Nakon okupljanja u gostoljubivoj toplini Rančićeve kuće, srpskom varoškom domu i sedištu Centra za kulturu Grocka, tandem koji čine Zorica Atić, istoričarka umetnosti-kustos, i Smiljana Popov, autorka i urednica TV serijala „Beograd za početnike”, dočaraće publici da je Grocka, sem po živopisnim pejzažima pod voćnjacima i vinogradima s pogledom na reku, jednako čuvena i po znamenitim mestima i vrednim kulturnim dobrima.

Uz obilje istorijskih zanimljivosti, priča o kulturnim dobrima Grocke potpuno je u duhu velike evropske manifestacije koja slavi kulturno nasleđe i čuva ga od zaborava – Rančićeva kuća, Legat dr Aleksandra Kostića, Gročanska čaršija, spomenik Iliji Garašaninu – jedinstven u Srbiji, skulptura Gročanke devojke, Restoran „Vinogradi“… i mnoge druge zanimljivosti čekaju na vas, draga publiko.

Znatiželjni posetioci upoznaće se sa varoškim načinom života s početka 19. veka karakterističnim narodnim graditeljstvom po meri čoveka, kome svedoči vremešna Rančićeva kuća u varoškom sokaku s pogledom na Dunav.

Nešto dalje, pruža se Čaršija, deo nekadašnjeg Carigradskog druma i srce gročanske varoši, čuvena ambijentalna celina od velikog značaja za Srbiju. U rangu je Kosančićevog venca i starog jezgra Zemuna, i ima najviše sačuvanih starih srpskih kuća – zaštićenih spomenika kulture u čitavom Beogradu.

Negujući kulturu sećanja, kraj biste Ilije Garašanina i potom u Legatu dr Aleksandra Kostića promenada je začinjena dirljivom pričom o znamenitim Gročanima i Beograđanima poput Ilije Garašanina, prof. dr Aleksandra Kostića i prof. dr Smilje Kostić-Joksić, koji su svojim delovanjem omogućili napredak i razvoj Srbije – i takođe ostavili neizbrisiv trag u Grockoj. Restoran „Vinogradi“ je u staroj Jugoslaviji bio stecište umetničke elite i stranih delegacija, a svojim panoramama privlačio je brojne posetioce i izletnike, počev od jugoslovenskog predsednika Tita, i zaslužio kompliment da „ima pogled lepši nego sa meseca“…

 Promenada je slobodna, uz poštovanje zdravstvenih mera zaštite.

Foto: Promo

The post Upoznajte Grocku: „Od srpskog varoškog doma do jugoslovenskog glamura“ appeared first on Kulturni kišobran.

Kancelarija kultne TV emisije „Beograd za početnike” posle duge pauze zbog korona virusa, ponovo počinje da se uživo druži sa publikom i da od nauke pravi večeri dobrog provoda.  

Mnogo smo puta čuli da su žene u srednjem veku nosile pojas nevinosti. Da li je to mit ili istina? Da li je Marija Antoaneta, saznavši da njeni podanici gladuju, zaista izgovorila one famozne reči: „Ako nemaju hleba, nek jedu kolače”?

Ko je stvarno spalio Rim, kog je porekla čuveni Marko Polo, da li je Kolumbo prvi video kopno Amerike, kog je porekla bio car Justinijan, ko je bio poslednji Nemanjić, da li je Šekspir prvi udahnuo književni život Romeu i Juliji, šta je uništilo stare civilizacije Maja, Inka i Asteka, ima li preživelih potomaka carske porodice Romanov, da li su Če Gevari odsečene ruke i glava, kako je skončao Napoleon…

Mnogo smo puta čuli da se na dvoru Nemanjića jelo zlatnim viljuškama… Ali da li je to mit ili ili istina? Gde su glave kneza Lazara i Karađorđa? Da li je Marko Kraljević junak ili turski vazal? Da li je Vuk Branković izdajnik? Zašto car Dušan nije postao svetac? Jesu li mošti Svetog Save spaljene? Da li je Draža Mihailović bio prvi gerilac u Evropi u Drugom svetskom ratu? Ko je stvarno ubio Murata na Kosovu? Da li je Tito posetio Jasenovac? Da li je car Dušan ubio svog oca? Da li je kraljica Draga u trenutku ubistva bila trudna? Da li je Gavrilo Princip napisao čuvene stihove o „bečkim sjenama“? Da li je major Gavrilović izgovorio čuveni borbeni poklič? Zašto na Titovom grobu nema petokrake?

Ovo je tek vrh ledenog brega najvećih mitova i zabluda srpske i svetske povesti, koji će u živoj, a finoj raspravi, naučno, a popularno, uz obilje anegdota i istorijskih pikanterija, demistifikovati znameniti istoričar Dejan Ristić.

Domaćica i moderatorka je Smiljana Popov, autorka i urednica emisije „Beograd za početnike”,

Foto: Promo

The post Beograd za početnike: O mitovima i zabludama srpske i svetske istorije uživo sa publikom appeared first on Kulturni kišobran.

Kako istorijski podaci svedoče, bogat sadržaj i kulturno-umetnički program odmah je privoleo Beograđane da posećuju tada jedinstveni prostor Dvorane Doma sindikata i da po veoma pristupačnim cenama prate koncerte klasične muzike, soliste, ali i sadržaje za decu.

Ne bez razloga, kako istorija i slike prošlosti svedoče, u to vreme smatrana i nazivana „Beogradskom Olimpijom“, scenu, skraćeno nazivanog „Dom sindikata“, krasili su svetski, muzički velikani poput Luisa Armstronga, Ele Ficdžerald, Majls Dejvisa, Šarla Aznavura, Djuka Elingtona, B. B. Kinga. Nastupe su imale i Berlinska i Njujorška filharmonija, kao i pijanista svetskog glasa Artur Rubinštajn.

Svakako, istorija ne zaboravlja i velikane domaće scene, a kao  jedan od najznačajnihih koncerata 1963. godine –  upamćen je i arhivskim okom zabeležen koncert Đorđa Marjanovica, kada je prema navodima dokumentarnog filma „SVEDOK JEDNOG VREMENA“ reditelja Igora M. Toholja-  publika Marjanovića nakon koncerta na rukama nosila do Slavije.

Muzika nije poznavala granice u beogradskoj Dvorani doma sindikata, pa je pravo muzičko osveženje bio i prestižan FESTIVAL ZABAVNE MUZIKE „BEOGRADSKO PROLEĆE“, koji je smatra se bio pandan tadašnjem Opatijskom festivalu, kao i Italijanskom festivalu u San Remu.

Prvo Beogradsko proleće održano je 17. i 18. aprila1961. godine upravo u Domu sindikata.

Interesantno je da je jedini žiri na prvom festivalu bila publika. Na prvom Proleću nastupili su, tada, najpopularniji pevači zabavne muzike u Jugoslaviji: Đorđe Marjanović, Predrag Gojković Cune, Tereza Kesovija, Lola Novaković, Nada Knežević, Dušan Jakšić, Radoslav Graić i Marko Novosel.

Pobednik prvog Beogradskog proleća bila je pesma „Anđelina“, čije su verzije pevali Đorđe Marjanović i Radoslav Graić, autor pesme. Drugo mesto osvojio je Đorđe Marjanović sa pesmom „Nek’ prođe zima“, dok je treće mesto pripalo Marku Novoselu, koji je izvodio pesmu „Valovi“.

Na inicijativu Umetničkog ansambla „Stanislav Binički“ i Vojkana Borisavljevića, 2009. godine održan je koncert evergrin muzike, nazvan „Proleće u Beogradu, a potom i 2010. i 2011. godine. Na ovim, revijalnim koncertima, održanim u Domu sindikata nastupili su Đorđe Marjanović, Lola Novaković, Miki Jevremović, Leo Martin, Bisera Veletanlić, Dušan Jakšić, Neda Ukraden, Maja Odžaklijevska, Radmila Karaklajić, Zafir Hadžimanov, Ljiljana Petrović, Boris Bizetić, Beti Đorđević, Lado Leskovar, Lutajuća srca i mnogi drugi, a 2011. godine gost iznenađenja bila je Tereza Kesovija.

Orgulje – kruna muzičke zaostavštine Doma sindikata

Reč je o retkim i vrednim orguljama koje su danas smeštene iza bine u velikoj sali. Težina im, prema procenama, prelazi nekoliko tona.

Tih godina su to bile i najveće orgulje u ondašnjoj Jugoslaviji. Izradila ih je kompanija „Walcker“ iz nemačkog grada Ludvigsburga, koja je i na svetskom nivou bila najpoznatija po proizvodnji ovog instrumenta. Od samog početka orgulje su predstavljale originalno umetničko-zanatsko delo.

U funkciji su bile do 1998. godine, kada je načinjeno i nekoliko pokušaja njihove restauracije.

LUIS ARMSTRONG U DVORANI DOMA SINDIKATA / FOTO: DDS ARHIVA (PRT SC)

The post Svetske zvezde koje su nastupale u nekadašnjem Domu sindikata appeared first on Kulturni kišobran.

Nesvakidašnje obilaske grada osmislila je inicijativa „Beogradske priče“, a ture predvode iskusni licencirani vodiči.

Različite ture nude različite istorijske podatke, zanimljivosti, legende, trivije… Tako „Ljubavna šetnja Beogradom“ donosi ljubavne priče poznatih i manje poznatih ličnosti. Može se saznati ko su bili beogradski Romeo i Julija, koju ženu je Ivo Andrić strpljivo čekao punih 30 godina, koliko velikih ljubavi je imao Branislav Nušić, i koje su bile poslednje reči Miloša Crnjanskog.

U okviru ture „Ulica kralja Petra – istorija grada u 1000 koraka“ može se čuti interesantna priča o ulici koja je bila središte dešavanja u starom Beogradu. U ulici kralja Petra je otvorena prva knjižara u Beogradu, baš kao i prva apoteka, prvi hotel i prva pošta. U najvažnijoj trgovačkoj ulici nalazio se i moderni Robni magazin, takođe prvi u prestonici. Zanimljivo je i da je ova strma ulica bila prva u gradu koja je popločana kockom (kocka je zamenila tursku kaldrmu).

U okviru šetnje nazvane „Kuda ćemo večeras?“ obilaze se toponimi važni za istoriju zabave u Beogradu. Reč je o zabavi u Beogradu do Drugog svetskog rata, a posetioci ture mogu čuti priče o prvoj bioskopskoj projekciji u gradu, o važnim kafanama, noćnim zabavama, o gostovanju plesačice Džozefine Bejker u Beogradu, kao i o cirkusima koji su bili posebna atrakcija.

Obilazak „Tajne starog Zemuna“ stavlja akcenat na istorijski razvoj Zemuna i priče o arhitekturi starog jezgra Zemuna, o poznatim porodicama i pojedincima koji su živeli u njemu, a šetnja „Beograd u Velikom“ ratu donosi priče iz Prvog svetskog rata.

„Šetnja kroz Beogradsku tvrđavu i park Kalemegdan“ donosi jedinstvenu priču o tome kako je stvarano jedno od navećih utvrđenja na Dunavu, dok „Šetnja Antičkim Singidnumom“ nas vraća daleko u prošlost, u same početke nastanka Beograda, i priča o tome kako je naš grad izgledao u doba Rimljana.

Trajanje svih obilazaka je dva, ili dva i po sata. Sve ture su pešačke, realizuju se za najmanje pet osoba, koštaju 700 dinara i poštuju se mere zaštite zbog aktuelne epidemiološke situacije. Prijavljivanje je obavezno – svi detalji se mogu videti na fejbuk stranici Beogradske priče.

Foto: Pixabay

The post Upoznajte Beograd na drugačiji način ovog proleća appeared first on Kulturni kišobran.

Mesto sastanka je Park Terazijska terasa u Kraljice Natalije kod garaže „Zeleni venac“. Urban Hike vodiči ovog puta su NewCycle tim: Marina Dokmanović, arhitekta i Predrag Pantelić, fotograf i dizajner koji će govoriti o likovima sugrađana na fasadama od Zelenog venca do Senjaka.

Fasada je lice zgrade, ono čime se ona predstavlja prolaznicima i na osnovu koje oni zaključuju šta se unutra nalazi. Fasadna dekoracija neodvojivi je deo objekta, ali njeni skulptoralni ili reljefni ukras može se posmatrati često i samostalno. Fasada može biti zagonetna, može biti vrlo eksplicitna, može nam govoriti o zanimanju, ali i ideološkom opredeljenju svoga vlasnika.

Fasadna plastika najčešće je prisutna na javnim objektima, zgradama ministarstava, sudova, obrazovnih institucija. Međutim između dva rata, preciznije u periodu od 1928. do 1940. sa jačanjem srednje klase u Beogradu se pojavljuje i niz stambenih zgrada koje na svojim fasadama kroz skuptoralnu predstavu govore o interesovanjima ili prosto imućstvu svojih vlasnika.

Marina i Predrag će vas voditi od kuće do kuće na trasi od Zelenog venca do početka Senjaka i upoznavati sa ovim predstavama, malim i često neprimećenim tajnama beogradskih fasada. Pogledajmo na gore i upoznajmo sa nemim posmatračima uličnog života, “Beograđanima i Beograđankama”.

Za KCB Urban Hike 2 možete se prijaviti na email: jovana.radovanovic@kcb.rs. Broj hajkera je ograničen.

Nekoliko saveta:

1. Neophodna je udobna obuća i odeća kojoj neće smetati kišica ili vetar ako nas iznenade.
2. Sa sobom ponestite flašicu vode, neki snekić, telefon da fotkate, a mapice i informacije ćemo obezbediti mi!
3. Planirajte vreme i rezervišite bar 3 sata za hajk. Odvojite za sebe dovoljno vremena da budete opušteni i uživate u svakom trenutku.
4. Budite fleskibilni – tokom ovakvih šetnji moguće su i manje izmene, promene rute ili neplanirana zadržavanja na nekoj od tačaka šetnje.

Foto: Kraljice Natalije 64, 1931; Projektant: Milan Zloković (1898 – 1965); Autor reljefa: arh. Branko Krstić (1902 – 1978)

The post Otkrijte tajne beogradskih fasada ove subote appeared first on Kulturni kišobran.

Kultni dom Miće Piroćanca

Restoran se nalazi u kući jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca iz druge polovine 19. veka – Milana Piroćanca. On je bio srpski političar, pravnik i predsednik Vlade Srbije u periodu 1880 – 1883. godine. Za vreme njegove vlade izgrađena je prva železnička pruga u Srbiji, a poznat je i kao političar koji se hrabro zalagao za liberalne zakone o slobodi štampe i udruživanja.

Njegova velelepna kuća, na uglu Francuske i Simine ulice, predstavlja kulturno dobro i svojevrstan spomenik kulture. Građena je u neorenesansnom stilu sa bogatom dekoracijom na fasadama i fino obrađenim detaljima oko portala, prozora i središnjeg balkona. Glavni arhitekta i idejni tvorac ove građevine je Jovan Ilkić, čovek koji je projektovao zgradu Narodne Skupštine u Beogradu i čuveni hotel „Moskva“.

U drugoj polovini 20. veka kuća Milana Piroćanca postala je dom srpskih pisaca. U njemu se već nekoliko decenija nalaze prostorije Udruženja književnika Srbije, a pre šesnaest godina počelo je da deluje i Srpsko književno društvo. Osim dve ugledne književničke organizacije, u Francuskoj br.7 nalazi se i restoran „Klub književnika“ – kultno mesto slobodoumlja, velikih ideja i dom jugoslovenske književne elite.

„Klub književnika“ i Budino doba

Restoran je decenijama gostio ljude iz različitih sfera umetnosti i kulturnog, društvenog života  i kao takav jedan je od retkih svedoka značajnih trenutaka u istoriji Beograda. Nije mogla da prođe bilo koja manifestacija, dodela nagrada ili poseta nekih velikih svetskih imena, a da se tim povodom nije svratilo u „Klub književnika“.

Foto: Kulturni kišobran

U početku su gosti morali da imaju člansku kartu da bi ovde ušli, pa je po Beogradu kružila dosetka da je važnije biti član „Kluba književnika“ nego Udruženja književnika. Znalo se i kome se, kao po komandi, ustupala stolica. Pored slavnih gostiju koji su restoranu obezbedili kultni status, Budimir Blagojević Buda je čovek zaslužan za to što se ovaj restoran smatra kamenom temeljcem beogradskog ugostiteljstva. Buda je bio vlasnik i šef kuhinje restorana više od 50 godina!

„Decenijama se velika politika odvijala upravo ovde, u ovim salama. Nekada sam se osećao kao da se pred mojim očima i ušima odlučuje o ratu i miru“, govorio je Buda za „Politiku“.

Foto: Kulturni kišobran

Uvek ozbiljan i dostojanstven, iza debelih stakala svojih naočara dobro je promatrao svoje goste. Poznavao ih je i pratio njihov rad. Bio je deo burnog života koji se u salama restorana odigravao.

Priča se da je šrafcigerom lomio led i donosio ga gostima bez mnogo pitanja. Napuštao je klub u rane jutarnje sate, kada isprati poslednjeg gosta i brinuo se o renomeu i kvalitetu – od glavnih jela do nadaleko čuvenik krempita.

Pročitajte još i: Kisić o novoj eri za Klub književnika: Želim da kroz hranu ispričamo priču o novom spoju Beograda i drugih gradova i sela Srbije

Ričard Barton u gostima kod Bude

Veliki broj književnika ovde je započinjao večeri i provodio cele noći u tri sale ovog kultnog boemskog mesta. Momo i Ljiljana Kapor, Ivo Andrić, Danilo Kiš, Matija Bećković, Dobrica Ćosić i mnogi drugi.

Pored književnika i političara, restoran je bio popularan i među slikarima, vajarima, glumcima i rediteljima. Njegovi neizostavni gosti bili su i Bata Stojković, Zoran Radmilović, Olivera Katarina, Olja Ivanjicki, Petar Lubarda i drugi istaknuti srpski umetnici.

Međutim, u restoranu su neretko boravili i strani intelektualci koje je put naneo u Beograd, kao što su Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alberto Moravija, ali i glumac Ričard Barton! Čuveni „srcolomac“ voleo je da svrati kod Bude na piće dok je u Beogradu snimao čuvenu „Sutjesku“.

Foto: Klub književnika

The post „Klub književnika“ – svedok istorije Beograda appeared first on Kulturni kišobran.

Od romskog naselja do glavne gradske znamenitosti

O prošlosti Skadarlije ispisane su mnoge stranice. Turci i Srbi je naseljavaju 1835. godine, tako da je zauzimala prostor između Stambol-kapije i Vidin-kapije. Kroz centar tadašnje Skadarske ulice prolazio je zid, a iznad njega vodovod, povezujući Terazije i česme u skadarlijskoj mahali.

Svoje nastambe tu su prvo gradili Romi, pa je ovaj kraj najpre dobio ime Šićan-mala, što je značilo „ciganska mahala“. U to vreme, strmim sokakom proticao je Bibijin potok, koji je izvirao kod stare zgrade „Politike“. Potočić je naziv dobio po romskom božanstvu spasa Bibiji, a kasnije je preusmeren u odvodni sistem. Ulica je bila povezana i sa akvaduktom, čiji je najveći luk nazvan po gradu Skadru, dajući kasnije ime i samoj ulici – Skadarska ulica.

Tek polovinom 19. veka počinje podizanje malo boljih kuća i mahala postepeno poprima oblik gradskog ambijenta. Međutim, taj trend u preobražaju Skadarlije prekinuo je Prvi svetki rat, pa je ova četvrt do danas ostala ispunjena uglavnom prizemnim kućama, među kojima je najstarija sačuvana tzv. „Štihina kuća“, koja je prilikom rekonstrukcije pripojena kafani „Tri šešira“.

Istorija boemije – istorija književnosti

Naša prestonica je 1900. godine imala oko 90.000 stanovnika i čak 14 skadarlijskih kafana. Skadarlija je bila i ostala simbol beogradske boemije.

U tom periodu nastale su tada čuvena kafanska utočišta „Bums keler“, „Vuk Karadžić“ i „Zlatni bokal“, omiljeno mesto pesnika i slikara Đure Jakšića. Popularni su bili i  „Miloš Obilić“, „Bandist“ i „Bumsov podrum“ čiji je stalni gost bio čuveni pisac Tin Ujević, koji je čak bio prozvan „skadarski kralj“.

„Filipova pivara“ redovno je gostila neprevaziđenog Boru Stankovića. Iz tog doba „preživele“ su danas najpoznatije beogradske kafane „Tri šešira“ i „Dva jelena“.

Da je istorija srpske boemije usko povezana sa srpskom književnošću prvi je istakao hrvatski pisac Antun Gustav Matoš, inače redovni gost skadarslijskih lokala.

U Skadarliji su mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih.

U kafanama su, verovali ili ne, nastala i značajna dela naše književnosti, kao što je drama „Stanoje Glavaš“ Đure Jakšića ili njegova pesma „Padajte braćo“.

Stevan Sremac je u dugim skadarlijskim noćima u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog naroda, koje je kasnije koristio u svojim delima.

Zanimljivo je da je i Rade Drainac upravo na ovom mestu sa svojim saradnicima spremao pokretanje novog časopisa „Hipnos“ i čitavog jednog pravca u umetnosti – hipnizma.

Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi.

Njeni gosti bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili omađijani takvim načinom života.

Sedamdesetih godina prošlog veka se naša čuvena ulica „pobratimila“ sa pariskim Monmartrom. Skadarlija je ugostila i mnoge strane velikane: kraljicu Elizabetu, španskog kralja Huana Karlosa i kraljicu Sofiju, Margaret Tačer, Alberta Moraviju, Đinu Lolobriđidu, Berta Lankastera.

Derneci i neuzvraćene ljubavi

Čuvena pevačica sevdalinki Sofka Nikolić Skadarliju je davne 1932. godine opisala ovako:

„Zima, sneg pošteno napadao, čeka se Nova godina. Idemo iz jedne u drugu kafanu, ja, moj muž Paja Nikolić, koji je svirao violinu i još 25 njegovih muzičara. Skadarlija se ori od pesme, igre i veselja. Neki tuguju i traže utehu zbog neuzvraćene ljubavi. Gazim sneg u svečanim cipelama, haljina mi se vuče po njemu, ogrnuta sam nekim lakim kaputom, ali hladnoću ne osećam. Urnebes je nastao kad smo, tačno u ponoć, ušli u kafanu ‘Tri šešira’, kako je i bilo dogovoreno. Zapevam onu čuvenu pesmu ‘Kolika je Jahorina planina’, a odmah lete čaše i tanjiri, srča na sve strane! Niko ne sedi, svi pevaju i aplaudiraju. Dert kakav se retko viđa. I tako do zore. Sledeće večeri sve ispočetka. Naravno, u nekoj drugoj skadarlijskoj kafani…„

Tabla koja nas podseća na minulo vreme

Pri ulasku u Skadarliju, kraj njene zastave sa simboličnim oznakama (žirardo-šešir, crni štap i crveni karanfil), krupnim slovima ispisana je poučna poruka za svakog posetioca: „Skadarlija je centar umetničke boemije, tradicija je stvaranja već ceo vek. Zato posetioče, kad dođeš u ovaj kutak Beograda da se zabaviš i razonodiš, pokušaj da maštom svojom dočaraš davno minulo vreme. Seti se svih onih generacija pesnika i glumaca, novinara i slikara, boema znanih i neznanih…“

Kada dođete u boemsku četvrt Beograda, setite se romantike starih vremena i pokušajte da je proživite i uživate u njoj. Ne zaboravite da su njeni davnašnji stanovnici i redovni gosti ovde „svoje najlepše dane proživeli noću“.

Foto: Wikipedija

The post Boemska „Skadarlija“ – zašto su je voleli najveći srpski umetnici? appeared first on Kulturni kišobran.

Prva bioskopska projekcija u prestonici

Davne 1895. godine braća Limijer, rodom iz Liona, pronašli su model za prikazivanje filma i patentirali „aparat koji služi za dobijanje i gledanje predstava“. Njihov zastupnik, putujući iz Beča za Carigrad, zadržao se u Beogradu i po prvi put prikazao „žive slike“ u našoj prestonici, nepunih šest meseci posle prve javne bioskopske predstave u svetu.

Film je za javnost prvi put prikazan na Terazijama, u sali tadašnje čuvene kafane kod „Zlatnog krsta“ 25. maja 1896. godine. O ovom događaju pisale su „Male novine“, prvi dnevni list u Srbiji, koji je u broju od 26. maja 1896. godine zabeležio:

Predstavnici kompanije „Braća Limijer“ boravili su u srpskoj prestonici 25 dana i neprestano prikazivali svoje filmove, koje je došlao da vidi i kralj Aleksandar Obrenović lično. Nešto više od deset godina kasnije, Srbija je dobila i prvi stalni bioskop.

„Moderni bioskop“ i braća Savić

Značajnu ulogu u razvoju beogradske kinomatografije odigrali su braća Savić – Pera, Boža i Svetolik. Shvativši koliko će filmska delatnost biti unosna, 27. novembra 1910. godine otvorili su svoj bioskop u Beogradu, u Kolarčevoj ulici broj 3.

To je bila prva namenski građena dvorana, nazvana „Moderni bioskop“. Izgrađena je od drveta, a konstrukcija je rađena po ugledu na svetske bioskopske sale. Ondašnja moda nalagala je da se filmovi gledaju za kafanskim stolom, uz piće i meze. Sala savremenog bioskopa braće Savić prva je imala redove sedišta, sigurnosne izlaze i projekcionu kabinu, kao i stalno zaposlenog kinooperatera. Prvi put je uvedena i praksa redovnog repertoara. Projekcije su po pravilu počinjale u 18h i trajale najkasnije do 23.30h.

Tu se inventivnost braće Savić nije završavala. Letnja bašta za prikazivanje filmova bila je još jedno čudo tehnike tog doba, s obzirom na to da je imala i mehanizam za prekrivanje u slučaju kiše. Braća su formirala i svoju „filmsku laboratoriju“, pa su se bavili i snimanjem filmskih žurnala.

Autori su i trećeg srpskog filma, melodrame „Jadna majka“ sa glumicom Emilijom Popović u naslovnoj ulozi. Zgrada bioskopa je srušena 1914. godine.

Kultni bioskopi kojih više nema

Ovo je prilika da se setimo omiljenih sastajališta mnogih generacija Beograđana, koja su danas uglavnom pretvorena u ruine.

U centru grada, u prolazu Bezistan na Terazijama, nalazi se jedan od najstarih beogradskih bioskopa „Kozara„. Nakon požara koji je izbio u krovnom delu zgrade 25. maja 2012. godine pretrpeo je ogromna oštećenja. Miloš Paramentić, nekadašnji direktor Direkcije FEST-a, izjavio je tada za „Politiku“ da je to bio „samo poslednji, ružni čin u usmrćivanju bioskopa kod nas“.

Pored „Kozare“ tu je bio i bioskop „20. oktobar“ (I i II) u Balkanskoj ulici, poznat po popularnosti među ljubiteljima filma posle rata. Zatim bioskop „Drina“ u Ulici despota Stefana, kojeg se još sećaju samo malobrojni stariji Beograđani, kao i „Odeon“ i „Jadran“ koji je voljom novog vlasnika pretvoren u – kafeteriju.

Za bioskope „Balkan“ i „Zvezda“ možda još uvek ima nade.

„Zvezdu“ je pre nekoliko godina ponovo pokrenula grupa entuzijasta, Pokret za okupaciju bioskopa, koja se nada da će spor oko vlasništva nad objektom uskoro biti završen. Kad god postoje uslovi (topla sala, lepo vreme za projekcije na otvorenom) ovi mladi ljudi organizuju projekcije starih, kultnih filmova. Iako danas to zvuči pomalo nadrealno, za jedno od 350 mesta u sali bioskopa „Zvezda“ redovno se tražila karta više. Bioskop se održao i turbulentnih devedesetih, kada su se domaći distributeri i filmski radnici na sve načine trudili da održe film u životu. Bio je deo FEST-a, kao i kratkotrajnog i vrlo posećenog festivala „Sinemanija“. Tokom NATO bombardovanja, bioskop je prikazivao matine filmova „iz šteka“. Tih dana, uz zvuke sirena, mogli ste po ko zna koji put i besplatno da odgledate francuske filmove „Ples sa vukovima“ ili „Taksi“.

Danas nam se čini da ovakve bioskope nikada nismo ni imali. Čak ni one koji su proglašeni kulturnim dobrima. Nove tehnologije, piraterija, loša privatizacija i slično doveli su do toga da u kulturnoj ponudi grada više nema bioskopskog kulturnog nasleđa i tradicije. Ostali su nam još jedino tržni centri, da u nekom od ’svemirskih’ multipleksa sa najmodernijom tehologijom gledamo holivudske blokbastere.

Foto: Filmograf

The post Beogradski bioskopi kojih više nema appeared first on Kulturni kišobran.

Ambiciozni projekat državne štamparije

Zgrada BIGZ-a se nalazi u neposrednoj blizini Beogradskog sajma i predstavlja jedan od najznačajnijih objekata srpske moderne arhitekture. Izgrađena je 1940. godine po nacrtima arhitekte Dragiše Brašovana. Zgrada ima 25.000 kvadratnih metara, a u doba „zlatnog socijalizma“ BIGZ je zapošljavao skoro 3.000 ljudi!

Nakon što je vreme Velikog rata na Balkanu prošlo, u Jugoslaviji se javila potreba za većim angažovanjem po pitanju obrazovanja. Za potrebe velelepne državne štamparije u periodu između 1934. i 1941. projektovana je zgrada BIGZ-a. Zanimljivo je da je sagrađena u obliku čiriličnog slova P, simbolično predstavljajući štamparsku mašinu.

Od tog vremena do danas, zgrada BIGZ-a pretrpela je ogromne transformacije. Iako je proglašena za kulturno dobro i nalazi se pod zaštitom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika, zgrada BIGZ-a nije odolela vremenu i ljudskom nemaru. Devedesetih godina, kada je propala Državna štamparija, počela je da propada i sama zgrada.

Nova stvaralačka energija

Vremenom je, spontano, napuštena zgrada postala stecište mladih, slobodnih umetnika. Naime, zgrada BIGZ-a je danas nešto najbliže skvotu (privremeno zauzimanje praznih prostora za potrebe kulturnih aktivnosti). Ovde se danas, uz nekoliko skladišta i poslovnih prostora, nalaze brojni muzički studiji, likovni ateljei, zanatske i umetničke radionice i sl.

Samo neki od bendova koji imaju probe u ovoj zgradi su: Repetitor, Vox Populi, Bas i Stega, Metak Zlikovca, Autopark i dr. Članovi popularne grupe S.A.R.S takođe su često viđeni na ovom mestu, a svoj studio su svojevremeno ovde imali i Bajaga i Vasil Hadžimanov.

BIGZ kulturni centar, osnovan 2011. godine, nastao je sa ciljem da poveže mlade umetnike i promoviše njihov rad. Njegova posebna misija je da integriše diskriminisane društvene i kulturološke gupe u šire društvo i proba da ublaži podozrenje ka nečemu što je drugačije.

Danas se na ovom mestu umesto knjiga, lektira i čuvenih BIGZ-ovih mini izdanja stvara umetnost u raznim oblicima, bojama i notama, a energija mladih ljudi udahnula je sasvim novi život praznim hodnicima BIGZ-a.

Murali u dugim, sivim hodnicima

Predrag Pejčić, producent i vlasnik muzičkog studija ‘Bumerang’ u intervjuu za portal Nova S osvrnuo se na jednu posebnu vrstu umetnosti koja se godinama rađala u mračnim i mnogima zastrašujućim hodnicima zgrade BIGZ-a.

„Ova zgrada prepuna je grafita i murala. Nekoliko najboljih uradili su Michel&Epoxy, likovni umetnici koji idu po Evropi i četkicom oslikavaju prostore poput ovog. Neki od murala koje su ovde naslikali nalaze se i u poznatoj knjizi ‘Beogradski grafiti’ i predstavljaju prava mala remek-dela. Iz jednog obližnjeg hotela vrlo često dolaze turisti iz Holandije, Nemačke i cele Evrope da vide nešto što je drugačije, autentično i što ima dušu.“

Pejčić ističe da su ovde svoj pečat ostavili i mnogi mladi, talentovani ljudi sa Likovne akademije u Beogradu.

Ideja o rušenju i bunt

Gradska vlast je početkom juna ove godine potvrdila da postoji namera da se zatvori „oronula zgrada BIGZ-a na Senjaku, zbog očajnog stanja u kojem se nalazi“. Na ovu vest veoma burno su reagovali mnogi umetnici, za koje ova zgrada znači mnogo više od običnog smetlišta.

Frontmen grupe Repetitor, Boris Vlastelica, u jednom od svojih intervjua istakao je da se slika koja se stvara u javnosti svesno preuveličava do krajnosti.

„Zgrada jeste zapuštena, ali daleko je od stecišta beskućnika. Šest od sedam spratova su firme i poslovni prostori, studiji za kasting, fotografi, klubovi borilačkih veština a na ulazu postoji i obezbeđenje. O značaju ove nezvanične ustanove alternativne kulture ne vredi pričati, koliko je to očigledno…“

Sa njm je bio saglasan i Predrag Pejčić, vlasnik studija „Bumerang“.

„Ono što je Dom omladine bio nekada, to je sada BIGZ…“

Na krovu zgrade nekada je radio i čuveni džez klub „Čekaonica”, sa prelepim panoramskim pogledom. Taj klub bio je obavezna stanica svih turista koji su obilazili Beograd. Iako je zatvoren pre nekoliko godina, vodiči i danas gostima preporučuju da posete zgradu i upoznaju se sa onim što mahom mlađi Beograđani odavno znaju: u njoj je srce alternativne kulturne scene.

Foto: Instagram

The post Zgrada BIGZ-a – ruina ili puls alternativne umetničke scene? appeared first on Kulturni kišobran.

Početni kapital Mustafa Pelivanović stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike.

Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast, a adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata.

Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi.

Verovali ili ne, ime ove poslastičarnice spominje se i u romanu našeg nobelovca Ive Andrića „Znakovi pored puta“.

Upravo je Azir osmislio recept za čuveni sladoled koji je zaštitni znak poslastičarnice. Sadašnji vlasnici, Azirovi unuci po majci, braća Mussab, Baraa i Suhaib Al- Shukeir kažu da tajna u stvari nije u recepturi, već u procesu pravljenja.

„To kako je deda osmislio sladoled prenosimo s generacije na generaciju i držimo u tajnosti. Inače, sladoled je uvek svež, istog dana kad ga skuvamo stavljamo ga u prodaju. Osnovni ukusi vanila, čokolada, malaga i lešnik su dedini, a ostale ukuse, njih još oko desetak, dodavali smo s godinama. Pratimo šta se dešava u svetu sladoleda, idemo na sajam u Rimini, probamo svašta novo, mada smo ipak u suštini tradicionalisti“, istakao je jednom prilikom Mussab, najmlađi brat koji je zadužen za marketing.

U asortimanu ove poslastičarnice, pored modernih i popularnih kolača, mogu se naći i orijentalni kolači pravljeni po staroj recepturi, kao što su kadaif, tulumba, baklava i drugo.

Neizostavni deo ponude su svakako i limunada i boza, koji su i dalje jedan od zaštitnih simbola ove fabrike slatkih ukusa.

Foto: Poslastičarnica Pelivan

The post Najstarija beogradska poslastičarnica – čarolija koja traje decenijama appeared first on Kulturni kišobran.