Marina Bulatović, novinar i PR konsultant krajem 2007. udala se i odselila u Kraljevinu Saudijsku Arabiju. Njen suprug Budislav (građevinski inženjer) tamo je dobio posao, a Marina se iznenada našla zatvorena u četiri zida, u ulozi domaćice, u zemlji koja je poznata kao vrlo konzervativna i tradicionalna, i sa kojom ni Republika Srbija, ni Crna Gora tada nisu imale doplomatske odnose.

Kako je Marininom suprugu fotografija bila hobi još od rane mladosti – Marina je rešila da to „iskoristi” i da ličnim angažmanom upozna i koliko je to moguće približi ove zemlje. Organizovala je izložbe fotografija pod nazivom „Saudijska Arabija iz mog objektiva” i to:

Republika Srbija, Beograd – od 30. septembra do 15. novembra 2009. u Robnoj kući Beograd na Terazijama. Izložbu je videlo preko 30.000 ljudi, a ostvaren je i izuzetan medijski publicitet – više od pedeset medija iz Saudijske Arabije, Srbije, Kuvajta i Kanade pisalo je o ovoj izložbi, a svečanom otvaranju su prisustvovali brojni predstavnicu diplomatskog kora u Beogradu.

Crna Gora, Podgorica – od 7. do 17. juna 2010. u galeriji Centar. Pokrovitelji izložbe bili su Predsednik Crne Gore, Filip Vujanović i Ministar kulture, sporta i medija Crne Gore, Branislav Mićunović.

Ovo je ujedno bio i prvi kulturni događaj ikada zabeležen između Saudijske Arabije sa jedne strane, i Republike Srbije i Crne Gore sa druge koji je organizovao entuzijasta, pojedinac.

Fotografije Budislava Bulatovića sa izložbe možete videti ovde:

Marina je za projekat „Saudijska Arabija iz mog objektiva”, od Društva Srbije za odnose s javnošću, dobila 2010. priznanje za Ličnu i građansku inicijativu u oblasti komunikacija. Za isti projekat, od Kluba privrednih novinara Srbije, dobila je priznanje Biznis dama 2010.

Marina je član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i član Izvršnog odbora Memorijalnog društva Nikola Tesla u Njujorku.

U Saudijskoj Arabiji ona je živela sve do leta 2016. a danas živi i radi u Kanadi.

Za portal Rasejanje.info Marina je rekla: „Nikada nisam razmišljala na ovaj način: ‘Ma, šta ja tu mogu da uradim? ili: Ionako nema šanse bilo šta da se promeni!’. Uvek je idealan trenutak za akciju! To je moja životna deviza i tajna svih mojih poduhvata. Ako nešto jako želiš i radiš na tome, ceo Univerzum se udruži da ti se želja ispuni – kaže Paulo Koeljo, a ja mu potpuno verujem.”

Foto: Lazar Petrović

The post Izložba fo­tografija „Saudijska Arabija iz mog objektiva” – Pionirski poduhvat iz dijaspore Marine Bulatović vredan podsećanja appeared first on Kulturni kišobran.

Ukoliko se pitate: koliko se promenila Lorensova Arabija od početka XX veka do danas – odgovore ćete pronaći u ovom duhovitom štivu autorke Marine Bulatović.

Prvi put posle Lorensa, Marina Bulatović opisuje tajanstveni Orjent gde je živela desetak godina, sve do leta 2016.

Ova knjiga ruši predrasude i otkriva nam Saudijsku Arabiju u drugačijem svetlu nego što je poznajemo. Tako saznajemo da su kamile i prašnjave puteve zamenili džipovi koji sumanuto jure autostradama, da su nekadašnja šatorska naselja postala otmene stambene četvrti, a šoping molovi od stakla i čelika postali savremeni „sukovi“.

Autorka na vrlo pitak i prijemčiv način, otkriva emancipaciju tamošnjih žena koje polako prestaju da robuju tradiciji pa sada voze automobile, a crne abaje odlažu na depo modne istorije, dok istovremeno muškarci postaju sve veće žrtve tradicije.

Poznati srpski glumci Neda Arnerić, Ljiljana Blagojević, Iva Štrljić i Nenad Nenadović su u formi kratkog video zapisa, kroz čitanje odlomaka, predstavili knjigu „Nina od Arаbije“ i tako korisnicima društvenih mreža i interneta dočarali atmosferu ovog romana.

„Nina od Arabije“ je prvi roman na Balkanu koji se čitaocima predstavlja viralnim putem, kroz „oživljene“ i svima dostupne odlomke.

Marina Bulatović danas živi i radi u Kanadi, dopisnik je portala Sputnjik Srbija, RTS Dijaspora i Kulturnog kišobrana, kao i „Ilustrovane Politike“, „Biznis Magazina“ i magazina „Turistički svet“.

Piše: Ljubomir Ljuba Đorđević 

Foto: Promo

The post Roman pun optimizma: „Nina od Arabije“ sada u tri zemlje appeared first on Kulturni kišobran.

Ukoliko se kakvim važnim poslom ili iz čistog užitka uputite iz Ontarija u Novu Skošiju ili ako putujete iz Britiš Kolumbije u Nju Brunsvik moraćete provesti u karantinu čitavih 14 dana.

Građanima Kanade nije dozvoljen turistički odlazak za Ameriku od marta 2020. godine koji je na snazi i danas. Isto pravilo važi i za Amerikance koji bi da posete Kanadu.

Na sve to, došla je prava polarna zima koja je okovala ledom i snegom Kanadu, tu drugu po veličini zemlju na svetu (prva je Rusija), pa je za očekivati da ljude viđate isključivo u prodavnicama hrane, apotekama ili LCBO (prodavnice alkoholnih pića koje spadaju u esencijalni biznis i ne zatvaraju se nikada, čak ni zbog pandemije) uz obaveznu socijalnu, a ne fizičku distancu, kako ovde piše na brojnim natpisima i obaveštenjima.

Ali pojedini Kanađani su ipak spremni da vas prijatno iznenade!

U Torontu ih možete videti kako na minus 15 C po snegu i ledu veoma vešto voze bicikle sa širokim gumama koje često voze i po brdsko-planinskim predelima jer njihovi omiljeni dvotočkaši poseduju gume koje imaju krampone.

Dok sa kanadske strane Nijagare čežnjivo gledate američku obalu pitajući se kada ćete moći skoknuti bar do Bafala – grada koji je naš Nikola Tesla prvo osvetlio u „Obećanoj zemlji“ 16. novembra 1896. godine  –iznenada ugledate čoveka u sportskom gliseru kako „seče vodu“ jureći neverovatnom brzinom dok temperatura ispod nule ledi krv u venama. I vama (posmatraču) i njemu (avanturisti). On je dobro obučen – u perjanoj jakni, sa kapom i rukavicama (ispod pantalona pouzdano ima dugačke gaće ili helanke!) prkoseći nekako u isto vreme zimi, ali i svim mogućim pravilima.

U ljupkom gradiću Niagara-on-the-Lake osnovanom davne 1798. godine možete iznajmiti kočije sa konjskom zapregom, a vaš domaćin-vozač će vam prvo ponuditi toplo ćebe koje vas neće ni malo zagrejati, a potom i mnoštvo istorijskih informacija o ovom čarobnom malom gradu. Petnaest minuta vožnje kočijom košta 60, a 30 minuta platićete 95 dolara, uz bakšiš koji iznosi oko 20 dolara i koji se ovde jednostavno podrazumeva.

Bilo kako bilo, na pragu Nove 2021. ne možete da se otmete utisku da ljudski duh, ali i turizam i biznis uvek nađu načina da prežive i da doskoče svim mogućim preprekama bilo da se one ogledaju u Celzijusima, virusima ili nečem trećem.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Lazar Petrović student fotografije na Seneca college u Torontu/ Obilazak grada u otvorenim kočijama zimi – Niagara-on-the-Lake

Izvor: Sputnjik Srbija

The post Kanadski duh na pragu Nove 2021. appeared first on Kulturni kišobran.

U vreme kada je Grujica bio glavni urednik „Danasa“, od prvog broja te davne 1997, ja sam (uveliko) plovila PR vodama, radeći u EUnetu, prvom Internet provajderu na našim prostorima.

Stidljivo sam znala da zakucam na vrata njegove kancelarije i zamolim da objavi neku moju vest „o toj novoj čudnoj tehnologiji, koja će zauvek promeniti svet, a romantičnu faks-mašinu prepustiti zaboravu“.

On bi klimnuo glavom, pa šeretski rekao: „Znači, svet postaje globalno selo… Hm. Dobro, ako ti tako kažeš.“

Ponekad bi se videli u „Lovcu“ – isturenom odeljenju redakcije, gde sam mu jednom prilikom (hrabro) ponudila intervju sa proslavljenim Petrom Kraljem u kojem sam pisala o njegovim novim ulogama i Dobričinom prstenu za životno delo koje je dobio nešto ranije.

I tako… beše to moj prvi tekst objavljen u „Danasu“ – ali ne i poslednji.

No, nije mi namera da pišem o Grujici – Gruji kao uredniku, ni kao poslovnom saradniku koga su kasnije, posle mene, mnogi PR menadžeri i konsultanti „gnjavili i davili“, sve negde do 2006. godine.

Naš slučajni susret u Sarajevu ponajviše govori o Gruji kao velikom čoveku, čoveku s velikim srcem – a takvih danas nema baš mnogo.

Gruja je (uveliko) bio ambasador Republike Srbije u Bosni i Hercegovini, a ja tek udata žena (u 42. godini života) i potpuno luda – trčeći od ambasade Kraljevine Saudijske Arabije, pa do ambasade Republike Srbije, s namerom da za jedan dan pribavim sve moguće papire za saudi-vizu jer je moj suprug u toj dalekoj zemlji dobio posao.

Dojurim tako do ambasade R. Srbije u Sarajevu. Uleteh do šaltera, koji beše u prizemlju zgrade, pa tu ostavih gomilu papira koje je neko trebalo da potpiše ili overi.

Sručih se na klupu, znojava i prilično nervozna, kada se malo potom otvoriše jedna vrata, pojavi se Gruja (glavom i bradom), pa reče: „Mislila si da odeš bez pozdrava? Da mi se ne javiš? Hajde gore kod mene, da ti sve ovo potpišem i da nešto popiješ. Vidi kako si bleda!“

„Vaša uvažena ekselencijo, ambasadore… nisam htela da smetam“, nasmeših se (ne baš u svom najboljem izdanju) dok sam se pela za njim, stepenicama na sprat.

Večiti dobričina i veseljak, video je moje ime na papirima koje je potpisivao i zamislite (!) nije poslao službenika ambasade po mene – već je sišao sam, a potom pažljivo slušao sve pojedinosti o mom (novom) braku i bio prilično oduševljen kada mu rekoh da „Danas“ i moj suprug istog dana slave rođendan – 9 juna.

Karma ili Božija Promisao?

Ko to zna…

Neka ti je večna slava dragi Grujo.

Ostaćeš u divnom sećanju svih nas koji smo te poznavali i sa tobom sarađivali.

Zauvek zahvalna,

Marina Bulatović ex Lazarević, novinar i pisac iz Kanade

Foto: Medija centar

The post Grujica – čovek s velikim srcem appeared first on Kulturni kišobran.

Ova markica je izdata davne 1956. godine, povodom sto godina od rođenja Tesle (1856 – 1956) a na njoj piše: Nikola Tesla američko – srpski genije.

Poštanska marka, osim što je sredstvo plaćanja poštanskih usluga, istovremeno predstavlja jedan od najprepoznatljivijih simbola nacionalne kulture. Neverne Tome će se možda pitati zašto na ovoj markici ne piše njena vrednost u dolarima, ali i danas savremene američke markice često na sebi nemaju nominalnu vrednost. U Americi je popularan tzv. „Forever stamp“ i sa ovakvom „Zauvek markicom“ možete (uvek) da pošaljete jedno standardno pismo.  

Nikolu Lončara, predsednika Tesline naučne fondacije (TNF) iz Filadelfije pitali smo da nam potvrdi autentičnost ove stare markice, a on nam je rekao: „Ovo je originalna markica izdata povodom sto godina od rođenja Nikole Tesle. Ovom prilikom ekskluzivno otkrivam da sa slikarkom Sarom Radovanović, koja pripada trećoj generaciji Srba u Americi, upravo radimo na skici za novu markicu sa likom Tesle. Na markici će pored Tesle, srpske i američke zastave pisati i: američki naučnik srpskog porekla. Kada završimo ovaj posao – taj rad ćemo prezentovati pošti SAD. Iako znamo da je to veliki i dug proces, mi verujemo u pozitivan ishod. Naša fondacija je početkom 2020. Sari Radovanović iz Los Anđelesa dodelila nagradu za najbolje umetničko delo na temu Tesle u prethodnoj godini.“

Kako je ova stara poštanska markica iz Amerike postala svojevrsan hit na internetu, a maj 2020. između ostalog upamćen po „raspravi“ Srbije sa Evropskom unijom o Teslinom poreklu i nacinalnoj pripadnosti, pisac ovih redova imao je potrebu da podseti na sledeće činjenice iz Teslinog života.

Sin pravoslavnog sveštenika Milutina Tesle

Nikola Tesla je rođen 10. jula 1856. u Smiljanu, Vojnoj granici, posebnoj oblasti Habzburške monarhije, pod vladavinom cara Franca Jozefa I. Tesla se rodio u srpskoj porodici, pravoslavnog sveštenika, Milutina Tesle i Georgine – Đuke Tesla, rođene Mandić. 

Brod „Srbija„

Zalaganjem Save Kosanovića (sin Tesline najmlađe sestre Marice) svi lični predmeti i spisi Nikole Tesle preneti su u Beograd. Zaostavština Nikole Tesle je brodom „Srbija“ stigla u Jugoslaviju septembra 1951. godine.

Sestrić – srpski diplomata

Teslin sestrić, Sava Kosanović, srpski političar, publicista i diplomata, za vreme Teslinog života bio je član Vlade Kraljevine Jugoslavije u izbeglištvu i boravio je u Njujorku. Posle Tesline smrti staranje o njegovoj imovini je prema sudskoj odluci američkih vlasti, iz januara 1943, pripalo Savi Kosanoviću.

Zaostavštinu koja se nalazi u Srbiji – UNESCO uvrstio u Registar „Pamćenje sveta“

Celokupna zaostavština Nikole Tesle koja je preneta u Beograd 1951. i danas se nalazi u Muzeju Nikola Tesla u Srbiji. Uviđajući univerzalni značaj Nikole Tesle i njegovog stvaralaštva, UNESCO je 2003. Teslinu arhivu, kao deo pokretnog dokumentarnog nasleđa čovečanstva, uvrstio u Registar „Pamćenje sveta“, što predstavlјa najviši oblik zaštite nekog kulturnog dobra.

Pročitajte još i:

Predlog da se Teslin rođendan proglasi za nacionalni Dan nauke u Republici Srpskoj

Nikola Tesla – čovek koji je izumeo dvadeseti vek

Prvo odlikovanje za svoj rad Tesla dobio u Srbiji – orden Svetog Save II reda

Teslu je u Beogradu uz najviše počasti primio Aleksandar Obrenović, i to 2. juna 1892. a Ukazom kralјevskih namesnika, u ime kralјa Srbije, Tesla je odlikovan ordenom Svetog Save II reda. Ovaj orden je prvo odlikovanje koje je Tesla dobio za svoj naučni rad.

Nekrolog kralјu Aleksandru

U „Nјujork Tajmsu“ Tesla objavlјuje 1934. nekrolog ubijenom kralјu Aleksandru I Karađorđeviću.

Susret sa kralјem Petrom II Karađorđevićem

Kralј Petar II Karađorđević sreo se 1942. sa Teslom u njegovom apartmanu u hotelu Nјujorker. Mladi kralј zapisao je kasnije u svom dnevniku da su Tesline reči bile dirlјive i da su obojica plakali.

Ispraćaj sa ovog sveta uz srpsku rodolјubivu pesmu „Tamo daleko“

Nikola Tesla preminuo je u snu, 7. januara 1943. u svom apartmanu na 33. spratu hotela Nјujorker, u kome je proveo poslednjih deset godina života. Komemoracija povodom njegove smrti održana je 10. januara i prenosio ju je radio Nјujork. Za vreme komemoracije svirali su srpsku rodolјubivu pesmu „Tamo daleko„. 

Foto: Teslina naučna fondacija (TNF) iz Amerike

The post Hit na društvenim mrežama: Američka markica s natpisom — Nikola Tesla američko-srpski genije appeared first on Kulturni kišobran.

Kako moderna medicina nije mogla da pomogne bolesnom detetu, očajni roditelji okreću se raznim „čudotvorcima i isceliteljima“, pa su tako oberučke prihvatili tople preporuke Milice i Stane – da Raspućina upoznaju, kako bi on eventualno pomogao Alekseju. U to vreme sestre su bile potpuno opčinjene Raspućinom, baš kao i veliki deo aristokratije…

Ali kako je došlo do toga da se vrlo brzo posle tog upoznavanja trajno prekine prijateljstvo između carice Aleksandre i Raspućina sa jedne strane, i crnogorskih princeza sa druge, i zašto su se ti skladni odnosi pretvorili u teške svađe. Da li je tanku liniju „od ljubavi do mržnje“ bilo moguće lako preći samo zbog izneverenih očekivanja? Zašto i danas u mnogim dokumentarnim filmovima Milicu i Stanu nazivaju čavkama i vranama saznaćemo od Ognjena Karanovića, istoričara i direktora Centra za društvenu stabilnost.

„Potrebno je da naglasimo da između Raspućina i Milice i Stane-Anastasije, u vremenu kada se Raspućin odomaćio u Carskom selu i uveliko bio prijatelj imperatora Nikolaja II i carice Aleksandre, prijateljskog odnosa više nije bilo. Velike kneginje, posebno Milica, nisu više uvažavale ovog čudnovatog čoveka, tačnije nisu ga podnosile, iz razloga što je Milica očekivala da će njegov uticaj na carsku porodicu iskoristiti kako bi i ona sama imala neposredni i presudni uticaj na svest i volju carice Aleksandre, a onda i na samog cara. Iz tog razloga ona je i „kumovala“ poznanstvu između carskog para i Raspućina. Međutim, Raspućin je odlično razumeo namere „crnogorskih kneginja“, te je nakon približavanja carskoj porodici, velikim kneginjama Milici i Stani jednostavno okrenuo leđa„, kaže na početku razgovora naš sagovornik.

Kada je Milica saznala da Raspućin posećuje caricu, odnosno carsku porodicu, i to bez njenog odobrenja, odnosno konsultovanja sa njom, došlo je do teške svađe između Milice i Raspućina, koja se odigrala u domu velike kneginje. Nakon tog incidenta, odnosi su potpuno zahladili, da bi posle 1907. godine sasvim prestali.

Kako su se Milica i Stana ponašale kada je popularnost Raspućina počela da opada i kada ga je elita koja ga je prvo obožavala, potom i satanizovala?

„Upravo je Milica bila jedna od prvih (ako ne i prva) pripadnica ruske aristokratije koja je pokrenula različite glasine, ali i priče koje su bile istinite o nedostojnom ponašanju Raspućina, te je u mnogome doprinela stvaranju izrazito loše slike o tom čudotvorcu. Upravo je ona bila jedna od onih koja je u krugovima Carskog doma, dakle među rođacima carske porodice, širila sumorne priče o užasnom karakteru i ponašanju Raspućina. Jednostavno, bila je besna na njega iz razloga što nije postao marioneta u njenim rukama, preko koga bi ona imala presudan uticaj u Carskom selu. Međutim, vladarski par je tada uvažavao „čudotvorne sposobnosti“ Raspućina, što je bio dovoljan razlog da Milica i Stana budu udaljene iz najužeg kruga rođaka i prijatelja Nikija i Aliks.“

I tako, umesto privilegija u Carskom selu, crnogorske princeze stekle su naklonost dela liberalne aristokratije i pojedinih carskih rođaka koji su bili neprijatelji Raspućina, pri čemu su napokon stekle i jednu vrstu naklonosti kod pripadnika sanktpeterburške elite, koja im je u prethodnim godinama nedostajala, kako zbog njihovog stranog porekla, tako i zbog ličnih karaktera.

Raspućin je ubijen u decembru 1916. a njegova smrt je odgovarala crnogorskim princezama jer su ga u protekloj deceniji smatrale svojim ličnim (smrtnim) neprijateljem.

„Setimo se samo reči velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, unuka cara Nikolaja Prvog i rođaka poslednjeg ruskog cara koji je o crnogorskim kneginjama zapisao sledeće: ‘Ove sujeverne, prostodušne, lako uzbudljive crnogorske princeze bile su lak plen za sve vrste gostujućih avanturista…’ Reči su možda preoštre i ne pokazuju stvarni karakter crnogorskih sestara, ali autentično odražavaju odnos ruskog društva i dela elita prema njima“, naglašava istoričar Karanović.

Krajem XIX i početkom XX veka evropska elita je doživela „veliko oduševljenje“ prema „onostranom“, natprirodnim pojavama, ezoteričnim fenomenima i okultizmu. Istočnjačka učenja i tradicije postali su vrlo popularni. Rusija se po tom pitanju nije posebno razlikovala od drugih evropskih zemalja, a Milica i Stana su očarano prihvatile ove trendove. Bile su veoma obrazovane dame, a Stana je posebno bila oduševljena pomenutim „istočnjačkim učenjima“ i misticizmom, pa je zbog toga potpuno ovladala farsijem.

Na Histori kanalu u emisijama o Raspućinu – Milicu i Stanu nazivaju „vranama“. Da li taj nadimak potiče od njihovog velikog interesovanja za „onostrano“?

„Sestre su imale razne nadimke. Premijer Vite nazivao ih je paucima, a obično, ljudi, aristokrate, posebno njihovi neprijatelji, a njih je bilo mnogo, nazivali su ih ‘Crnogorka 1’ i ‘Crnogorka 2’ ili ‘čavke’ (ruski ‘galke’, prema nazivu ptica iz porodice vrana).“

Da podsetimo, Raspućin nije bio prvi „Božiji čovek“ koji je najednom postao prijatelj carskog para. Pre njega bilo je desetak „čudotvoraca“ koji su osvajali srca duboko religioznih ljudi, kakvi su bili i carica Aleksandra i car Nikolaj.

„Setimo se samo famoznog ‘Doktora Filipa’, francuskog iscelitelja, za koga se tvrdilo da je bio ‘ubačen na Dvor’ i to od strane barona Alfonsa Rotšilda, što svakako nikada nije bilo dokazano i takve priče ostale su u domenu glasina. Ophrvani brigom zbog narušenog zdravlja carevića Alekseja, prihvatali su svaku moguću pomoć, bez mnogo razmišljanja. U tome je prednjačila carica Aleksandra jer je bilo jasno da je preko nje, gen hemofilije prenet na Alekseja“, na kraju razgovora ističe istoričar Karanović.

Foto: Javno vlasništvo/Kolaž

The post Odnos ćerki kralja Nikole i Raspućina – od obožavanja do mržnje appeared first on Kulturni kišobran.

Do sada je snimljeno pet filmova o Veseloj udovici. Da li ste gledali neki od njih ili predstavu u pozorištu?

Odgledao sam samo film sa Morisom Ševaljeom za koji mislim da je i previše karikaturalan. Prikazan je prvi put davne 1934. a svrstan je u žanr muzička komedija – romansa. Film je imao veliki uspeh. Nažalost, nisam imao prilike da odgledam pozorišnu predstavu uživo, ali sam odgledao snimljene odlomke predstave kod kuće.

Kako vam se dopada knjiga o Veseloj udovici na engleskom koju je napisao Dr. Ljubo Vujović „The Merry Widow“ i zašto mislite da je važna?

U pitanju je vrlo zanimljiva i izuzetno dokumentovana knjiga o originalnoj priči, o velikoj opereti koja je obeležila vreme u kojem je nastala. Mislim da je knjiga veoma važna jer oživljava ovu priču, a kroz nju i oduševljenje prema balkanskim zemljama koje evropska društva tog vremena nisu krila. Ona je dobar alat koji može doprineti produkciji operete u Crnoj Gori. Ova knjiga je izložena u Theater an der Wien, a baš u tom pozorištu odigrana je prva predstava „Vesele udovice“ u Beču 30. decembra 1905.

Iako ste zabranu sa „Vesele udovice“ simbolično skinuli pre šest godina, ona se još uvek ne izvodi u Crnoj Gori. Šta biste poručili kulturnim radnicima u Crnoj Gori?

Zaista sam 2014. zajedno sa svojim prijateljem iz Njujorka Dr Ljubom Vujovićem simbolično skinuo tu zabranu koju je moj pradeda kralj Nikola izrekao. Što se realizacije projekta u Crnoj Gori tiče, problem nije u angažovanju umetnika, već pre svega producenata. Ali mislim da u trenutnim okolnostima pandemije naši sugrađani i kulturni radnici imaju druge prioritete.

Kako danas sa distance gledate na zabranu Crnogorskog kralja Nikole – da se ova opereta ne izvodi u Crnoj Gori? Imate li razumevanja za taj njegov potez?

Iako sam u načelu protivnik cenzure, savršeno razumem reakciju kralja Nikole jer je scenario na direktan i karikaturalan način predstavio njegovu porodicu i Crnu Goru u jednom za nju vrlo teškom periodu. Ali prošlo je više od jednog veka i ona ostaje jedno važno i vrlo začajno delo tog bezbrižnog vremena u Evropi uprkos olujama koje su se polako akumulirale. Više nema razloga da crnogorska javnost bude uskraćena za ovu čuvenu operetu.

Uostalom, ako bi trebalo da radim režiju ove predstave, pozadina bi sigurno bila ekran na kojem bi se smenjivale ahrivske slike Balkanskih ratova, kako bi se scenario smestio u njegov kontekst.

Šta mislite o Ristu Rundu i protestu u Beču koji je on organizovao početkom 20. veka zajedno sa ruskim studentima i prekinuo izvođenje pozorišne predstave „Vesela udovica“?

Nakon jednog veka na ovo delo možemo drugačije gledati i možemo prevazići tu karikaturalnu stranu scenarija kako bismo se prepustili divnim melodijama i sentimentalizmu. I sam sam bio među onima koji su osporavali njeno izvođenje, tako da dobro razumem Rista Runda i ruske studente, ali i pojedince koji su i dalje šokirani takvim predstavljanjem Crne Gore. Ali danas, nakon više hiljada izvođenja u svetu, „Vesela udovica“ predstavlja svetsku kulturnu baštinu.  

Za mene ova bečka opereta kompozitora Franc Lehar-a, premijerno izvedena davne 1905. u svojoj lepršavosti, ima i jednu tragičnu stranu za koju mislim da je zanimljiva. Podseća me na koncert koji se održava na Titaniku dok brod tone.

Francuske novine su često pisale o Danilu, opisujući njegovo loše parisko društvo kao sramotu za Crnu Goru. Šta vam je otac Mihailo pričao o njemu? Da li ga je opereta predstavila u pravom svetlu ili se njegova životna priča prvo dobro „zavrtela“ u javnosti, pa je zatim pretočena u scenario?

Nestanak Crne Gore kao države 1918, kao i izgnanstvo moje porodice nakon tri veka dobre i lojalne službe je nešto što je bilo strašno bolno i doprinelo je njenom raspadu. Kako su bili odvojeni zbog izgnanstva, moj otac Mihailo više nije imao kontakte sa svojim stričevima, pa tako ni sa Danilom.  

Nakon smrti kralja Nikole 1921. njegov najstariji sin knjaz Danilo abdicirao je u korist svog bratanca, a mog oca Mihaila koji je u to vreme imao samo 13 godina. Kako je njegov otac Mirko umro u Beču 1918. a njegova majka je otpočela nov život u Parizu – daleko od njegovih stričeva. Nikada mi otac Mihailo nije ispričao tu bolnu priču i tek sam se nakon njegove smrti za nju počeo interesovati. Ono malo što sam čuo o Danilu nije baš bilo pohvalno. Govorilo se da više voli mondenski i blistav život Zapada od oštrih cetinjskih zima, kao i da je abdicirao, ostavljajući brod „Crnu Goru“ da tone.   

Ali gledano iz Beča ili Pariza, ta mala Crna Gora, izgubljena u planinama i na bojnim poljima, usred kojih su živeli prinčevi i princeze, mogla je nahraniti maštu i nadahnuti scenariste tog vremena.

Pročitajte još i: Dr Ljubo Vujović: Nepoznati detalji o zabranjenoj opereti Vesela udovica u Crnoj Gori

ŠTA PRINC RADI U IZOLACIJI

Kako smo intervju sa Princem Nikolom vodili u vreme epidemije virusa COVID-19 nismo mogli, a da ga ne pitamo kako provodi vreme u Parizu u izolaciji.

Šta god radili, vreme prolazi, i uprkos usporavanju društvenog života i profesionalnih obaveza, i dalje smatram da je dan prekratak. Pariz je gotovo pust… U kontaktu sam sa timom naše Fondacije u Crnoj Gori radimo pripreme projekata koji će uslediti nakon izolacije. Isto tako nastojimo da sagledamo na koji način možemo učestvovati u nacionalnoj solidarnosti. Redovno se čujem sa decom i unucima. Svakog dana vozim sobni bicikl i slušam muziku. Tišinu koristim da čitam i sviram flautu.

Foto: Privatna arhiva Princa Nikole

The post Život prestolonaslednika Danila pretočen u scenario appeared first on Kulturni kišobran.

U jutarnjem programu koji je vodila Lana Ašanin predstavile su se brojne Tesla organizacije i pojedinci koji su uradili nešto značajno u domenu promocije Teslinog života i dela. Između ostalog prikazan je i odlomak iz romana „Nina od Arabije“ o Tesli i Mark Tvenu koji čita glumac Nenad Nenadović.

Konferenciju o Tesli pratila je i umetnička izložba posvećena Tesli sa umetnicima koji su napravili najbolje radove u proteklih 12 meseci. A nastupila su i folklorna društva „Opančići’  iz Ridžvuda i „Drina“ iz Patersona.

U večernjim satima održan je susret Teslin Narod, panel diskusija u organizaciji TNF i Generalnog konzulata Republike Srbije u Njujorku, a program je vodila Katarina Radivojević, jedna od najpopularnijih srpskih glumica. Olgica Vlačić, konzul RepublikeSrbije u Njujorku učestvovala je na panelu.

Katarina Radivojević je organizovala i osmislila panel sa Marijom Tomić, koji je bio u večernjim satima.

Specijalni gosti ovogodišnje konferencije bili su dr Branimir Jovanović, dugogodišnji direktor Muzeja Nikola Tesla u Beogradu, jedan od najvećih poznavalaca Teslinog lika i dela, i Moše Mana (Moishe Mana), američki biznismen rodom iz Izraela, koji već više od 35 godina razvija posao u oblasti dokumentacione tehnologije, medija i zabave. 

Teslina naučna fondacija iz Filadelfije ih je obojicu nagradila medaljama Teslinog naroda. 

Inače, Moše Mana (Moishe Mana) pomaže Tesla muzej u Beogradu već 6 godina.

Slikarka iz Los Anđelesa Sara Radovanović dobitnic je nagrade za najbolje delo na temu Tesle u prethodnoj godini, a illustrator Rene Mej (Rainie May) za najbolju ilustraciju u istom periodu. 

Dobitnici nagrade „U DUHU TESLE“ (Tesla Spirit Award) za 2019. godinu su glumica Katarina Radivojević, direktor obrazovanja Tesline naučne fondacije Ešli Redfern (Ashley Redfearn), novinar i publicista iz Kanade Marina Bulatović, producent Sava Sajko (za dokumentarni film o Tesli i Pupinu) i glumica i TV lice iz Njujorka Lana Ašanin.

Foto: Milica Savić (Director of Art & Technology Tesla Science Foundation)

The post Njujork: Katarina Radivojević dobila nagradu „U DUHU TESLE“ appeared first on Kulturni kišobran.

Kako je izgledalo vaše odrastanje?

Rođena sam u Beogradu, ali vrlo brzo, početkom 90-ih, preselili smo se u Peking. Tamo je moj deda, Aleksandar Saša Novačić, radio godinama kao dopisnik Tanjuga iz Kine. Potom se selimo na Kipar i tamo krećem u vrtić, pa u školu. Detinjstvo u gradu Limasolu, na moru – bilo je divno. Kad sam imala 9 godina vratili smo se u Beograd, na nepunih godinu dana, tada sam naučila ćirilicu.

Sa 10 godina preselila sam se u Irsku, u Dablin i tamo ostajem do posle fakulteta. Studirala sam istoriju i književnost na Trinity College Dublin – specijalizacija Francuska revolucija i Američka kultura, politika, sociologija u 20. Veku.

Potom ste u Njujorku završili master?

Master je trajao godinu dana, tada sam stažirala na TV stanici NY1. Za diplomski rad snimila sam  radio-dokumentarac koji sam kasnije prodala BBC-ju. 

Koji je vaš prvi posao u novinarstvu?

Prvi posao sam dobila u Irskoj, u novini The Irish Times. Kad sam se preselila u Njujork, postala sam njihov dopisnik iz Amerike. 

Šta sada radite na CBS News?

Bavim se režijom i produkcijom dokumentaraca. Svakog meseca emitujemo jedan ili dva filma od po pola sata. Putujem po svetu i snimam razne priče. Teme su nam uglavnom polu-avanturstičke. Putovala sam kroz džungle, živela na brodovima oko Galapagos ostrva, po Afričkom kontinentu… Snimali smo i reportažu o severnokorejskoj kulturi van njenih granica… Naš tim je mali. Udarnu trojku čine: moj kolega reporter Adam, urednik Yasu i ja. Adam i ja smišljamo ideje, pa ja nalazim sagovornike, organizujem putovanja i snimanja, a kad sve to završimo smišljam i pišem scenario. Proputovala sam više od 40 zemalja, a u SAD mi je ostalo samo 7 država da obiđem, pa da kažem da sam celu Ameriku videla! 

 Koja je najpoznatija ličnost koju ste upoznali u Americi?

Mišel i Barak Obama, mada mi svi više zavide kad spomenem Brusa Springstina. 

Šta je vaš životni moto?

Rođena si kao labud i bićeš labud.

Imate li uzore u novinarstvu?

Naravno, pre svih, to je moj deda Aleksandar Saša Novačić. Njegova karijera, vreme i mesta u kojima je radio uvek su teme dugačkih razgovora kad dolazim u Beograd i idem kod njega na ručak.

Uzor mi je i Gertruda Bel – ona je bila prva žena diplomata, ali i novinar.

Stižete li od posla da imate i privatan život? 

Stižem – samo na svoj način. Porodica, prijatelji, pa i partneri često su u različitim gradovima – nekako uspevam da sve to uklopim. 

Da li znate da kuvate?

Živim u stanu u Bruklinu već šest godina i ni jednom nisam otvorila rernu. Često pravim kokice – ako se to računa!

Nažalost, ne stižem da naučim, a za mene hrana kao koncept je oduvek bila više društvena stvar. Živim sama, ali na sreću u mom komšiluku ima puno fantastičnih restorana. Priznajem, malo sam razmažena što se kuvanja tiče – ne moram, pa ne kuvam!  Bila sam desetak godina vegetarijanac (uticaj bivšeg dečka). Ali sad jedem ribu i volim piletinu – mada u Americi meso nije baš najboljeg kvaliteta.

Kako sebe vidite u budućnosti? 

Za 10 godina bih volela da se bavim režijom dokumentarnih fimova – da imam svoju kompaniju sa sestrom i drugim inspirativnim ženama koje se bave novinarstvom, produkcijom i dokumentarcima. Započela sam već ovu priču sa nekim prijateljicama i koleginicama. Fatale Femmes (Fatalne žene) je radni naziv naše kompanije.

Volela bih takođe da završim PHD – na temu etike i biznis novinarsta i da budem profesor na fakultetu gde sam završila master – Columbia!  

 O čemu sanjate…?

O dugačkom odmoru na Maldivima…

Sanjam o svetu gde će žene netradicionalnim pričama, a kroz svoje vizije i glasove pokazati sigurnost u sebe – kako bi ostvarile svoje kreativne ideje. U Americi u šali kažu: “Carry yourself with the confidence of a mediocre white man” – ili u prevodu: “Budite puni sebe kao što su to beli muški mediokriteti”. 

Ispričajte nam neku anegdotu s posla…

Pre par meseci, dok smo snimali priču na malom japanskom ostrvu Okinava, moj kolega Adam i ja smo bili pozvani da gostujemo u popularnoj japanskoj TV emisiji. Pratila nas je njihova ekipa dok smo mi snimali našu priču – bilo je mnogo smešno. Mi snimamo Japan, a oni nas! Ali kažu da je naša epizoda bila hit!

 Nastupate u Loft Operi u Bruklinu?

Igrati u pozorištu je moj hobi, baš kao i ples i fitnes. S vremena na vreme nastupam u “gerila” Operama.

Drugarica mi je režiser za Loft Opera grupu – oni rade operske produkcije po Bruklinu koje su u opuštenom stilu, pretežno namenjene mlađoj publici. Ne umem uopšte da pevam, ali uvek igram sve dodatne (neme) uloge. 

Šta bi izdvojili iz kulturne scene Srbije?

Volim Tina Ujevića i Ivu Andrića, rado gledam Kustiričine filmove i obožavam arhitekturu naših manastira.

U Beogradu sam kao mala, ali i kao tinejdžer išla često u pozorište. Sećam se i danas predstave “Buba u uhu”.

Piše: Marina Bulatović

Foto: Privatna arhiva

Izvor: ONA magazin (Isečak iz štampanog izdanja intervjua)

The post Intervju sa Ines Novačić: Moj deda – moj novinarski uzor appeared first on Kulturni kišobran.

Koncert je održao u Betty Oliphant Theatre u Torontu, 5. oktobra. Sala je rasprodata nedeljama unapred, iako srpska zajednica nije pokazala veliko interesovanje za ovaj događaj.

Ovo je peti solistički koncert Dimeta u Torontu. Prvi koncert u “Glen Guld” sali 9. septembra 2006. bio je događaj za sve ljubitelje napolitanske muzike, a premijera programa Frančeska Paola Tostija u istoj sali 2011. godine, učinila je da ovaj repertoar postane njegov zaštitni znak. 

To ne čudi, s obzirom na Dimetovu muzikalnost, izraz i posebnu, toplu boju glasa, ali i na odličan izbor profesora kod kojih se usavršavao – od Gaetana Bardinija (Italija) i Radmile Smiljanić, do Biserke Cvejić i Olivere Jovanović (Beograd).

Iako je još davne 2003. Goran Dime u svom prvom nastupu na maternjem jeziku osvojio nagradu za duet godine na pop festivalu u Herceg Novom (numera “Šta ću tebi ja” ), tek nekoliko godina kasnije na nagovor klasik pop producenata Dime počinje da deluje i u tom žanru. 

Ostaće upamćen u svojoj zemlji kao prvi klasično školovan pevač koji je objavio nekoliko spotova sa pop pesmama, a istovremeno, izvodeći i klasični repertoar – dva puta napunio najprestižniju koncertnu dvoranu u Srbiji, beogradsku Veliku salu Kolarčeve Zadužbine (2011. i 2012.).

Uspešno sarađuje sa svojim pijanistom Ivanom Jovanovićem koji takođe živi i radi u Torontu, a i sa producentskom kućom “Akashic Rekords”, za koju priprema novi CD.

“Početak mog muzičkog života u Kanadi obeležilo je snimanje pesama koje se mogu čuti na Youtube: “She”, “Besame mucho” i “Fascination”. Odlučio sam da CD bude na italijanskom jeziku, zvaće se “Dime u Sanremu” i na njemu će se naći hitovi sa ovog divnog festivala. Naravno, koncertna aktivnost ostaće moj prioritet, i očekujem da ću već 2020/21 imati nova evropska gostovanja. Nadam se da je publika uživala i u nastupu moje gošće Meira Alaraj koja ima samo 14 godina i koja je izvela dve numere uz klavirsku pratnju – Igor Vrabac i Ivan Jovanović ”, rekao je posle koncerta Goran Dime.

Piše: Marina Bulatović
Foto: Miona Čolović

The post Tenor Goran Dime obeležio 15 godina karijere appeared first on Kulturni kišobran.