Dom Jevrema Grujića, u samom kulturnom i istorijskom srcu prestonice, Svetogorskoj ulici broj 17, sagrađen je 1896. godine po projektu poznatog beogradskog arhitekte Milana Kapetanovića i prva je zgrada koju je zaštitio Zavod za zaštitu spomenika kulture Beograda.

Kuću je za svoju porodicu podigao istaknuti srpski državnik i diplomata Jevrem Grujić. Tokom 19. i 20. veka, u prostranim salonima ovog zdanja organizovani su gradski balovi na kojima se okuplјala društvena elita Srbije kao i diplomatski skupovi na kojima su politički i intelektualni prvaci tog vremena odlučivali o budućnosti srpske države.

Umetnička kolekcija broji preko 600 predmeta neprocenljive istorijske vrednosti. Među njima se nalaze dela najvećih srpskih slikara, staro i retko oružje iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, kraljevski darovi članovima porodice, portret kraljice Natalije, kao i najstarija sačuvana venčanica u Srbiji iz 1850. godine koja se sastoji ih nekoliko stotina hiljada srebrnih niti.

Zanimljivo je to da je prva diskoteka na Balkanu otvorena upravo u podrumu ove kuće 1967. godine i označila sociološki ‘bum’ u savremenoj istoriji grada. U nju su dolazile najveće svetske zvezde toga doba: Alen Delon, Keterin Denev, Omar Šarif… Diskoteka je popularno nazvana “Kod Laze Šećera”, koji i danas goste sprovodi kroz njene hodnike i priča priče iz njene burne istorije.

Čajanka sa kraljicom Natalijom

Jedna od najzanimljivijih stvari u Domu Jevrema Grujića svakako jeste poseta Salonu za čaj kraljice Natalije Obrenović.

Uz šoljicu čaja, kafe, soka ili uz čašu vina samo ovde možete probati kraljičinu omiljenu čokoladnu tortu, pripremljenu po starom, originalnom receptu pronađenom u arhivi muzeja.

Ova neobična čajanka će vam dočarati život i običaje u jednoj uglednoj građanskoj porodici, ali i upoznati vas sa životom jedne od najlepših i najvoljenijih srpskih kraljica – Natalije Obrenović.

Foto: Dom Jevrema Grujića

The post Dom Jevrema Grujića – na čajanci kod kraljice Natalije appeared first on Kulturni kišobran.

Napravljen po uzoru na velike svetske metropole u kojima slična mesta već odavno postoje, muzej selfija se u Beogradu nalazi na adresi Terazije 27a. (postoji još jedan u Jurija Gagarina 155 koji ne treba mešati sa ovim). Na ovom mestu možete napraviti selfi u mračnoj zatvorskoj ćeliji sa rešetkama, na dnu mora, u svemiru, fotografije sa optičkim varkama itd.

Ono što izdvaja selfi muzej jeste koncept koji izlazi iz okvira tradicionalnog shvatanja muzeja u našoj kulturi. Kao i kod drugih postavki ovog tipa, prostor je sačinjen od niza soba uređenih tako da budu vizuelno privlačne, šarene i dobro osvetljene, te da služe kao set za snimanje atraktivnih fotografija.

Ono što je zanimljivo jeste da je muzej „pet friendly“ tako da i svog ljubimca možete povesti na ovo uzbudljivo putovanje.

Pored ulaznice i napunjenog telefona, sve ostalo što vam treba jeste osmeh i mnogo pozitivne, kreativne energije!

Foto: Marija Jovanović

The post Prvi selfi muzej u Srbiji – nezaboravna zabava po ugledu na svetske metropole appeared first on Kulturni kišobran.

Provozali smo se pored reke, a kako je to izgledalo pogledajte u videu ispod:

Ooter Scooter je prvo i jedino mesto u Beogradu gde možete da iznajmite električni trotinet, kao i da ga servisirate.

Nastao kada je grupa lokalaca odlučila da donese nešto novo u Srbiju, kako bi turistima pokazali Beograd iz malo drugačijeg ugla.

Pre dve godine imali smo priliku u Los Anđelesu po prvi put da probamo električne trotinete i od prvog momenta smo znali da ćemo taj trend dovesti u Srbiju i pokrenuti revoluciju u modernom prevozu.

Ooter Scooter u ponudi ima 3 ture za turiste. To su Ada Lake tour, Adrenalin City i Zemun tour. 

Za sada je najpopularnija Ada tour koju predstavljamo kao Beogradsko more i svi stranci se oduševe kakvu Beograd ima prirodnu oazu na samo 15 minuta od centra grada. Svaka tura uključuje profesionalnog vodiča, flašicu vode i jedno piće u kafiću gde pravimo pauzu. Takođe, u planu nam je da proširimo kapacitet flote i da ubacimo par novih tura koje za sada moramo da držimo u tajnosti

 

Kako kažu, utisci ljudi su fantastični, a većina njih ubrzo i kupi električni trotinet kada ga isproba kod njih.

Ako do sada niste isprobali električne trotinete, ekipa iz Ooter Scooter-a vam poručuje:

Iskočite iz svakodnevne rutine. Isprobajte jedan od ovih uređaja koji predstavljaju revoluciju transporta u svetu.

 

Električne trotinete možete iznajmiti za 8 evra po satu, a ako želite da se vozite ceo dan, morate da izdvojite 25 evra.

Piše: Miljana Miletić

Foto: Miljana Miletić

The post Isprobali smo Ooter Scooter električne trotinete sa glumicom Katarinom Živković! appeared first on Kulturni kišobran.

Kada sam videla da Hooverphonic nastupa u Beogradu, u meni se odigravala čitava mala predstava, traka se odvijala i prikazivala toliko različitih perioda u kojima mi je ta muzika bila najbolji prijatelj. „Filmska muzika, šta drugo“, rekla sam naglas, kada su počeli da sviraju prošle srede u „Kombank dvorani“ (koju i dalje zovemo Dom Sindikata, nostalgično, baš onako kako zvuče i pesme koje su se te večeri ređale).

Od kada su se pojavili tih devedesetih – nenametljivo, kako Belgijanci već umeju – sve što su radili bilo je stvaranje filmova u srcima slušalaca. Od prva dva albuma, koja su donela tako moćne stvari poput „2 Wicky“, „Eden“ i „This Strange Effect“, bilo je sasvim jasno da imamo saundtrek za sve što smo osećali kao mladi. Neki pre, neki posle, imali smo najbolju podlogu za ekstaze, razdiranja, savršene nežnosti, slamanja i snažne ljubavi.

Naredni album, „The Magnificent Tree“, nam je doneo verovatno i najveći hit – „Mad About You“, a do tada su ljudi već bili potpuno očarani, poneseni, zaljubljeni u te, tako prave muzičke avanture, i ostali smo takvi, kao što su i oni ostali posve jedinstveni i iskreni, kao što se u vezama i mora. „Ne uzimaj me zdravo za gotovo“, pevala je osamnaestogodišnja Luka Cruysberghs, jednim nadasve zrelim glasom. Nećemo. Kako i možemo?

Izašli su na ovu beogradsku binu vrlo spontano i smelo, uzeli su tih nekoliko dasaka podijuma kao ljubavnicu, a potom počeli da plešu sa nama. Znate, kada sam kupovala karte, pitala sam se kako je to slušati alternativnu muziku sedeći, ali ipak nije bilo boljeg načina za upijanje ovog slatkog spektakla. Plesali smo mi sa njima, a da nismo morali ni da ustajemo. Pljeskali smo posle svake pesme, kao da pljeskamo činovima neke velike drame. Ali, život i jeste najveća drama, a autori ovih muzičkih činova su prenosili život u kompozicije, kao vrsni pozorišni reditelj.

Luka je izašla, prekrivena tamnim ogrtačem, i iznela nekoliko teških pesama kao što prave ljubavne priče i moraju biti – punim glasom, kao nožem u srce. Alex Callier – koji je kroz poslednje dvadeset i tri godine radio sa nekoliko vokalnih boginja, spomenuo je sitne Lukine godine kao deo njegovog oduševljenja, jer kada je došla na audiciju i otpevala baš onu pesmu koju je on smatrao najtežom, ona je pesmu privolela kao sopstvenu, a potom isto učinila i s ljudima u bendu. Sada je to radila i sa nama. Menjajući odeću s vremena na vreme, iz tamne u jarku, pa crno-belu, ova žena je kroz svoju malenu figuru vibrirala kao celi simfonijski orkestar – zbog čijeg odsustva nam se Alex tokom večeri svakako izvinio, i obećao da će se vratiti zajedno narednog puta. Ukoliko nas bude više, razume se. Verujem da hoće.

Kako je performans tekao, tako nam je svima bivalo toplije, dok u jednom momentu neki parovi nisu zaista ustali da plešu. Niko tu nije bio umoran. Mislim da bih mogla da, neumorno, potrošim još tri sata sa ovim fenomenalnim ljudima. Usput, objašnjavali su kako je koja pesma nastajala: hej, pa to su istinite emocije, proživljavanja krahova i uzbuđenja… nema tu foliranja, samo nevinog predavanja svetu, obožavanja života i osoba. Ponešto je nastalo i kao omaž umetnicima koji su u međuvremenu napustili ovaj svet, te je to moralo biti istaknuto, a potom svesrdno prožeto kroz svirku.

Neke pesme su bile svima poznate (Mad About You, 2 Wicky, Love Me To Death, Eden, Heartbroken, i novi singl – Romantic), neke, izgleda, pravim fanovima, ali retko ko je poželeo da ustaje i krene, čak i nakon dva odlaska benda sa bine. Dva bisa su bila toliko dražesna, nije tu bilo insistiranja na nekakvom rasplakivanju publike arijama, već samo truda da žurku održe do poslednjeg rifa i ispuštenog glasa. Bal je uspeo, mi smo bili egzaltirani (čak i bez piva, koje sam opazila na VIP balkonu dvorane), a pozorišna trupa zvana Hoovephonic je otišla dalje, na put, na nove predstave, pred nova lica i aplauze. Dečje stidljivo, božanski ponosno.

Piše: Ariel Cemović

Naslovna fotografija: Jean Bloux / Facebook

The post Hooverphonic – ples uživo, na filmskoj traci appeared first on Kulturni kišobran.

O Dj Feloneezy-ju znala sam samo da pušta dobru muziku i da će te večeri imati nastup u klubu Zaokret u okviru Kontakt festivala. Zaokret je više kafić nego klub u kom volim da popijem piće sa ekipom.  Tu se uglavnom skuplja vrlo čudna sorta za obične ljude, ljubitelji alternativne kulturne scene Beograda.

Kontakt festival

Dok sam to veče provodila u Cetinjskoj ulici, mnogo veće interesovanje za ovaj festival odvijalo se na drugom kraju grada. U Hali sportova „Ranko Žeravica“ koncert je imala grupa Goblini. Veče pre njih na istom mestu nastupali su Partibrejkersi. Pored ovih izvođača na Kontaktu su nastupali i mnogi drugi, a pored koncertnog progama festival je sadržao i konferencijski deo na kom se raspravljalo o temama  vezanim za ovu vrstu umetnosti.

Dolazak

Iako sam mislila da su svi otišli u Halu sportova ili na žurku 2000late koja se održavala te večeri i da gužve neće biti, već pri prilasku kafiću videla sam da sam se prevarila. Gotovo svi stolovi bili su zauzeti, jer su neki ljudi besramno zauzimali više mesta nego što im je bilo neophodno. Ugledala sam mali sto do vrata i tu sela sa svojim društvom. Do nas na velikom kauču sedela je ekipa klinaca koja je svojom pričom nadjačavala muziku. Konobar se jedva provukao kroz gužvu i doneo piće za naš sto. Mene je zadesila ta nesreća da sedim do vrata, pa sam na svakih nekoliko minuta ustajala da ih zatvaram, jer su ljudi koji izlaze i ulaze zaboravljali na to. Veče je odmicalo – DJ-a nije bilo. U kafiću više nije bilo mesta, ali to posetiocima nije predstavljalo veliku prepreku, te su oni svoja mesta zauzeli u bašti ispred, a neki su seli i na stepenice i tu ispijali svoje piće. Nama se neplanirano pridružio još jedan drug, ali kako mesta nije bilo, bio je prinuđen da igra do nas, iako je žurka tek počela da se zahuktava. DJ se još uvek nije pojavio. Pitala sam drugaricu koja je upućenija u njegov rad da li je njegova praksa da uvek kasni, a ona mi je rekla: „Mi koji se bavimo ovakvim vrstama umetnosti, nemamo baš pojam o vremenu, a ni neki odnos prema obavezama, sad će on.“

DJ je konačno došao

Feloneezy je sat vremena nakon početka žurke stao za miksetu i euforija je mogla da počne. Mešanjem komercijalnog stranog zvuka i tehno muzike podigao je ceo kafić na noge. Samo su neka starija gospoda ostala da sede za svojim visokim stolom i odmeravaju omladinu. Đuskavac se ubrzo pretvorio u šutku, pa je gotovo bilo nemoguće doći do toaleta, koji se nalazi tik uz šank, što dodatno otežava ovaj težak poduhvat. Ljudi su nastavili da dolaze, pa je kafić zaličio na krcatu all inculive žurku, samo što ovde gostima niko u pivo nije sipao vodu i atmosfera je bila mnogo opuštenija.

DJ publici nije dao odmora, te je povećao i brzinu muzike i tako čak i stariju gospodu naterao da ustane sa svojih ne tako udobnih stolica. Poznato je da poslednji prigradski autobusi kreću prerano, te sam tako da ne bih doživela sudbinu Pepeljuge, žurku morala napustiti u trenutku kada je ona dostigla vrhunac. Kada jednom smrkne, drugom svane. Svanulo je momcima ispred koji su se smrzavali dva sata ispred cupkajući više zbog hladnoće nego zbog muzike.

Prilikom izlaska iz kafića jedan od momaka nam je kroz smeh doviknuo: „Žao nam je što vi idete, ali nam je drago što ćemo mi sesti.“

Nadam se da im je bilo udobno na našem neudobnom mestu.

Piše: Ksenija Stojiljković

Foto: Anastasija Asja Zec

The post Bliski kontakt sa “KONTAKTOM” appeared first on Kulturni kišobran.

„Znaš, treba sastaviti pesmu, osmisliti tu celinu… ne samo naći dobar rif i furati ga do kraja”, rekao mi je Robert Telčer jednom prilikom. Žureći na probu, dodao je: „Rokenrol je zaista nešto posebno. Stvarno, ništa nije uporedivo.” Bio je u pravu. Koncert na kome sam bila ovog četvrtka bio je neuporediv. Mada, mislim da je tako sa svakim nastupom Velikog Prezira. Četiri dečaka – četiri zrela muzička maga – stvaraju tornado i nežnost na nekoj maloj bini.

Foto: Tamara Fijat

Foto: Tamara Fijat

The post Ove ptice poznajem – reportaža sa koncerta Velikog Prezira appeared first on Kulturni kišobran.