Teme možda jesu bile dečije, ali su me uvodile u razne svetove prepune mašte, pomogle mi pri izražavanju jer sam bila izuzetno stidljivo dete i uticale na moj razvoj. I danas biram takve knjige, jer sam naučila da je čitanje jedan od najvažnijih alata za lični razvoj i samospoznaju (to vam kaže neko ko nije ljubitelj popularne psihologije), ideje, obogaćivanje rečnika i razvijanja kritičkog razmišljanja.

O Svetskom danu knjiga

Ti momenti među policama u biblioteci znali su da potraju, neretko su me baka i deka i požurivali, ali bez knjiga nisam smela da izađem iz biblioteke.

Volim da verujem da je današnji dan, Svetski dan knjige, posvećen ljudima poput mene. Ovaj praznik pisane reči obeležava se od 1995. godine, a 23. april se povezuje sa smrću Vilijama Šekspira i Migela de Servantesa. Predstavlja omaž knjigama i njihovoj ulozi u društvu, stoga se širom sveta organizuju književne večeri, radionice i tradicionalno poklanjanje knjiga. Moja lista čitanja za proleće počinje upravo rođendanskim poklonom koji je sačekao sunčane dane za čitanje.

Mini prolećni vodič za čitanje

Ples lala – Ibon Martin

Autor ove knjige se pre romana bavio putopisima, tako da ćete uživati u opisima baskijskog grada Gernike. Zamršeni triler o tri različita ubistva kojima je zajedničko što se pored tela nalazi jedna crvena lala uvodi vas u svet prepun misterije, napetosti i zamršenosti, a Ana Sestero, zadužena za istraživanje ovih neobičnih ubistava će usput morati da se suoči i sa sopstvenom prošlošću.

Neizvesno je sve što cveta – Ivana Gojković

Ono što je izvesno – zimi obavezno moraju da se odgledaju svi filmovi o Hariju Poteru, a na proleće mora da se čita poezija. Zbirka ‘Neizvesno je sve što cveta’ je knjiga kojoj se uvek vraćam jer Ivana piše o ženskoj snazi i ranjivosti na izuzetno intiman način, istovremeno postižući da vas njene reči probodu, a zatim zagrle i ušuškaju. Pesme su ispunjene temama o kojima mora da se priča, a u ovoj zbirci je to postignuto sa takvom lakoćom, dok vam pesme istovremeno izazivaju bes i inspiraciju.

Baštovan i smrt – Georgi Gospodinov

Za ovu knjigu sam saznala na Instagramu i za manje od pola sata kasnije sam se našla u knjižari. Pročitala sam je iste noći i neću lagati – knjiga me je bukvalno sažvakala i ispljunula. Opisuju je kao ‘jednu od najlepših ikada objavljenih knjiga o smrti voljene osobe’. Georgi nam sa lakoćom i karakterističnim humorom govori o jednoj od najtežih tema – smrti. Opisuje poslednje godine svog oca, a duboka tuga pomešana sa vedrinom svakodnevnice, uz autobiografski ton, pomalo sliči poeziji.

The post Svetski dan knjige: mini prolećni vodič za čitanje appeared first on Kulturni kišobran.

U moru kratkih video snimaka koji svakodnevno preplavljuju društvene mreže, ovaj film spaja poeziju i džez muziku kao veoma slične a ustvari potpuno različite umetnosti koje se na jedinstven način upotpunjuju, dok ih prate kadrovi brutalnog i užurbanog grada.

Film prati priču o ljubavi, ali i gubitku, a zatim i samospoznaji. Poezija koju izgovara Angela Yausheva puna je besa i gneva, tuge i suočavanja, što je umnogome univerzalno iskustvo za veliki broj ljudi.

Smatramo da format kratkog video snimka nije baš najplodnije tlo za prenos toliko jakih emocija ali je autorka u tome uspela. Priču upotpunjuju besciljno lutanje gradom koji nikad ne spava, kao i kadrovi prolaznosti i hladnoće koji su u potpunosti u skladu sa Angelinim emocijama. Za manje od pet minuta saznajemo istinu o burnoj vezi i onome šta se dešava nakon nje.

Posebnu dimenziju filmu donosi zvuk trube – u kompoziciji se pojavljuje sempl poslednjeg sačuvanog snimka pradede autorke, violiniste Mohammeda Yausheva, što ne gledamo iz ugla gubitka već nastavka života. I sam kraj filma zapravo nije tužan, već nam pokazuje autorku kako se oslobađa bola plešući ispod mosta. Autorka pronalazi „muziku u sebi“, što dovodi do samospoznaje i oslobađanja.

Iza filma

Ovaj projekat potpisuje međunarodni tim ljudi: autorka i izvođačica Angela Yausheva je spoken word umetnica. Za muziku je zadužen australijski producent i kompozitor Alex Nicholls, poznat po radu u indie elektronskom triju Mansionair i solo projektu Nothing To See Here. Solo na trubi komponovao je i izveo australijski muzičar Will Endicott, aktivan na džez i savremenoj muzičkoj sceni, dok je za kameru i vizuelni identitet filma zaslužan beogradski fotograf i videograf Zoran Rašić.

Angelin rad funkcioniše između Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva, a njena poezija objavljivana je u više međunarodnih publikacija. Nastupala je na brojnim poetskim događajima širom Evrope. Objavljivanje njene prve zbirke poezije „A Small Part of a Long Story Told In a Foreign Language“ planirano je za oktobar 2026. godine. Film nas je naveo da istražimo i ostatak njenog rada, što možete pogledati na linku, a ostavljamo vam i link filma u nastavku.

.

.

.

.

Film će biti predstavljen i na Bring Your Own Beamer Serbia – seriji jednodnevnih izložbi.

The post Kako izgleda muzika koja živi u Angeli Yaushevoj appeared first on Kulturni kišobran.

Nasuprot ovom preplitanju mitološkog i naučnog, nešto češće, ujedno i prirodnije, ali ipak ništa manje zanimljivo, jeste uplitanje ovih obrazaca u književne svetove. Tako su, na vrlo interesantan način, drevni prikazi ljudskog poriva za ratom, borbom i pobunom s jedne, ili pak za ljubavlju i užitkom s druge strane, upletenii u dva izdanja izdavačke kuće Štrik – u zbirci priča Mars Asje Bakići romanu UživanjeMarte Đido.

Zbirka Mars Asje Bakić donosi deset priča koje se poigravaju sa simbolikom naslovnog pojma, ne samo kao planete, već u neku ruku i kao samog mitološkog koncepta po kome je ona dobila ime. „Mars je planeta borbene literature, granični prostor između izneverenih očekivanja i iznova osvojenog prava na identitet,“ nagoveštava nam natpis na poleđini zbirke, dok se kao jedno od glavnih oružja te borbe ističe pisana reč. I doista je tako. Međutim, borbeni žar tradicionalno predstavljen u figuri muškarca i vezan za tradiocionalno muške delokruge, ovoga puta nose pretežno junakinje, te tako kroz većinu priča dominira ženski pripovedni glas, a borbe koje one vode, premda raznolike, povezane su istom težnjom – težnjom ka slobodi.

Svaka od priča, dakle, sadrži u sebi neki vid borbe, pre svega sa svetom koji svojim naseljenicima na različite načine ukida slobodu. U nekim od priča kreće se od borbe za naizgled najniži vid slobode, fizičku, što junakinje vodi dalje, ka samospoznaji i oslobađanju sopstvene ličnosti. Tako u priči „Abby“ upoznajemo ženu koja je sputana napadima amnezije nakon sabraćajne nesreće. Kako priča bude odmicala, počinju da se pojavljuju prve pukotine u slici sveta koji je okružuje, te se otkriva i prava priroda situacije u kojoj se nalazi, muškarca sa kojim živi, pa i nje same kao bića. Neki vidovi sputane slobode, međutim, nisu uvek tako očigledni, često ni samim pripovedačima koji za nju treba da se izbore.

Mnoge junakinje priča Asje Bakić, na primer, često se nalaze u situacijama u kojima im je sužena, uzurpirana ili pak potpuno oduzeta stvaralačka autonomija, dok njihov položaj u okviru sveta priče, autsajderski neretko, omogućava poseban ugao gledanja na ove krajnje neobične svetove. Nekada su svetovi tih priča realistični, sa zapletima koji u njih unose ton neobičnog i jezovitog, poput priče „Strasti“ u kojoj književnica pokušava da otkrije misterioznog autora popularnog romana i suočava se sa pokušajem da joj se pripiše delo koje se ne seća da je stvorila.

U drugim slučajevima narativ krajnje otvoreno zadire u fantastično. U priči „Gost“, novinarka će se pridružiti neobičnoj zajednici izdvojenoj iz društva, sa namerom da napravi reportažu o njima i njihovom vođi, da bi na tom putu mnogo više otkrila o sebi samoj i sopstvenim potencijalima. U sličnom duhu je i priča koja otvara zbirku, „Izlet na Durmitor“, u kojoj nas naratorka-pesnikinja sa sobom vodi na onaj svet. Suočena sa neobičnim sekretaricama sa još neobičnijim planom, ona će nastojati da u tom međuprostoru napiše svoje remek-delo, dovoljno dobro da joj, zajedno sa ostalim piscima, da priliku povratka u svet koji je smrću napustila. Finalna priča „Donji svijet“ takođe nas izmešta iz realnog, bacivši nas u distopijski svet u kome su svi pisci, zajedno sa naratorkom, izgnani sa Zemlje na Mars, a u kome je sam čin književnog stvaranja posebno opasna delatnost sa potencijalno kataklizmičnim posledicama.

Ove dve priče, moglo bi se reći, savršeno uokviruju zbirku. S jedne strane, u njima su zastupljena dva možda najvažnija motiva koja se provlače kroz nju – motiv književnosti, ali i stvaranja uopšte. Stvaralaštvo, naročito književno, zauzima bitno mesto u svetovima priča Asje Bakić, bilo da je ono u njima izgubilo vrednost, ili se prema njemu odnosi sa stavom tlačenja ili eksploatisanja, bilo da je ono životvorno („Literatura je – rekla je – glavna spona između smrti i života.“), ili pak autorska imaginacija i moć pisane reči, kao i ona(j) ko ih poseduje, imaju potencijal da menjaju planetarni poredak.

S druge strane, otvorivši zbirku pričom „Izlet na Durmitor“, autorka omogućava čitaocu da u samom startu oseti „ukus“ pripovedanja i uroni u bizarnost i čudnovatost njenih svetova. U svima njima narativ će kliziti između realnog i fantastičnog, približavajući im se u različitim stepenima od priče do priče, a diskretnost kojom su ovi elementi u pojedinim pričama isprepletani dozvoliće čitaocu da na kraju sam bira kojoj će se strani u svom tumačenju prikloniti.

Iskustvu čitanja, pored toga, doprineće i sužena tačka gledišta. Gotovo dosledna vezanost za perspektivu pripovedača izvor je napetosti od koje čitalac ne može pobeći; istovremeno, ona je možda i glavni razlog zbog kog ova zbirka drži pažnju (pojedine priče, naime, teku kao kakva drama ili film, poput „Talusa gospođe Lichen“) i okidač onog krajnjeg čitalačkog zadovoljstva, onihmomenata u kojima svako pripovedno „zašto“ dobije svoje „zato“.

Upravo zbog toga bizarna, klaustrofobična, neretko i košmarna atmosfera priča Asje Bakić lakše se podnosi, njihovi neobični i isprva daleki junaci i junakinje postaju nam bliži, kao i njihovi problemi i borbe, a pitanja koja one otvaraju ostaju sa nama i nakon čitanja, ubrizgavajući u ovu upečatljivu zbirku dodatni smisao.

I dok u pričama Asje Bakić junakinje i junake u borbi za oslobođenje i ispunjenje vodi njihov unutrašnji Mars, junaci romana Uživanje poljske spisateljice Marte Đido slobodu traže priklanjajući se nešto drukčijim, ali ništa manje iskonskim životnim silama – možemo ih, birajući drukčije mitološko ime, nazvati silama Venere, odnosno Afrodite, ili možda bliže, silama njenog sina Kupidona, odnosno Erosa.

Sam naslov romana, kao i prvih nekoliko strana navode na pomisao da je pred čitaocem jedan tipičan ljubavni roman gusto prožet erotskim elementima. To, međutim, kako dalje čitanje pokaže, nije u potpunosti tačno i ovo delo bi se, kako su i urednici naznačili, slobodno moglo povezati i sa terminom antiljubavni, delo koje „u novom milenijumu traži odgovor na pitanje: je li ljubav moguća samo u sopstvenom neostvarenju?“

Glavni junaci romana Uživanje, ujedno i njegovi naratori, jesu muškarac i žena koji se sreću nakon petnaestak godina i u svojim dijalozima evociraju ljubavnu vezu iz tinejdžerskih dana, sećajući se svakog njenog detalja, onoga što se nakon te veze dogodilo i promišljajući sve odluke i izbore koje su tokom nje doneli. Iliti, kako je sve to prevoditeljka Mila Gavrilović u svom pogovoru ovom romanu istakla: „Okosnica priče o tome šta su bili, šta jesu i šta su mogli postati jeste ceo roman.“

Na tu okosnicu primarno se nadovezuje ono što bi ovom romanu moglo dodeliti oznaku ljubavnog ili erotskog, premda bi se tome prvi usprotivili njegovi glavni junaci, i sami bežeći od šablonskih i društveno nametnutih slika odnosa između muškarca i žene (njihov glavni dogovor jeste da jedno drugome nikada neće izgovoriti dve reči, „volim“ i „te“). Ali ako bismo i to zanemarili, svet ovog romana svakako je širi od odnosa i rastanaka, kao i erotskih iskustava ovo dvoje ljudi, i mnogo više od njih, kao glavni utisak nakon čitanja izdvojiće se atmosfera kojom on odiše.

S tim u vezi, može se reći da je Uživanje svojevrsni omaž analognom vremenu: „To je bilo davno, pa kao da nije ni bilo, u vreme dok su ljudi još pisali jedni drugima pisma olovkom. U vreme kada je film za foto-aparat imao 36 snimaka, u vreme audio-kaseta.“ Baš to i takvo vreme, čini se, bilo je glavni faktor kojim je njihova veza oblikovana – svako spajanje ili rastajanje, svaki pokušaj komunikacije u udaljenosti. U trenutku pripovedanja to je vreme daleko iza njih (društvene mreže već su u punom jeku), te se reminiscencijom na svoje mladalačke dane zapravo oživljava i jedan trenutak koji iz savremene perspektive deluje mnogo udaljeniji no što on to zaista i jeste. A trenutak u kome se sve događa je važniji za njih i njihov odnos na mnogo više načina no što bi to uslovila isključivo razlika između digitalnog ili analognog načina življenja.

Kraj je devedesetih godina 20. veka, promene nakon pada „gvozdene zavese“ i dalje su prilično sveže, novi milenijum sve je bliži, a sa njime inarastajuća panika zbog navodne globalne katastrofe koja preti upravo pri smeni milenijuma. Atmosfera nadolazećeg „smaka sveta“ umnogome utiče na glavne junake i povećava njihovu glad za životom, sve više koncentrisanom u ovde i sada, nego negde, u nekoj neodređenoj i nesigurnoj budućnosti. To ovde i sada, prirodno, sa sobom nosi brojne fenomene koji formiraju kulturu jednog perioda, bez čega je ovaj roman nezamisliv.

Zato će dijalozi Nje i Njega biti ispunjeni referencama na pop kulturu devedesetih – filmove poput Petparačkih priča, Izgubljenog auto-puta, Trejnspotinga, Profesinalca, Mržnje, Od sumraka do svitanja, Rođenih ubica, muziku Lua Rida itd. Sve će to romanu dati izrazito nostalgičan ton koji, u pojedinim momentima, potpuno nadvladava njegovu (anti)ljubavnu komponentu.

Pripovedna situacija, odnosno dijalog između glavne junakinje i junaka, uslovili su i specifičnu formu romana. Dva pripovedača smenjivaće se u iznošenju svojih sećanja na vreme koje su proveli zajedno. U jasno odeljenim fragmentima (te stoga nije teško pratiti tok pripovedanja) dominira ti-forma, a sužena perspektiva pripovedača uslovljava i određen stepen nepouzdanosti. Zbog toga će u pojedinim situacijama dolaziti i do neslaganja u sećanjima: „Tvrdiš da sam tada imala petnaest godina. Nemoguće. Sa petnaest si još dete, a ne žena. Tvrdiš da je upravo tako. Nek ti bude.“ Tek spojene zajedno njihove uspomene mogu da formiraju relativno celu priču, popunjavajući praznine koje ono drugo ne zna i preispitujući sa vremenskom distancom i naknadnom zrelošću sve ono što su kao mladi „momak“ i „devojka“ (pod navodnicima, jer su odbijali da jedno drugo okuju u društveno konvencionalne uloge u vezama) mislili, želeli, činili.

A priča jeste relativno cela. Konvencionalnog kraja nema, kako za čitaoca, tako i za pripovedače same. Oni će se poigravati naizmenično iznoseći potencijalne krajeve, kako bi završili da su u određenim trenucima načinili drukčije izbore. Za čitaoca, međutim, kraj priče u onom uobičajenom smislu reči neće biti naročito važan i nužan.

Umesto kraja, čitalac po zatvaranju knjige može poneti sa sobom jedan jasno izgrađen svet, sa određenim mestima, zvucima, prizorima, sa vrlo konkretnim trenutkom u kome se priča rađa i razvija, kao i nedoumice u vezi sa junacima, odnosno time u kojoj meri se sve ono što misle, govore i čine zaista podudara sa onim što duboko u sebi osećaju. U kojoj meri će se roman čitaocu dopasti, verovatno će na kraju odlučiti lični ukus i to koliko je dominanta tematika njegova „šolja čaja“, kako bi rekli Englezi. Daleko od toga, međutim, da je ona jedino što ovaj roman čitaocu može ponuditi.

Naposletku, obe ove knjige, Mars Asje Bakić s jedne, i Uživanje Marte Đido s druge strane, govore o naizgled suprotstavljenim životnim silama svakog bića, do tere mere nerazdvojnim od ljudskog iskustva da misao i predstave o njima sežu u periode mitskog promišljanja čoveka i sveta. No u svojoj suprotnosti, one nas podsećaju da i u nemitološkom svetu (ako ovaj svet možemo tako okarakterisati), borbe za slobodu i sopstveni identitet, kao i poriv za ostvarenjem u ljubavi, kakav god njen oblik bio, ne samo da opstaju, već su nikada jači. O njima, stoga, ne samo da možemo i danas govoriti kroz prizmu tih drevnih obrazaca, već nekada, zašto da ne, i same obrasce možemo, u tom procesu, preosmišljavati.

Foto: Jovana Petrović

The post Preko Marsa i Venere do oslobođenja i ispunjenja – Mars Asje Bakić i Uživanje Marte Đido appeared first on Kulturni kišobran.

U njenom prvom romanu Razgovori s prijateljima, nesposobnost likova da komuniciraju bila je zanimljiv i svež književni poduhvat. U Normalnim ljudima, ova osobina bila je toliko ključan deo zapleta da ta priča ne bi bila ono što jeste ako bi Marijana i Konel jedno drugom umeli da kažu kako se osećaju. Sada, kada je debitantska slava i svetski uspeh prethodna dva ostvarenja splasnuo, pitamo se da li je manir lošeg sporazumevanja možda jedino što možemo da očekujemo od ove svetski poznate autorke.

Bajni svete, gde si ti u mnogo čemu podseća na Runina prethodna dela. Kao i do sada, u epicentru knjige čekaju nas mladi likovi koji pokušavaju da žive svoje komplikovane živote u savremenom Dablinu, a čiji zamršeni odnosi naizgled uporno staju na put obećanoj stabilnosti odraslog doba.

Za razliku od Razgovora s prijateljima i Normalnih ljudi, ovo je prvi put u Runinom stvaralaštvu da je njeno autorsko prisustvo i više nego očigledno. Kroz lik Alis, jedne od dve glavne junakinje romana, ova spisateljica otelotvoruje samu sebe. Alis je uspešna književnica koja je preko noći postala bestseler. Kao i Runi, izdala je dva romana, od kojih je jedan i kinematografski adaptiran, a svoje dane provodi na svetskim literarnim festivalima, književnim večerima i gostovanjima u medijima.

Ipak, i pored neverovatne karijere, Alis je dubinski nezadovoljna žena koja je nedavno preživela nervni slom. Povukavši se iz urbanog života, ona se seli u ruralni gradić kraj mora, kao beg od svakodnevice i pokušaj da ponovo pronađe smisao u onome što radi. Upravo ovde naša priča i počinje, katapultirajući nas u prvom poglavlju pravo na sred Tinder sastanka na koji Alis odlazi sa Feliksom – radnikom u skladištu koji za nju nikad ranije nije čuo.

Kao kontrateža Alis, u trećem poglavlju Runi nas upoznaje sa Ajlin. Ajlin je druga protagonistkinja Bajnog sveta, podjendako nesrećna, ali dijametralno manje ostvarena žena, koja radi kao urednica književnog časopisa u Dablinu. Ona znatno više podseća na Runine ranije junakinje, pa nije teško u njoj prepoznati Fransis – glavnog lika Razgovora s prijateljima koja je, kao i Ajlin, zaljubljena u osobu koju poznaje gotovo ceo život, a sa kojom ima izuzetno nedefinisan odnos.

Glavna spona između Alis i Ajlin jeste njihovo prijateljstvo. Kroz mejlove koje jedna drugoj šalju, a koji dolaze posle svakog poglavlja, ove drugarice iz fakultetskih dana razmenjuju intimna razmišljanja o mrtvim tačkama na kojima su trenutno zaglavljene.

„Ponekad je veoma teško videti smisao života“, piše Ajlin svojoj najboljoj drugarici. „Pogotovo onda kada se nešto za šta sam mislila da je značajno ispostavi da nije, a ljudi koji bi trebalo da me vole me ne vole. Čak i dok kucam ovaj glupi mejl, radim to sa suzama u očima, a imala sam šest meseci da to prebolim. Počinjem da se pitam da li ću ikada i preboleti. Možda se neki bol, u određenoj fazi života, jednostavno zauvek ureže u predstavu koju imamo o sebi samima.“

Međutim, i pored ovakvih dirljivih momenata introspekcije, u kojima je teško ne prepoznati odjeke razmišljanja koje smo za života verovatno i sami imali, ovi odeljci korespondencije prva su okosnica u kojoj Runin roman razočarava. Dok je zanimljivo čitati o ličnim filozofijama i strahovima dve mlade žene, koji u duhu romantičarskog doživljala svetskog bola govore i o globalnim krizama, nepravdi, sudbini planete i posledicama kapitalizma, teško je odoleti utisku da pred nama nije roman, već izgovor autorke da kroz blage naznake zapleta objavi skup eseja.

Između kratke istorije o linearnom pismu B i traktata o gubitku doživljaja lepote nakon pada Berlinskog zida, Runi uspeva da izgubi autentičnost kada je reč o tome kako zapravo izgleda komunikacija između dve prijateljice u 21. veku. Mada je nesumnjivo da postoje i oni koji bi radije detaljno prepričavali članke sa Vikipedije umesto da pričaju o krahovima kroz koje prolaze, čitati o njima u tipu romana koji je ova autorka koncipirala ima tendenciju da deluje pretenciozno i neuverljivo.

Koliko god Runi volela da se okreće diskusijama o klasnim razlikama i sličnim temama kako bi svoje romane produbila, ono zbog čega joj se kao publika najčešće vraćamo ipak jesu intrigantni romantični odnosi koji nas u njima čekaju. Na sreću, Bajni svete, gde si ti zadržao je ovaj zaštitni znak, pa u srži knjige leži i svojevrsna ljubavna drama.

Upoznavši nas sa Feliksom još u početnih nekoliko stranica, impulsivnim i nekonvencionalnim muškarcem sa kojim Alis uskoro započinje pseudo-prijateljstvo, a potom i nešto više, ova autorka skicira prvi od dva para koji pratimo tokom romana. Njihov odnos bolno je prepoznatljiv svima koji su ikada imali vezu sa emotivno nedostupnim osobama, nikad ne znajući kakve granice treba postaviti i kako se u njima orijentisati. Odnos Feliksa i Alis frustrira nas koliko i intrigira, uvek nas držeći na ivici očekivanja da bi jedan iskren razgovor ili gest možda rešili problem.

Runina dvojnica, Alis, i sama provodi sate pokušavajući da shvati šta se dešava. „Mislim da se lepo provodimo zajedno“, piše u mejlu upućenom Ajlin, „što zapravo znači da se ja lepo provodim, a da nikad ne znam kako se on oseća. Mada su nam životi različiti u praktično svakom pogledu, na čudan način osećam kao da smo različitim putevima stigli do sličnog cilja, i, mnogo toga prepoznajemo u onom drugom“.

Ništa manje muke ne zaobilaze ni Ajlin. Odnos koji ima sa Sajmonom, svojim prijateljem iz detinjstva, pun je uspona, padova, očaja i strasti. Njihova nemogućnost da iskomuniciraju svoje potrebe vodi nas od potpune bliskosti do kompletnog nerazumevanja.

„Osmehnuli su se jedno drugom, nežno, toliko da je izgledalo gotovo bolno“, saznajemo od sveznajućeg pripovedača u jednoj od njihovih interakcija. „Ali nisu ništa rekli, u očima su im bila ista pitanja, da li sam ja ona/j na koga misliš, kad vodimo ljubav, da li si bio/la srećan/na, da li sam te povredio/la, voliš li me, hoćeš li zauvek.“

Ipak, da li su ovi odgovori uopšte važni? Sama Runi u pojedinim auto-poetičnim delovima romana sebi postavlja ovo pitanje. Kroz Alis, ona poteže neke od zanimljivijih diskusija o sopstvenom radu, dajući nam uvid u književnu industriju iz jedne insajderske perspektive. U njoj čitamo svu autorkinu ogorčenost, besmisao i nesnađenost sveta literarne slave, dodatno obojenu panikom oko sve goreg stanja planete na kojoj živimo.

„Koga bi onda“, pita ova junakinja, „moglo biti briga šta se dešava s protagonistima romana kada se radnja odvija u kontekstu sve bržeg i sve brutalnijeg iskorišćavanja većeg dela ljudske vrste? Da li protagonisti raskidaju ili ostaju zajedno? U ovakvom svetu, zašto bi to bilo bitno?“

Poslednja trećina romana daje nam upravo ove odgovore. U duhu filma Carnage Romana Polanskog, Runi navodi svoju knjigu ka nesvojstvenoj završnici, ostavljajući nas da posmatramo unakrsno ispitivanje likova i pretresanje svih tema koje su i njih i nas mučile tokom knjige.

Mada Bajni svete, gde si ti u mnogome liči na apel čitaocima da postoje važnije teme od književnosti, te da se sudbinom Zemlje moramo više baviti kako bi nam išta od nje ostalo, u njemu i pored očiglednih manjkavosti postoji toplina ljudske konekcije zbog koje rado uzimamo dela ove autorke u ruke. Ovo svakako nije njen najbolji roman, delujući na momente kao hibrid fikcije i publicistike, ali ostavlja nas sa osećajem da čitamo o istoj onoj Irskoj u kojoj žive svi Runini likovi. Oni šetaju istim ulicama, mimoilaze se i egzistiraju paralelno. Njih, kao i sve nas, tište isti problemi, isti strahovi i iste gorko-slatke muke savremenog života, a ipak, sa svim tim nastavljaju da se nose koliko god ličnih i globalnih problema nailazilo na pokretnoj traci.

Kroz svoj najnoviji roman, Runi sebe, nas i svoje junake pita: „Čemu sve ovo?“, ali isto tako pokušava i da da odgovor. Možda rešenja za sve svetske probleme ipak nije apatija parole „ko je poslednji, neka ugasi svetlo“ i možda je uloga književnosti ta da nas uteši isto onoliko koliko i da nas pokrene da uradimo nešto za bolje sutra. Umesto da razmatramo gde je taj bajni svet koji nam je obećan, možda smo mi ti koji moramo da ga stvorimo.

Foto: Kulturni kišobran vizual

The post Bajni svete, zaista, gde si ti? appeared first on Kulturni kišobran.

Čime se to meri tako „strašna” i „diskreditujuća” popularnost Magde Sabo? Dovoljno bi bilo navesti činjenicu da je Magda Sabo danas ubedljivo najčitaniji pisac mađarske književnosti na svetu, sa opusom koji čini preko pedeset dela, među kojima su zbirke poezije, romani, dela za decu i omladinu, drame, priče, eseji i studije. Nagrađivana je najznačajnijim međunarodnim i nacionalnim priznanjima, a u istoriji njenih nagrada jeste i jedna oduzeta, istog dana kada je i dodeljena – zbog ideološke nepodobnosti (Baumgartenova nagrada 1949. godine), nakon čega je joj je bilo zabranjeno i da objavljuje. No sve ove kontroverze, po svojoj političkoj prirodi uglavnom prolazne, ne pobijaju to da su dela Magde Sabo prevedena na više od 40 jezika, a neka od njih i ekranizovana (roman „Vrata” adaptiran je 2012. godine sa Helen Miren i Martinom Gedek u glavnim ulogama). Među najpopularnije svakako spada i roman „Ulica Katalin”.

Prvi put objavljen 1969. godine, ovaj roman je, da se osvrnemo još jednom na pogovor Marka Čudića, na razmeđi dve faze stvaralaštva ove autorke, ranije eksperimentalne i poznije tradicionalne. Ako bi ga trebalo što sažetije predstaviti, uz nastojanje da se ne uplićemo previše u detalje radnje i tzv. spojlere, mogli bismo reći da je „Ulica Katalin” roman o ratnom nasilju, onakvom kakvo nam najpre padne na pamet kada čujemo tu frazu – o smrti i opresiji, ali i o onom nasilju o kojem se najradije ne govori, a koje ne prestaje nakon što i poslednji metak bude ispaljen – nasilju nad životom samim, na nivou pojedinca, porodice, čitavog naroda. O nasilju koje kida život, prostor razbija na poprišta, vreme na termine, a događaje pretvara u epizode, tek sporadično značajne.

Tako „pokidana” jeste i struktura romana, i to od samog starta. Pripovedanje počinje sa vremenske distance u odnosu na ono što je fabularna srž dela i, kao i život glavnih junaka, pocepano je na više nivoa: na različite adrese stanovanja, na godine pre i posle rata, mada i svaka ključna godina posle rata ima sopstveno pre i posle, na svet živih i svet umrlih, suštinski tek površno različite „jer je razlika između mrtvih i živih samo kvalitativna” (8), a smrti jednog bića mogu biti mnogobrojne i daleko bolnije i istinitije od one opštepriznate, fizičke.

No pre svakog kidanja, logično, postoji neko jedinstvo i u tom jedinstvu leži i početak ove pripovesti. Njen temelj postavljen je doseljenjem jevrejske porodice Held u Ulicu Katalin u predratnim godinama, sagledano kroz oči njihove ćerkice Henrijete. U naslovnoj ulici živi i porodica Elekeš – školski upravnik i njegova večito neuredna žena sa svoje dve kćeri – starijom Irenom, otelotvorenjem discipline i razuma, i mlađom Blankom, otelotvorenjem čistih, nekontrolisanih emocija, dok sa druge strane živi major Biro sa svojim sinom Balintom, najstarijim od sve dece. Ove tri porodice predstavljaju jedan mikrokosmos, s jedne strane ograničen drvoredima i Dunavom, a s druge ogradama njihovih međusobno spojenih bašti, jedan naizgled idiličan svet (naizgled, jer koliko zaista možemo govoriti o idili u periodu u kome se nezadrživo srlja u najveći genocid koji istorija pamti) kroz koji se mogu sagledati užasi rata, a naročito kroz sudbine dece ovih triju porodica, koja i jesu glavni junaci romana.

U svetlu svega toga, „Ulica Katalin” možemo posmatrati, između brojnih drugih mogućnosti, i kao priču o traumama i čovekovoj (ne)mogućnosti da se sa njima suoči i na zdrav način izbori. Traume u ovom romanu nisu čisto istorijske, premda se mnogo istorije kroz njega propliće, najpre na nivou same atmosfere (npr. kroz patetične kvazipatriotske igrokaze za decu), da bi se potom prešlo na konkretne događaje koji su ostavljali neizbrisive posledice na živote junaka, od vlasti Mikloša Hortija i njegovog kolaboracionizma sa fašističkim snagama, preko otvorenog učešća u genocidu koji sprovodi Ferenc Salaši i njegova Partija strelastih krstova, pa sve do političkih previranja nakon rata koja su na svoj način prodirala u duboko intimne sfere života, menjajući ljude i njihov položaj (društveni i geografski), njihove odnose sa porodicom i prijateljima.

Upravo tu veština i talenat Magde Sabo naročito dolaze do izražaja. Istorijske činjenice su tu i one su nepobitne – uvek bile i uvek će biti, ali ono u šta nas autorka svojim delom uvodi jeste intimni svet triju porodica i pušta nas da sagledamo kako se na ličnom planu odražavaju događaji iz sfere javnog, terajući nas da se ponovo zamislimo nad time u kojoj su meri ove dve sfere spojene. Način na koji se reaguje na ono što je nametnuto sa „viših instanci”, kakav stav pojedinci zauzmu prema tome i kako se, u skladu sa time, postave prema svetu i bližnjima odrediće ne samo sudbinu tog sveta i bližnjih, već i njih samih. Ne može se, ipak, postojati u društvenom vakuumu ma koliko se to želelo, naročito u vremenu u kome se čitave grupe sistemski dehumanizuju, obespravljuju i ubijaju, u svetu u kome se to čini nad našim prijateljima, komšijama, rođacima, ljudima koji su neraskidivi deo našeg života. U takvim situacijama, valja zapitati se nije li besmisleno, ako ne i sasvim degutantno, govoriti o principima i građanskoj poslušnosti i živeti sa uverenjem da nas se politika ne tiče. Nažalost, mnogi će se „otrezniti” tek onda kada ih se ta politika tako bolno kosne da se više ne može ignorisati, ali i kada je suviše kasno da se povodom toga bilo šta učini. I oni drugi, koji ipak pokušaju da urade nešto dobro u svetu ispunjenom zlim, mogu doživeti veoma bolne sudare sa stvarnošću – onda kada shvate da, ma koliko se trudili, neke stvari prosto ne mogu iskontrolisati.

Ti najsnažniji potresi koji prouzrokuju prvo osvešćenje kod glavnih junaka ovog romana nisu i poslednji, jer svaka naredna odluka, svesno ili nesvesno, biva obojena prethodnim traumatičnim iskustvima. Drukčije teško i da je moguće, naročito kada se, u paradoksalnom pijanstvu koje to prvo otrežnjenje donese (da se zle stvari ne događaju samo drugima), i dalje nastoji da se nastavi gde se stalo. To, međutim, ne samo da je nije izvodljivo, već vodi sve dublje u očaj i sve dalje od onoga što bi se želelo postići, bilo da je to povratak u ulicu u kojoj se odrastalo i sanjalo punim plućima, a koja više nije samo ulica, već čitav jedan mali život, bilo da se teži obnavljanju starih veza ili ispravljanju učinjenih nepravdi, pri čemu se neminovno nanose povrede nekom drugom, neretko onima koji su nam najbliži. Jednom izgubljeni delovi savršene slike, koliko god se mi upinjali, nikada neće moći da budu nadomešteni:

„Sedeli smo tiho, kao složni brat i sestra, i bio je to prvi trenutak u mom životu kada sam naslutila da mrtvi ne umiru i da niko ko je nekada u nekakvom obličju živeo ovde na zemlji ne može biti uništen…” (148)

Gledajući iz ove perspektive, svet „Ulica Katalin”, stiče se utisak, ne donosi mnogo optimizma. Doduše, i previše bi bilo očekivati ga u svetu u kome se ljudima iznova nanose rane dok neke stare, prilično ozbiljne, nisu još ni krenule da zarastaju. Privilegija povratka u „zlatno doba” data je jedino umrlima. Prešavši iz bića u nebiće, oni mogu sve – da menjaju obličje, da se kreću između svetova, a kada im se ono što vide ne dopadne, sami postanu arhitekte one realnosti za kojom žude. Za one koji su preživeli, povratak kući je jedino moguć deljenjem zajedničkog bola i igrolikim evociranjem onoga što se više ne da oživeti:

„Posle nekog vremena svi bi osećali da je to uzalud, a onda bi ipak počinjali iznova, jer mada nikada nisu precizno formulisali to osećanje, nadali su se da će se, ako zbiju redove i čvrsto se budu držali za ruke u potrazi za odgovarajućom reči, možda izbaviti iz ovog lavirinta, da će na neki način stići kući, a dotle treba nekako izdržati u ovom nestvarnom, privremenom stanu, ovde visoko, ali tako blizu vode, jer i ptica negde sleće da se odmori. […] Ako bi makar jedno od njih pronašlo put do kuće, pronašli bi ga svi…” (21)

„Ulica Katalin” Magde Sabo majstorski je napisano delo. Ma kako splet tema sa kojima se autorka uhvatila u koštac bio težak i zamršen, lepota kojom je ona uspela da ga prožme zaista je posebna. Odabravši da istorijsku okosnicu priče ne izvede u prvi plan, a ona je sama po sebi lako mogla da ponese veći deo tereta, autorka je možda sebi donekle zakomplikovala posao. Jasno izgraditi karaktere svojih junaka i voditi ih putanjama koje su njihovoj prirodi verne, provući svoj pripovedački glas kroz njih i izgraditi svet priče tako da u potpunosti bude sagledan njihovim očima (pripovedanje je prelomljeno kroz prizmu junaka, čak i kada nije u prvom licu, koje je jedino Ireni dozvoljeno), veoma je težak poduhvat. Emocije koje ona udahnjuje u ovaj svet, sa koje god strane spektra došle, jake su i istaknute, a pritom nisu ni blizu da zakorače u patetično. Više od toga, one su jasne i žive, ne puke fraze i klišei sentimentalnih priča, i ako dovoljno pažljivo saslušate one koji ih osećaju (što je s vremena na vreme, s obzirom na sve što se događa, veoma teško), osetićete ih i vi. Neće vam za to biti potreban nikakav tumač, niti autoritet da vam kaže da ono što čitate valja, a još manje ćete se zbog toga što vam se to dopalo osećati inferiornije od njih.

Zbog svega ovog, zaista zbunjuje činjenica da se Magdi Sabo ne priznaje status kakav bez svake sumnje zaslužuje. Koji god da su argumenti u pitanju, bila to njena popularnost, ideološka podobnost (u zavisnosti od političkog trenutka), priroda njenog stila, svi oni padaju u vodu pred samo jednim delom kakvo je „Ulica Katalin”. Ovo je roman koji zadire u jednu bolnu, kolektivnu traumu i sagledava je iznutra, iz porodice, iz pojedinca, onih koji taj kolektiv čine. Nema tu mnogo reči o uzrocima, oni su naširoko i nadugačko objašnjeni u udžbenicima; ovde je reč o posledicama, o onome sa čime je moralo da se živi kada je sve prošlo, i sa čime se i dalje živi, jer se bol, nažalost, ne zaustavlja na onoj generaciji koja ga neposredno doživi.

Iako to umetnost u biti nikome ne duguje, ovo delo, nevezano za nacionalnu književnost u kojoj je poniklo, svakoga može podstaknuti da se zamisli nad onim što je bio, što sada jeste ili što bi, u određenim okolnostima, mogao postati. Kada jedan autor ostvari takvu simbiozu onoga što je blisko i onoga što je u jednom književnom delu neporecivo kvalitetno, interesovanje, prevodi i visoki tiraži ne treba da začuđuju. Još manje – da se koriste kao osnova za zanemarivanje i potiskivanje na marginu.

Foto: Jovana Petrović

Pročitajte još i:

Recenzija: Tango đavola i bogataša, Jovan Popović

Zelene voćke Violete Greg – sazrevanje na obolelom stablu

The post „Ulica Katalin” Magde Sabo – sjaj sa margine kanona appeared first on Kulturni kišobran.

Misao se kroz misao lomi, čineći od usamljenog i skučenog čoveka u savremenom svetu simbol žrtve na način da ga nagoveštaj podviga ustaljuje u veri, a manjak slobode bodri u uverenju da se malodušnost može i mora prevazići. Klatno je čovek, a duša njegova na klackalici neprestano. Koliki su samo izazovi pred glasnikom koji roni u sopstvene dubine, pevajući u tišini. Objavljuje mu se prelomno: Više ne gledaš očima, osluškuješ rečima. Transponovanje čulnih senzacija u jednu novu stvarnost u kojoj pesma postaje pesnikovo drugo „ja“, do tačke usijanja. Kud ćeš verodostojnijeg svedočanstva o potpunoj posvećenosti poeziji! I jeziku koji je i kletva i kolevka.

Bdenje, Prolaznost, Spoznaja i Beg su četiri stupnja u komponovanju Ogledala u kome se jasno vidi tek ono što je dublje i suštinskije. Tek ono što je čista muzika. Mimo očiglednog i očekivanog. Valjalo bi razložiti misaonu i senzitivnu dimenziju stihova s druge strane, a pritom ne ispustiti iz vida mnoštvo simbola koji drže i utvrđuju ovaj začudni lirski kosmogonijum.

Prvo beše Bdenje, nad sobom i svetom koji se neprestano razgrađuje i obnavlja. Pesnikinja promišlja: U čemu bi sve mogla da se ogleda nečija duša? Ogledalo je izvor i oko i svod nebeski. A pesma bruji prenebrežući dremež i neoprez. Zapis: Često bdim nad papirom. Priziv, strepnja i usud.

U nameri da se uhvate najsitnije iskre iz sastavljanja i trenja često paradoksalnih svetova, stvarnosti koja se tek razrasta iz nevidljivih zrna iluzije i opsenarstva, pesnikinja uzrasta u začudno i zagonetno. Talože se velovi koji se moraju razmaći da bi se ustanovila nekakva prevashodna logika. Minut koji će postati milenijum je presudna metafora dalekosežnih posledica sna o neprolaznoj ljubavi čiji je odraz u beskraju. A obraz profil Poezije. Mitska dimenzija u kojoj su nastanjena božanstva starog sveta izdiže se iznad banalnosti i prozaičnih naslaga današnjice. Apolon, Titani, Tantal, Heba, Amor, Psiha… vešto bivaju prokrijumčareni u svet koji se premerava stvarnosnim, opredmećenim okvirima i okolnostima.

Pa, Prolaznost. Neumoljiva kao i sam život. U šizofrenom rasprskavanju i umnožavanju mozaika zvukova i smislova. Pesma se razlije i nigde joj kraja. Vrpce reči i krik trke; startni krik i krik konačni, kao jedina izvesnost pesme koja je sama sebi dovoljna. A mi? A ja i ja i ja: malopređašnje, nepostojeće, neminovno… Jutros smo ubili istinu, nedosanjani i nerođeni. Nema dalje. Ni ljubavi ni leka.

Spoznaja da je sve većma jednostavno vraća nas u neminovnu prvobitnost u kojoj se mora preispitati sve postojeće i već uspostavljeno. Muž i žena na terasi između ljubavi i zabluda – gotovo mitska slika u doba otuđenosti i sveopšteg licemerja. Za sve je kasno. Sve se dovodi u sumnju, i neočekivana jasnost je prvi simptom nostalgije za Večnošću, koja nam uporno izmiče. O tome peva Suzana Rudić.

Najposle Beg iz sebe, iz jednoistosti i ponavljanja. Bolan i neizbežan. Možda – spasonosan. Putnici i mesečari oplakuju ono što tkaju / i slave ono što izgube. Ništa u ovoj poeziji nije do te mere doterano u tvrdi, veristički kalup u strahu od izvesnog i izlišnog. Biće da je lirsko otrežnjenje ipak posledica zagledanosti u maglu Velikog Sna. Čak je i plotsko i nagonsko preobraženo u nagovest duhovnosti: Moja krv čezne za Erosom, koji spava visoko iznad zemlje. Sve je samo čežnja za nadzemaljskim i nadnaravnim.

Pesnikinja se otiskuje niz opasne vodopade već viđenog i okušanog, pokušavajući da dopre do sopstvene istine o čoveku. O sebi. Na svoj neki način, smelo i opravdano. Ćutanjem priznaješ da si čovek, protivreči kamenom smisla krhkosti gustih reči. Iako se tim priznanjem gube sve druge prilike da se čovek od ovoga sveta razmetljivo obelodani, to je jedini način da se kroz patnju raste i preboljeva. Da gusenica teskobe postane leptir značenja. Uvlačim se u srž bola, bežim od sebe same. U dubinu iz koje se vidi naličje svakog dela.

A čitaocu, koji je spreman da ide dovoljno drsko i daleko, iskrsnuće: da se rodiš u belini pesme… S druge strane Ogledala.

Piše: Dragan Marković, pesnik

Foto: Privatna arhiva

The post Smelo i opravdano: Druga strana ogledala Suzane Rudić appeared first on Kulturni kišobran.

Stiče se utisak da u večitim okršajima književnih divova Rusije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Severne i Južne Amerike (dodajte ovde još neku nepomenutu, vama dragu nacionalnu književnost), Poljska biva naizgled skrajnuta na marginu evropske književne kulture. Taj utisak doista je varljiv, budući da se zemlja iz koje je poniklo šestoro dobitnika Nobelove nagrade za književnost teško može smestiti na književnu marginu (Olga Tokarčuk se 2018. godine pridružila nizu nagrađenih koju su u 20. veku formirali Henrik Sjenkjevič, Vladislav Rejmont, Isak Baševis Singer, Česlav Miloš i Vislava Šimborska).

No uticajanost se ne može pripisati samo onima nagrađenim ovom bez sumnje najzvučnijom nagradom. Možda sa manje sjaja i pompe od ostalih, ali podjednako postojano (nekada čak i više), jednu književnu kulturu grade i šire oni pisci koji bi se „mejnstrim” izdavačima širom ove planete učinili nezanimljivim (čitajmo: neprofitabilnim), a čija dela u sebi nose bogate i odista žive svetove u koje bi bilo šteta ne zastati makar nakratko u našim čitalačkim putešestvijima. Jedan takav svet ovekovečila je poljska spisateljica Violeta Greg u svojoj zbirci priča Zelene voćke, koju je u prevodu Mile Gavrilović nedavno izdala izdavačka kuća Štrik.

Zelene voćke predstavljaju jedno od malobrojnih proznih ostvarenja Violete Greg, primarno pesnikinje. Ukoliko bi trebalo sažeti ovu zbirku u nekoliko rečenica, bez bojazni od hvatanja u mrežu marketinških trikova i zavaravanja, možemo se osvrnuti na tekst s poleđine izdanja:

„Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole. Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. […] Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka. Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima.”

Zbirka Zelene voćke jeste upravo sve ovo. Ona je, međutim, i mnogo više od toga.

Glavna junakinja ove zbirke, ujedno i njen pripovedač, jeste devojčica Viola koja, sliku po sliku, gradi svet svog detinjstva i rane mladosti. No, kako Mila Gavrilović u pogovoru ističe, iako je reč o zbirci priča, upravo zahvaljujući njihovoj neraskidivoj povezanosti, one se mogu čitati i kao jedan kraći, moglo bi se reći bildungsroman, pripovest o „uvođenju jedne obične devojke sa sela u zajednicu odraslih kao punopravnog člana.”

Ta pripovest sastoji se iz niza uspomena filtriranih kroz dečiji um, te stoga daleko iskrenija od onoga što bi kakav konvencionalni pripovedač doneo, na momente daleko toplija i duhovitija, ali kada se suočimo sa onim ružnim na ovome svetu (što čak i najruralniji njegovi predeli kriju) utoliko bolnija i šokantnija. U svim tim pričama, nesumnjivo, čitaoci sa našeg podneblja mogli bi iskopati i nešto od svog sveta, jer razdvojenost istorijskog iskustva i različitih kulturoloških uticaja nije uspela ni ovde ni tamo da iskoreni, čini se, neuništivu zajedničku praslovensku potku. Svima nam je, naime, poznata čudna mešavina religije (dominantno hrišćanstva) i paganizma kojom se ispunjava duhovni život, uz česte uplive trenutnih političkih dominanti koje se neretko ustoličavaju kao (po pravilu izopačene) religije same po sebi.

Tako i poljska provincija u kojoj Viola odrasta, sa posebnim fokusom na njeno rodno selo Hektari, živi uz nerakidivu isprepletanost katoličanstva i iz paganskog doba nasleđenog sujeverja, pa se, kada se Viola onesvesti u crkvi usred mise, govori o vezivanju crvenih traka i skidanju uroka, paralelno opstaju neprekidno moljenje, svečano dočekivanje osveštane ikone Bogorodice i pape i vezivanje crvenih končića novorođenčadi, pripisivanje demonskog porekla detetu zbog neobičnog belega na koži, spominjanje Morane iz staroslovenskih rituala. Uporedo sa ovim kulturnim obrascem svoj uticaj, više nametanjem nego voljno, ostvaruje i ondašnja ideološka dominanta oličena u jednoj od mnogih deformisanih, poltronskih manifestacija komunizma, u tom periodu pred propadanjem koje se sve više osećalo u vazduhu. U tako istrošenom i iskrivljenom sistemu zbog redovnih restrikcija struje živi se više u mraku nego na svetlosti, banalni upropašćeni dečiji crtež postaje predmet kontroverzi, a sabrana dela jednog od vrhovnih ideologa menjaju se na tržištu za tako redak proizvod – toalet-papir.

Nijedan od ovih vrednosnih sistema, međutim, ni u jednom trenutku ne postavlja se iznad ostalih. Svaki od njih biva na različite načine obesmišljen i prizemljen, pa tako, na primer, svečana atmosfera kućne molitve oko ikone poprima komične tonove usled pometnje koju unese nestanak struje, a svaki od partijskih birokrata više je karikatura nego zastrašujuća ličnost, bilo da infantilno čekaju u zasedi ne bi li uništili dekoracije koje su pripremljene za papin doček, bilo da im ozbiljna ispitivanja deteta prekida frustrirajuća vest da su im je neko probušio dve gume na automobilu ili da Violin deda natera „delegiranog” upravnika da gaca po blatu, pobegavši kroz poljski WC od učešća u predstavi Kluba zemljoradnika.

No ne dajmo se zavarati. Jeste ovo, s jedne strane, niz priča o odrastanju ispunjen dragim likovima i tužnoslatkim uspomenama (sećanje na prvog ljubimca, mačka Crnog, na primer) kao i komičnim momentima, ali to ne predstavlja neprobojnu zaštitu od tame koja u svačiji život može prodreti. Naprotiv, dečji svetovi imaju posebno krhku zaštitu od onog zlog, a u društvu uređenom zabranama i tabuima, od zabranjenih pesama do dozvoljenih ili nedozvoljenih ponašanja, razvija se naročito plodno tle za traumatična odrastanja i potencijalno krivo „sazrevanje voćki” koje se na tom tlu zametnu.

Budući fokusirana na i kroz žensko iskustvo (izuzev, možda, dve priče), zbirka prikazuje i težak proces odrastanja devojčice, a potom život odraslih žena: od objektivizacije i ataka na telo u najranijem detinjstvu, zanemarivanja potreba i testiranja granica izdržljivosti čak i kada treba da iznedri novi život (Violina majka umalo se porodi na gradilištu, praveći betonske ploče usred zime i dve nedelje pre porođaja), a sa unutrašnjim svetovima i tugama duboko sakrivenim ispod stamene spoljašnjosti (poput babe „koja vuče s njive dečja kolica u kojima, umesto njene prvorođene, prerano umrle ćerke, ispod marame leži gomila zrelih makovih čaura”).

Pa ipak, mada svet ovih priča posmatramo kroz ženske oči, traume koje opterećuju stanovnike Hektara daleko od toga da su isključivo rodno uslovljene. Suviše je tu istorijske i savremene, politčkim pritiscima nanete boli. I dok žene plodovu vodu izlivaju u kante sa krečom po ciči zimi, a deca već u školi znaju da se, kako neko ne bi nastradao, čikama u odelima neke stvari moraju prećutati, pričama provejavaju i sećanja na nedosanjane snove nacističkih žrtava iz sela.

Možda najefektivnije, slika traume sa kojom se ili uprkos kojoj se živi, predstavljena je kroz lik Violinog oca, verovatno najrazvijenijeg lika u čitavoj zbirci, uz glavnu junakinju. Ratno siroče, od najranijih dana izmučeno glađu i zapostavljanjem, otac koga, zbog robije u vojnom zatvoru, dete upoznaje sa godinama zakašnjenja, istovremeno je i večiti dečak, religiozno posvećen svom hobiju (taksidermiji) koji ga umalo ne košta glave, koji od kuće i okućnice pravi zoološki vrt i tuguje nad uginulim rojevima pčela kao dete za prvim izgubljenim kućnim ljubimcem, a tugu, nastalu kada po povratku iz zatvora ugleda dete koje ga ne poznaje, smiruje tek učešće Poljske na Mundijalu. Roditelj od koga je, između ostalog, Viola nasledila i umetnički talenat, jedan je od likova koji pokazuju da uprkos svemu lošem, postoji u čoveku neuništiva snaga koja podstiče da se sanja i nada nečemu boljem i većem, jer u svojoj glavi on može već uveliko živeti u čvršćoj i dostojanstvenijoj kući od trošne „ledare s krvavim očima peći” koju na javi naziva svojim domom.

Više od toga, međutim, Violin otac pokazuje kako sazrevanje nije isto što i starenje: „Čudno je udešen ovaj svet – obratio mi se iznenada kad je autobus skrenuo u Ulicu Pulaskog. – Nisam stigao čestito ni da se osvrnem oko sebe, a već sam čiča, iako sam unutra zelen kao ovi piskavci.” Neki ljudi celog života ostanu nesazrela voćka; neki pak sazru prevremeno. Posebne snage potrebne su da se sazre što je zdravije moguće, naročito kada rasteš na stablu natrulom pod pritiskom raznoraznih bolesti i štetočina.

Sve ove priče, na momente smešne i tople, na momente kao zemlja teške, možda ne bi tako snažan utisak ostavile da nije razigranog stila Violete Greg (poljski jezik nije mi poznat, ali prevod mi je dovoljno prijao da imam poverenja u ono što nam je Mila Gavrilović pružila u srpskom izdanju). Jezik Zelenih voćki nije komplikovan, hermetičan, zamršen, naprotiv. Priče se čitaju lako, možda jer iz njihovih redova zrači lakoća sa kojom Violeta Greg u jednom ograničenom prostoru smenjuje različite vremenske tokove, kroz par reči oživljava čitave unutrašnje svetove svojih junaka, vodi nas nekada jedva raspoznatljivim granicama između sna i jave, dečije mašte i stvarnosti, na sličan način na koji je mačak Crni maloj Violi „otkrivao drugačiju geometriju sveta, gde granice nisu bile međe, zarasle u čičak i lobodu, ni makadami, tarabe i staze koje je čovek iskrčio ili utabao, već svetlo, zvuk i prirodni elementi.”

Ukoliko se i mi, kao čitaoci, uz puno poverenje uputimo za Violom kao što je ona „landarala” po poljima za svojim mačorom, otkrivaćemo geometriju njenog sveta, ispunjenu očekivanim bojama i prizorima jednog prosečnog detinjstva i rane mladosti, u sredini i društvu koji su nam sličniji nego što bismo to mogli pretpostaviti. Tu je, dakako, i onih prizora od kojih bismo rado skrenuli pogled, a nad kojima bi se posebno trebalo zamisliti, upravo zbog pomenutih sličnosti.

Ako uhvatite ritam Violinih koraka, nećete ni stići da se osvrnete (poput njenog oca), a već ćete, čvrsto upleteni u pripovedne niti Violete Greg, stići do pojava prvih nijansi zrenja. Ali, ne brinite, nije to zapetljanost iz koje se žuri; štaviše, sa njom se teško rastaje.

Foto: Jovana Petrović

The post Zelene voćke Violete Greg – sazrevanje na obolelom stablu appeared first on Kulturni kišobran.

Tema je univerzalna. Ona privremeno napušta naoko idiličnu romantičnu vezu, tražeći pauzu. Pauza u savremenim muško-ženskim odnosima nije isto što i raskid, raskid je, kako se više puta ironično ponavlja u filmu, onda kad se zvoni za kraj, pauza je kao kad pauzirate film, ne neodređeno vreme. Iako iznenađen, on ipak uspe da odoli iskušenjima i ne kontaktira je duže od mesec dana, nakon čega joj pošalje promišljenu, pristojnu i relativno formalnu poruku i odlazi na porodičnu večeru.

Kako to često biva kod introvertnih ljudi, porodica, roditelji, zet i sestra, nisu upoznati sa Adrijanovim mukama i njegovom narastajućom anksioznošću jer se na viđenu poruku ne stiže odgovor. Ovde „Zdravica” prerasta u pravi evropski, umetnički film i kroz prvo lice vodi nas kroz paradigmatičnu ličnu dramu na komičan način.

Tokom porodične večere, Adrijan dobija poziv da govori na venčanju svoje sestre. Taj predlog uvećava njegovu anksioznost, pitanje zbog čega mu devojka ne odgovara ostaje u senci brige zbog javnog nastupa.

A porodice su komplikovana stvar. Otac kome se prećutkuju beskrajne digresije u prepričavanju svima poznatih anegdota, majka koja razgovore otpočinje opštim mestima, otuđenost najbližih i zapitanost – da li se mi uopšte poznajemo? Kroz kombinaciju unutrašnjih monologa junaka filma, analize njegovog (nepostojećeg) javnog nastupa, razloga zbog kojih mu devojka ne odgovara na poruku i kreativna igranja svetlom i scenom, film „Zdravica” će vas kvalitetno zabaviti.

Ukoliko od komedije tražiti više od gega, ne propustite da pogledate „Zdravicu” u bioskopu! U saradnji sa Kulturnim centrom Beograda na Instagramu poklanjamo dve ulaznice za projekciju filma u sredu u 18h, ujedno i poslednji put na repertoaru ovog bioskopa!

The post Zdravica – čaša gore za sve koji čekaju ONU poruku! appeared first on Kulturni kišobran.

Oskara za najbolji strani film ove godine odneo dansko-švedski film „Još jedna tura”. Pažnju je svakako privukao dvojac Vinterberg/Mikelsen, a opravdana očekivanja donela su svetski uspeh. Tema filma je takva da ne treba zanemariti ni pandemijski kontekst, okolnosti u kojima sve veći broj ljudi stres pokušava da ublaži čašicom.

„Još jedna tura” je evropski film. U Evropi se kriza srednjih godina ne rešava crvenim kabrioletom i mladom ljubavnicom, već opijanjem sa ortacima. Kad su međutim svi akteri srednjoškolski profesori, sa svojim životnim problemima, onda pijančenje ne može da bude „naučno” opravdano. To je i glavni zaplet filma, testiranje opskurne hipoteze prema kojoj je ljudskom telu neophodan nivo od 0.05 alkohola u krvi.

Bračni problemi, anksioznost od javnog nastupa, starenje, pogrešan partner, stidljivost zrelog doba – naizgled nestaju pomoću te minimalne doze alkohola. Crni humor prerasta u dramu kad se dođe do neizbežne tačke na putu alkoholizma – ako je ovoliko dobro sa ovom malom količinom alkohola, sa većom dozom će biti samo još bolje.

Remek-delo danskog reditelja je, naravno, više od dobre priče, kadrovi će vas dodatno vezati za likove i događaje, a kroz sat i po uz, i ovog puta, maestralnog Mikelsena proživećete čitav spektar emocija, od treme, preko radosti, do tuge, besa i natrag.

Film nas podseća na važnu poruku koja se lako zaboravlja – problemi koje primećujemo ne mogu da se reše alkoholom. Svakako, potrebna je hrabrost za suočavanje, u tome „čašica” na kratko može da pomogne, ali dugoročno ta je strategija put u novi, veći, problem. Cinik će brzo odgovoriti – dugoročno, svi smo mrtvi. Odgovor ciniku ponuđen je završnom scenom filma, život je možda samo zbir lepih trenutaka, potrudimo se onda oko svakog.

Film „Još jedna tura” emituje se u Dvorani Kulturnog centra Beograda, do 12. maja u 20.00 časova. Kulturni kišobran vam preko Instagrama poklanja dve ulaznice za projekciju 7. maja u 20.00 časova!

Foto: Promo

The post Još jedna tura: Alkohol nije rešenje, već deo problema appeared first on Kulturni kišobran.

Koliko često pomislimo na nauku kada smo u sred eksplozije koju u nama može izazvati zaljubljenost?

Da, ljubav je magična, vansvetska, zabavna, uzbudljiva, ali može biti i paralizirajuća i poražavajuća. Za svakog ko je iskusio ovu tamniju stranu ljubavi bi moglo biti korisno da pročita ovu knjigu jer će dobiti širu sliku o hemijskim procesima koji se dešavaju u mozgu kada „poludimo za nekim“.

U čemu smo isti sa ostalim sisarima

Fišer u knjizi odlično ilustruje to koliko nismo jedinstveni i posebni kad su u pitanju ovi primarni instinkti koji održavaju ljudsku vrstu živom toliko dugo i to ne samo unutar svoje vrste, već i uporedo sa životinjskom.

Ni rituali parenja kod pojedinih sisara nisu tako različiti od ljudskih, primećuje autorka. Primera je mnogo – od svega što pripadnici određenog pola rade da bi privukli partnera, do broja godina koji životinjski i ljudski par ostaje u zajednici kako bi uspešno podigao novorođenčad.

Naučno i objektivno posmatranje ljubavi u ovoj knjizi ne ogleda se samo u istraživanjima koja su rađena, već i u samom načinu na koji Helen Fišer piše – donekle lišeno jakih emocija koje prate sve nedaće ljubavi i bez osuđivanja svih ponašanja koja bi u tradicionalnom razmišljanju bila za osudu.

U posmatranju ljudi kao celokupne vrste i utvrđivanju njihovih šablona ponašanja pri svemu što ljubav i reprodukcija nose, nema mnogo mesta za sažaljenje individualca.

Kada bolje razumeš nešto, shvataš šta ti se dešava i iako ne znaš kako ćeš to „pregurati“ – sama činjenica da imaš saznanje o tome može da pomogne. Ako ste se ikada pitali šta se dešava u vašem mozgu kada se zaljubite, odgovor možete naći upravo u ovoj knjizi. Hemijski procesi koji se odvijaju u mozgu u tim momentima su objašnjeni do tančina, a što je možda i bitnije, objašnjeni su i oni koji se dešavaju pri razdvajanju od voljene osobe.

Zašto ljudi toliko pate kada ih voljena osoba odbije?

Količina patnje zavisi i od nečijeg genetskog koda – pojašnjava autorka, ali uvek je u pitanju hemijska reakcija. Separaciona anksioznost je više od izraza – to je moždana hemija. Kada to znaš, možda ne možeš da izbegneš tu hemijsku reakciju, ali u poziciji si da se bolje pripremiš i nabaviš resurse koji su ti potrebni da lakše prođeš kroz taj period.

Nauka se bavila i fenomenom privlačnosti, pa je za sve nedoumice moguće naći i odgovore zašto nekog  nešto privlači kod suprotnog, ili istog pola, kao i šta to sve muškarci i žene mogu da urade da bi pojačali svoje šanse za nalaženjem što boljeg partnera.

Pri prepoznavanju teskobe raskida i odbijanja od voljene osobe kao i depresije koja zbog pojačanog prisustva ili odsustva određenih hormona može uslediti, autor skida stigmu i podstiče uzimanje lekova za koji bi te iste hormone stabilizovali, kao i traženje stručne pomoći psihoterapeuta i piše o svim benefitima kao i nus pojavama ovih odluka.

Ono što ovoj knjizi daje topao ton jesu i citati poznatih i anonimnih pesnika i pisaca iz različitih kultura, iz različitih delova sveta. Tim umetničkim delom u svakom poglavlju autor približava nauku zaljubljenosti čitaocu.

„Jer je ljubav jaka kao smrt,

i ljubavna sumnja tvrda kao grob;

Žar njen je kao žar ognjen, plamen Božji“

Pesma nad pesmama (oko 900-300. pne.)

Foto: Promo

The post Helen Fišer: Zašto volimo? appeared first on Kulturni kišobran.