U pitanju je diplomirani glumac sa zavidnom karijerom u pozorištu i na filmu , a sada se polako upoznajemo sa punoćom njegovih talenata. Nedavno smo gledali TV seriju „Vreme zla“,  prema adaptiranoj triologiji Dobrice Ćosića, a godinu dana ranije seriju „Koreni“ prema istoimenom romanu.

Ova televizijska ostvarenja, producirana su na zavidnom nivou, a estetika i vizuelni sadržaj na najbolji mogući način prate kompleksnu i simboličnu radnju, složenost porodičnih odnosa i junaka u Ćosićevom delu.

Zapleti i teme koje duboko zadiru u bit našeg naroda, zatim stradanja i podela bile su ovekovečene u pisanoj reči našeg čuvenog romanopisca, međutim sa ekranizacijom ova dela dobijaju sasvim novi kontekst i značaj za gledaoce i čitaoce.

Na prvi pogled nemoguće je preneti na ekran sagu o Katićima, društvene i ratne okolnosti u kojima su se našli junaci Ćosićevog dela. Međutim, Šušljik nas je svojim istančanim ukusom, preciznim čitanjem i osećajem za oživljavanjem likova ubedio da se može i više od toga. Fotografijom, muzikom, kostimima, odabirom glumaca uvukao nas je u svet književnog dela sa uverljivošću i preciznošću kojoj duboko verujemo.

Pored glumačkog talenta, Šušljik nam se predstavio kao izuzetan poznavalac romana Dobrice Ćosića i kao strpljivi filmski stvaralac koji bira teme van postojećih trendova, on zapravo kreira trend – ekranizuje najvažnija dela srpskog jezika.

Foto: Promo

The post Tribina: Roman na filmu – gost: Goran Šušljik appeared first on Kulturni kišobran.

Đorđe Kukuljica, pozorišni i televizijski glumac kojeg mnogi pamte kao grofa Rajačkog (Senke nad Balkanom) upotrebiće magiju glume, pokreta, šarma i znatiželjne posetioce na trenutak uvući u svet iluzije.

Događaj će se održati u četvrtak, 15. jula u dva termina – od 19.30 i 21.00 h. Prijavljeni neće biti samo posmatrači već i aktivni učesnici u iluziji glume, pokreta i prostora. Iluzije scenskih efekata će donekle biti razotkrivene kroz prostorne iluzije koje se mogu naći u jedinstvenom ambijentu u centru grada. Isti će biti u prilici da oslobode prostor svom talentu i glumiće zajedno sa glumcem u iluziji kadrova nekih od najvećih filmskih ostvarenja.

Zabavno umetnički performans je deo manifestacije Muzeja Iluzija pod nazivom „Leto Iluzija 2.0“ koja obuhvata Potragu za godišnjim odmorom u Muzeju Iluzija kao i Portagu za izgubljenom istorijom u Barutani na Kalemegdanu. Takođe, svaka sreda je vesela sreda, sa popustom na sve karte (do 15. avgusta) .

Zbog ograničenog broja mesta, prijave za „Iluzija u glumi“ su neophodne i mogu se izvršiti putem emaila: info@muzejiluzija.rs ili telefonom 063/ 611 911 sa obaveznom naznakom željenog termina.

Ulaz je besplatan.

Foto: Promo

The post Muzej iluzija: Đorđe Kukuljica vas vodi u svet iluzija appeared first on Kulturni kišobran.

Glumac je bio smešten u bolnicu „Dragiša Mišovič“ pre desetak dana i bio je priključen na respirator.

Velisavljević je prošlog leta napunio 94 godine, i tako postao najstariji aktivni srpski glumac. Za svoji rad dobio je brojna priznanja. Bio je doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Vlasta Velisavljević odigrao je oko 350 uloga u pozorištu, na filmu i u serijama. Sarađivao je sa brojnim pozorišnim i filmskim rediteljima, glumio je u svim beogradskim pozorištima.

Više od 1.600 puta igrao je samo u predstavi „Buba u uhu“.

Foto: Youtube/Printscreen/Televizija srpske dijaspore

The post Preminuo legendarni glumac Vlasta Velisavljević appeared first on Kulturni kišobran.

Tokom festivala Mikelsen će održati masterklas. Publika će moći da ga pogleda online ovde. Inače, program masterklas razgovora festival organizuje u saradnji sa filmskim magazimon „Variety“.

Ko je Mads Mikelsen?

Mads Mikkelsen je rođen 1965. godine u Danskoj, gde si školovao. Svoju profesionalnu karijeru započeo je kao gimnastičar i plesač. Radeći na pozorišnim, televizijskim i filmskim projektima, postao je najveća muška zvezda u Danskoj i Skandinaviji.

Mikelsenov filmski debi je bila glavna uloga u uspešnoj internacionalnoj krimi drami „Diler“ iz 1996. godine.

Mikelsen je 2006. odigrao ulogu glavnog negativca pod imenom Le Chiffre u filmu o Džejmsu Bondu „Casino Royale“. Iste godine, odigrao je glavnu ulogu u filmu „Posle venčanja“ koji je bio nominovan za Oskara.

Nakon toga su se uloge samo nizale, a glumac je posebno poznat po ulozi Hanibala u seriji „Hannibal“ (2013-2015).

Foto: Kenneth Wilardt

The post Mads Mikelsen, poznati danski glumac, dobitnik Počasnog srca Sarajeva appeared first on Kulturni kišobran.

Sa Aleksandrom razgovarala Miljana Miletić.

KK: S obzirom na novonastalu situaciju, glumci i drugi kulturni radnici nisu u mogućnosti da rade. Postoji li alternativa? Kako glumac preživljava ovakve situacije?

AG: Oni koji su „na plati“ uživaju u toliko željenom odmoru. Mi koji nismo, ne znam šta ćemo niti kako ćemo. Sebičan sam i lenj čovek koji sve probleme koji nisu u njegovoj direktnoj nadležnosti prepušta Gospodu. On je do sada uvek bio milostiv i rešavao ih je. Odatle opuštenost.

KK: Priključili ste se akciji čitanja bajku. Kako je došlo do te inicijative i koji je cilj?

AG: Zvao me je Vukašin Ljuština ispred biblioteke „Vlada Aksentijević“ iz Obrenovca i rekao mi za tu akciju u kojoj glumci čitaju priče deci. Pristao sam jer je to lepa i korisna akcija. Mnogi roditelji imaju neki stid kad čitaju, mnogi slabo to rade… Ja to razumem i to je normalno. Kad smo već dokoni, mi koji smo se školovali da lepo govorimo, ne vidim razlog da ne učinimo to za našu decu. Možda se nekima dopadne, možda zavole literaturu, možda je neki mali pisac prvi put čuo „Mačka u čizmama“ baš od mene. To je lepa misao i lepa misija. Jedan čovek mi je rekao da je prva reč koju mu je dete reklo bila „još“, po onoj reklami koju sam radio. To se dešava.

KK: Glumite u „Senkama“, „Južnom vetru“… ovo su veoma popularna ostvarenja u Srbiji. Zbog čega mislite da je to tako?

AG: Iako male po prostoru, značajne su mi uloge Jordana u „Senkama“ i Kapućina u „Južnom vetru“ jer je reč o izuzetnoj gledanosti u oba slučaja. Ta gledanost je učinila da i te moje ulogice budu prilično zapažene i to ne samo u branši već i u narodu. Drago mi je što je tako. A popularnost ta dva projekta nije slučajna. Reč je o produkcijama s kakvim se nisam sretao kod nas. Osnova svega je scenario. Nekad ekipa napravi pitu i od nejestivih stvari, ali to se jako retko događa. Ovo je imalo smisla već pri samom čitanju scenarija. Te maestralno napisane scenarije nadogradile su odlične režije, vrhunska gluma, perfektna muzika, sjajni kostimi, scenografija, neviđena fotografija… itd. Svaki čovek na setu je znao da radi ozbiljnu stvar i ta kolektivna želja nije mogla da iznedri ništa drugo nego film i serije koje će mnogi pamtiti i želeti da gledaju iznova i iznova.

U slučaju „Senki“, posebnu privlačnost ima ta epoha, ta estetika, nešto što kod nas nikada nije snimljeno na tom nivou, zatim prilična doza naše prebogate istorije koju Srbi naročito vole i poštuju, paralele s današnjicom i poruka da se vremena menjaju ali da su ljudi uvek isti.

„Južni vetar“ je doneo ono što smo se godinama pitali gde je. Pravi srpski akcioni film. Prepun emocija, tačnih odnosa, sjajnih i prepoznatljivih karaktera koje je Balkan odlično identifikovao ali i zavoleo. „Južni vetar“ je na najbolji i najprofesionalniji način oslikao tu stranu vremena u kojem živimo. Uveo nas je u svet našeg podzemlja, naše crne hronike, naših muka sa korupcijom, naših sukoba sa ubrzanjem, s mentalitetom, smenom sistema, sa sve pristupačnijim drogama, našom prostitucijom ali i našim porodičnim mukama, našim finansijskim problemima, našim pomodarstvom, itd. Dakle, jedan baš naš film. Kad kažem „naš“, mislim i na ostale Balkance, jer sam video na projekcijama u susednim zemljama da je reakcija identična. Pored sjajnog osećaja i talenta reditelja Miloša Avramovića, nije mala zasluga za tu popularnost ni glavna uloga kolege Miloša Bikovića, koji je današnjoj omladini značajniji uzor nego što je nama bio bilo ko. Mladi ga obožavaju.

KK: Ispričajte nam neku anegdotu sa snimanja „Senki“ ili „Južnog vetra“.

AG: Nekako nemam nijednu anegdotu koja nije kompromitujuća za učesnike. Bolje da ćutim. Bilo je prezabavno svaki dan; ja taj svoj posao mnogo volim kad ga ima.

KK: U kojim ulogama ćemo Vas tek gledati? Da li ste radili na nekom novom projektu?

AG: Za sada čekam premijeru serije „Močvara“ Olega Novkovića i Milene Marković, zatim film „Kelti“ Milice Tomović i nastavak „Južnog vetra“ a možda i „Senki“.  Možda sam nešto i prećutao; ako jesam, to onda nije izvesno.

KK: Imate li neku neostvarenu želju kada je gluma u pitanju?

AG: Imam previše neostvarenih želja. Nisam radio mnogo u pozorištu a tamo je broj opčinjavajućih likova još veći. Imam neki unutrašnji osećaj da bih mogao da dam veliki doprinos tamo ali nisam tip koji se nameće. Ja sam stari tip glumca koji čeka da ga zovu.

Imam i neke ideje koje bih možda ja pokrenuo. Neću ih odati. Ogroman je broj likova koje želim da odigram. I napisanih i nenapisanih, i istorijskih i izmišljenih.

KK: Glumili ste Sirana za decu na KiM. Kako gledate na to iskustvo?

AG: Nekad imam osećaj da me Bog sve vreme osluškuje i ugađa mi. Rekao sam kolegi da mi treba jedna dobra, raskošna dečja predstava, s puno dobre muzike, barokne atmosfere, sa vrhunskim kostimima… i nakon nekoliko dana me zove drug iz studentskih dana, reditelj Nenad Todorović, i nudi mi baš to. Prelepo iskustvo mada i prezahtevno za moju kondiciju. Mislim, probe su bile prezahtevne, sad je lako.

Što se Kosova i Metohije tiče, moram da priznam da nisam ljubitelj obilazaka okupiranih teritorija ali mi je ipak drago kad igram dobru predstavu tamo i time ponudim mogućnost da se neko srpsko dete s Kosmeta zaljubi u pozorište, u igru, ples, muziku, umetnost uopšte.

KK: Šta biste preporučili čitaocima da obavezno pročitaju ili odgledaju dok su u karantinu?

AG: Ne umem da preporučujem jer spadam u izrazito dementne osobe koje ne znaju nijedan naslov, nijedno ime.. a svakako bi ta preporuka zavisila i od pola, starosti, inteligencije, interesovanja, obrazovanja i svakako od toga šta je već pročitano. Ovo je zapravo pitanje sa sedam miliona odgovora. Ako bih preporučivao u odnosu na vreme trajanja ove nevolje, onda je najbolje da svi uzmemo „Rat i mir“.

Foto: Privatna arhiva

The post Aleksandar Gligorić: Ja taj svoj posao mnogo volim kad ga ima appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Prošlo je nešto manje od godinu dana od premijere monodrame “E, moj Todore”. Kakvi su Vam utisci? Kako publika reaguje na Todora?

JR: Nakon 9 meseci i 24-tog izvođenja, i dalje nisam svestan koliko sam uradio i postigao, s obzirom na to da sam, izuzev pisca i prijatelja koji se bavi grafičkim poslovima (plakati, flajeri, fotografije), jedini nosilac celog projekta. Predstavu sam postavljao sam, a sam je i izvodim bez ikakve tehničke podrške. Jedno je sigurno, predstava svuda izaziva pozitivne reakcije i salve smeha. Zanimljivo je to što publika u drugim delovima zemlje drugačije reaguje. Publika drugačije reaguje u Beogradu ili Novom Sadu u odnosu na Užice, na primer. U Aleksincu sam dobio aplauz na mestima na kojima se to ranije nigde nije desilo. Na kraju, važno je samo to da taj izmišljeni šumadijski seljak Todor uspeva da dopre do publike svojim obično neobičnim pričama.

KK: „E, moj Todore“ prva je monodrama koju ste radili.

JR: Imao sam veliku sreću pri odabiru teksta za komičnu monodramu „E, moj Todore“. Predstava je nastala po romanu Bojana Ljubenovića „Srbijo, Bog ti pomog’o“ u kojoj ima oko 85 priča u obliku dnevničkih zabeleški. U sat i 10-ak minuta  predstave stane tek 10, 11 priča. Ali kako mi je pisac ustupio autorska prava na čitavu knjigu imam mogućnost da sam pravim izbor priča za predstavu. Da ih ubacujem i izbacujem po potrebi, a samim tim činim da predstava uvek bude zanimljiva i drugačija, kako publici tako i meni.

KK: Pojavljujete se i u seriji „Žigosani u reketu“. Koliko se razlikuje rad na seriji u odnosu na pozorište?

JR: Iako nemam puno iskustva pred kamerom, čini mi se da je razlika u radu pred kamerom i na sceni, u glumačkom smislu, sve veća. Na sceni se još uvek „uslovno rečeno“ poštuje tradicija i glumac ima prostora da se razigra i da se prikaže u najboljem svetlu, da uvek bude isti ili različit, po potrebi, u svakom novom živom izvođenju pred publikom. Glumci pred kamerom, pak, nemaju vremena kao nekad da vrate snimak i provere kako izgleda to što su uradili. Vreme na setu košta, i mora se verovati na reč reditelju i producentu da je nešto dobro ili nije. Ali, činjenica je da mladim glumcima treba mnogo prostora u hiperprodukciji da bi dokazali šta znaju i umeju. Ukoliko je glumac tačno izgovorio tekst a kamera pravilno usnimila sve što reditelj zahteva, kadar je „kupljen“. Idemo dalje! Ne znam kako je bilo ranije, ali čini mi se da danas snimajući dani protiču neuporedivo brže i da se za jedan snimajući dan nekad snimi i po tri puta više scena nego ranije. Naravno, to nam omogućava današnja tehnologija.

KK: Spremate li neki novi projekat?

JR: „Todor“ je još uvek na početku tako da ne žurim sa novim pozorišnim projektima, osim ako ne usledi poziv koji se ne odbija. A što se tiče televizije, publika će uskoro imati priliku da me vidi u serijama „Južni vetar“, „Urgentni centar“ i „Realna priča“.

KK: U kom filmu (ili seriji) biste voleli da ste imali priliku da igrate?

JR:  Još uvek postoji mogućnost da se pojavim u nekoj od narednih sezona u serijama kao što su „Senke nad Balkanom“ i „Ubice moga oca“. Sa druge strane, jako mi je žao što nisam imao priliku da se pojavim u serijalu filmova „Montevideo“ i seriji „Vratiće se rode“.

KK:  Šta Vas je motivisalo da počnete da se bavite glumom?

JR:  Moji motivi da se bavim glumom nisi bili umetnost, slava ili novac. Kome su to motivi mislim da je na pogrešnom putu. Već sam o glumi razmišljao kao o poslu kojim bih mogao da se bavim do penzije. Dakle, akcenat je na reči posao. Nikad sebe nisam video u fabrici, za kompjuterom ili u kancelariji, a posebno ne na poslu koji zahteva dres kod. Gluma je posao koji pruža slobodu počev od radnog vremena pa do krajnjeg produkta. Smatram da se glumom danas ne može baviti neko ko nema u sebi određenu, pa čak i veliku, dozu fanatizma.

KK: Koje delo svaki glumac mora da pročita?

JR:  Svaki glumac ili svako ko želi da se bavi glumom mora da pročita „Sistem“ K. S. Stanislavskog. Mislim da se još uvek nije pojavio udžbenik koji bi zamenio „Sistem“ na mestu glumačkog „bukvara“.

KK:  Koji domaći film smatrate da svako mora da pogleda?

JR:  Ne bih da nabrajam klasike koji su „obavezna lektira“, ali ću iskoristi priliku da svima preporučim film (i mini seriju) Gorana Markovića „Delirijum tremens“. Preporuka se najpre odnosi na kolege glumce, zatim na članove porodice, uže i šire familije glumaca, a onda naravno i na sve one koji nemaju glumce u familiji. Svaki komentar je suvišan. Pogledajte film.

Foto: Mladen Božić

The post Janko Radišić: Glumom se danas ne može baviti neko ko u sebi nema određenu dozu fanatizma appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Jednom prilikom ste rekli da su svi glumci iz ekipe kao podlogu za svoj lik uzimali ono što su proživeli ili videli u školi ili u kraju. Na koji način bi se po vašem mišljenju mogao rešiti problem destruktivnog ponašanja kod omladine, koji je čest među današnjom omladinom?

LZ: Čini mi se da čitav sistem više mari za birokratiju nego za odnos sa mladima. Verujem u lični pristup pojedincu, a ne u kategorizaciju sa sistemom pravila.  

KK: Koliko lik koji tumačite u filmu “Posledice” ima sličnosti sa Vama?

LZ: Luka se prvenstveno boji, i mislim da za takav strah svi znamo. Ne bojimo se Luka i ja istih stvari, ali svakako znam kakav je taj osećaj. Oportunizam i strah, na primer, dve su najjače karakteristike mog karaktera, ali se manifestuju drugačije i više nego u mom privatnom životu.

KK: Sigurno je bilo i anegdota koje i danas prepričavate. Koja vam je ostala u pamćenju?

LZ:  Poslednjeg dana snimanja filma tonac mi je skinuo mikrofon, nije mi bilo jasno zašto. Nastavio sam da se pripremam za scenu. Bio sam u baš u ušao u ulogu kada je Matej prestao da govori. Pomislilo sam da se zbunio i krenuo sam da improvizujem. Odjednom mi je na glavu pao litar ledene vode. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim sta se desilo.

KK: Film je bio zapažen u Sloveniji, a sada ga promovišete i u Srbiji. Koji je utisak na Vas ostavio Beograd? 

LZ: Beograd je super, kao mala Moskva.  Kod nas se ne živi 24/7.  Ovo mi je bila moja druga poseta Beogradu i sigurno ću doći ponovo. Verovatno kada izađe diplomski film Katje Laitgeb iz SAE instiuta u Beogradu.

KK: Pored filma, glumite i u predstavi „O čemu govorim kada govorim o ljubavi“, koja je zanimljive prirode. Zbog čega je drugačija od ostalih?

LZ: Ova predstava, u režiji Maše Pelko, svojevrsni je omnibus kratkih priča Rejmonda Karvera. Svi imamo 5, 6 uloga, od  ljubavnika  do introvertnog sina dementne majke, mehaničara, ribara, tako da ima svega. Volim tu predstavu.

KK: Šta je presudilo da gluma bude Vaš životni poziv?

LZ: Zapravo ne znam. To je kao da govorim o tome zašto sam se zaljubio. Ne osećam nikakvu misiju, samo volim da igram. Zanimaju me odnosi i zastupanje ili zagovaranje različitih ljudi koji žive u svetu i ne znaju kako da artikulišu svoje strahove, ograničenja i probleme. 

KK: S obzirom na ste još uvek na studijama glume, koliko Vam angažovanje na televiziji i pozorištu pomaže?

LZ: Rad na televiziji i u pozorištu izvan akademije je svakako od pomoći. Recimo na televiziji sam naučio šta znači široki plan, šta znači ponavljanje scena, a u pozorištu šta znači predstava,  igra se više nego na akademiji. Na sve što radim gledam kao na priliku da učim od budućih kolega.

KK: U kojoj ulozi biste voleli da se nađete u nekom od svojih narednih projekata?

LZ: Jednog dana bih voleo da igram Šekspirovog Ričarda III. Ali ne prebrzo, treba mi više baze za nešto tako veliko. 

KK: Imate li idola? 

LZ: Naravno, od starijih glumaca, recimo Niklson, Šerbedžija, Rac Polič, Miki Manojlovic. Od mladih glumaca recimo Hardi i Gosling.

KK: Kako vidite sebe za nekoliko godina?

LZ: Nadam se da nikada neću izgubiti volju za glumu i uloge, da neću ostati bez inspiracije i mašte i da ću biti okružen ljudima koje volim. 

Intervjuisala: Ksenija Stojiljković

Foto: Privatna arhiva

The post Lovro Zafred: Zašto gluma? To je kao da me pitate zašto sam se zaljubio appeared first on Kulturni kišobran.