U ovom filmu umetnik Nikola Vranić priča o svom životu pre nego što je završio na ulici, kao i o tome kako je postao beskućnik. Nikolićev film tematizuje i Vranićev život tokom vanrednog stanja.

„Ovaj film nije patetična priča, već priča pojedinca koji je imao sve blagodeti života, a ipak je završio na ulici. Nikola Vranić ima uznemirujuću sudbinu, ali je pre svega umetnik. Iz te pozicije on je lako prihvatio moju ideju da snimim film o njegovoj uznemirujućoj sudbini. Sa druge strane, film sam nazvao ‘Beskućnik dendi’, jer je Nikola na ulici uglavnom besprekorno odeven sa počešljanom bradom. Ljudi ga mogu sresti u sakou ili kaputu, a dešava se da spava po haustorima ili, kada ima sreće, dan dva kod prijatelja. Kada ljudi vide Nikolu kako sa ispruženom rukom u kojoj je kapa, prvo pomisle da je neki gospodin zastao da se odmori. Nikola jednostavno ne ume da prosi”, kaže reditelj Jugoslav Nikolić o svom dokumentarnom ostvarenju.

„Beskućnik Dendi” je sniman aprila 2020. i februara 2021. godine. Na filmu su radili snimatelji Miloš Banjalić i Jugoslav Nikolić, za montažu je bio zadužen Ivan Nedeljković, dok muziku potpisuje DJ Willy.

Foto: Promo

The post Premijera dokumentarnog filma „Beskućnik Dendi” u Bioskopu Balkan appeared first on Kulturni kišobran.

O inspiraciji za ovo ostvarenje, reditelj filma David Fardmar je rekao:

„Namera mi je bila da jednostavno snimim film o raskidu, ljubavi i romansi, pokušaju da nastavite život bez onoga koga volite. Hteo sam da prikažem različite faze tog procesa bez fokusa na seksualnost likova, jer su sva ta osećanja i raskidi potpuno univerzalni. Tu su i scene u kojima likovi sanjaju kako imaju decu. Samo zato što ste strejt, to ne znači nužno da je lako postati roditelj. Svi smo isti, svi imamo iste snove i osećanja. Svi smo homo sapiensi.“

Srpski glumac Nemanja Stojanović rekao je da je srećan što je bio deo ovog filma i dodao da se u ovoj dirljivoj drami mogu pronaći svi, bez obzira na seksualnu orijentaciju:

„Bio sam jako srećan kada mi je David ponudio ulogu u filmu, koju sam prihvatio bez razmišljanja. Davida sam poznavao već neko vreme i on je zaslužan za moj prvi korak za ulazak u švedsku kinematografiju. Jako sam srećan što sam deo ovog ostvarenja i mislim da je film urađen odlično, sa odličnim kastingom i delikatno preciznom dramaturgijom. Ova drama je jako dirljiva i mislim da će mnogi moći da prepoznaju sebe i neke lične ljubavne strasti i turbulencije, bez obzira na to da li su gej ili strejt.“

Govoreći o srpskoj premijeri filma na Merlinka festivalu, Nemanja je rekao: „Srećan sam što će film biti prikazan u mojoj zemlji, ali ujedno i razočaran zbog svog odsustva. Moja velika želja je oduvek bila da radim u Srbiji, zato ovo doživljavam kao neki mali početak. Nadam se da će beogradska publika uživati i da će u ovim teškim trenucima za kulturu moći makar malo da zaboravi na probleme i uživa uz filmove na Merlinka festivalu.”

Srpske premijere imali su i drugi filmovi iz Glavnog takmičarskog programa, među kojima brazilski „Muzika za slomljena srca“ Rafaela Gomeza, čileanski „Smrt će doći i imaće tvoje oči“ (Hoze Luis Tores Liva), i argentinski „Emilija“ Cezara Sodera. Tom prilikom premijerno u Srbiji prikazani su i dokumentarci „Žene sa obale: Lezbejski život i ljubav u Istočnoj Nemačkoj“ Barbare Valbraun i „Maria Luiza“ Marsela Diaza.

Foto: Merlinka festival

The post Premijera švedskog filma „Izgubljeni zauvek“ sa srpskim glumcem Nemanjom Stojanovićem obeležila drugi dan Merlinka festivala appeared first on Kulturni kišobran.

Od samog početka filma, pred nama je iskrena intimna priča jednog putešestvija žene koja se nakon više od 40 godina, tokom kojih je živela u mnogim gradovima sveta, vraća u rodni Beograd.

Prošle godine, Marina je imala izložbu „Čistač“ koja je trajala nekoliko meseci u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Film je i zabeleška te izložbe, koja predstavlja celokupnu evoluciju Marine kao umetnice. Kadrovi sa izložbe, i pripreme iste prepliću se sa događajima iz prošlosti o kojima Marina govori otvoreno.

Marina podigla lestvicu

Miljković smatra da Marina „Čistačem“ visoko podigla lestvicu izlaganja.

„Kroz tu izložbu, ona je doživela svoju malu ličnu katarzu, otpakivanje važnog kofera. Time što je došla i dovela Čistača, učinila je sebi, pre svega, puno dobrog, ali i nama“, rekao je Miljković.

U filmu su prikazani i segmenti priprema reperformera koje je publika gledala u Muzeju savremenih umetnosti prošle godine. Cilj, međutim, nije puko ponavljanje onog što je Marina radila u orginalnim izvođenjima, već predstavljaju jedno posebno iskustvo za svakog umetnika.

Zato se Marina na neki način i gnuša, što se može primetiti u njenom glasu, onih koji „svoj rad ne daju nikom“.

„To je kao kad ne daš svojoj deci da odrastu“, kaže ona.

Ali tek kad je došla u SAD, u Njujork, grad koji broji mnogo umetnika, Marina je morala da pronađe način da bude jedinstvena.

Sviđala se ili ne nekom njena umetnost, razumeli je mi ili ne, ona je u tome i uspela. Marini je 2016. dodeljena nagrada za najuticajniju ličnost iz sveta umetnosti. A nekoliko godina ranije sarađivala je i sa Lejdi Gagom.

I pored svih performansa, od „Kuće sa pogledom na okean“, preko „Ritma“ do „Umetnik je prisutan“, koji sami po sebi jesu fascinantni, scena koja možda najviše intrigira u filmu jeste momenat nostalgije kada Marina konačno ulazi u stan u kojem je živela u Beogradu, za vreme Jugoslavije.

Taj povratak Marine, a ne njenog dela, kao i njena prošlost i odnos s majkom, jeste ono o čemu ovaj film zaista govori.

Na kraju, ako niste upoznati nimalo sa delom Marine Abramovć, ovaj film će vas uvesti u njen svet koji ćete nakon poslednje scene makar malo bolje razumeti.

Foto: MCF

The post „Jedini pravi film o Marini“ appeared first on Kulturni kišobran.