Prve festivalske večeri, 4. novembra u 19 časova, nastupiće internacionalna postava Blazin’ Quartet, koju predvodi bubnjar Srđan Ivanović. Ovaj sastav je diskografski debitovao 2009. godine, a pažnju domaće javnosti prvi put je privukao nakon objave albuma “Jalkan Bazz” koji je producirao Rambo Amadeus. Bendlider Srđan Ivanović u međuvremenu se preselio iz Holandije u Francusku, a Blazin’ Quartet je promenio nekoliko inkarnacija, pre nego što objaviti za sad poslednji album “Sleeping Beauty”.  Ako bismo “Jalkan Bazz” posmatrali kao postavljanje snažnih temelja autorskog izraza, u kome je balkanski melos bio tretiran kroz odnos sa modernom džez ritmikom, elektronikom i gramofonima, ovo izdanje predstavlja Ivanovića kao majstora lirike i suptilnih emocija. Ivanović ovde predstavlja sebe kao diskretnog, ali samopouzdanog lidera iz senke, istovremeno predstavljajući grčkog trubača Andreasa Polyzogopoulosa kao svojevrsnu sviračku zvezdu benda i muzičara koji bi mogao da ostavi značajan trag na evropskoj džez sceni.

U nastavku večeri, u 20.30 će nastupiti američka postava Joel Ross Good Vibes. Sa svojih 26 godina, Joel Ross je već danas jedan od vodećih vibrafonista savremenog džeza. Kao dečak svirao je bubnjeve u crkvenom bendu, da bi koju godinu kasnije prešao na vibrafon, a uz ova dva instrumenta svira i klavir na kome često komponuje. Ova raznovrsnost Joelu Rossu donosi širinu vidika i razumevanje uloge svakog od instrumenata u bendu, kao i želju da ih ravnopravno uključi u svoju aranžersku viziju. Do sada je snimio dva studijska albuma, i to oba za legendarnu izdavačku kuću Blue Note, koja je prepoznala generacijski talenat. Rossova muzika na ovim izdanjima je pre svega lirična, topla i humana, a njen emotivni učinak nadilazi veštinu aranžmana u duhu najboljih tendencija savremenog džez mejnstrima.

Koncertno veče prvog dana 24. Pančevačkog džez festivala zatvoriće u 22.10 američka saksofonistkinja Lakecia Benjamin,  koja će predstaviti svoj projekat i istoimeni album „Pursuance – The Coltranes“. Premda je diskografska karijera Lakecije Benjamin započela još 2012. godine, vrlo je verovatno da će 2020. ostati upamćena kao prelomna u njenoj karijeri. Te godine je ova saksofonistkinja proglašena za muzičarku u usponu po izboru američke Asocijacije džez novinara, dok je u izboru kritičara magazina Downbeat izabrana za zvezdu u usponu na alt saksofonu. Bila je to i godina u kojoj je objavljen album “Pursuance: The Coltranes”, smelo izdanje sa pregršt slavnih gostiju na kome se Lakecia Benjamin upustila u sopstvenu interpretaciju dela Johna i Alice Coltrane. Talentovana saksofonistkinja, koja je prethodno gradila karijeru kombinujući džez izraz sa fank, soul i R’n’B tradicijom, uspešno je ovladala stilskim odlikama muzike Coltraneovih, ali je u svom omažu našla i pravu meru između podražavanja i autorske reinterpretacije njihovih dela.

Pančevački džez festival održava se u organizaciji Kulturnog centra Pančeva, uz pokroviteljstvo Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Grada Pančeva i kompanije Brose kao generalnog sponzora. Kompanija Brose posluje na 65 lokacija u 24 zemlje u kojima radi oko 25.000 zaposlenih. Brose na svakoj lokaciji gde ima poslovanje pomaže lokalnu zajednicu i promoviše kulturu, obrazovanje, sport i ostale društvene projekte. U Srbiji, Brose Pančevo je već dosta uložio u edukaciju što mladima donosi prave vrednosti i poboljšava njihovo obrazovanje, a od nedavno postao je i generalni pokrovitelj Kulturnog Centra Pančeva, kao i generalni sponzor Jazz festivala, i time omogućio svim građanima Pančeva da uživaju u odličnoj muzici!

Foto: Promo

The post Lakecia Benjamin, Joel Ross i Srđan Ivanović na otvaranju 24. Pančevačkog džez festivala appeared first on Kulturni kišobran.

Prošlo je neko vreme, a Roisin Murphy je izrasla u ozbiljnu muzičku figuru i raširila svoja krila, otpustivši se u riskantan let solo umetnika. Ono što je ona tada otpočela – tu nema sigurnosne mreže i mirne vode. Ugrabila je najbolje od zapadnog talasa svega što je ikada slušala, to filovala predivnim začinima namerno preterane Tokio mode, a na to sve dodala nauku. Jeste, društvo – antropologiju, biologiju, kibernetiku. Prožeto je kroz mnoge tekstove, posebno na prvom solo albumu “Overpowered”, koji je odjeknuo i povukao je dalje nego što je mislila da ume odskočiti. Zapravo, mislim da je znala. Kvalitetni umovi uvek znaju za šta su sposobni. 

Nisam mogla da je vidim uživo nikada pre. Ovaj – onaj razlog, nije važno. Ona je ovog leta došla u Beograd, na deset minuta od mog stana. Beer fest, jedno beskrajno neinspirativno mesto, na kome se domaći muzičari skupljaju svake godine kao da obeležavaju maturu, uvek su tu i uvek pred dovoljno (istih) ljudi. Svi su tu pijani – došli su da konzumiraju mnogo piva i čuju rokenrol – i to ovde uvek mogu da dobiju. Međutim, Roisin je pružila nešto drugo. Ona je donela svet sa sobom, na svoja dva mala ramena je dovukla sve što ovoj sredini fali. Ta svežina se može porediti jedino sa najboljim, jakim multivoćnim koktelom koji ćete ikada probati. Onim koji će vas uvući u vir svih boja i srećnih mesta. Koncert će početi, a ti si istog momenta u nekoj diskoteci na pustom ostrvu, gde će te tropske ptice i reflektori zauvek njihati. To nema veze sa Beer Fest-om, ja tada nisam bila u Beogradu. Tog trenutka, ja sam bila u jedinstvenom svetu nasmejane Roisin Murphy.

Nije važno koja je pesma bila prva na set listi, a koja poslednja. Sve izvedbe su bile podjednako važne i fenomenalne. Skupili smo se malo pre ponoći, ne očekujući da će izaći na vreme. Ko, bre, ovde još počinje na vreme (pozdrav domaćim bendovima koji umesto u 22h izađu u 00.30)? Tačno u ponoć, nekoliko ljudi je stalo na binu, među njima i jedno stvorenje u ogromnom ogrtaču/kaputu (kako opisati kostim Roisin Murphy normalnim rečima?) i beli reflektori su se uperili ka nama. Nisam videla ništa. Drugarica je rekla da fotkam… ali, koga? Nije to slučajno. Stvorenje u ogrtaču/kaputu je, uz svog kolegu, zasviralo na jednoj od klavijatura. Ritam je polako poprimio neki oblik i u jednom momentu, čuli smo i njen vokal. Pevala je lagano, ali pevala je kao da to čini pred pola miliona ljudi, a ne pred nekoliko stotina uberfanova. Pevala je zbog nas, ali i zbog svoje prirode… ona nije umela drugačije… ovo je nešto za šta moraš da se rodiš. Da budeš performer, zabavljač, umetnik, jazz diva u telu disco vile. Strgla je ogrtač sa sebe i prikazala nam se, mlada kao i pre petnaest godina, vrti se kao nekakva Zvončica u zeleno – crnom, sa malo šminke i mnogo snage. Narednih sat i po je skakala, trčala, ležala s nogama u vis, presvlačila se desetak puta, uz dodavanje kojekakvih rekvizita uklopljenih u pesme. Na primer, za “Exploitation” je bila smerna, puštajući nas da obučemo sopstvenu ekstazu, dok je uz “Overpowered” bila u svemiru i vizuelno/vokalno vodila na Mars. More sintetičkih zvukova je bilo dovoljno moćno da se danima plovi bez jedara. Kolege iz pratećeg benda znaju svoj posao. U jednom momentu je nekuda umakla i ostavila nas u njihovim snažnim rukama.

Svirali su tako da sam bila bačena, bacana, svučena i nekoliko puta presvučena u razna izmišljena bića, jer, kako možeš da budeš nešto ovozemaljsko kada si već sat vremena na njihovoj planeti? Oni te sada imaju. Ti si, od početka do kraja ovog koncerta, ono nešto što je u tebi tinjalo celih dvadeset, trideset, pedeset godina. Ti si oslobođen. Tako do bisa, do posle bisa, sve do sekunda kada su svi oni otišli, a mi smo ostali žedni, željni, spremni za još, zatečeni stanjem u koje smo dospeli bez bilo kakvog opijata sem ove prelepe muzike. Oni su otišli, a nama je trebalo još deset minuta da počnemo da se razilazimo. Nisam umela da pronađem društvo, saplitala sam se o sebe. Nije to loše: umotana u snove i drhtaje koji proizvode umetnost.

Volela bih da je ovoga više kod nas. Da to nije samo kada nam banu ovakvi profesionalci. Sećam se koncerta Damona Albarna, koncerta Little Dragon, ili ovog koji je Grace Jones održala pre mesec i po dana. To su individue koje stvaraju nešto za šta zaista nisi znao da ti je potrebno kao voda. To se ne događa često. Volela bih da mogu da vam prenesem ono što je meni prenela Roisin. Umesto toga, ja ću vas sve zamoliti da pustite pesmu po izboru (može nasumično, zaista), zatvorite oči i pustite telo da samo pronalazi pravi potez, pokret, stazu. Znam da je smešno – to je samo nešto što svira dok se događa život. Međutim, umetnost i jeste život. U pravoj pesmi, postoji stotinu nadrealnih slika. U toj jednoj slici, hiljadu nekih, samo vaših filmova.

Zato postoje note. Pustite Roisin večeras. Nije važno šta se dešavalo danas i gde ćete se probuditi sutra, sve dok sada imate neki treptaj u kome je sadržano beskonačno mnogo želja i ljubavi.

Piše: Ariel Cemović

Pročitajte i englesku verziju reporaže:
Róisín Murphy at Beer Fest, Belgrade (Prevela: Tamara Fijat)

The post „Nesavladana“ Roisin Murphy – jazz diva u telu disko vile appeared first on Kulturni kišobran.