beg u odmor iz snova.

Štaviše, album počinje veoma prigodnom i za moju situaciju realističnom numerom „Manos al aire“.

„Ruke u vis“ – kao znak predaje i priznanje da čak ni moje (volim da verujem) unapređene organizacione sposobnosti nisu dorasle nepredvidivosti situacije.

Ponekad je sasvim suvišno tražiti „Más“ („Više“), kako glasi naslov druge numere s albuma.

Ukoliko je sve što smo oduvek planirali, poput Nelly u naslovnoj „Mi plan“, da bol nestane i da budemo (ponovo) srećni, kako onda uopšte da pravdam svoje razočaranje povodom činjenice da je ovog leta putovanje ništa više od pustog pejzaža na fotografiji za koju su mi oči upravo prikovane? Zašto onda ne bih otputovala stvarno daleko? Zašto se ograničiti na dobro poznate predele ako se svi oni prostiru samo u mislima?

Kako Nelly primećuje, „La vida debe ser feliz“ – Život treba da bude srećan u bilo koje (godišnje) doba, poput (godišnjeg) odmora. Zato je „Vacación“ kao najdraža numera na albumu posvećena onima koji odmor imaju u nekoj osobi, a ne u predelu. Jer, na kraju dana, kako kaže jedna druga, italijanska, umetnica: „Mesta su samo i jednostavno osobe“ (I posti sono semplicemente persone).

A kada vam se učini, kao meni danas „da je jedan od onih dana koji nikako da prođu, da umesto 24, traje 100 sati“ („Sufficiente tiempo“), pomislite na dane kada vremena nije bilo dovoljno. Da izrazite sve ono što zaista mislite, da pokažete da vam je stalo, da ostanete bar za trenutak duže na nekoj dobroj sedeljci, jer već sutradan neko seda u taksi, na avion ili u neko nama još nesaznatljivo prevozno sredstvo i otiskuje se, ko zna na koliko.

Pomislite kako ste tada obećali da ćete voleti konstantno i konzistentno i kako opet niste ispunili obećanje.

Kada se pljusak malo smiri, izlazim bez kišobrana. Kapljice me zaskaču s drveća, iz bara, od brzih automobila koji tutnje opustelim kolovozima. Vetar briše u naletima, a ja sklapam oči i zamišljam da sam na moru usred oluje. Lelujam levo-desno kao u barci za vreme bure. Voda se uvlači u japanke, pljuska po licu, natapa sinuse. Pomislim kako je dobro što još postoje pesme koje imaju značenje.

Dok osećam kako lagano tonem, u sebi pevam:

„Život treba da bude srećan/                                                                              

Hoću da ga provodim pored tebe/

Nije bitno koje godišnje doba/

Kao da je godišnji odmor…“

Foto:

The post Kako su gradske bare postale jedino letovanje koje sam priželjkivala / Vacación appeared first on Kulturni kišobran.

Za one koji nisu skloni promatranju puteva zvezda, radi se o moći koja leži u svakome od nas da intenzitetom svojih misli „prizove“ određene osobe u (ne samo svoj) svoj život. Ukoliko mislite da još nešto slično niste doživeli, promislite još jedanput.

Uzmite, na primer, jedan izlazak sredom. Zavežljaj obaveza ostavili ste na radnom stolu i otisnuli se u noć, jer izlasci radnim danima ne trpe preispitivanja. Svetla grada zrače iz očiju koja se po tami prepoznaju sa drugima. I uoče one tako dobro poznate, hiljadu puta viđane po društvenim mrežama, priznate u svetovima kojih još niste deo, ali o kojima ste uvek potajno sanjali. Sada su tu za šankom, na istoj kavdraturi kao i vi. Neka nevidljiva sila vuče vas sama do njih. Ne znate ni šta izgovarate – iz čiste zahvalnosti prema univerzumu ili samom sebi. Susrećete se sa osobom za koju ste pomislili da je baš vaša, iako niste sigurni zbog čega tačno. Kada susret rezultira zagrljajem sa osobom koju prvi put upoznate, znate da ste na istoj talasnoj dužini. I da nije slučajno što je univerzum odabrao baš sredu veče.

A onda se desi ponovo. Ukoliko pomislite na osobu koja je u tom trenutku zaista daleko, a ona sutradan, a neretko i nakon pola dana izroni na istom mestu u vašem gradu, ostajete zatečeni i preplavi vas talas topline zbog kojeg ste u stanju da se smešite i dok u punoj osamdeset trojci, u špicu, milite nazad, u svoj deo grada. Čudo migracija je upravo u tome što donose mogućnosti: ne znate u šta se upuštate, ali se ipak krećete i primate te pljuskove u lice, sa zaključkom da je zaista vredelo.

Kada, pak, dođe do prvih susreta, sa potpuno nepoznatim ljudima iz vama potpuno nepoznatih predela, možda vas zapanji sličnost smisla za humor i opuštenost kojom zrače te hiljade i hiljade kilometara udaljenosti.

Otkriću vam tajnu – prvi susreti zapravo ne postoje! Čak i ako ne verujte u teoriju o šest stepeni razdvojenosti, vaši dosadašnji kontakti toliko su čudesni da preko njih možete doći do gotovo svake osobe na planeti. Tada imate hiljadu razloga za osmeh. Jer imate hiljadu mesta na kojima možete da ispijate kafu – od Nikaragve do Novog Zelanda. I makar toliko zalazaka sunca na repeatu.

Foto: Pixabay

The post Susreti / Never Forget You appeared first on Kulturni kišobran.