U susret tvom koncertu gde prvi put predstavljaš i svoju pesmu Zagrljaj, čiji zagrljaj ti smiruje prste pred nastup? Jer, ipak, sviraš instrument koji zahteva preciznost, a istovremeno i pevaš?

Pred nastupe, još odmalena, volim da se osamim. Pola sata pre izlaska na scenu izuzetno mi je važno da zapravo osetim potpunu izolovanost od materijalnog sveta, kako bi po izlasku na scenu, svaki moj ton mogao da biva zagrljaj upućen celokupnom čovečanstvu i svemu živom i neživom na ovom svetu.

Setna nežnost u interpretaciji

Govorila si već šta je bila inspiracija za pesmu – „drznula si se da ispričaš svoju priču“. Prenela si kako izgleda tvoja utopija kada si sa harfom. Zagrljaj smo dobili – da li je ta pesma uvertira u zvuk koji možemo očekivati i u drugim numerama koje si napisala i koje izvodiš u Velikoj sali Doma omladine 17. aprila?

Želim da verujem da sam uvek spremna da ekperimentišem sa zvukovima i da nemam potrebu da harfu (i mene sa njom) svrstavam ni u kakve “fioke” ili određene žanrove, već da imamo slobodu da pratimo zvuk nas dve zajedno i da verujemo da će nas uvek odvesti baš tamo gde želimo da budemo. Ali ono što jeste primetno u pesmama koje sam do sada pisala, koja god da se tema obrađuje i koji god da je karakter pesme, ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji.

Za Rapsodiju još nije vreme

Ti si Harp Lady, ali, postoji li neka kompozicija koja ti zadaje muke? I koji žanr, sem klasike, baš voliš da sviraš?

Postoji jedna kompozicija koju nikada nisam svirala a na spisku mi je najomiljenijih kompozicija. Ne spada u kategoriju najtežih dela za harfu kao solo instrument. Jednom godišnje stavim note na pult i kažem “Pa Sofija mislim da je sad stvarno krajnje vreme da naučiš Rapsodiju”, nakon dva dana neki glasić u meni kaže “Ne Sofija još uvek nije vreme” i tako već 15 godina, bez obzira što sam svirala mnogo komplikovanija dela od te Grnađanijeve Rapsodije.

Što se tiče drugih žanrova – od svega me je najviše privlačila slobodna improvizacija i u toku studija vrlo sam se posvećeno bavila istraživanjem mogućnosti kada je improv u pitanju. Lepa je stvar kada stvaraš muziku u trenutku koji u sledećem nestaje i nikada se neće ponoviti, a menja te večno.

Sviranje za ljudsku dušu

Nastupaš od tinejdžerskih dana, ređale su se i nagrade. Svirala si, ne samo u Srbiji, već i kao prva harfa u Boston Symphony Hall-u u tom američkom gradu. Postoji li scena na koju bi željno želela da staneš, a nisi još uvek imala prilike? Da li je to Dom omladine, ili maštaš o nečemu u inostranstvu?

Kolarac će uvek biti najvažnija sala za svakog muzičara koji je ikada imao prilike da, kao solista stane na tu scenu. Ja generalno jesam velika sanjalica, ali scene nikada nisu bile fokus mojih snova. Konekcija sa publikom, mogućnost da dodirneš dušu drugog čoveka, je najviši nivo katarze za jedno ljudsko biće, ali se ono ne vezuje za binu. Ono se može desiti i spontano u parku dok prenosiš harfu i prolaznik te zamoli da čuje nešto na njoj. Sale (pogotovo izuzetno akustične) su druga po redu najdivnija stvar za muzičara, ali ljudska duša će uvek ostati prva, bilo da ima vip karte za najlepšu salu na svetu ili da sedi pored mora na Bokokotorskoj ponti, dok ja sviram moru i vetru.

Foto: Jana Gavrilović

The post Harp Lady: Ima neke setne nežnosti u harfinoj i mojoj interpretaciji appeared first on Kulturni kišobran.

Probali smo da otkrijemo još delić Ive, čiju smo pesmu slušali u finalu takmičenja Pesma za Evroviziju 28. februara. Za Kulturni kišobran, mlada umetnica govorila je o takmičenju i o tome kako u budućnosti vidi svoju karijeru.

Pesma „Otkrivam sebe“ deluje veoma intimno i introspektivno. Koliko je bilo izazovno da se tako lična emocija prenese u format televizijskog takmičenja?

„Zapravo, nije toliko teško preneti emociju kada znate priču koju pričate. Tekst je prolazio kroz razne faze – a ova koju vi slušate danas je najprostija pa i samim tim najličnija i najbolja verzija.“

Za nastupe se, kako kaže, ne priprema samo pevački, već ulazi u celokupan kontekst onoga što peva. Šta Ivi pomaže da se potpuno bude prisutna u pesmi?

„Kada nastupam, trudim se da uđem u ulogu i dam svoj maksimum. Svi smo često preopterećeni i iako jesmo fizički – psihički nismo prisutni. Često sam bila u takvim situacijama, tako da se trudim da u tih tri minuta osetim i pesmu oživim onako kako dolikuje.“

Šta ste novo otkrili o sebi tokom celokupnog procesa oko takmičenja?

„Otkrila sam sebe kao ličnost, a samim tim i zavolela sve što ljudi vole odnosno ne vole kod mene. Otkrila sam snagu, kao što i u pesmi govorim, koju svako od nas ima ali i treba da nosi ako želi da se bavi ovim poslom.“

Kao nekom ko je od detinjstva na sceni, koliko to pomaže kod samopouzdanja pri nastupanju i treme uopšte?

„Smatram da treme uvek ima. Naravno da imam iskustva jer sam na ‘dečijoj ‘sceni bila aktivna od malih nogu, ali ovo je bio veliki zalogaj a i prvi izazov koji mi je mnogo doneo i naučio me kako showbizz ustvari izgleda.“

Da li to znači da su u planu još neki izazovi, kao na primer kantautorstvo?

„Naravno! Jako bih to volela. Moja prva ljubav je pevanje, ali volela bih da učestvujem u stvaranju svojih ili tuđih pesama i da kroz njih razvijam svoju kreativnost i autentičnost kao tekstopisac.“

I na kraju, na pitanje u kom se muzičkom pravcu najviše pronalazi, a u kojim bi volela da se oproba, Iva kaže:

„Pravac koji me privlači je pop, iako sam školovani džez pevač. Volim noviju muziku koja spaja džez sa modernijim zvukom, ali se ne zna!“

The post Intervju s Ivom Grujin: Otkrila sam svoju snagu appeared first on Kulturni kišobran.

Ta pesma je za Anu Mašulović bila Zavoli me. Nastupom na sceni Pesme za Evroviziju uspela je da nas vrati svojim glasom tamo gde je sve počelo. Kada su Elitni odredi još uvek postojali, a Nekad niko neprestano pevušili od reči do reči… (naravno, zbog Ane).

Različite muzičke etape u karijeri Ane Mašulović oblikovale su njen izraz, od hip-hop početaka sa Elitnim odredima, preko rada u Ministarkama, pa sve do solo karijere koja ju je dovela i u takmičenje za predstavnika Srbije na Evroviziji u Beču. Međutim, ona danas svoj identitet ne gradi iznova. On je, kako kaže u intervjuu za Kulturni kišobran, oduvek bio tu, samo je sazrevao.

„Muzikom se bavim od malih nogu, a jedan od prvih ozbiljnijih koraka bio je sa grupom Elitni odredi, kada je nastala i moja prva pesma ‘Nekad niko’. Sve faze kroz koje sam prošla su me oblikovale, ali suština je ostala ista – emocija i iskrenost.“

Od Nekad niko do Zavoli me

Put priprema za nastup na Pesmi za Evroviziju bio je pomalo trnovit (borila se sa virusom), ali je ipak stigla do zvezda, kako kaže latinska poslovica.

„Iskreno, nije bilo jednostavno. Borila sam se sa virusom i problemima sa glasnicama gotovo do polufinala, uz terapije i neizvesnost. Bilo je i organizacionih izazova na koje nisam mogla da utičem. U jednom trenutku delovalo je da ništa ne ide po planu. Ali verujem da se stvari na kraju slože kako treba. Sve je stiglo na svoje mesto i čini mi se da se na sceni to nije videlo, što je bilo najvažnije.“

Dodaje da je tokom priprema dobila savet da uživa u celom procesu. „Što zaista i radim“, dodaje.

Uspela je da se plasira u finale takmičenje, koje se održava 28. februara.

Pesma Zavoli me, sa kojom se predstavlja, kako kaže, ima snažnu emotivu poruku koju je želela da prenese.

„Da nije slabost voleti snažno. Nije slabost priznati emociju, čak i kada druga strana to ne prepozna. Emocija je snaga. Kada je oslobodite, vi postajete slobodni. A slobodan čovek je nepobediv.“

A kako je nastala pesma?

„Dušan Alagić i ja se poznajemo dugo i postoji međusobno razumevanje. On poznaje moj senzibilitet, zna šta mogu da iznesem i kakvu energiju nosim. Pesma je nastala iz razgovora o tome kako bi bilo dobro napraviti nešto emotivno duboko, ali istovremeno i snažno – takoreći balans.“

I njene ranije pesme su obilovale emocijama. Na pitanje koliko se od početka svog plivanja u muzičkim vodama promenila, Ana kaže:

„Svaka faza u životu donosi sazrevanje. Muzički ukus se menja, kao i čovek. Danas sam sigurnija, mirnija i svesnija sebe, ali imam još veću strast nego na početku bavljenja muzikom.“

Nastup na ovom takmičenju tek je deo njenog puta u muzici. Kako taj put za nju izgleda?

„Vidim sebe kao umetnika koji istražuje. Ne želim da budem vezana za jedan žanr ili jedan zvuk. Muzika je prostor slobode, a ja želim da je koristim bez ograničenja.“

Foto: Katarina Stevanović

The post Intervju sa Anom Mašulović: Muzika je prostor slobode appeared first on Kulturni kišobran.

Finale im, pak, nije izmaklo, ali odlazak u Švajcarsku jeste. Činilo se da Srbija (ni publika ni stručni žiri) nije bila dovoljno spremna da kao svog predstavnika na Eurosongu pošalje grupu koja ima dreg nastup.

Godinu dana kasnije, sada sa Ivanom Krunić u timu na sceni, Harem Girls je ponovo u trci da predstavlja zemlju na jednom od najpopularnijih pevačkih takmičenja, slobodno ćemo reći, na celom svetu.

Pet Harem devojaka i Ivana izvode pesmu Bom Bom, i to rade onako kako i pesma, koja je u dens stilu, i nalaže: energično. Videli smo sve što je i najavljeno: performans, glumu, koreografiju, kostime, i najvažnije – energiju.

Za njih pet (govorimo u ženskom rodu, jer iako su to muškarci, na sceni su ipak one), ulazak u finale na Pesmi za Evroviziju 2026 nije samo takmičarski trenutak. To je i mali test zrelosti domaće publike: Koliko je publika spremna da prihvati dreg kao vrstu umetnosti, i da umetnost gleda bar tako, kao umetnost, a ne kao etiketu?

U razgovoru za Kulturni kišobran, grupa Harem Girls kaže da bi im odlazak na Evroviziju bio ostvarenje životnog sna. Ali i bez toga, finale im već jeste potvrda da publika prepoznaje njihov trud i rad.

Priprema nastupa: Slatke muke

Tri minuta nastupa iz fotelje može delovati lako. U stvarnosti, kako kažu, iza njih stoje meseci i meseci pripreme i ali i godine iskustva.

„Mnogo je vremena potrebno da se nastup osmisli, a kroz pripremu morate biti spremni da se prilagođavate novonastalim situacijama – ali to su slatke muke.“

Kako kažu, u dregu ima svega – i performansa, kostima, produkcije, ali i čiste glume.

„Neko voli da napravi sjajan performans, a opet s druge strane imate one koji vole da stanu na scenu i glume neki potpuno svoj zamišljeni lik. Definitivno umetnost bez granica.“

Poruka pesme „Bom Bom“

Na prošlogodišnjem takmičenju nastupali su sa Nastasjom i pesmom „Aladin“, međutim to ove godine nije slučaj.

„Pitali smo je i ove godine da li bi išla sa nama, ali je imala druge planove. Podrška nam je i mi nju podržavamo u njenoj karijeri. Pretalentovana je i želimo joj mnogo uspeha.“

Pesma „Bom Bom“ koju Harem Girls izvode sa Ivanom Krunić je brzog ritma, i govori o jakoj ženskoj figuri.

„Cilj pesme je da se igra, igra i samo igra. Pesma je energična i treba da podstakne na zabavu i dobro raspoloženje. Vatrenu energiju želimo da prenesemo i nadamo se da ćemo uspeti.“

Odluka za saradnju sa Ivanom, objašnjavaju, doneta je jednoglasno.

„Kad je nastala pesma Bom Bom, bila nam je potrebna pevačica vatrene energije i negde smo svi zajedno došli to toga da je najidealnije rešenje da to bude Ivana Krunić. Devojka sjajnog glasa, prelepog stasa i neverovatne energije. Doprinela je da izgledamo još jače i sigurnije uz nju.“

Dreg kao univerzalni jezik

Iako se dreg često etiketira, Harem Girls podsećaju da je reč o širokom umetničkom izrazu koji obuhvata sve, od komedije i stand up-a, do ozbiljnih pozorišnih formi, koji, kako primećuju, sve više privlači i heteroseksualne muškarce.

Ipak, priznaju da društvo još uvek ima uzak pogled na pojam muškosti i identiteta.

„Deluje manje nego pre, što raduje. Međutim, ima još mnogo prostora za napredak.“

Na pitanje kako ljudima koji nikada nisu gledali dreg šta taj vid umetnosti predstavlja zapravo, kažu:

„Najbolje je pokazati neki nastup i onda ostaviti toj osobi prostor i vreme da o tome kreira mišljenje. Ne treba nametati, mi to nikad nismo i nećemo raditi. Mislim da je ljudima lakše da percipiraju šta je dreg kad vide gotov proizvod, odnosno celokupan performans. Bolje se reaguje na dela, nego na reči.

A kako reaguju na negativne komentare i na kritike?

„Prezabavni su, mnoge preskočimo ako su zlonamerni, ali one konstruktivne uzimamo u obzir. Slušamo publiku, jer oni su ti kojima pesma i mi treba da se dopadnemo, ali opet s druge strane apsolutno verujemo u nas, pesmu i nastup. Stojimo iza toga, pa kako bude, biće!“

„Mi smo dreg na sceni“

Harem Girls kažu da kod njih postoji jasna granica između scene i privatnog života.

„Kao svakodnevne ličnosti mi smo obični muškarci koji žive potpuno normalne živote… dok na sceni glumimo ženske likove zbog zabave i performansa. Scenski identitet je tu samo zbog nastupa i stvaranje nečeg što nam ta uloga dozvoljava, kao što je na primer mogućnost da se takmičimo na PZE.“

Kako kažu, njihov svakodnevni život nije ni nalik onome što se vidi na sceni, već ustajanje za posao, druženje sa prijateljima uz društvene igre, sport…

„Jer mi smo dreg na sceni, tu glumimo i zabavljamo ljude, van scene mi smo obični muškarci.“

Dreg je za njih pozorište, maska koja im dozvoljava da istraže nove likove, pokrete i emocije. Publika koja ih podržava, ističu, to „izuzetno razume „.

„To nam je najvažnije. Onaj ko ne ume da napravi tu distinkciju, nije u sferi našeg interesovanja.„

Podrška najbližih kao podstrek

Podrška porodice, partnera i prijatelja za njih je „neprocenjiva“.

„Neprocenjivo je imati podršku i ljubav od svojih najbližih. Mi to imamo i cenimo, a ponosni smo na sve njih koji su uz nas. Naše porodice, prijatelji i partneri su nam apsolutno najveća snaga i podrška. Možda pritisak neinformisanog društva nekad može biti jak, ali ne može biti jači od prave ljubavi.“

U maloj zajednici u kojoj funkcionišu kao tim, međusobna podrška im je, dodaju, oslonac kada počnu da sumnjaju u sebe.

„Dešavale su se situacije gde smo se preispitivali, ali očigledno smo čvrsto verovali u sve nas čim nismo odustali. Usponi i padovi su normalnost u svakom poslu, pa i u dregu, samo što smo ovde grupa, mala zajednica u kojoj smo velika podrška jedni drugima.“

Šta ostaje posle PZE?

Bez obzira na ishod takmičenja, Harem Girls žele da ih publika zapamti po jednom:

„Voleli bismo da damo naš maksimum i da to publika prepozna, bez obzira na rezultat. Želimo da svi vide da ono što radimo volimo i da uživamo u tome.“

Naslovna fotografija: Katarina Stevanović

The post Intervju sa Harem Girls: Dreg kao umetnost appeared first on Kulturni kišobran.

„Ovaj put nije za svakoga“, kaže u intervjuu za Kulturni kišobran interdisciplinarna umetnica Dea Džanković, kada govori o izazovima umetničke scene u Srbiji. Međutim, nastavlja da se bori sa tim talasima.

Nedavno je objavila novu pesmu „Jane“, čiji ćete refren, gotovo sigurno, pevušiti danima. Pesma je njen povratak u svet muzike, što je svakako bio povod, ali i prilika da malo bolje upoznamo Dein kreativni um.

‘Jane je bila i ostala idol u pop kulturi’

KK: „Ja znam da Jane Birkin nikad nije plakala, možda ispred ali nikad iza kamera“ . Ovako pevaš u novoj pesmi Jane. Zašto je dobro što Jane ne plače?

Dea: Ne mislim da je „dobro“ što Jane nikad ne plače, to je stilska slika sa jasnom namerom. Ideja je da Jane Birkin predstavlja arhetip savršenstva, gde postizanje tog idealizovanog imidža označava ostvarenje vizije sreće. U toj viziji nema prostora za negativne ili upitne emocije, poput plakanja – sve ono što nam marketing i društvo prodaju kao „potrebno“ zapravo je iluzorno.

.

.

KK: Koju emociju si želela da preneseš ovom pesmom i šta ona za tebe lično znači?

Dea: Za mene pesma je ogoljavanje ideje koja se nameće ženama. Jane Birkin je bila idol u svoje vreme i i dalje opstaje u pop kulturi, posebno kao proto „it girl“ koja je relevantna i danas. Njena slika pokazuje napetost između devojaštva i žene – majka koja ostaje devojčica, savršeno seksualna i zavodljiva, lutka koja nikada ne odrasta. To je ideal koji je nemoguće dostići, a pesma istražuje tu borbu sa neostvarivim očekivanjima i moja lična iskustva u suočavanju sa društvenim nametima. Ne toliko sam ciljala na emociju koliko na iskrenu izložbu svoje realnosti.  

KK: Koliko se Jane razlikuje od muzike koju si ranije stvarala, i šta je zapravo inspirisalo tvoj povratak muzici nakon pauze?

Dea: Jane je samosvesnija u odnosu na moje prethodne pesme. Rad sa Fantazma studijom omogućio mi je sinergiju koja mi ranije nije bila dostupna u tolikoj meri sa muzičkim saradnicima. Pauza sa muzičkim stvaralaštvom nije bila planirana, industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake i nezavisnu scenu, a moj rad u drugim umetničkim disciplinama i poslovima je donekle odvlačio fokus. 

KK: Kada govorimo o Jane, ali i o ženskim temama koje često istražuješ, koliko je, po tvom mišljenju, lako ili teško biti žena danas? Može li žena biti „sve“?

Dea: Biti žena danas je veoma zahtevno, ali kada nije bilo tako? Zahtevi društva, normativne slike i stalna očekivanja često su nerealni i neljudski – očekuje se da u isto vreme budemo savršene, produktivne, emocionalno stabilne, privlačne, a da pritom ne pokažemo nijednu „negativnu“ emociju. Takvi nameti zanemaruju ljudsko iskustvo, koje je po svojoj prirodi haotično, kompleksno i često „neuredno“ i „neinstagramično“.

Ne znam koliko je formulacija „sve“ uopšte korisna, jer bi u tom slučaju žene morale da budu slobodne da iskuse sve varijable i sve aspekte ljudskog iskustva. Uloge koje nam društvo nameće su često fokusirane, ograničene i umeju da budu kontradiktorne. Prava snaga leži u slobodi izbora, u mogućnosti da odlučimo šta želimo biti u datom trenutku, priznajući sebi pravo da se menjamo, da budemo kontradiktorne, ranjive ili zbunjene. Biti žena znači balansirati između svojih želja, ličnih granica i spoljašnjih pritisaka, umesto da se pokušavamo uklopiti u nametnuti ideal savršenstva. Ta sloboda izbora je jedini način da zaista afirmišemo ljudsko, neuredno i autentično iskustvo života.

‘Ovaj put nije za svakoga’

KK: A kako izgleda biti žena koja stvara alternativnu muziku, i uz to je interdisciplinarna umetnica? Sa kakvim izazovima i prednostima se susrećeš u tom spoju?

Dea: Izazovno je. Stanje u kulturi i umetnosti često ne podržava stvaranje van žanrovskih ili medijskih okvira, posebno za umetnike koji rade sa novim medijima. Nedostatak infrastrukture i institucionalne podrške prisiljava na konstantno improvizovanje i balansiranje sa drugim aktivnostima kako bi umetnički rad uopšte mogao da se realizuje. To iscrpljuje moju kreativnu energiju, jer sam stalno u poziciji da opravdavam svoje postojanje i svoj rad.

Moja putanja ume često i meni da bude nejasna i nedefinisana – nemam razvojni put sa jasno definisanim markerima zrelosti ili „odraslog života“ koji mnogi u mom okruženju prate. Moje iskustvo i rad često prati doza nesigurnosti, straha i potrebe za ponovnim ohrabrivanjem i predavanjem procesu u kojem nema garancije da će rezultati biti vidljivi ili prepoznati. Ovaj put nije za svakoga; zahteva ogromnu hrabrost, upornost i, u neku ruku, dozu ludosti.

‘Svaki medij izaziva drugačiju stranu mene’

KK: Tvoja umetnička praksa obuhvata performans, instalaciju, film, muziku i tekst. Kako odlučuješ koji medij je pravi za ideju koju trenutno istražuješ?

Dea: Kod mene ideja uvek vodi izbor medija. Svaka forma ima svoj jezik i mogućnost da izrazi određenu dimenziju iskustva. Ako je koncept više vizuelan ili prostoran, prirodnije je da se izrazi kroz instalaciju ili performans. Muzika i poezija, s druge strane, dopuštaju introspektivnost i emotivnu ranjivost, način da se unutrašnji svet prenese neposredno i intimno.

Ono što sam primetila kod sebe je da svaki medij izaziva drugačiju stranu mene. Moj iskaz u vizuelnoj umetnosti je često koncizan i sardoničan, dok muzika i poezija dopuštaju otkrivanje unutrašnje intime, nesavršenosti i haotičnih slojeva ličnog iskustva. Ta razlika mi omogućava da ideje istražujem iz više uglova i da pronalazim formu koja im najviše odgovara u trenutku stvaranja.

KK: Veliki deo tvog rada dotiče se tabua i društvenih uslovljavanja. Šta je bio onaj ključni lični ili profesionalni impuls zbog kog su te teme postale centralne u tvom stvaralaštvu?

Dea: Moj interes za tabue i društvene norme proističe iz lične pozicije i iskustva. Dolazim iz multietničke porodice i kroz tu perspektivu često sam posmatrala različite forme društvenih pojava, rituala i očekivanja spolja, kao posmatrač, a ne kao neposredni učesnik. To posmatranje mi je omogućilo da uočim obrasce, konstrukte i kontradikcije koji oblikuju naše živote. Taj stalni dijalog između ličnog iskustva i posmatranja sveta oko sebe prirodno je oblikovao teme mog rada – tabui, društvene uloge, očekivanja i ono što je često neizgovoreno ili potisnuto.

KK: Kada pogledaš unazad, od studija u Beogradu i Istanbulu do današnjih projekata, šta prepoznaješ kao najveću transformaciju u svom umetničkom pristupu?

Dea: Najveća transformacija za mene je hrabrost da potpuno izađem iz zone komfora i da prihvatim stalno učenje i eksperimentisanje. Upisivanje drugog mastera na Fakultetu likovnih umetnosti sa 30 godina bio je ključni trenutak – testirao je moju istrajnost, strpljenje i spremnost da se suočim sa izazovima, posebno kod performansa koji zahtevaju potpunu prisutnost i izlaganje lične ranjivosti. Danas mislim da je ta transformacija u sposobnosti da se otvoreno i iskreno susretnem sa sopstvenim ograničenjima, a da to istovremeno postane pokretač kreativnosti. 

‘Zen je u malim, prisutnim trenucima’

KK: Objavila si art knjigu „Ono što nisi bila dobro“, koja kombinuje haiku-like stihove i kolaže iz raznovrsnih izvora: časopisa o umetnosti, baletu, operi, pa i jugoslovenskih porno magazina iz 60-ih. Kako se ova kombinacija vizuala i poezije nadovezuje na tvoje promišljanje o ženskom identitetu, samopercepciji i društvenim projekcijama?

Dea: Knjiga je balans između vizuala i poezije, i svaki element igra svoju ulogu u istraživanju ženskog identiteta. Vizuali su visceralni i često fragmentirani, što ukazuje na razdvojenost između telesnog i mentalnog, između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta. Poezija je iskrena, lična i ranjiva, kroz stihove istražujem svoje suočavanje sa sopstvenim nedostacima i ranjivostima, ali i sa očekivanjima društva: uloge ćerke, koleginice, ljubavnice, devojke ili žene. Kombinacija vizuala i poezije omogućava višeslojno promišljanje o tome koliko su te norme nerealne i koliko utiču na samopercepciju, ali i pruža prostor za oslobađanje i introspektivni dijalog sa sobom.

KK: U knjizi i ranijim radovima dotičeš se burnout-a i ličnih kriza. Nakon performansa Burnout, dobila si snažne reakcije publike, pa čak i pretnje. Kako si uspela da svoje iskustvo sagorevanja pretočiš u umetničku formu, uprkos tako emotivno i društveno napetom kontekstu?

Dea: Performans „Burnout“ nije bio planiran u toku samog suočavanja sa pregorevanjem, već je proistekao iz ličnog iskustva koje sam imala dve godine ranije. Ono što me posebno zabrinulo jeste alarmantni porast sličnih pritisaka prisutnih kod žena u mom neposrednom i širem okruženju – usled ekonomskih i društvenih faktora koji čine radne i životne uslove sve manje ljudskim. Kroz performans sam želela da to prenesem u vidljiv i emotivan jezik umetnosti, da ukažem na cenu koju sagorevanje donosi, posebno ženama, i da pokažem kako društveno uslovljena pravila često onemogućavaju iskazivanje nezadovoljstva i ranjivosti, i posledice koje nas čekaju usled toga.

KK: U zbirci se ističe „Žena na ivici zena“. Šta za tebe predstavlja taj „rub zena“? Da li je to stanje između rasula i unutrašnjeg mira, ili ga danas drugačije doživljavaš?

Dea: Za mene je to stanje prihvatanje situacije takve kakva jeste u datom trenutku. Naravno, to nije potpuni zen, jer se još uvek ne možemo potpuno odvojiti od svog ega, ličnih očekivanja i interpretacija. Ipak, postoji neka vrsta čudnog mira – trenutak kada smo istovremeno snažni i ranjivi, i sposobni da iskreno priznamo realnost, sa svim njenim kontradikcijama i nesavršenostima. To stanje je više prisutnost u sadašnjem trenutku i svesnost sopstvene ranjivosti i snage, nego konačan mir.

KK: Na kraju, da li iko od nas može da dosegne zen u savremenom svetu? Na osnovu tvog ličnog oporavka i rada na sebi, kakav odgovor trenutno imaš na to pitanje? Da li on leži u muzici? Ili je to generalno umetnost?

Dea: Zen nije konačna tačka, već kontinuirani proces. Umetnost i muzika služe kao alati koji nas približavaju prisutnosti, samospoznaji i trenucima unutrašnjeg mira. Ipak, istinski zen u savremenom svetu, usred stalnih dešavanja i pritisaka, verovatno nije moguć u apsolutnom smislu za većinu nas. Pokušaj da ga dosegnemo lako može prerasti u samoobmanu ili „duhovno izbegavanje“ stvarnosti. Za mene, zen se ogleda u malim, prisutnim trenucima koji su dostupni svima, bez obzira da li se formalno bavili umetnošću. Umetnost, zapravo, postoji u samom činu prepoznavanja života – u prisutnosti i povezivanju sa sobom i svetom na način koji je iskren, neposredan i oslobađajući. 

KK: I jedno pitanje baš za kraj, pošto nam se bliži kraj godine: Šta ti je obeležilo ovu, a koju poruku, želju, očekivanje imaš za 2026?

Dea: Ovu godinu ne bih opisala kroz neki veliki preokret ili dramatičan trenutak, već kroz iskren rad sa sobom i suočavanje sa sopstvenim potrebama. Shvatila sam koliko mi je zaista važno da se bavim kreativnim stvaranjem kako bih mogla da funkcionišem i opstajem u ovom trenutku, i kako bih to mogla u potpunosti integrisati u svoj život. Za 2026. želim veći fokus na kreativni rad, više saradnji, novih projekata, nastupa i prilika da se izrazim i doprem do šire publike.  

Naslovna fotografija: Hadži Aleksandar Đurović

The post Dea Džanković: Industrija je izazovna i često ne podržava kreativne iskorake appeared first on Kulturni kišobran.

Godina za nama je donela talas projekata stvaranih sa tenedencijom preplitanja i uzajamnog prožimanja ekologije i umetnosti. Hoće li, po vašem osećaju, u sledećoj godini biti i više ovakvih primera? Koliko pojedinačne umetničke inicijative mogu skrenuti pažnju donosioca odluka na goruće ekološke probleme – ne samo u našoj sredini, već i šire?

Gotovo da nema festivala ili ustanove kulture koja se u prethodnoj godini nije, na ovaj ili onaj način, bavila temama globalnog zagrevanja, uticaja klimatskih promena – a posebno pitanjima kapitalocena, odnosno, uticaja prevelikog i prebrzog ekonomskog rasta koji zahteva kapitalistička logika.

Pitanja ekologije se, ne samo prepliću sa umetnošću, već i sa filozofijom i celim spektrom društvenih nauka koje, veoma kasno, počinju da izučavaju negativne uticaje logike kapitalizma ne samo na ekologiju, već i na umetnost, kulturu življenja, kulturu stanovanja, identitete – od onog ličnog kome se nameću vrednosti pohlepe i gomilanja novca (prikrivene jednom rečju koja po sebi nije negativna – preduzetništvo), do onih kolektivnih identiteta koji su građeni vekovima ili decenijama – od nacionalnih, do susedskih, kvartovskih i koji sad svi, usled nametnute promene paradigme postaju vrednosti potrošnje. Tako Badnje veče više nije pretprazničko veče, već momenat za prikazivanje kupovne moći – koja, opet, jeste glavna karakteristika uspešnosti – uspešnosti pojedinca, ali i zajednice, društva u celini.

Tema odrasta stoga postaje značajna u kulturnoj politici i praksi (Milica Kočović, Vesna Đukić…), kao i tema akademskog kapitalizma (prodor kapitalističke logike u visoko obrazovanje), kojoj sam ja posvetila veliku pažnju u sopstvenim istraživanjima, ali i u predavanjima koje sam držala širom sveta.

Kada govorimo o primerima umetničkih inicijativa, ova godina počela je projektom Britanskog saveta – Ekologije budućnosti, i za razliku od njihovih prethodnih programa, koji su trošili javni novac na tzv. blockbuster umetnost (Damiana Hirsta, na primer), što je izazivalo čak i demonstracije naših umetnika – sada su se okrenuli projektu koji poziva na odgovornost i istraživanje.

Takođe, bila sam veoma ponosna što su naši studenti odabrali za temu svog FIST festivala upravo ovaj problem. Kroz naziv Borba – Usta na usta, jasno su prikazali značaj borbe za život! U žiži pažnje bilo je pitanje klimatskih promena i njihovih posledica na prirodu i društvo. Tako se ceo festival održavao u skladu sa principima i etikom zelenog pozorišta, a zelena adaptacija festivalskog menadžmenta ni najmanje nije jednostavna – ona zahteva i ulaganja, a posebno vreme, pažnju.

Taj festival održan je u maju, u avgustu je održan 20. Šumes, festival koji je osmislio, svemu uprkos, u svom selu na Rudniku – Božidar Mandić, umetnik koji od zemlje, sena, parčeta drveta – pravi umetnička dela, instalacije, ili scenu za performanse, predstave koje se izvode na proplanku, u šumi, bez tehnologije, bez energetskih i bilo kakvih drugih pomagala koja nam dugoročno uništavaju i resurse i nas same.

Tu su sa njim već godinama i Mimart Nele Antonović, Ljubica Beljanski Ristić i Ljubivoje Ršumović, i mnogo, mnogo mladih stvaralaca najrazličitijih profila…

Nakon toga, već u septembru, BITEF je organizovao i konferenciju: Sedimo na grani: solidarnost ili sunovrat, koju je znalački, upravo podvlačeći solidarne prakse, kustosirala Marijana Cvetković, jedna od ključnih akterki tzv. druge scene, scene kontrajavnosti

Bitef je doveo i niz predstava koje su postavljale pitanja upravo o kapitalističkoj logici koja ruši planine, uništava prirodu, samo da bi danas i ovde mi stekli novac – kapital koji će se trošiti na konzumerističke ludosti. No, najvažnije su bile upravo BITEF radionice namenjene pozorišnim radnicima – one koje su bar podstakle na novi način mišljenja i novi etički odnos. I to mi se čini da je najznačajnije – kada nam studenti na FIST-u predstave podatke koji se uvek kriju – o tome koliko ta mobilnost košta kiseonika, koliko masovni festivali i lude zabave konzumerizma troše prirodne resurse – onda upravo cela jedna profesija počne da misli kako drugačije organizovati svetkovine i slavlja, umetničke susrete i druženja – jer oni jesu neophodni – ali čiji rast u svrhe sve veće zarade, disproporcionalno sve više uništava planetu.

Do kraja godine, ostvareni su brojni umetnički projekti, među kojima bih izdvojila predstavu Dah teatra – Drveće pleše u Studentskom parku u centru Beograda, ali i ceo festival koji je održan na Fakultetu dramskih umetnosti – Pozorište čuda, festivala koji je, ne samo spojio umetnost i nauku, već je kontekstualizirao goruće teme današnjice – od klimatskih promena do medijske manipulacije. Tu su se sreli umetnica Aleksandra Petković TKV i klimatolog Vladimir Đurđević; Stanica – servis za savremeni ples i Centar za promociju nauke (veza matematike i plesa): i za mene izuzetno uzbudljiv događaj – alSham epilog – razgovor stvaraoca sa publikom o nanospektaklu – predstavi za jednog gledaoca koji uranja u grad i otkriva ga na različite načine.

Dakle, nije više reč o pojedinačnim umetničkim projektima, reč je o sceni, ekološki osvešćenoj umetničkoj sceni kontrajavnosti – koja sada mnoštvom glasova postaje sve uticajnija.

U pojedinim trenucima se može učiniti da je borba svih pojedinaca, pa i umetnika i kulturnih delatnika, za zdravije životno okruženje – borba sa vetrenjačama. Odakle crpeti ohrabrenje i motivaciju?

Hibridne stabilokratije, populističke partokratije, ne dozvoljavaju da se jasno i daleko čuje glas umetnika i kulturnih radnika.

Mi moramo da crpemo snagu iz nas samih, iz naših osećanja odgovornosti za druge, empatije prema onima koji su u težem položaju od nas, iz uzajamne podrške i solidarnosti. Kultura brige, gostoljublja i solidarnosti treba da se uspostave na sceni kulturne kontrajavnosti (oni kojima se ne sviđa ovaj termin preuzet iz feminizma, mogu i dalje da koriste reč alternativa – alternativna scena). Čini mi se da je delovanje umetničkih udruženja tokom pandemije upravo to pokazalo

Baš sada čitam knjigu koju je upravo objavio ULUS – Rad u umetnosti i ponosna sam što među nama ima toliko umetnika koji kritički razmišljaju o kontekstu – koji argumentovano pišu o umetničkom stvaralaštvu kao radu – dakle, ne nekom procesu koji se dešava od projekta do projekta – već kao o ozbiljnom, posvećenom, studioznom radu koji je prekarizovan i obesmišljen neadekvatnim politikama.

Dakle, motiviše me stalna društvena borba: borba Udruženja dramskih i za opšta pitanja javnog interesa (od Selu u pohode Zorana Radmilovića, do odlaska u Gornje Nedeljice), ali i za posebna, staleška pitanja poput brige da se obezbedi dostojna starost dramskim umetnicima; borba ULUS-a za dostojan rad vizuelnih umetnika; borba muzičara da samoorganizacijom održe stare (Tribinu kompozitora) i pokrenu nove manifestacije (BUNT) koje će promovisati savremenu srpsku umetničku muziku (neradu institucija uprkos); solidarnost na nezavisnoj kulturnoj sceni – otvoreni kalendar u Magacinu, Ostavinskoj galeriji, otvorenost Karkataga da daje usluge svima koji ih žele…

Ukratko, motiviše me uvek borba za profesiiju i profesionalnu odgovornost, borba i briga za druge (empatija) – dakle – solidarnost, ma kako to zvučalo kao tek puka reč.

S obzirom na to da ste u stalnom kontaktu sa mlađom generacijom umetnika i kulturnih radnika – primećujete li već pomenute tendencije (usmerene ka spoju ekologije i umetnosti) u njihovom promišljanju i budućim praksama? Da li se taj talas pojačao od početka pandemije, koji se tako često pominje kao prekretnica u podizanju svesti u vezi sa ekološkim problemima sa kojima smo suočeni?

Ekološka svest među umetnicima postoji još od moje generacije. Možda nismo umeli da artikulišemo, možda smo mešali prirodu i parkove, ali sećam se i filmova Radoslava Vladića +33 i Poljana, filmova Zoo i Krik Ivka Šešića, te filmova Nikole Đurića – Gavran, Seoski put, kao i brojnih drugih u svetu alternativnog filma, koji su na svoj način otvarali ova pitanja.

Već 1982. godine film Koyaanisqatsi ukazao je brojnim generacijama – da savremena civilizacija debalansira, menja, uništava. Naravno, tada je još uvek bilo netaknutih delova sveta, koji se danas ubrzano – požarima, i najmodernijom tehnologijom – uništavaju zarad plantaža, odnosno ogromnog prihoda malobrojnih, a ropskog rada većine. Tu se uvek setim naših seljaka iz Jarmenovaca koji 1953. godine odbijaju koncept plantaže voća – i sadnice trešanja završavaju pored puta između Rudnika, Jarmenovaca i Topole. Moj učitelj je bio očajan šezdesetih godina što je naš seljak neuk i ne prihvata intenzivnu poljoprivredu. Danas shvatamo da je intenzivna holandska poljoprivreda jedan od najvećih zagađivača

Dakle, ne mislim da je pandemija glavni zamajac novih promena – ne, to je rudimentarni kapitalizam, koji nam dolazi sa prljavom tehnologijom (Rio Tinto), jeftinim i neestetskim investitorskim urbanizmom (Beograd na vodi), željom za brzim bogaćenjem (male hidrocentrale), te pretvaranjem prirode u zabavne parkove sa gondolama (setimo se i fascinacije nekadašnjeg gradonačelnika Siniše Malog sa Gorki parkom u Moskvi i njegovim zabavnim sadržajima). Kalemegdan sa gondolom? Brendiranje Beograda kao grada zabave i poroka nastavilo se i u sred korone…

Dakle, zamajac stiže kao otpor ovom partokratskom kapitalizmu liberalnih društava.

Šta biste poželeli našem društvu za sledeću, 2022. godinu? 

Svima nama želim da dođe do ozbiljnih društvenih promena – do promena koje će stati na put i investitorskom urbanizmu i pretvaranju reka u energiju od čega će imati koristi (kratkoročne) mali broj vlasnika. Ne razumem vlasništvo nad rekom? Uostalom, šuma je u srpskim selima uglavnom bila zajedničko dobro.

Takođe, želim više umetnosti i kulture u javnom prostoru u svakom smislu, želim više zajedničkog, više solidarnog i odgovornog, više mogućnosti za razvoj ideja koje dolaze od nas samih – od struke, a ne od politike.

Želim život bez mržnje, bez arogancije vlasti koja toleriše (možda je bolje reći podržava i inspiriše) aroganciju pojedinih grupa koje su joj po volji, a koje proizvodnjom nacionalističkog kiča i veličanjem ratnih zločina dalje marginalizuju već marginalizovane

Želim da osvestimo odgovornost za zločine, jer ne može se slušati cvrkutanje ptica na stratištima…

I napokon – želim da se umesto nacionalnog stadiona – izgradi Spomen-park, mesto sećanja – memorijal sa nizom muzeja – Staro sajmište u centru Beograda.

Foto via Green Art Incubator

The post Milena Dragićević Šešić: Da bi se razumele klimatske promene mora se shvatiti da smo ušli u doba Kapitalocena appeared first on Kulturni kišobran.

Ko je Tereza iz naslova filma?

Tereza Strmečki bila je majka Vjerana Miladinovića Merlinke, čija se autobiografska knjiga zove „Terezin sin“, te je naslov ovog filma („Terezini sinovi“) direktna referenca na to, aludirajući na solidarnost, i neku vrstu univerzalnosti iskustva kvir ljudi.

Film se bavi životom kvir ljudi u savremenoj Srbiji, ali i pionirima iz devedesetih. Kako ta starija generacija sagledava današnju situaciju u kojoj se LGBT ljudi nalaze – koliko se po njihovom mišljenju stvari menjaju?

Sto ljudi, sto mišljenja. A situacija takođe varira od toga da li živite u selu, malom ili velikom gradu, kao i od profesije, obrazovanja, finansijske situiranosti vas i ljudi koji vas okružuju… Zanimljiva razlika u odnosu na tad je da se pre možda pristupalo LGBT+ populaciji iz pozicije potpune neinformisanosti, dok danas imamo mešavinu „tradicionalnih domaćih predrasuda“, tabloidne senzacionalizacije i američke desničarske mimerske retorike zakuvane u dubinama 4chana (silni desničarski wojak mimovi i njegove varijacije krenuli su tamo) koja je, ironično, najprijemčivija mladim „anti-američkim“ i „anti-globlastičkim“ alt-desničarima. Ili teorije zavere o transrodnim ljudima koje potiču iz najkonzervativnijih američkih religijskih krugova 20. veka a šire ih u Srbiji danas opskurne grupe „radikalnih feministkinja“ koje su sada to preuzele od dokonih britanskih milionerki. Takva vrsta polarizacije društva i teorija zavera nije postojala u Srbiji devedesetih, na primer.

Kako vi vidite život kvir ljudi danas u odnosu na devedesete?

Po meni je mnogo drugačiji. Dejting i upoznavanje nije svedeno na underground kriptične novinske oglase ili tajne gej plaže i parkove kao prethodnih vekova. Danas u većim gradovima postoje kafići za druženje i noćni klubovi profilisani ka kvir populaciji, kao i aplikacije, društvene mreže, forumi. Takođe postoje organizacije koje su posvećene psihološkoj podršci, građenju zajednice, radu na poboljšanju zakonodavne zaštite itd. Globalna američka popularna kultura, trendovi na društvenim mrežama, filmska umetnost, serije doprinele su većoj vidljivosti i normalizaciji percepcije kvir populacije svuda pa i kod nas, te sada sve više imamo i domaćih kvir tema u umetnosti i medijima. Takođe velika stvar koju moja generacija i mlađi možda potpuno zanemaruju je da je HIV infekcija danas obična hronična bolest koja se potpuno drži pod kontrolom kao npr. dijabetes, dok je devedesetih bila potencijalna smrtna presuda uz ogromnu društvenu stigmu.

Kako ste došli do formata doku-igranog filma – šta je dokumentarno, a šta igrano?

Jako me privlači estetika „sirovosti“, amaterskog filma, jer daje na uverljivosti filmu. Velika eksplozija rijaliti televizijskih formata se između ostalog zasniva na percepciji gledalaca da je to što gledamo „istinito“, „pravo“ i „dokumentarno“. Isti je slučaj sa popularnošću jutjubera, vlogera i influensera – osim toga što se njihov video sadržaj smatra istinitim odrazom njihovog života, pokazali su da i vlogovi snimljeni običnim telefonom i bez čitave filmske ekipe i linearne dramaturgije mogu biti uzbudljiviji, katarzični i držati pažnju više nego neka profesionalna ali hermetična serija ili film.

S druge strane volim i hiper-stilizovanost i nadrealnost muzičkih video formata. Tako da sam spontano došao do ovakvog hibridnog formata umetničkog filma, stvarajući ono što bih i sam voleo da gledam. A konkretno u filmu „Terezini sinovi“, scene u noćnom klubu su u potpunosti izrežirane, dok sam u ostatku postavio/izrežirao kontekst, situaciju, u okviru koje su protagonisti imali slobodu da se igraju i govore šta žele. Npr. scena u stanu je potpuno spontan razgovor, a scena probe u pozorištu je takođe spontana u smislu da su one zaista probavale prvi put taj tekst monodrame, međutim povod probe – predstava – je imaginarna, nikada se nije zaista desila.

Aktivni ste na različitim umetničkim poljima, u svetu vizuelne umetnosti, performansa… kako su sva ova različita iskustva definisala vaš filmski izraz?

Izuzetno! Mislim da se to jako vidi, fokus mi prevagne na vizuelnom doživljaju koji se više oslanja na asocijativno, doživljajno, lično tumačenje nego na dramaturgiji, psihologiji likova, zapletima (što bih želeo da promenim u budućnosti, dramaturzi/scenaristi, javite mi se!). Svaki pristup ima svoje dobre i loše strane, ono što je možda najvrednije što mi je obrazovanje u domenu uređenja prostora i arhitekture donelo jeste pristupanju svakom kreativnom procesu kao dizajnerskom procesu „rešavanja problema“. Uvek pokušavam da sve raščlanim, racionalizujem, i svoje motive, ideje i slike razdelim na bazične elemente i onda „rešavam projektni zadatak“. Ili da napravim analogiju iz likovne umetnosti – slažem ih u veliki „mozaik“. Ono što me možda najviše razlikuje od nekoga ko je studirao na dramskim školama jeste do-it-yourself pristup gde se ne libim da sam uradim i druge stvari za koje ne postoji budžet, a koje mogu da naučim na YouTubeu – kamera, montaža, dizajn svetla, scene, kostima.

Kakvi su vaši dalji filmski planovi, i da li se oni kreću u okvirima LGBT aktivizma? Koliko vam je sam aktivizam važan u odnosu na filmsku umetnost kao takvu?

Da, ove teme su mi verovatno najinspirativnije i pre svega lične i voleo bih da nastavim njima da se bavim kroz film i video/digitalnu umetnost. Svestan sam da svaki najmanji čin aktivizma ima snagu da bar malo pomeri stvari, a pogotovo jedan sveobuhvatni estetski proizvod kao što je film. Naravno, treba biti oprezan da se ne skrene u politički pamflet i truditi se da se večno usavršava film ili video kao zanat, umeće, umetnost. Svaki aspekat života je politika, tako da kao LGBT+ osoba svakako unosiš razne delove sebe u svoj rad.

Foto: Viktor Konstantinović

The post Stanko Gagrčin: Imamo sve više domaćih kvir tema u umetnosti i medijima appeared first on Kulturni kišobran.

EYOT je osnovan 2008. godine u Nišu, u sastavu: Dejan Ilijić – klavir, Miloš Vojvodić – bubanj, Marko Stojiljković – bas i Slađan Milenović – gitara. Njihova muzika predstavlja eklektični zvuk između roka i džeza, panka i ambijentalne muzike, impresionizma i romantizma, čvrsto se oslanjajući na tradicionalnu muziku Balkana i istočne Evrope. Izuetno su aktivni na domaćoj sceni, ali su i jedan od retkih domaćih džez bendova koji je ostvario fantastičan uspeh u inostranstvu.

U nastavku je intervju sa Dejanom Ilijićem, pijanistom i liderom grupe EYOT.

Recite nam nešto više o novom albumu „557799“ koji ste objavili u oktobru 2020. za jednu od vodećih nezavisnih izdavačkih kuća u Americi, Ropeadope.

Dejan Ilijić: Album je sastavljen od miksa novih i starih ideja koje su godinama bile u “igri”, ali ih nikad nismo završili. Zadovoljni smo i mogu da kažem da je ovo naš najbolji album. Sve se skupilo u njemu, sva iskustva i detalji iz života, sve ono što nam se desilo u poslednjih nekoliko godina. Koncept je nastavak albuma „Innate“, posvećen mitologiji i tradiciji ovih prostora, a naziv „557799“ aludira na neparne ritmove koji su osnova balkanske tradicionalne muzike.

Album je dobio sjajne kritike, našao se među top 10 najprodavanijih džez albuma na Bandcampu i uvršten je na nekoliko zvaničnih Spotify lista… Kako ste zadovoljni reakcijama?

Dejan Ilijić: Ovo je svakako naš najuspešniji album, u smislu prodaje, promocije. Verujem da bi bio još uspešniji da smo mogli da ispratimo celu kampanju živim nastupima. Među najznačajnijim stvarima koje su se desile, pored Spotify lista i uspeha na Bandcampu, izdvojio bih predstavljanje naše muzike na Francuskom nacionalnom radiju, koji nam je posvetio i celu stranicu na svom portalu.

Album se pojavio u vreme pandemije koja je bila u jeku i tek godinu dana kasnije imaće pravu koncertnu promociju u Beogradu. Koliko je na bend uticala cela ta situacija? 

Dejan Ilijić: Uz novi album i novog izdavača, sa koncertima koje smo imali u najavi, sigurno je da bi u normalnim okolnostima prošla, a i ova godina, bila godina velikog uspeha. Ali, šta je tu je,  stvari gledam iz pozitivnog ugla. Odmor, na koji smo bili primorani, doneo nam je druge lepe stvari u żivotu, promenu perspektive, i sada mi je możda i drago što se neke stvari nisu desile. Takođe, pauza nam je donela i mogućnost da pogledamo sa distance sve ono što smo uradili do sad, i da uživamo u tome.

Na koncertu u Domu omladine Beograda promovisaćete aktuelni album, ali i odsvirati neke od omiljenih kompozicija iz dosadašnje karijere. Kako teku pripreme?

Dejan Ilijić: Imamo pozitivnu tremu, ali smo spremni za koncert! Imali smo dobre probe i verujem da ćemo iznenaditi publiku nekim novim detaljima, koje do sada nismo imali na živim nastupima. Sviraćemo ceo album „557799“ premijerno pred beogradskom publikom, biće interesatno videti reakciju publike. Nakon toga odsviraćemo i nekoliko starih hitova. Nadamo se uspešnom koncertu i dobroj atmosferi, kao i uvek u Beogradu.

Iza vas je 5 objavljenih albuma, mnoštvo nastupa, nagrade i priznanja, ali i čvrsto izgrađen odnos sa publikom, koja prati, poštuje vaš rad i voli vašu muziku. Šta biste izdvojili kao najznačajnije postignuće u dosadašnjoj karijeri EYOT-a?

Dejan Ilijić: Teško je izdvojiti. Činjenica da smo svirali u Londonu, Parizu, Berlinu, Moskvi, Cirihu, Šangaju, Jokohami, u nekim od najboljih džez klubova ovih zemalja, nastupali na nacionalnim radijima Srbije, Bugarske, Rumunije, Švajcarske… Iz ove perspektive sve to deluje kao san. Emitovanje naše muzike na stanicama kao što su BBC, NDR, Radio France, WNYC… Pobeda na MIDEM OFF Showcase takmičenju. Ponosni smo i na to što smo više puta nastupili na Beogradskom džez festivalu i Nišvilu. Velika ruska turneja, 14 koncerta u 15 dana. I tako dalje, i tako dalje. Ostali su još neki ciljevi, pa možete očekivati i knjigu o svemu tome.

Pod sloganom “Džez plamen” 37. Beogradski džez festival tradicionalno se održava krajem oktobra, obeležavajući  50 godina od osnivanja. EYOT je nastupao na Beogradskom džez festivalu, a Vi ste član odbora ove ugledne muzičke manifestacije. Kako vidite značaj i ulogu BDŽF na ovim prostorima u širenju plamena džeza i šta je Vaša preporuka iz ovogodišnjeg programa?

Dejan Ilijić: Kao i svake godine, moja glavna preporuka je program „Srpski Showcase“. I, uopšte, nastupi domaćih izvođača. Nastup na BDŽF je jedna od najvećih prilika za predstavljanje svojih mogućnosti i muzike, tako da su tu muzičari posebno inspirisani i uglavnom daju ono svoje najbolje. Od stranaca bih možda subjektivno preporučio skandinavski sastav RYMDEN i Markusa Štokhauzena, ali pozivam ljude da odgledaju i poslušaju sve koncerte. U svakom slučaju, Beogradski džez festival je programski sjajno izbalansiran, zastupljena su kako aktuelna, tako i odavno ostvarena imena svetske scene. Ponosan sam što sam deo tima organizacije Festivala koji je u ovakvim vremenima obezbedio takav program i ostvario kontinuitet napretka kvaliteta muzičke ponude.

Kakvi su planovi EYOT-a do kraja godine? Šta planirate za sledeću godinu, ukoliko je moguće u okolnostima otežanih putovanja i još uvek prisutne pandemije, bilo šta dugoročnije planirati?

Dejan Ilijić: Što se tiče ove godine, možda ćemo nastupiti na jednom festivalu u zemlji, čeka se konačna potvrda, a zatim i u sklopu programa predstavljanja Republike Srbije na Svetskoj Izložbi EXPO2020 u Dubaiju 21. i 22. oktobra. U Dubaiju je 2010. bio naš prvi nastup u inostranstvu, na njihovom džez festivalu, i taj grad zauzima važno mesto u našoj karijeri. Velika je čast što smo deo reprezentacije Srbije, da se izrazim sportskim žargonom, i nadamo se dobrom i uspešnim nastupima.

U januaru nas očekuje nastup na NOVA džez festivalu u Švajcarskoj, gde će pored nas nastupiti i Tigran Hamasijan, Elina Duni, Ilhan Ersavin. Imamo u planu nastupe u Sofiji, Bukureštu, Moskvi, turneju u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Americi i Japanu. Pregovori su u toku, ali ćemo tek na proleće dobiti konačne potvrde. Ako se u naredne dve godine od svega ovoga i pola ostvari, bićemo zadovoljni. Planiramo i snimanje novog albuma, ovoga puta u sopstvenoj produkciji. Izdavač će verovatno ponovo biti ROPEADOPE, ali postoje i druge opcije u Evropi.

Ulaznice za koncert su u prodaji na Ticket Vision Blagajni u DOB-u i onlajn, po ceni od 1000 RSD.

Foto: Vanja Keser

The post Dejan Ilijić, bend EYOT: “557799 je naš najbolji album do sada” appeared first on Kulturni kišobran.

KK: U predstavi se govori o hrabrosti, ljubavi, željama, generalno – o životu. Kako je bilo osmišljavati jedno ovakvo delo?

MF: U kreaciju svojih predstava ne krećem od koncepta – krećem od svoje duše, a onda tražim okvir, način da to što želim da kažem i istražim, nađe najbolji oblik. Godine 2015. sam napravila Malu akademiju fizičkog, ekspresivnog i procesnog teatra sa idejom da obučim neke ljude (profesionalce, amatere, svejedno) sa kojima bih kasnije mogla da radim pozorište kakvo želim da radim. Radila sam nekoliko performansa pre toga, ali mnogo energije je odlazilo na to da zapravo ljudima koji nemaju puno veze sa fizičkim teatrom objasnim šta hoću i očistim elemente. Performans “Čujem bubanj” je bio završni rad, prezentacija rada akademije i uključivao je rad sa tehnikom/telom s jedne strane, ali priča je potekla iz onoga što je za mene tada bila životna priča.

Ja sam 2013. godine izgubila bebu i u bolnici sam napisala pesmu “Čujem bubanj”. Ova predstava je nastala te noći, iako ja to tada nisam znala, saznala sam 2015. kad sam je napravila. Tako se rodila priča o Heroju i tako sam tu temu unela tada u rad Akademije. Kad se moja duša pokrene, obično se to pretoči u scene ili u poeziju, a kada pravim pozorište polje na neki čudan način privuče u tom momentu ljude koje ova tema dotiče da je zajedno istražujemo.

KK: Kako se osećaš sada kada se predstava ponovo igra?

MF: Osetila sam da je trenutak da ova predstava počne da živi iznova i da se igra. Pozvala sam ljude sa kojima sam htela da je uradim (polovina original postavke, polovina novih). Prvi put radim revival nekog svog performansa i nisam znala šta mogu da očekujem. Proces me je malo zaprepastio, tačnije otkrila sam da ništa ključno ne mogu da promenim. Neverovatno! Kada se govori o dramaturgiji, ja ređam scene kao note i ređam ih na dva nivoa, sadržaj sklapam u priču (ne nužno narativ) i sklapam ritam, kompoziciju, kao muzičko delo. Ja sam sada htela da očistim neke stvari, rediteljski sam pomislila da znam koje scene možda nisu nužne, a ni sjajne i to sam pokušala da izbacim ili im promenim redosled i slavno sam, da ne kažem herojski, propala! Bubanj se nije dao. Ali ako na primer izbacim devetu scenu koja sama po sebi nije neka, padnu mi scena jedan, pet i završna. Kad vratim devetu scenu one opet rade. Očigledno u momentu kad je nastala predstava povukla sam neku magiju i ako hoću tu energiju da ponovim, kičma ne sme da se dira. Scene unutar su doterane i neke su promenjene, ali konstrukcija je ostala kakva jeste. Ne znam šta to govori o životu, ali bilo mi je fascinantno da otkrijem kako budućnost određuje prošlost isto kao i prošlost budućnost (ja inače ne verujem u linearno vreme, evo i dokaza), kao i to da neke veoma nebitne scene same po sebi drže ključne scene, pa samim tim teško da su nebitne iako možda tako izgleda. Volela bih da igramo još, važno je iako još uvek ne znam zašto je važno. Saznaću.

KK: Verujem da je u svakom od nas ova predstava probudila bar neku emociju. Šta tebi kao rediteljki prolazi kroz glavu kada gledaš iz pozadine ovu predstavu?

MF: Pa teško da mogu da je gledam iz pozadine, kada govorimo o emocijama, sadržaju – ekstremno je lična i bliska. Kad je gledam iz pozadine mahom se bavim komunalijama, da li je neko ubrzao, da li će pogrešiti, da li je dobra ili promašena energija – nije baš uzbudljivo. Dok je nastajala prva verzija 2015, jako često smo svi plakali – i ja i performeri. Na generalnoj sam im tada bila zabranila da plaču, da bi sačuvali energiju, ali nam nije uspelo na nekim scenama. Eto tako je izgledalo. Sada je bilo drugačije, bilo je malo plakanja, ali sam se više bavila profesionalizacijom, čišćenjem pokreta i energije, pa smo manje bili vezani za sadržaj, pokušavali smo da doteramo formu koja može da adekvatno nosi sadržaj. Mislim da je u ovom izvođenju sada emocija malo pretrpela, ali to je sada pitanje vežbe i daljeg izvođenja.

KK: Koliko su onda performeri uspeli da dočaraju koncept koji si ti zamislila?

MF: Što se tiče dočaravanja (začaravanja, otčaravanja – čar kakva lepa reč!) fizički teatar jako puno zavisi od energije, preciznosti pokreta, otvorenosti srca/duše. Ako je telo otvoreno, ako je emocija tu, a pokret nije precizan, forma ne može da iznese poeziju i obrnuto, ako je odlično uvežban, ali se na trenutak performer isključi, onda pokret postaje prazan. Kada se te stvari povežu, sklope, onda nastaje magija. Fizički teatar ima nešto ritualno u sebi i nijedno izvođenje nije isto (kao ni za ma koju predstavu, ali je to ovde ključno), ali kad ritual teče precizno i savršeno on posle nekog vremena telesno i emotivno uvlači u sebe i performere i publiku. Mislim da je za prvo izvođenje sada odlično ispalo, sa varijacijama u energiji koje su normalne. Ja znam tačno kako neke scene rade kada se savršeno poklopi emocija s pokretom i volela bih da podignem to na nivo ponovljivosti.

KK: U predstavi čujemo razne vrste muzike, kako je biran “repertoar”?

MF: Muzika je jako važan deo mog rada, radim sa ritmom, kvalitetima pokreta i uvek mi je bitno da imam jako puno muzike koju mogu da koristim kad osetim da treba. Meni scene često pevaju – performeri nešto rade i bukvalno čujem muziku, onda tražim nešto slično da to opiše, rezonira sa onim što čujem u glavi. Nekada pustim muziku za zagrevanje ili neku vežbu i neko slučajno uradi nešto što moje rediteljsko oko uhvati i odmah beležim i pamtim. Sve je to materijal za završni performans. Tako nastaju male scene, a onda se pravi kompozicija i režira na kraju. Tada kičma traži konceptualno usaglašavanje, da postoji neka priča iako nije linearna i ritmičko usaglašavanje, pa mi nekad tada zatreba još muzike da energiju promeni na adekvatan način. Videli ste da radim sa kontrapunktom u svakom smislu, kontrastima, nivoima – mrzim linearnost, verujem da su sve istine dualne, tako da se vozimo između suza i smeha. Muzika to prati.

KK: “Čujem bubanj” je predstava fizičkog teatra. Kako objasniti fizički teatar nekom ko nije navikao na ovaj vid izvođenja?

MF: Ah, pa nikakako kako stvari stoje. U našim pozorištima se igraju klasične dramske predstave, čak i kad imaju inovacije i dalje je to miljama daleko od fizikalnosti, i ljudi naprosto nisu navikli da ovako teatar takođe može da izgleda. Kažem kod nas, jer je ovo u Belgiji i Holandiji na primer prilično prisutno.

Fizički teatar takođe sam po sebi ima hiljade verzija, ali zajednička je upotreba tela i fizikalnosti kao osnovnog sredstva komunikacije. Tri tela samo postavljena na određen način mogu da rasplaču 400 ljudi u publici. Ja sam u to zaljubljena.

KK: “Čujem bubanj” može da znači toliko toga – šta on predstavlja za tebe? I najvažnije, čuješ li ga?

MF: Da, mnogo toga. To je bilo prvo pitanje za performere i tada i sada – čuješ li bubanj u svom životu, kakav je to bubanj, šta želiš, šta te plaši. U Kembelovom Mitu o Heroju, bubanj je poziv Heroju da krene na put, metaforički put transformacije duše i on uvek prvo beži jer ga tamo čekaju užasne borbe, a realno može i da umre, ali ako preživi, vraća se transformisan i nosi dar za ljude oko sebe. To sam htela da preispitam. Šta ako ide naopako, šta ako je bubanj nešto drugo, šta ako heroj prosto umre i to je to. Ja sam oduvek bila priličan heroj, a onda sam izgubila odsudnu bitku, najvažniju u svom životu ili bar to trenutno tako izgleda, videli smo gore kako scene mogu biti nelinearno povezane, te možda sledi neka buduća sjajna scena u mom životu koja počiva na ovoj, samo to još uvek ne znam. Kada je predstava nastala ja sam čula bubanj kao ispod vode, hodala sam kroz zemlju mrtvih, a on je bio neka navigacija, jedini signal da sam još uvek živa. Strašno puno stvari se promenilo za pet godina. Sada ga ne čujem. Kad ne čuješ bubanj, onda si ili mrtav ili srećan. Ne mogu da kažem da sam trenutno baš srećna, ali kako stvari stoje nisam baš ni mrtva, te verovatno se dešava neki deo puta koji mi nije najjasniji. Videćemo. Meni obično odgovori dođu kroz scene ili poeziju. Za sada je možda dovoljan odgovor to što nisam uspela da ubijem heroja  – a priznajem, htela sam, na opšti užas mojih performera. Ali eto nije uspelo, bilo je ili da vratim originalni kraj ili da Bubnja nema. Tako da je nežnost ostala na kraju.

Foto: Privatna arhiva

The post Marija Farmer: Kad ne čuješ bubanj, onda si ili mrtav ili srećan appeared first on Kulturni kišobran.

Aleksandar je u razgovoru za Kulturni kišobran govorio o tome kako je rad Archaia Futurae nastao, koliko je na njega kao koreografa i plesača uticao korona virus i šta za njega uopšte predstavlja ples. Razgovarala Miljana Miletić.

KK: Upravo si završio master studije – kako je biti plesač, koreograf i student tokom pandemije? Posebno kada je reč o životu u inostranstvu, u tvom slučaju u Londonu? 

AI: Verovatno kao i svima, jako je izazovno. Mnogo projekata je bilo započeto, a potom odloženo ili otkazano. Čini mi se da sada više nego ikada umetnici suočavaju sa neizvesnošću i kratkoročnim planovima. Kao student, tokom dve godine master programa, imao sam priliku da živim, studiram i stvaram u Norveškoj, Francuskoj i Engleskoj tokom pandemije. Pravila se razlikuju od zemlje do zemlje, ali ono što je svuda prisutno je glad za kulturnim dešavanjima, iza ekrana i smart telefona.

KK: Tvoj rad Archaia Futurae se bavi pandemijom i performans si imao u julu u pozorištu Deli u Londonu. Kako je rad nastajao, i šta se dešava u postpandemiji i posthumanizmu iz tvoje perspektive? Koliko nas je pandemija poremetila i koliko je bilo teško to pretočiti u ples? 

AI: Rad je počeo da se oblikuje neposredno pre pandemije, kroz razmišljanja o mestu čoveka u današnjem svetu. Ideja je bila da se izmestimo iz antropocentričkog i prevedemo to u pokret. Virus koji je počeo da se širi me je jos više podstakao da posmatram prirodu i svet iz ugla koji nije nužno ljudski. Virus ima težnju da preživi, to je volja za životom jednaka onoj koju imamo svi mi. Dakle, ne posmatram ga nužno kao neprijatelja, već pre kao nama jednakim.

Kreativni proces i probe sa plesačima nisu bili jednostavni. Povratak u studio posle godinu dana plesa kod kuće i tema koja nije nimalo lagana, a vrlo često i ličnim traumama ispunjena svakako su otežali proces. Kontakt i lični prostor su svakako glavne teme od početka pandemije, a u plesu su oduvek prostor za najmaštovitija istraživanja i eksperimente. U tom smislu je proces bio zahtevan, ali vrlo brzo je sve došlo na staro i rad je dobijao svoj konačni oblik.

KK: Boravio si i u azijskim i u evropskim zemljama. Koliko se razlikuje publika u odnosu na mesta u kojima si nastupao? Kako misliš da bi reagovala domaća publika na Archaia Futurae, a kakvi su utisci bili u Londonu? 

AI: Način na koji publika u Evropi shvata savremeni ples i teatar je vrlo različit od onih u Indiji ili na Tajlandu. Kroz moje iskustvo, u evropskim zemljama uglavnom možete videti publiku koja sedi ili stoji, mirno posmatrajući performans. Po završetku, oni bi komentarisali na koji način ga razumeju i tumače. U Indiji, na primer, to izgleda znatno drugačije. Koncept publike u mnogim zemljama nije isti kao za Zapadu. U tradicionalnim plesovima, razlika između performera i publike je jako zamagljena. Uloge se stalno smenjuju i scena kao takva je retko prisutna. Tako da u Indiji publika često bude otvorena za direktnu razmenu i mnogo se manje diskutuje o smislu i značenju plesa. To je umetnicima jako uzbudljivo, i iz ovih razloga u mojim radovima najčešće i nema tradicionalne scene. Srbiju često posmatram kao da je na pola puta između ove dve strane. Publika je do sada uvek reagovala pozitivno, iako savremeni plesni teatar i umetnost performansa nisu izrazito prisutni na kulturnoj sceni. Ne znam kako bi publika reagovala na Archaia Futurae, verovatno jer nisam mnogo vremena proveo tamo tokom pandemije, tako da mi je teško i da zamislim. Mada sam baš radoznao. 

KK: Kao neko ko se bavi javnim nastupom, koliko je interakcija sa publikom za tebe važna? 

AI: Interakcija sa publikom je ne samo važna, nego bih čak dodao i najbitnija pri nastupu. Isti rad može poprimiti potpuno drugačiji oblik u odnosu na publiku koja je prisutna. Ples, za razliku od vizuelnih umetnosti živi je nastup gde performeri i stvaraoci dele isti fizički prostor sa gledaocima. Razmena je tu neophodna, i ako do nje ne dođe, nešto nije pošlo kako treba.

KK: Baviš se istraživanjem plesa – šta te je privuklo da se baviš baš plesom i koreografijom? 

AI: Kao mali sam se bavio tradicionalnim plesovima u Srbiji i to je trajalo do kasnih tinejdžerskih godina. Posle višegodišnje pauze, vratio sam se plesu na nesto drugačiji nacin. Iako u suštini svi plesovi dolaze iz istog izvora, našeg tela, savremeni ples i fizički teatar su otvorili put ka nepreglednim mogućnostima. Koreografija je proces ko-kreacije sa performerima, i izazovna je jer ideje u glavi uvek na drugačiji i neočekivan nacin dobiju oblik u stvarnom svetu. 

KK: Pripremaš li neki novi performans možda u Beogradu i imaš li najdraži performans? 

AI: Trenutno nemam u planu nastup u Beogradu, ali nadam se da će se to uskoro promeniti. Pored svih putovanja, to mi je najdraže mesto. I dalje je proces od poslednjeg performansa u Londonu aktuelan, i na neki način najbliži i najdraži. Ipak, performans koji sam koreografisao i u kom sam plesao pre nekoliko godina na Himalajskom Internacionalnom Buto Festivalu mi je posebno drag.

KK: Na kraju, šta za tebe predstavlja ples?

AI: Ples je alternativa jeziku. Telesno umesto verbalnog. To mi je najbliži način komunikacije sa svetom.

Foto via Alksandar Isailović

The post Aleksandar Isailović: Ples kao način komunikacije sa svetom appeared first on Kulturni kišobran.