Mlađe generacije, poput moje (osim ako i sami nisu umetnici, slikari) teško da su do sada čule za ime Mira Brtka. To je možda i opravdano, ako uzmemo u obzir da je Mira najviše radila u inostranstvu. 

Nije doduše njeno delo toliko nepoznato Srbiji – Mira je izlagala u Novom Sadu, Apatinu, Staroj Pazovi, Bačkom Petrovcu… Poslednju izložbu u Srbiji imala je u Novom Sadu dve godine pre smrti 2014. 

Iako su joj radovi posthumno izlagani prošle godine u Novom Sadu i Staroj Pazovi, najširi opus njenih dela sada je izložen skoro pa u centru Beograda. 

Stoga treba odati počast ovoj umetnici, koja je, po rečima Olivere Janković iz monografije “Refleksije”, volela da se menja, što pokazuje i njen raznovrsan opus. 

Od enformela preko lineara, radova sa vezom, kolaža, apstrakcije, skulptura pa sve do modnog dizajna i rada na filmu, Brtkin rad je ušuškan i u monografiji o njenom umetničkom putešestviju. 

“Prosvetljenje”

Sve je ukazivalo na to da će Mira Brtka “vladati” svetom filma. Ispostavilo se da se pronašla i u drugim umetnostima.  Brtka je diplomirala na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, ali je život ubrzo odvodi u Rim gde upisuje Akademiju lepih umetnosti, odsek slikarstvo. 

Važan segment u njenom životu počeo je 1967. godine kada je postala deo internacionalne grupe “Illumination”. Osnovao ju je japanski umetnik Nobuja Abe. 

Zajedno sa kolegama iz grupe, Milenom Čubraković, Maršom Hafif, Paolom Patelijem i Aldom Šmitom, imala je jednu izložbu – u Trentu u Galeriji L’Argentario 1967. godine. 

“Abe je bio njihov duhovni mentor, uzor i ‘učitelj’ koji je slikarstvo želeo da im približi kao jednu vrstu haiku poezije”, piše profesor Ješa Denegri i primećuje da se ova grupa razlikovala od drugih koje su postojale u to vreme, jer “zadržava pojedinačne autorske pozicije svojih članova koji ostaju privrženi disciplini slikarstva”.

U to vreme su nastale Mirine Bele slike, koncept kojim se umetnost “oslobađa svega naučenog”. 

“Koristila je površinu platna premazanu tankim slojem bele boje i na njoj mermernom pastom povučene reljefne, paralelne, isto tako bele linije”, piše Janković u monografiji i primećuje da “sigurno nije bilo lako stvoriti sliku sa tako ograničenim sredstvima”.

Kada je Abe preminuo i grupa se ugasila, a Mira se vratila u Srbiju.

Sedamdesete su unele promenu u Mirinom životu. Nakon Belih slika Brtka skreće fokus na organsku apstrakciju, odnosno na kolaže živih boja. A kasnijih godina, okreće se i vezenju, tekstilnom kolažu, varenim skulpturama…

Istovremeno, i film je bio deo njenog života; režirala je nekoliko filmova i dokumentarnih filmova, a učestvovala i u realizaciji filma “Sutjeska”.

Nakon “Sutjeske”, Mira se udaje se za Dragana Kresoja, reditelja i dobijaju sina Miloša. 

Mirine haljine u Vogu

Mira se bavila i modnim dizajnom. Njene kreacije spominjane su i u italijanskom Vogu 1981. godine. Haljine koje je Mira kreirala, dobile su naziv Camicone slavo, odnosno slovenske košulje. 

“To su bile unikatne haljine, prepoznatljive po kroju, vezovima i bojenju”, piše u njenoj biografiji, a bile su poznate i kao Mirine haljine. 

Jednu njenu kreaciju nosila je i Izabela Roselini, ćerka Ingrid Bergman.

I Jugoslavija je znala za njene modne kreacije – haljine su se prodavale u Jugoexportu.

Nekoliko godina ranije, Mira je radila kostime za film “Krilate svinje” (Porci con le ali) Pjera Paola Pazolinija koji su se bazirali na slovenskom folkloru, a vezovi su bili karakteristični za Vojvodinu.

Velika tragedija i novi milenijum

Nije bilo sve tako vedro u Mirinom životu, kao što se može naslututi iz njenih šarenih slika. 

Novembra 1996. Mirin suprug i sin ginu u nesreći tokom snimanja filma “Suton nad Beogradom”. U čast supruga, osniva i Fondaciju Brtka Kresoja. 

Posle pauze, Mira se svojoj umetnosti vraća početkom 2000-ih.

“Na samom početku tog novog stoleća Mira Brtka slika zamašan ciklus neogeometrijskih slika a kojima dominiraju široke površine plave boje, crne i bele”, piše Sava Stepanov u monografiji.

Tu kombinaciju boja je preuzela iz folklorne tradicije vojvođanskih Slovaka kojoj, kako pojašnjava Stepanov, i sama pripada te je, po njegovim rečima “ove sklopove čistih bojenih polja smatrala identitetskim, autentično autobiografskim i svojim duboko personalnim tvorevinama”.

Poslednje godine Mire Brtke

Stepanov se u monografiji osvrnuo i na poslednje period Mirinog života, koji se “poklopio sa početkom novog 21. stoleća”.

“Taj završni umetnički crescendo je rezultirao sublimacijom njenih umetničkih stavova sukcesivno ispoljavanih tokom čitavog opusa”, slikovit je Stepanov.

Na kraju, prof. Denegri zaključuje da je “Brtka izgradila višemedijski opus koji iako podeljen po zasebnim disciplinama (kao što su slikarstvo, kolaž, skulptura, objekti, instalacije, moda, igrani i animirani film i politički aktivizam) ujedno je objedinjen u neodvojivu celinu samim time što nastaje kao konačni bilans jedne jedinstvene ličnosti u toku njenog plodnog i uzbudljivog života”.

Foto: Vladimir Miloradović

The post Mira Brtka – uzbudljiv život vanserijske umetnice appeared first on Kulturni kišobran.

Ken Majls je bio automehaničar i izuzetno vešt britanski vozač sportskih automobila. Rođen je 1. novembra 1918. u Saton Koldfildu nedaleko od Birmingema.

Još kao dečak je bio zainteresovan za mehaniku. Nakon neuspelog pokušaja da pobegne u Ameriku, Majls napušta školu sa samo 15 godina i počinje da radi kao pripravnik u Wolseley Motors-u (proizvođač delova za automobile).

Umesto tradicionalnog obrazovanja, Wolseley Motors ga šalje na školovanje u tehničku školu, kako bi proširio svoje znanje o konstrukciji automobila. Majlsove dalje planove je omeo Drugi svetski rat. Narednih sedam godina proveo je u u vojsci popravljajući tenkove. Čin komandanta stekao je 1942, a dve godine kasnije, učestvovao je u sletanju na Normandiju – čuvenom Danu D.

Kraj rata Majlsu omogućava da se vrati svojoj najvećoj ljubavi – trkačkim automobilima. Pokušaji da uđe na britansku trkačku scenu su ga ostavili u besparici.  U Ameriku konačno odlazi početkom pedesetih godina, gde ga čeka posao koji mu je ponudio prijatelj iz Kalifornije.

Već naredne godine, Ken ostvaruje 14 pobeda u trkama Kluba sportskih automobila Amerike. Majls veoma brzo stiče dobru reputaciju izvrsnog vozača, ali i kao veštog mehaničara. 

Njegova strast prema četvorotočkašima je privukla pažnju Kerol Šelbija. Zbog svojih veština, Majls je bio ključni član Šelbijevog tima. A 1964. godine je postao glavni test vozač. Čak ni oštar jezik, po kom je Majls bio poznat, nije sprečio Šelbija da ima puno poverenje u njega.

Zanimljivo je da je Majls tokom test vožnji pravio beleške kako bi doprineo poboljšanju performansa automobila. Mogao je, čini se, u potpunosti da se stopi sa automobilom i oseti ga i na taj način razume šta bi trebalo uraditi da bi automobil bio brži. 

Majlsova „beba“ GT350

Majls je učestvovao u samoj konstrukciji i poboljšanju modela GT350. Nazivao ga je svojom bebom. Ujedno ga je i testirao. Njegov najveći fokus je bio na smanjenju težine.

Na fotografijama trka u kojima je učestvovao za volanom GT350 se može videti kako su sva četiri točka odskakivala od zemlje, pa se činilo kao da automobil leti.

Mustang GT350 ostvaruje svoju prvu pobedu 14. februara 1965. godine u Grin Valiju u Teksasu. Majlsova reputacija najboljeg vozača sportskih autombila tom pobedom je zacementirana.

Ford, Ferari i Majls

Jedno od većih rivalstava u auto industriji je bilo baš između Forda i Ferarija. Naime, sve je počelo kada je Ford pokušao da kupi Ferarija.

U početku se činilo da će se naći sporazum. Pregovori su toliko dugo trajali da su obe strane na kraju bile iscrpljene.

Sve je pošlo po zlu kada je Ford predložio da on finansira i vodi sve oko odeljka Ferarijevih trkačkih automobila. To je razljutilo Enca Ferarija. Odmah je okrenuo leđa Fordu, jer je taj predlog shvatio kao uvredu.

Henri, pak, ništa nije prepuštao slučaju. Počeo je da troši sav novac kako bi nadmašio Ferarija i postao bolji u oblasti trkačkih automobila. Međutim, njemu nije bilo dovoljno samo da nadmaši Enca, već je želeo da se pojavi na čuvenoj Le Man trci i ponizi Ferarija.

Nažalost, Fordova prva trka u Le Manu se nije završila slavno. GT40 se nije pokazao kao pouzdan i nije završio trku zbog problema sa menjačem. Ferari je zauzeo sva tri prva mesta.

A onda se 1965. desio susret Forda, Šelbija i Majlsa.

Ken i Kerol su već imali sjajan uspeh sa GT350. Majlsu je pripala čast da tesitra GT40. Kada je uveliko počeo da se bavi njegovim nedostacima, Ford u poslednjoj sekundi odlučuje da promeni motor. Taj potez je bio loš, Fordov GT40 je pretrpeo još jedan poraz.

Uprkos inatu i želji da uništi Ferarija, Ford nije postigao svoj cilj. Naprotiv, samo je imao troškove.

Šelbijev tim i Majls 1966. godine počinju da rade za Forda, rešeni da sruše Ferarija na velikoj trci.

Fil Remington iz Šelbijevog tima sa Majlsom izvodi GT40 na Willow Springs Raceway u Kaliforniji kako bi ga testirali i videli šta bi mogli da učine da ga poboljšaju.

Trebalo je olakšati automobil, kako bi išao brže, a ujedno i ugraditi bolje kočnice. To su i uradili.

Uz pomoć radnika fabrike Šelbi Amerikan ugradili su znatno lakše točkove koji su prijanjali uz stazu. Time oslobodivši i više konjskih snaga ugradili su i bolje kočnice.

Kako je Le Man trka 24 sata postala deo istorije

24 sata Le Man je najstarija trka sportskih automobila i izdržljivosti na svetu. Održava se još od 1923. godine u blizini gradića Le Man u Francuskoj. Trku organizuje Automobile Club de l’Ouest, a održava se na stazi Circuit de la Sarthe.

Samu stazu čini mešavina zatvorenih javnih puteva i namenskih delova trkačkih staza. Trka se održava u junu. Uprkos velikim vrućinama, kiša se često zadesi kao propratni detalj trke. Trka ima za cilj testiranje izdržljivosti automobila sa što manje zamora materijala i delova.

U toj trci Majls je vodio Fordov tim i obarao sopstvene rekorde na stazi. Trka se odvijala toliko dobro da je Ford poželeo da kroz cilj u foto finišu prođu tri njegova automobila. Zato je izvršni direktor Forda Leo Bibe rekao Šelbiju da Ken Majls mora da uspori tokom trke. Majls nije bio sasvim zadovoljan tom idejom ali je rešio da uradi ono što bi bilo najbolje za njegov tim. Ta odluka ga je koštala pobede koju je odneo Meklaren. Majls je prešao daleko vše krugova ali su pobedu uračunali Meklarenu zbog bolje izdžljivosti njegovog automobila.

Kraj života i početak legende

Ken nije gubio vreme. Ubrzo nakon trke se vratio na stazu da testira još jedan Fordov automobil.

Majls je vozio nizbrdo stazom Riversajda kada se automobil sasvim neočekivano prevrnuo i zapalio. Ken nije preživeo.

Nakon njegove smrti, Šelbi je ostao slomljen. U Majlsu je pronašao prijatelja i nekoga ko je delio istu strast prema trkačkim automobilima kao i on.  Majlsova smrt je doprinela i poboljšanju bezbednosti trkača. Tako je uveden kavez u kabini vozila.

Zahvaljujući Majlsu i njegovom umeću, Ford je i naredne tri godine za redom osvajao Le Man.

Ken je iza sebe ostavio suprugu Moli Majls i sina Pitera, kog je neretko vodio sa sobom na testiranja automobila i trke.

Piše: Zorana Milosavljević

Izvor: Pinterest

The post Ken Majls – legende ne umiru appeared first on Kulturni kišobran.

Rođena je 28. avgusta 1844. godine u Novom Sadu, u porodici tadašnjeg austrijskog poručnika Jovana i Jelisavete Đorđević. Osnovnu školu završila je u Novom Sadu, ali njeni roditelji su smatrali da osnovno obrazovanje nije dovoljno, pa su je ohrabrili da nastavi dalje školovanje u Rusiji. Godine 1861. završila je gimnaziju u Nikolajevsku, a na Univerzitetu u Odesi položila pedagoški državni ispit, nakon čega se vraća u Srbiju.

Upravnica škole sa 19 godina

Sa 19 godina postala je upravnica tek osnovane Više ženske škole u Beogradu i na tom položaju ostaje sve do penzije. Među učenicama Katarine Milovuk bile su mnoge poznate Srpkinje, između ostalih i Draga Ljočić, Draga Mašin, Milka Grgurova, Nadežda Petrović, Maga Magazinović i Stanka Glišić.  

Godine 1865. udala se za Milana Milovuka, profesora istorije i pravnika po struci, osnivača i prvog horovođu Beogradskog pevačkog društva. Nisu imali dece. Posle muževljeve smrti Katarina se potpuno posvetila pedagoškom radu.

Beogradsko žensko društvo

Ona je idejni tvorac i jedna od osnivača Beogradskog ženskog društva 1875. godine, prvog udruženja srpskih žena u Srbiji. Bila je njegova predsednica od 1889. do 1891. godine. Društvo je četiri godine po osnivanju počelo da objavljuje i prvi srpski ženski časopis „Domaćica“, čija je urednica nekoliko godina bila i Katarina.

Iste godine osnivaju se Ženska radenička škola i „Pazar“, gde su se mogli kupovati radovi iz škole i čiji je cilj bio očuvanje zanata poput šivenja i krojenja i osposobljavanje devojaka između 13 i 17 godina za samostalno privređivanje.

Borba za pravo glasa

Katarina Milovuk je inicirala i osnivanje Srpskog narodnog ženskog saveza, koji se borio za pravo glasa koje žene u tom trenutku nisu imale. Bila je jedna od prvih žena koje su se digle protiv okova patrijarhalnog srpskog društva oštro se boreći za prava žena.

Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu ovog  saveza. Bila je prva žena u Srbiji koja je, još davne 1897. godine, tražila da je upišu u birački spisak. Njen zahtev je odbijen na Kasacionom sudu, sa jednim glasom protiv, ali ona nije odustala i 1900. godine šalje zahtev kralju Aleksandru Obrenoviću da dozvoli ženama da glasaju. Ponovo je odbijena.

„Ne znam s kakvim pravom su ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro“, rekla je tada Katarina.

Sa 60 godina dobija poziv iz Soluna da učestvuje u osnivanju Više srpske ženske škole, gde je ostala pune tri godine. Reč je o školi koju su pohađale srpske devojke iz krajeva pod turskom vlašću.

U julu 1913, dva meseca pred smrt, Katarina je bila jedna od govornica na Kongresu Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Budimpešti.

Zalagala se za uvođenje pedagogije i metodike, kao i za izučavanje jezika u školama. Bila je autorka udžbenika koji su korišćeni prilikom izvođenja nastave pedagogije i metodike. Na njeno insistiranje oformljen je školski hor. Prevodila je sa ruskog, francuskog, nemačkog i engleskog jezika.

Umrla je 27. septembra 1913. u 69. godini.

Foto: Wikipedia/Collage

The post Žena ispred svog vremena: Katarina Milovuk – prva žena koja je htela da je upišu u birački spisak appeared first on Kulturni kišobran.

My love for my country is my religion.

Detinjstvo i brak

Marija Aleksandra Viktorija – princeza od Edinburga, rođena oktobra 1875. godine u britanskoj kraljevskoj porodici, kao najstarija kćerka i drugo dete  princa Alfreda, vojvode od Edinburga, i ruske vojvotkinje Marije Aleksandrovne, bila je krštena kao pripadnik Engleske crkve (Anglikanstvo).

Kada je Mariji princ Džordž od Velsa, njen blizak rođak i budući kralj Engleske ponudio brak, njena majka, pravoslavna Ruskinja, ali pronemački orijentisana, odlučno je odbila prosidbu, pozivajući se na neprimereno blisko srodstvo.

Ubrzo nakon toga, Marija je verena za prestolonaslednika Rumunije, Ferdinanda. Brak je sklopljen 10. januara 1893. godine, uz poštovanje i katoličke i anglikanske tradicije. Rani dodiri sa multikulturalnošću i multikonfesionalnošću već su tada oblikovali Marijin svet.

Kraljica Marija kao istaknuti dobrotvor

Ubrzo se prinčevski par našao u kovitlacu ratnih sukoba. U Prvom balkanskom ratu, Rumunija je bila neutralna, ali u strahu od jačanja Bugarske, ušla je u Drugi balkanski rat na strani Grčke, gde je osvojila Silistriju (južnu Dobrudžu), uključujući i grad Balčik, na obali Crnog mora, gde će kasnije Marija izgraditi svoj voljeni letnjikovac.

U toku rata, Marija je kao sestra Crvenog krsta, rizikujući sopstveni život putovala između Rumunije i Bugarske, boreći se protiv epidemije kolere.

Nakon smrti kralja Karola I Rumunskog, princ Ferdinand preuzeo je tron i Marija je faktički postala kraljica Rumunije. Ipak, zbog Prvog svetskog rata koji se u međuvremeno kao crni oblak nadvio nad Evropom, zvanično krunisanje odigralo se tek 1922. godine.

Ni novostečena titula kraljice, kao ni porodična tragedija – smrt najmlađeg sina od tifusa, nisu sprečile Mariju da neumorno nastavi sa humanitarnim radom. U Moldaviji, gde su privremeno izbegli, Marija je obilazila povređene na ratištu, lečila ih u bolnici, dočekivala na voznim stanicama i transportovala do bolnice. Zbog svog altruizma i plemenitosti u narodu je proglašena za „Majku ranjenih„, kao i „Kraljicu vojnika“.

Marija je rodila ukupno šestoro dece, ali je humanitarni rad svoje majke najpredanije nastavila ćerka Marija, poznatija po nadimku „Mignon“.- A nama – kao kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca – supruga Aleksandra I Karađorđevića.

Kraljica Marija kao diplomata i državnik

Doprinos kraljice Marije rumunskom narodu ne počiva „samo“ na humanitarnom radu. Mariju je krasio izuzetno britak um i odlično razumevanje turbulentne političke situacije na međunarodnoj sceni.

Uživala je veliku popularnost među narodom, ali i stvaran državnički uticaj. Određeni istoričari (A. L. Easterman) tvrde da je Ferdinand obavljao samo simbolične kraljevske dužnosti, dok je Marija faktički vladala Rumunijom.

Zahvaljujući svom britanskom poreklu i razgranatoj mreži kontakata, neumorno je lobirala da u slučaju ulaska u rat, Rumunija dobije dobre uslove, te je Ferdinand je 1916. godine potpisao sporazum sa Trojnom Antantom.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, organizovana je mirovna konferencija u Versaju  1919. godine. Cilj Rumunije bio je da povrati svoje teritorije od Austrougarske i Rusije, te da ujedini sva rumunska govorna područja u jednu državu. Ipak, došlo je do sukoba između rumunskog i francuskog premijera, uticaj rumunske delegacije vidno je slabio, što je kulminiralo njenim odlaskom iz Pariza i naknadnom ostavkom rumunskog premijera.

Država se nalazila u  veoma nezavidnoj političkoj situaciji. Rumuniji treba lice, i ja ću biti to lice – na međunarodnu scenu elegantno, ženstveno, ali i neustrašivo – stupila je kraljica Marija. Njen dolazak predstavljao je mnogo više od puke medijske senzacije – strastveno je štitila interese svoje zemlje, odlučno nastavljajući nedovršen posao rumunskog premijera.

Uprkos početnoj nepovoljnoj poziciji, kao i spornom primirju koje je Rumunija prethodno potpisala sa centralnim silama (iako ga kralj nije ratifikovao), Rumunija je uspela da se predstavi kao budući faktor stabilnosti, posebno u strahu saveznika od nadolazeće oktobarske revolucije. Diplomatski uspeh nije izostao, te je konferencija okončana međunarodnim priznanjem svih rumunskih provincija u jedinstvenu Rumuniju, u čiji sastav su tada ušle Transilvanija, Besarabija, kao i deo Bukovine.

Nakon mirovne konferencije, Marija se vratila u Rumuniju, gde je 1922. godine konačno izgrađena pravoslavna katedrala specijalno namenjena ceremoniji krunisanja Ferdinanda i Marije. Priređena je veličanstvena gozba i nezaboravno slavlje za narod, a Marija je i zvanično postala kraljica  Rumunije, i time dodatno učvrstila svoj već istaknuti položaj.

Kraljica Marija kao umetnik

Marija nije bila samo mecena umetnosti – i sama je, kao plodan stvaralac, posedovala kreativan i slobodan duh. Pisala je poeziju, dečje bajke, fikciju… Kako njeni biografi navode – objavila je preko 34 knjige na rumunskom i engleskom jeziku, od kojih je posebno značajna „Priča mog života“.

Tokom privremenog izbeglištva u Moldaviji, Marija je sa svoje tri kćerke nastavila sa humanitarnim ali i umetničkim aktivnostima: objavila je knjigu „Moja zemlja“, a u cilju prikupljanja dobrotvornih priloga za najugroženije.

Takođe, kraljica Marija se bavila i dizajnom. U početku je dizajnirala odeću, kraljevski enterijer i nameštaj, da bi kasnije napredovala i počela da projektuje u potpunosti njene „Kuće iz snova“, kako ih je zvala. Jedna od njenih omiljenih, bila je palata Balčik, na obali Crnog mora.

Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je delom prihoda od prodaje svojih knjiga finansirala izgradnju pomenute palate! Veoma svestrana i talentovana, kraljica se bavila, slikanjem, jahanjem, vajanjem i plesom.

Plemenita, osećajna, skromna i istinski posvećena humanitarnom radu, kraljica je bila poštovana i izuzetno voljena od strane rumunskog naroda.

Kada je Marija prešla u pravoslavnu veru, taj čin označio je vrhunac „romanse“ sa rumunskim narodom koji je usvojio britansku princezu,  romanse u kojoj je ona prihvatila Rumuniju kao svoju zemlju, romanse koju nisu uspele da naruše ni decenije komunističke vladavine koje su obilovale pokušajima da se njene zasluge diskredituju, te da se kraljica Marija prikaže u neprimerenom svetlu.  

Bez mira i u smrti

Nakon što je napustila ovaj svet 18. jula 1938. godine, kraljica Marija  sahranjena je u rumunskom pravoslavnom manastiru Kurtea de Arđeš (Curtea de Argeș), dok je njeno srce, na lični zahtev sahranjeno u Stela Maris kapeli, u okviru voljene Balčik palate.

Međutim, nakon što je Bugarska povratila južnu Dobrudžu, uključujući i Balčik, kraljičino srce prebačeno je u rumunski zamak  Bran. Nažalost, 1968. godine, pripadnici komunističkog režima oskrnavili su kapelu, otvorivši sarkofage. Iako su pokušali da vandalizuju Marijino srce, nisu uspeli – njeno srce već je pripadalo rumunskom narodu.

Nakon nemilog incidenta, srce rumunske kraljice prebačeno je 1971. godine u Nacionalni muzej rumunske istorije, gde nije bilo javno dostupno posetiocima, već je godinama bilo pohranjeno u muzejskom skladištu.

Konačno, novembra 2015. godine, uz intonaciju kraljevske himne i vojnu ceremoniju, srce poslednje rumunske kraljice[1] svečano je prebačeno u karpatski zamak Pelišor (Pelișor Castle), koji ujedno predstavlja i mesto njene smrti. Time je, nakon 77 godina, burno putovanje kraljice Marije koje se nastavilo i nakon njenog života, konačno zaokruženo.

[1] Iako je formalno poslednja kraljica Rumunije bila princeza Helena (od Grčke i Danske), ona je između 1940. i 1947. uživala samo status kraljice majke poslednjeg kralja Mihaja Rumunskog (Michael I of Romania), dok je Marija uživala status poslednje kraljice u svojstvu supruge rumunskog kralja.

Foto: Wikipedia/Collage

The post ŽIVOT (NI)JE BAJKA: Kako je princeza Marija od Edinburga postala poslednja kraljica Rumunije appeared first on Kulturni kišobran.

Prvi singl sa albuma je pesma „Mlečni put“. Ovom pesmom najavljuje album na kojem je najviše balada. Na albumu će se naći i pesme koje je Kovač komponovala za druge izvođače u prethodnih 20 godina, ali u novim aranžmanima.

Sve pesme prati potpuno novi art koncept, audio i video prezentacije. Ovaj album je vrsta muzičke biografije – Aleksandra muzikom dočarava neke od najtežih, ali i najsrećnijih trenutaka svog života.

„Mlečni put“ je takođe i najava za pisanu biografiju Aleksandre Kovač koja se očekuje do kraja 2020. godine.

Foto: Miša Obradović

The post Aleksandra Kovač predstavlja novu pesmu „Mlečni put“ i najavljuje novi album appeared first on Kulturni kišobran.

Rođena je 1949. godine u Severnom Londonu. Još kao srednjoškolka zaposlila se u frizerskom salonu, a od honorara bi kupovala odeću iz obližnjeg popularnog butika. Napustila je školu u 15. godini.

U 16. godini, bila sam zabavno, mršavo malo stvorenje, samo su se trepavice i oči videle na meni. A onda su ljudi odjednom počeli da mi govore kako sam divna. Mislila sam da su poludeli.

– Tvigi

Nije prošlo mnogo vremena, a Tvigi se već našla na naslovnim stranama časopisa Elle i Vog.

Njene adute činio je „kokni akcenat, nedostatak prefinjenosti i taštine, ograničen rečnik i što je bila veoma prijatne prirode“, pisao je krajem 60-ih Vog. Prvi put je kročila na tlo SAD-a 1967. godine okružena fotografima koji su pratili svaki korak tadašnje svetske senzacije krupnih očiju i kratke plave kose. Duge trepavice bile su neizostavne. Njenu popularnost u to vreme pokazuje i činjenica da ju je fotografisao tada proslavljeni Ričard Ejvedon.

Nekada sam se sama šminkala. Imala sam tu lutku koja je imala duge trepavice i na vrhu i pri dnu, te mislim da sam je kopirala kada sam šminkala svoje oči, stavljajući lažne trepavice kako na dnu, tako i na vrhu. Tako da sam sama izmislila ovaj izgled.

– Tvigi

Tvigi je tokom svojih slavnih dana inspirisala i tvorce igračaka, te je napravljena i Barbi lutka sa njenim likom.

Mršava a uz to i androginog izgleda, Tvigi, čije ime u prevodu znači grančica, jedna je od prvih supermodela. Samo pominjanje mini suknje danas asocira na devojku koja je za samo 4 godine provedene na modnoj pisti postala modna ikona.

Verovalo se da će njena karijera biti kratkog veka, a Tvigi je i sama smatrala kako „ne može biti ofinger za odeću čitavog života“, te je počela da gradi karijeru kao pevačica. „Smatram da bi svi trebalo da pevaju – dobro je za vas, čini da dišete duboko, a takođe dobro je za vas i s emotivne strane“, rekla je ona jednom prilikom.

Nakon što je ušla u svet filma, postala je i nagrađivana glumica. Prvi film u kojem se pojavila bio je mjuzikl „Muški prijatelj“ iz 1971. godine za koji je nagrađena sa dva Zlatna globusa. Pojavila se i u filmovima „Braća Bluz“ 1981. i „Madam Suzacka“ 1989. godine. Debitovala je i na Brodveju pojavivši se u komadu „Moj jedan jedini“ 1983. godine. Prvu ulogu u pozorištu imala je 1974. godine u predstavi o Pepeljuzi.

Nakon nekoliko godina braka sa američkim glumcem Majklom Vitlijem, Tvigi ostaje udovica i samohrana majka ćerke Karli. Svog drugog suproga upoznala je 1984, godinu dana nakon smrti supruga. Li Loson usvojio je njenu ćerku nakon venčanja 1988. godine.

Ni godinama nakon silaska sa modne piste, Tvigi nije rekla zbogom modnoj industriji. Pojavila se u ulozi sudije u emisiji „Američki novi top model“. Početkom drugog milenijuma okušala se i kao voditeljka programa „Ovog jutra“. Bila je zaštitno lice Marks i Spensera 2005, a u okviru ove marke je prodavala i svoju liniju odeće.

Piše: Miljana Miletić

Foto: Youtube/Printscreen

The post Sećate li se Tvigi? Bila je modna ikona 60-ih… appeared first on Kulturni kišobran.

Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Važi za jednog od najpoznatijih naučnika i pronalazača svih vremena. Autor je više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega 112 u oblasti elektrotehnike. Njegovi pronalasci kao što su polifazni sistem, obrtno magnetno polje, Teslin transformator i mnogi drugi izumi veoma su značajni kako za fiziku tako i za obavljanje različitih radnih zadataka.

Rođen je 10. jula 1856. godine u ličkom selu Smiljan. Teslin otac Milutin je bio pravoslavni sveštenik, a majka Georgina (Đuka) domaćica. Imao je tri sestre: Angelinu (Jelenu), Milku i Maricu. Stariji brat Dane poginuo je kada mu je bilo 14 godina. Teslina majka je bila veoma talentovana i kreativna žena zbog čega se smatra da je od nje nasledio svoj talenat. „On će biti dete oluje. Ne, biće dete svetlostiˮ, rekla je majka na njegovom rođenju jer je bila oluja kada se rodio.

Tokom školovanja na Višoj tehničkoj školi u Gracu, Tesla je ulagao više truda nego što je bilo potrebno za savladavanje predmeta. Želeo je da uveri oca da nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koja je dobijao u svedočanstvima, njegov otac nije pokazivao zainteresovanost za sinovljeve uspehe. „To je skoro ubilo moju ambiciju. Kasnije, kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta ukoliko ne želi da nastradam od prekomernog radaˮ, pisao je Tesla jednom prilikom.

Godine 1880. otputovao je u Prag sa željom da završi jedan od fakulteta. Međutim, zaposlio se u Budimpešti gde se gradila prva telefonska centrala. Instalacije je vršila evropska filijala američke firme čije se predstavništvo nalazilo u Parizu. Tu je teorijski rešio problem obrtnog magnetnog polja i u mislima je konstruisao svoj indukcioni motor.

U Pariz je prešao 1882. gde je dobio mesto u Edisonovom Kontinentalnom društvu, a onda je poželeo da okuša sreću u „zemlji zlatnih obećanjaˮ kako je nazivao Ameriku. Na preporuku njegovog pretpostavljenog Bečelora, inače Edisonovog prijatelja, dobio je zaposlenje u Edisonovoj kompaniji u Americi. U preporuci je pisalo „Poznajem dva velika čoveka: jedan ste Vi, a drugi je ovaj mladi čovek kojeg Vam preporučujem.ˮ

Tesla je u svojoj autobiografiji napisao da je susret s Edisonom bio značajan događaj u njegovom životu. „Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života proveo sam po bibliotekama, čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih „Principaˮ do romana Pola de Koka i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svoga života. Međutim, ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim. U periodu od nekoliko nedelja, zadobio sam Edisonovo poverenje.ˮ

Ipak, njihova saradnja nije dugo trajala. Već naredne godine Tesla je napustio Edisona. Poznat je sukob između njih dvojice nazvan „Rat strujaˮ. Edison je promovisao jednosmernu struju za prenos električne energije, a Tesla je zagovarao naizmeničnu struju koju je smatrao efikasnijom. Kako bi pokazao da je jednosmerna struja bezbednija od sistema naizmenične struje, Edison je koristio naizmeničnu struju za pogubljenje životinja, uglavnom mačaka i pasa lutalica. Sa istom idejom, zajedno sa svojim zaposlenima, napravio je prvu električnu stolicu za državu Njujork. Ipak, Edisonovu jednosmernu struju zamenila je Teslina naizmenična struja jer je bila jeftinija. Tako je Tesla privukao strane investitore uz čiju pomoć je osnovao svoju kompaniju „Tesla električno osvetljenje i proizvodnjaˮ (Tesla Electric Light & Manufacturing).

Godine 1888. počeo je rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanijaˮ, jedno od najvećih svetskih industrijskih preduzeća koje je podignuto pomoću Teslinih izuma. Vestinghaus je Tesli ponudio 40 000 dolara godišnje da radi isključivo za njega. Tesla je to odbio uz obrazloženje „Čim bih zavisio od nekoga, prestale bi ideje da se rađaju, ovako padaju – kao Nijagara.ˮ

Iscrpan dnevnik koji je vodio tokom 1899. i 1900. godine otkriva mnogo o istraživanjima kojima se bavio. Imao je nameru da iskoristi gornje slojeve zemljine kugle kako bi energiju sa jednog kraja sveta preneo na drugi. Neka svoja otkrića opisao je u eseju „Problem povećanja ljudske energijeˮ koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta. Usledile su godine u kojima je radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Najveće američko odlikovanje u oblasti tehnike „Edisonova medaljaˮ dodeljeno mu je 1917. godine. Dve godine kasnije Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu „Electrical Experimenterˮ.

Poslednjih godina života imao je brojne finansijske probleme. Nekako je opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo 1937, a iste godine je doživeo i saobraćajnu nesreću – udario ga je taksi dok je prelazio ulicu. U poznim godinama svog života retko se pojavljivao u javnosti. Izuzetak je bila poseta kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu 1942. godine.

Umro je od srčanog udara 7. januara 1943. godine u Njujorku. Njegova porodica zalagala se za povratak njegovih dokumenata i ličnih stvari iz Amerike i oni se čuvaju u Beogradu, u muzeju koji je posvećen genijalnom pronalazaču. Muzej Nikole Tesle se nalazi u Krunskoj 51, a osnovan je 1952. godine. U njemu se čuvaju Teslini pronalasci, slike, pisma, urna.

Teslinom liku i delu počast su ukazale i brojne intitucije u Srbiji, te njegovo ime između ostalog nose i Elektrotehnički institut, Elektrotehnička škola i aerodrom u Beogradu, Termoelektrana u Obrenovcu, Univerzitetska biblioteka u Nišu, a  ispred Elektotehničkog fakulteta u Beogradu kao čuvar danonoćno sedi bronzani Tesla.

„Dužnost mi je da  vam priznam da se ne obazirem na počasti, jer sam stvoren da nemam osećaja za slavu, počast i materijalno blago. Jedina mi je želja ostaviti nezaboravne poruke budućim vekovima.ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons

The post Nikola Tesla – čovek koji je izumeo dvadeseti vek appeared first on Kulturni kišobran.

„Prošla sam put od svetice do kurve i nazad opet do svetice, i sve to u jednom životuˮ, rekla je Ingrid nakon burnih godina. Njen život obeležila je uspešna glumačka karijera, potvrđena osvajanjem tri Oskara, ali i brojni skandali iz privatnog života, kao i borba sa opakom bolešću.  

Rođena je 29. avgusta 1915. u Stokholmu, Švedska. Odrastala je bez majke koju je izgubila kada je imala tri godine, a u trinaestoj godini života ostala je i bez oca. Počela je da živi sa tetkom koja je nakon šest meseci umrla, pa je odrasla kod druge tetke i teče zajedno sa njihovo petoro dece. Uprkos njihovom protivljenju Ingrid u svojoj sedamnaestoj godini odlazi u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu, ali nakon godinu dana ga i napušta zbog angažmana u švedskom filmskom studiju. Od svoje 18. godine postaje nezavisna i počinje da radi  i zarađuje snimanjem filmova. Snimila je desetak filmova u Švedskoj i jedan u Nemačkoj, a onda je usledio poziv Dejvida O. Selznika i karta za Holivud. Holivudski producent želeo je englesku verziju njenog švedskog filma „Intermecoˮ  iz 1936. godine i tri godine kasnije film je prikazan na velikom platnu. Film je ostvario veliki uspeh. Njeno samopouzdanje, prirodni izgled s malo šminke, visina, sa svojih metar i 75 svojevremeno je važila za jednu od najviših glumica, znanje pet jezika učinili su je zvezdom. Odlučila je da se preseli u Holivud a kasnije je objasnila zašto. „Srećna sam što sam rođena u Švedskoj, teško sam se školovala, bar je tako bilo u moje vreme. Ali nisam mogla tamo da živim, čak i kada sam bila u dvadesetim. Švedska je suviše daleko od ostatka sveta kada je mentalitet ljudi u pitanju. Tu se osećate ograničeni, kao na ostrvu.ˮ

Godine 1942. u filmu „Kazablankaˮ pored Hamfrija Bogarta zaigrala je ulogu koja joj je obeležila karijeru, ulogu Ilze Lund. I sama je toga bila svesna kada je rekla „Snimila sam mnogo značajnih filmova, ali svi žele da pričaju samo o jednom, naravno o onom sa Bogartom. Poljubila sam ga, ali zapravo ga nikada nisam upoznala. Poljubac je divan trik ljudske prirode da zaustavi govor onda kad reči postanu suvišne.ˮ

Četrdesetih godina zaradila je nominaciju za Oskara za ulogu Marije u adaptaciji Hemingvejevog romana „Za kim zvona zvoneˮ, nominaciju i Oskara za najbolju glumicu u filmu „Plinsko svetloˮ, nominacije za ulogu monahinje u filmu „Zvona Svete Marijeˮ i ulogu Jovanke Orleanke u istoimenom filmu. U svojim filmskim ostvarenjima želeo ju je i Alfred Hičkok, pa je dobila uloge u njegovim filmovima „Začaranaˮ, „Ozloglašenaˮ i „U znaku jarcaˮ. Nastupala je i u pozorištu u predstavama „Liliomˮ, „Anna Christieˮ i „Joan of Lorraineˮ.

Osim uspeha na poslovnom planu, uspeh i sreća pratili su je i u privatnom životu. Sa dvadeset i jednom godinom, 10. jula 1937. godine, udala se za Šveđanina Petera Lindstroma, zubara a kasnije i neurohiruga. Godinu dana kasnije dobili su ćerku Piju.

Bračna idila potrajala je do 1949. Te godine je na snimanju filma „Stromboliˮ upoznala italijanskog reditelja, čijim filmovima se divila, Roberta Roselinija. Samo godinu dana ranije mu je pisala.  „Ako vam treba švedska glumica koja na italijanskom zna samo da kaže „ti amoˮ, spremna sam da dođem i snimim film sa vama.ˮ

Došla je i na snimanju filma zatrudnela s njim. Oboje su bili u braku. Napustila je Holivud, svog muža i ćerku, i preselila se u Italiju. Javnost ju je zbog toga osuđivala, u nekim američkim gradovima njeni filmovi su bili zabranjeni, a osam godina joj je bilo zabranjeno da vidi svoju ćerku Piju.

Ingrid i Robert su se razveli od svojih supružnika, potom venčali i imali troje dece, sina Roberta i bliznakinje Izotu i Izabelu. Uprkos tome što su se izborili sa kritikom javnosti, 1957. godine kada su bliznakinje napunile pet godina, oni su se razveli. „Šveđani i Italijani ne mogu zajednoˮ, pravdala se Ingrid.

Tokom života u Italiji snimila je nekoliko filmova. Javnost je još uvek osuđivala njen privatan život, a američki voditelj je u svojoj emisiji „The Ed Sullivan Showˮ čak upitao publiku treba li joj oprostiti.

Čini se da joj je publika oprostila jer je ostvarila trijumfalan povratak sa filmom „Anastazijaˮ za kojeg osvaja Oskara. Kako još uvek nije bila spremna da se vrati u Holivud, njen prijatelj Keri Grant primio je Oskara u njeno ime.

Publika ju je ponovo cenila pa se u Holivud vratila 1958. godine i nastavila je da glumi u američkim i evropskim filmovima, televizijskim dramama i pozorištu. Treći i poslednji put udala se 1958. godine za švedskog producenta Larsa Šmidta. Rastali su se posle 17 godina.

Trećeg i poslednjeg Oskara osvojila je za sporednu ulogu u filmu „Ubistvo u Orijent Ekspresuˮ. Prilikom preuzimanja nagrade održala je govor koji je završila rečima „Molim te, oprosti mi, Valentina. Nisam htela.ˮ Smatrala je da nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze za ulogu u filmu „Dan za noćˮ.

Svoj poslednji film „Jesenja sonataˮ snimila je u Norveškoj 1978. godine. Ulogu pijanistkinje koja se vraća u Švedsku kako bi posetila svoju zanemarenu ćerku smatraju njenom najboljom ulogom. Za ovu ulogu dobila je sedmu nominaciju za Oskara.

Za života je osim Oskara, tri puta dobila nagradu „Zlatni globusˮ, BAFTA nagradu, EMI, kao i francusko filmsko priznanje „Cezarˮ, počasnu nagradu za životno delo. Posthumno je nagrađena Emijem za najbolju glumicu u mini-seriji „Žena zvana Goldaˮ, o izraelskoj premijerki Goldi Meir.

„Imala sam mnogo trenutaka sreće, ali i mnogo tuge, i uvek sam umela da sačuvam radost i da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala, i bila nezavisna od osamnaeste godine, nisam htela da pravim kompromise ni u ljubavi, ni u profesiji. Sve što mi se događalo doživljavala sam vrlo emotivno, srce mi je bilo jedini putokaz, smatrala sam da sve mogu da izdržim. Pored snage, uvek sam imala i osećaj krivice. Čitavog svog života. Ali, ne žalim za stvarima koje sam uradila, samo za onim koje nisamˮ, rekla je Ingrid Bergman u jednom od svojih poslednjih intervjua.

Iza sebe je ostavila brojne filmove, ali i autobiografsku knjigu „Ingrid Bergman: Moja pričaˮ. Nakon duge borbe sa rakom dojke umrla je na dan svog 67. rođendana, 29. avgusta 1982. godine u Londonu.

Na kraju, od nje se opraštamo onako kako je tražila. Uz stihove „You must remember this, A kiss is still a kiss, A sigh is just a sigh, The fundamental things apply, As time goes by…ˮ

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons

The post Ingrid Bergman – sonata jedne Šveđanke appeared first on Kulturni kišobran.

Duže od veka živela je zvezda zlatne ere filma, Luiza Rajner, prva dobitnica Oskara dve godine za redom – 1936. i 1937. godine

Rođena 1910. u Dizeldorfu u Nemačkoj, Luiza je počela da se bavi glumom sa 16 godina, igrajući u filmovima reditelja Maksa Rajnharta. Majka joj je bila pijanistkinja, a otac, biznismen, nije odobravao njenu odluku da se bavi glumom. „Rekao je: „To je niska i vulgarna profesija“. Izbacili su me iz kuće sa 16,17 godina, pa sam morala da živim na jabukama i jajima!”

Već iskusna i na pozornici i na filmu, Luiza 1935. napušta Austriju i Nemačku, i odlazi u Holivud. Nakon filma „Escapadeˮ, 1936. uspeva da oduševi publiku glumom u MGM-ovom filmu „Veliki Zigfildˮ. Šef MGM-a Mejer protivio se da u film uđe scena u kojoj Ana s osmehom na licu, ujedno lijući suze telefonira bivšem suprugu dok saznaje da će se on ponovo oženiti, smatrajući je sumornom. Međutim, mnogi misle da joj je upravo ova scena donela prvog Oskara u kategoriji za najbolju glumicu 1936. godine.

Druga statua pripala joj je naredne godine za film „Dobra zemljaˮ, u kojem glumi O-Lan, prostu Kineskinju koja živi na farmi. Mejeru se ni ova ideja nije dopala. „Smatrao je užasnim za mladu devojku u 20-im godinama da glumi staru Kineskinju.ˮ

Ova „bečka kapljica”, kako su je nazivali brzo je uvrštena među glumicama poput Grete Garbo i Dženet Gejnor. Međutim, česti su bili i sukobi sa šefom studija Luisom Mejerom koji joj nije dodeljivao onakve uloge kakve je želela. „Ljudi govore o 30-im i 40-im kao o sjajnim vremenima, ali to je bio svet glamur-maca. Ja nikada nisam bila zaista takva. Mejerov moto je bio: „Daj mi devojku dobrog izgleda i napraviću od nje glumicu“ što je za mene bila velika uvreda na račun moje profesije.”

Umesto značajnih žena, poput Marije Kiri, Luiza je dobila ulogu 16-godišnje kokete u filmu „The Toy Wifeˮ. Nakon objavljivanja filma „The Emperor’s Candlesticksˮ, Luiza dobija kritike na račun svoje glume i tehnike. Već 1940-ih Luiza posle filma „Dramatic Schoolˮ napušta Holivud i time završava svoju karijeru. „Bila sam mašina, praktično, oruđe u velikoj fabrici, i nisam mogla ništa da radim, tako da sam otišla. Pobegla sam.ˮ

Bila je udata za dramaturga Kliforda Odetsa, ali brak nije bio dugog veka. Već godinu dana nakon venčanja u jednom intervjuu je izjavila kako je gluma u pozorištu i na filmu ništa u poređenju sa glumom srećno udate žene kod kuće. Jedna od Luizinih najbližih prijateljica, Anais Nin, zapisala je u svom dnevniku kako je jutro nakon venčanja Rajnerova potrčala da skoči svom suprugu u naručje, ali je pala, jer se on samo izmakao u stranu, uplašen od njene težine. „Kada sada razmišljam o tome, shvatam da je to bio simbol našeg celokupnog braka. On nikada nije bio tu kada mi je bio potreban, ili kada sam žudela za bliskošću.ˮ

Luiza se 1945. preudala za britanskog izdavača Roberta Nitela kome je rodila ćerku Frančesku Nitel-Boujer. Brak je trajao do njegove smrti 1989. godine, a Luiza je doživela i rođenje svojih praunuka i pra-praunuka. Kada se vratila u Evropu, studirala je medicinu, ali nije zapostavljala ni glumu. „Mrzela sam Holivud. Zato sam mu i okrenula leđa.”

Nakon Holivuda, glumila je još samo u dva filmska ostvarenja – „Hostages” 1943. i „Kockarˮ 1997. godine. Pojavljivala se u nekim televizijskim serijama, a poslednju ulogu odigrala je 1991. godine u televizijskom filmu „A Dancer”. Iako joj je Federiko Felini ponudio da glumi u čuvenom filmu „Život je lep” , nakon što je od nje traženo da snimi scenu u krevetu sa glumcem Marčelom Mastrojanijem, odbila je. „Uvek sam se osećala krivom što nisam nastavila da radim. Trebalo je da napravim više filmova.”

Godine 1998. i 2003. bila je gost na ceremoniji dodela Oskara sa svojim kolegama, kojima je tom prilikom odata počast povodom osvajanja ove prestižne nagrade. U 100. godini života pojavila se na TCM-ovom festivalu klasičnog filma. Glumica, rođena 1910. godine u Nemačkoj preminula je od upale pluća 2014. godine u svom domu u Londonu.

U intervjuu za magazin Tajms 1987. godine je izjavila kako je shvatila šta je izgubila napustivši Holivud. „Osećam se kao ona pesma od Edit Pjaf. Ona umire i odlazi u raj ali Sveti Petar ne želi da je pusti. Ona kaže „Pogledaj moje ruke”, i on pogleda i kaže „Uđi”. Pogledaće me i reći će mi „Nisi ni počela. Idi nazad”.”

Piše: Miljana Miletić

Foto: Wikimedia Commons

The post Luiza Rajner – oskarovka koja je mrzela Holivud appeared first on Kulturni kišobran.

„Uloga domaćice i majke predstavlja najveći i najteži posao na svetu, ali ako te to ne interesuje, nemoj da se upuštaš u tako nešto. Ja bih bila loša majka i zato nikada nisam želela da imam decuˮ, govorila je Ketrin Hepbern. I baš zbog toga decu nije ni imala. Nije pripadala kalupu porodične žene. Udala se samo jednom, nakon čega je započela 27 godina dugu ljubavnu vezu sa oženjenim muškarcem, glumačkom legendom Spenserom Trejsijem.

Ketrin Hoton Hepbern je rođena 12. maja 1907. godine u Hartfordu, Konektikat. Bila je smelog duha jer je odrasla u porodici liberalnih shvatanja. Njeni roditelji, Tomas i Ketrin, podsticali su svoju decu, dvojicu sinova i tri ćerke, da slobodno razgovaraju o svim temama pa i o seksu. „Mnogi su nas prezirali jer smo o svemu otvoreno razgovarali, ali uživali smo u tomeˮ, rekla je Hepbernova o svojoj porodici. Njen otac, urolog, govorio im je o polnim bolestima, dok je majka, borac za ženska prava, vodila Ketrin na proteste. Ljubav prema filmu iskazivala je svake subote gledajući projekcije u bioskopima, a potom izvodeći predstave za komšije koje je naplaćivala pedeset centi. Svu zaradu slala je Navaho Indijancima.

U aprilu 1921. godine Ketrin je pronašla starijeg brata Toma obešenog na potkrovlju. Postala je depresivna, a mnogo godina kasnije Tomov rođendan slavila je kao svoj. Oblačila se i šišala kao dečak, i tražila da je zovu Džimi.

Školovala se na koledžu Kingsvud-Oksford odakle je, kako se pričalo, izbačena zbog pušenja i kršenja pravila. Potom je upisala glumu na Birn Mor koledžu. Početak njene karijere bio je prilično neuspešan. Započela ju je manjim ulogama u lokalnim pozorištima. Producent Edvin Nof angažovao ju je u svom pozorištu za nekoliko sporednih uloga. Prvu glavnu ulogu imala je u predstavi „Caricaˮ, potom u predstavi „Veliki ribnjakˮ na čiju premijeru je zakasnila, a onda zaboravljala tekst, spoticala se i govorila nerazumljivo. Dobila je otkaz ali je nastavila da radi kao zamena za druge glumice.

Godine 1928. završila je istoriju i filozofiju i debitovala na Brodveju. Iste godine se udaje za kolegu sa fakulteta Ladloua Smita i napušta glumu, ali samo na kratko. Shvativši koliko joj pozorište nedostaje vraća se na njegove daske ulogom u predstavi „Praznikˮ. Međutim, koliko god njena ljubav prema glumi bila velika, nisu joj cvetale ruže. Čak je unajmila privatnog profesora glume, ali joj to nije pomoglo da se dopadne režiserima, dramaturzima, a ni kritičarima i publici. Često je dobijala otkaz, predstave su bile otkazivane zbog slabog interesovanja publike. Nakon audicije za predstavu „Umetnost i gospođa Botlˮ dramaturg je rekao „Izgleda uplašeno, držanje joj je očajno, a nema ni talenta.ˮ Ipak je ulogu dobila jer nijedna glumica nije odgovarala zahtevima dramaturga.

Kada je trebalo da zaigra sa Leslijem Hauardom u predstavi „Životinjsko carstvoˮ, on je zahtevao da joj daju otkaz. To joj je poljuljalo samopouzdanje, ali vrata Holivuda konačno su joj se otvorila ulogom amazonske princeze Antiope u predstavi „Suprug ratniceˮ. Počeli su da je prepoznaju kao mladu glumicu koja je „ušla na pozornicu skočivši preko stepenica, noseći velikog jelena na ramenimaˮ.

Njena prva filmska uloga, za koju je dobila traženi honorar od 1.500 dolara nedeljno, bila je u filmu „A Bill Of Divorcementˮ. Na audiciji za ulogu glumila je segment iz predstave „Praznikˮ. Režiser filma Džorž Kjukor bio je oduševljen „Nikada nikoga nisam video poput tog čudnog stvorenja.ˮ Njegovo oduševljenje delili su i holivudski filmski kritičari.

Prvog Oskara za najbolju glavnu glumicu dobila je 1933. za ulogu u filmu „Ladoležˮ. Ta uloga joj nije bila namenjena, ali je ona molila producenta da joj dodeli lik slavoljubive i ekscentrične mlade glumice Iv Lavlejs.

Filmska karijera Ketrin Hepbern, baš kao i pozorišna, u početku je bila neuspešna. Brojni filmovi u kojima je glumila proglašeni su promašajima, poput „Prznicaˮ, „The Little Ministerˮ, „Break of Heartsˮ, „Silvija Skarletˮ, „Meri od Škotskeˮ, „A Woman Rebelsˮ, „Quality Streetˮ. Uprkos promašajima, 1935. nominovana je za Oskara za najbolju glavnu glumicu u filmu „Alisa Adamsˮ. Ipak, našla se na listi najnepoželjnijih glumaca, tzv. otrova za blagajne. Donekle i sama svesna promašenih filmova, kasnije je priznala da je ceo život na zidu, kao kaznu, držala poster filma „Przniceˮ u kojem je glumila neuku seljančicu Triger Hiks, da je „drži na zemlji, postiđenuˮ.

Za status najnepoželjnije glumice i pad popularnosti odgovorna je i sama Ketrin. Publika je očekivala autograme, ali ona ih nije davala. Novinare je izbegavala, a kada nije onda je u intervjuima bila nepristojna dajući lažne izjave. Kada su je pitali da li je zaista u braku sa Ladlouom, od koga se nakon šest godina razvela 1934, ona je odgovorila da se ne seća. A na pitanje ima li dece odgovorila je „Da, imam ih petoro, dva belca i tri crnca.ˮ Zbog svog ponašanja stekla je nadimak Ketrin od Arogancije.

Popularnost joj se vraća nakon odličnog uspeha predstave „Džejn Erˮ, zbog čega je poželela da se vrati filmu. Sprema toliko željenu ulogu Skarlet O’Hare, ali se producent poslednjeg dana kastinga odlučuje za Vivijen Li.

Nakon dve komedije, dva finansijska promašaja, „Scenska vrataˮ i „Nevolje sa bebomˮ odlučuje da studiju RKO isplati 75.000 dolara kako bi raskinuli ugovor. Studio je to prihvatio, a ona postaje nezavisna glumica.

Na vrh se vratila 1940. predstavom „Filadelfijska pričaˮ u kojoj mlada bogatašica Trejsi Lord ima ljubavne probleme sa bivšim i budućim mužem. Predstava je bila toliko uspešna da joj je filmski studio „Metro-Goldvin-Mejerˮ ponudio ugovor i otkupio prava na film. Ovaj film joj je doneo treću nominaciju za Oskara, a kako je sama izjavila stvorio je novu Ketrin Hepbern. „Ja sam Trejsi Lord udahnula život, a ona mi je vratila moju karijeru.ˮ Magazin Time je napisao „Vrati se Keti, sve je zaboravljeno.ˮ

Dve godine kasnije na snimanju filma „Žena godineˮ upoznaje Spensera Trejsija i započinju svoju romansu koja je trajala narednih 27 godina, sve do kraja njegovog života. On je bio oženjen, ali kao ubeđeni katolik odbijao je da se razvede. Svoju vezu čuvali su u tajnosti, izbegavali novinare, napuštali hotele i filmske studije na zadnje ulaze. Zajedno su snimili devet filmova, među kojima su „Bez ljubaviˮ, „Adamovo rebroˮ, „More traveˮ, „Pet i Majkˮ, a najpoznatiji je film iz 1967. „Pogodi ko dolazi na večeruˮ za koji je dobila drugog Oskara. Posle filma „Dugo putovanje u noćˮ uzela je pet godina pauze da bi se brinula o Trejsiju koji je bio u sve lošijem zdravstvenom stanju. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, nije prisustvovala njegovoj sahrani. Mnogo godina kasnije dok je opisivala njihovu ljubav rekla je da se osećala kao da ju je neko udario maljem po glavi. Pre dve godine najavljeno je da će njihova ljubavna priča dobiti filmsku verziju pod nazivom „Tracy and Hepburnˮ. Ali za sada postoji samo scenario čiji je autor Dejvid Rambo, a režiser i glumci još uvek nisu odabrani.

Najviše je ostala zapamćena po filmu „Afrička kraljicaˮ, prvi film u boji u njenoj karijeri. Snimila ga je u DR Kongu i Ugandi, a nakon snimanja je napisala knjigu „Nastanak Afričke kraljiceˮ ili „Kako sam putovala u Afriku sa Bogijem, Bakol i Hjustonom, i umalo poludelaˮ. Sa snimanja se vratila sa dizenterijom jer je pila vodu sa lokalnih izvora, u inat Bogartu i Hjustonu koji su pili samo viski.

Trećeg Oskara osvojila je ulogom u filmu „Zima jednog lavaˮ 1968. godine, a film „Na zlatnom jezeruˮ iz 1981. doneo joj je četvrtog i poslednjeg Oskara. Svakoj nominaciji, a bilo ih je ukupno dvanaest, radovala se, ali ceremonijama nije prisustvovala. Jedini put kada se pojavila na dodeli Oskara bilo je 1974. kako bi „Počasnu nagradu Irvinga Talbergaˮ dodelila Lorensu Vajngartenu.

Autobiografiju „Me: Stories of My Lifeˮ napisala je 1991. godine. Devedesetih godina se pričalo da boluje od Parkinsonove bolesti, ali je ona to demantovala. „E, sad da opovrgnem glasinu. Nemam Parkinsona. Tresuću glavu sam nasledila od svoje bake. Otkrila sam da prestaje da se trese kada uzmem malo viskija. Problem je u tome što, ako ne pazite te uzmete malo više, sve može da prestane. Ona se samo trese, ali obećavam vam, neće otpasti.ˮ

Poželela je da ispriča još mnogo toga pa je zatražila od Skota Berga da napiše njenu biografiju. Obećao joj je, kako je i tražila, da biografija neće dospeti u javnost pre njene smrti. Početkom 2003. godine pojavili su se simptomi demencije i otkriven je opasan tumor na njenom vratu pa je poslednje dane provodila u porodičnoj kući u Konektikatu.

Umrla je 29. juna iste godine, a tog dana Skot Berg zapisao je poslednju rečenicu njene biografije. Dve nedelje kasnije biografija od 370 strana pod nazivom „Kate Rememberedˮ našla se na policama knjižara.

Uvek je čuvala svoju privatnost, ali je u testamentu zahtevala da se organizuje aukcija na kojoj će prodati sve ono što je sakupila: filmske i pozorišne materijale, bistu Spensera Trejsija koju je sama napravila, ulja na platnu koje je slikala. Godinu dana nakon njene smrti aukcija je organizovana, skupljeno je šest miliona dolara koji su dodeljeni njenim rođacima i bliskim prijateljima kao što je tražila.

Pred kraj života poručila je „Smrt će biti veliko olakšanje. Nema više intervjua.ˮ

Među retkim koje je davala, pogledajte intervju koji je dala Dajani Sojer, kao i onaj iz 1973. godine koji je vodio Dik Kavet.

Piše: Ivana Atanacković

Foto: Wikimedia Commons, Pixabay

The post Ketrin Hepbern – buntovnica i oskarovka appeared first on Kulturni kišobran.