Ne uvidevši da je nakon dugog tuširanja ostavio vrata i prozore potpuno zatvorenim, na svakih nekoliko sekundi, nervozno je brisao vlažnu površinu ogledala pred kojim je stajao, uz oštre, glasno izgovorene psovke i sporadične rečenice čija je uloga bila pokušaj pronalaženja objašnjenja za ovu, mora se priznati, iritirajuću pojavu.

„Ma, šta je bre ovo?! Ventilacija ne samo da ne radi, nego mi celo kupatilo pretvara u smrdljivu saunu”, procedio je vidno iznerviran i, uprkos lošim uslovima, uzeo oštricu i počeo da prelazi preko debelog sloja pene za brijanje.

Ne bi li se na sudu pojavio u što reprezentativnijem izdanju, bilo je od velikog značaja da mu lice izgleda kao da je obrijano preciznošću nepogrešivog snajperiste. Iz istog razloga, pre nego što je ušao u toalet, spremio je i svoje najbolje odelo sa kravatom donetom ni manje ni više nego iz Italije.

„To će omogućiti da ostavim povoljan utisak na sudiju”, zadovoljno je konstatovao i isprao penu sa glave brijača.

„Ako je nešto na ovom svetu važno, to je ono što ljudi prvo pomisle o tebi. Svim vrhunskim znalcima je to jasno”, dodao je i zamislio kako, u kicoškom maniru, odvažno stoji pred sudijom i biva oslobođen besmislenih optužbi koje su mu stavljene na teret.

Prilikom jednog od nebrojanih pokreta rukom, čiji je cilj bilo brisanje ogledala uporno prekrivenog samoobnavljajućom parom, zakačio je bočicu sa parfemom i slučajno je oborio, dok se staklena ambalaža razbila, a njeni delovi rasuli po vlažnim pločicama zagušljivog kupatila.

„Pa, čoveče… Da li je moguće da se ovo dešava! Kao da mi bog ovo namerno radi”, uzviknuo je sada već na granici besa.

„Kako to pakuju ovu današnju robu?! To bi se razbilo i samo od sebe! Sve jebeni amateri, gde god da se okreneš”, zaključio je i procenio da trenutno nema vremena da počisti iznenada napravljeni nered, te je nastavio da se posvećuje znatno važnijoj stvari – uređivanju lica, čije su konture, kao i sam karakter, odgovarale doslovnom značenju njegovog prezimena.

Da bi na nastupajuće suđenje otišao što pripremljeniji, detaljno je prošao kroz strategiju razrađenu sa advokatom i nakon toga, čisto za sebe, napravio svojevrsnu retrospektivu događaja, čije je nespretno odigravanje označilo početak čitavog procesa.

„Čuj, nanošenje teških telesnih povreda… Pa, ja ne mogu da verujem od čega je on uspeo da napravi slučaj”, protresao je brijač i nakon kraće pauze nastavio.

„Kad sam ušao u lokal, jedino što sam hteo jeste da na miru popijem pivo. Njega nisam ni primećivao… bar dok nije počeo da se, kao neki magarac, dere u telefon”, prisetio se, pri čemu je, kao i na samom licu mesta, počeo da oseća jasne naznake napetosti unutar mišićnih vlakana ramenog pojasa.

Duboko udahnuvši, još jednom je isprao oštricu i nastavio: „Lepo i kulturno sam mu rekao da prestane da se dere, pošto me je njegovo urlanje činilo veoma nervoznim, a on, šta mi je rekao… Gospodine, Vi ste očigledno već nervozni, a za to možete da krivite jedino sebe.”

Bacivši brijač u lavabo, glasno je izgovorio: „Kakva drskost! I to ničim izazvana. Još na kraju on mene tuži. Posle takve uvrede! Šta je mogao da očekuje?! Da ga pomilujem po glavi i poljubim u mudro čelo? Ma, trebalo bi ja njega da gonim, a ne on mene! On je samo dobio ono što je zaslužio, a ako je neko ovde oštećen, to sam sigurno ja. Kad bi sud imao časti i poštenja, predstavio bi situaciju onakvom kakva jeste, a to je da nisam ja njega udario pesnicom u lice, nego da je on mene udario licem u pesnicu – i to više puta, eeeeej. O čemu mi pričamo”, širio je ruke pred vlažnim ogledalom, dok mu se u šaci još uvek presijavao hladni komad naoštrenog čelika.

I dalje pogođen nepravdom, „spustio je loptu na zemlju”, pomislio kako druge ljude, nažalost, ne može da menja i da jedino što može da uradi jeste da „zaštiti samog sebe” od svakodnevnih nemilosti sveta koji ga okružuje. „A za tako nešto je od odsudnog značaja biti savršeno udešen”, poentirao je i vratio se uređivanju sopstvene spoljašnjosti.

Nanevši još jedan sloj pene, uzeo je oštricu u ruku i, uprkos slaboj vidljivosti sopstvenog odraza u ogledalu, nastavio sa mehaničkim pokretima.

Kada je došao do samog kraja, pomislio je kako je uradio besprekoran posao i postao siguran u povoljan ishod suđenja.

Kada je isprao penu i otvorio vrata od kupatila, na taj način slučajno učinivši da volšebna magla sa ogledala nestane, primetio je nekoliko upadljivih posekotina u predelu lica. Tresnuvši žilet o hladne pločice, kraj ostataka ambalaže razbijenog parfema, glasno je opsovao proizvođača pribora za brijanje i munjevito izleteo u susret nepravednom svetu, nesumnjivo drugačijem od njega samog.

Foto: Unsplash/Jana Shipelson

The post Zoran Bar: Nepravedni svet appeared first on Kulturni kišobran.

Odmerenim pokretima, koji su izgledali kao da njima nesvesno zavodi samu sebe, zapalila je cigaretu i senzualnim tonom izgovorila svoju narudžbinu.

Pogled kojim je besciljno lutao po prostoriji, bio je tek bezuspešni pokušaj da, kroz fokus ka spoljašnjem okruženju, suzbije unutrašnji nemir.

Zvuk njenih potpetica diskretno je dopunjavao ritam bluza, čiji se epicentar nije nalazio u zvučnicima već u predelu grudi u kojima je nosila tajnu, izraženu uvek prisutnim osmehom, ocrtanim na usnama, ali ne i u očima.

Veliki ožiljak na spoljašnjem delu njegove šake mogao je biti povezan sa inicijalima na upaljaču koji je, kao uvek prisutni ritual, sa upadljivom spretnošću, provlačio kroz prste.

U jednom trenutku, kada je atmosferu lokala odredila nežna i beskrajno setna „Almost Blue”, usvojenog sina džeza, čuvenog i večito neuklopljenog, Četa Bejkera¹, pogled im je bio usmeren u istom pravcu – prema kutku gde se nalazio džuboks.

Dok je melodija čiste melanholije dostizala vrhunac, njene štikle su se nalazile na podu, pod stolom za kojim je sedela, a prsti stopala se snažno skupljali kod svake strofe, kao da stoički pokušava da podnese kakvu neispoljenu bol.

Kada je pesma prestala da se emituje sa razglasa, a tek počinjala da odzvanja u njihovim mislima, pogledao je u svoj zamagljeni odraz u ogledalu šanka i učinilo mu se da je primetio čudan, biserni odbljesak na rubu jednog oka, dok je ona ispijala svoj koktel boje višanja i osećala dvostruki užitak, pošto je čaša ublažavala oštro pulsiranje u predelu usne, koju je, nekoliko puta, snažno ugrizla tokom boravka u snolikoj atmosferi letnje večeri, ispunjene svetlucavim opsenama i olovnom setom.

Završivši napitak, koji je bio jednako privlačan kao i njena pojava, odlučno je ustala i usmerila se prema šanku. Nakon što je platila, vratila se do stola, gde se zadržala sve dok nije spakovala stvari u tašnu i odsutno krenula ka izlazu.

Dok je otvarala vrata, pre nego što je izašla, njena senka se u neprimetnom trenutku ocrtala po podu lokala, spojivši se sa njegovom.

Topao večernji vazduh sa ulice, čijim je pločnicima koračala, na kratko je ušao u prostoriju, razblaživši miris skupih cigareta i jeftinih razgovora.

Ponovo zagledan u pravcu krpe boje buđi, naručio je još jedno piće, nakon čega je i sam nestao u tami sporedne ulice.

¹ Česni Henri „Čet” Bejker Mlađi (1929 – 1988) – američki trubač i pevač, koji se smatra jednom od najpoznatijih i najznačajnijih pojava u istoriji džez muzike.

Foto: Unsplash/Dimitri Bong

The post Zoran Bar: Zamagljeni odraz appeared first on Kulturni kišobran.

U svakom slučaju, leto se odužilo, zemlja ispucala, prašina u vazduhu gotovo vidljiva.

A opet, jutarnje crnilo je nekako odudaralo od te slike, ponovljene bezbroj puta, od prvih vrućina. Uvek se između tog trenutka i vrele lopte na horizontu ispreči san. San o hladnoći. Hladnoj koži ruke, dok se sklapa oko ledene drške pištolja. San o smrznutoj duši, utrnuloj od bolova, tako da ništa ne oseća. San o ispunjenju sna, mirnoj osveti.

I napokon, san se ostvaruje. U verodostojnu atmosferu iz vestern filmova savršeno se uklapa i revolver, .357 , napunjen sa toliko pažnje i truda, poput novorođenčeta koje previja brižni i neiskusni otac. Na rezbarenoj, uglačanoj dršci bezbroj otisaka odrvenelih prstiju, izdajica velikog čina, koji govore, sami za sebe, da sutra ne postoji.

Da li čuješ utišanu, daleku melodiju iz stana iznad? Zavijanje violinskih žica, grubo prožeto ritmom bubnja? Ti misliš da je to vrisak, misliš da si ti vrisak? Ne, za mene si plač, a to je jedino bitno.

Osećaš pse? Kako se lenjo šunjaju, istežu i pripremaju za jutarnji trk? Znam da osećaš. Kažu da su čula najizoštrenija u ovakvim situacijama, dok ti epinefrin struji arterijama, ispunjavajući ćelije, izazivajući tremor svih mišića.

Osećaš dodir ledene cevi Magnuma na svom čelu, dok graške znoja vlaže metalni cilindar.

„To je stvaran svet oko mene, samo čekam da prođe.“

I proći će. U trenutku shvataš celu istinu u tim rečima, dok se treseš, klečiš i cviliš, kao pas.

Proći će, kao odrano koleno u prvom razredu, kao prva ljubav, prva bol, mučnina od prve flaše, tridesetvprvi, prvi, četvrtak, petak. Sve će proći.

Mora da prođe. Nazovi to moralnim zakonom, kažnjavanjem greha, psihozom, individualnim činom… Veruj u šta želiš.

Nosim dva života u rukama. Nekada sam ih imao i više, ti si mi to oduzeo, sada ti vraćam. To je moja dužnost.

Na zvuk startnog pištolja, svi psi su pojurili u istom pravcu, u borbu za život. Muzika je utihnula. Na trenutak se čuo odjek, difuzija ispaljenog hica, pad tela. A onda, ništa.

Piše: Nedeljko Rakićević

The post Tišina appeared first on Kulturni kišobran.