Osmoro slikara: Miodrag Mića Popović, Vera Božičković-Popović, Lazar Vozarević, Zoran Pavlović, Živojin Žika Turinski, Branislav Branko Protić, Vladislav Šilja Todorović i Branko Filipović Filo, zajedno sa Lazarom Trifunovićem – kritičarem koji je promovisao beogradski enformel, bili su kreatori poetike i ideologije enformela i činili jezgro beogradskog pokreta.

Ova izložba dešava se gotovo 60 godina posle prve izložbe „Enformel – mladi slikari Beograda“, koju je 1962. godine u Galeriji Kulturnog centra organizovao Lazar Trifunović, likovni kritičar koji je najzaslužniji za prepoznavanje beogradskog enformela i grupe beogradskih umetnika enformelne orijentacije.

Moderna galerija ovom izložbom ima za cilj edukaciju šire publike u razumevanju i prihvatanju enformela, buntovnog umetničkog pravca, koji je u Srbiji i imao vrhunske predstavnike.

O beogradskom enformelu

Beogradski enformel predstavlja jednu od prvih „poetika pobune“ vezanih za egzistencijalistički nemir i pesimizam, u kojoj se sumnja u postojeći poredak stvari i sistem vrednosti manifestovala u radikalnom obliku antislike. U istoriji  srpske umetnosti vezujemo ga za kraj pedesetih i šezdesete godine 20. veka.

Reč je o apstrakciji zasnovanoj na istraživanjima materije i tehnološkim eksperimentima, tj. primeni materijala koji nisu tipično slikarski i nekonvencionalnih operativnih postupaka. Budući da je apstraktan vizuelni iskaz već postojao u umetnosti, ono što je u enformelu bilo inovativno je upravo pozicioniranje dela izvan konvenciocionalnih kategorija slike i sadržaja, odnosno njegovo prevođenje u medijski ambivalentnu i polisemičnu strukturu (znak, simbol, ideogram).

Foto: Vladimir Miloradović

The post „Beogradski enformel“ u Modernoj galeriji do 15. juna appeared first on Kulturni kišobran.

Mlađe generacije, poput moje (osim ako i sami nisu umetnici, slikari) teško da su do sada čule za ime Mira Brtka. To je možda i opravdano, ako uzmemo u obzir da je Mira najviše radila u inostranstvu. 

Nije doduše njeno delo toliko nepoznato Srbiji – Mira je izlagala u Novom Sadu, Apatinu, Staroj Pazovi, Bačkom Petrovcu… Poslednju izložbu u Srbiji imala je u Novom Sadu dve godine pre smrti 2014. 

Iako su joj radovi posthumno izlagani prošle godine u Novom Sadu i Staroj Pazovi, najširi opus njenih dela sada je izložen skoro pa u centru Beograda. 

Stoga treba odati počast ovoj umetnici, koja je, po rečima Olivere Janković iz monografije “Refleksije”, volela da se menja, što pokazuje i njen raznovrsan opus. 

Od enformela preko lineara, radova sa vezom, kolaža, apstrakcije, skulptura pa sve do modnog dizajna i rada na filmu, Brtkin rad je ušuškan i u monografiji o njenom umetničkom putešestviju. 

“Prosvetljenje”

Sve je ukazivalo na to da će Mira Brtka “vladati” svetom filma. Ispostavilo se da se pronašla i u drugim umetnostima.  Brtka je diplomirala na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, ali je život ubrzo odvodi u Rim gde upisuje Akademiju lepih umetnosti, odsek slikarstvo. 

Važan segment u njenom životu počeo je 1967. godine kada je postala deo internacionalne grupe “Illumination”. Osnovao ju je japanski umetnik Nobuja Abe. 

Zajedno sa kolegama iz grupe, Milenom Čubraković, Maršom Hafif, Paolom Patelijem i Aldom Šmitom, imala je jednu izložbu – u Trentu u Galeriji L’Argentario 1967. godine. 

“Abe je bio njihov duhovni mentor, uzor i ‘učitelj’ koji je slikarstvo želeo da im približi kao jednu vrstu haiku poezije”, piše profesor Ješa Denegri i primećuje da se ova grupa razlikovala od drugih koje su postojale u to vreme, jer “zadržava pojedinačne autorske pozicije svojih članova koji ostaju privrženi disciplini slikarstva”.

U to vreme su nastale Mirine Bele slike, koncept kojim se umetnost “oslobađa svega naučenog”. 

“Koristila je površinu platna premazanu tankim slojem bele boje i na njoj mermernom pastom povučene reljefne, paralelne, isto tako bele linije”, piše Janković u monografiji i primećuje da “sigurno nije bilo lako stvoriti sliku sa tako ograničenim sredstvima”.

Kada je Abe preminuo i grupa se ugasila, a Mira se vratila u Srbiju.

Sedamdesete su unele promenu u Mirinom životu. Nakon Belih slika Brtka skreće fokus na organsku apstrakciju, odnosno na kolaže živih boja. A kasnijih godina, okreće se i vezenju, tekstilnom kolažu, varenim skulpturama…

Istovremeno, i film je bio deo njenog života; režirala je nekoliko filmova i dokumentarnih filmova, a učestvovala i u realizaciji filma “Sutjeska”.

Nakon “Sutjeske”, Mira se udaje se za Dragana Kresoja, reditelja i dobijaju sina Miloša. 

Mirine haljine u Vogu

Mira se bavila i modnim dizajnom. Njene kreacije spominjane su i u italijanskom Vogu 1981. godine. Haljine koje je Mira kreirala, dobile su naziv Camicone slavo, odnosno slovenske košulje. 

“To su bile unikatne haljine, prepoznatljive po kroju, vezovima i bojenju”, piše u njenoj biografiji, a bile su poznate i kao Mirine haljine. 

Jednu njenu kreaciju nosila je i Izabela Roselini, ćerka Ingrid Bergman.

I Jugoslavija je znala za njene modne kreacije – haljine su se prodavale u Jugoexportu.

Nekoliko godina ranije, Mira je radila kostime za film “Krilate svinje” (Porci con le ali) Pjera Paola Pazolinija koji su se bazirali na slovenskom folkloru, a vezovi su bili karakteristični za Vojvodinu.

Velika tragedija i novi milenijum

Nije bilo sve tako vedro u Mirinom životu, kao što se može naslututi iz njenih šarenih slika. 

Novembra 1996. Mirin suprug i sin ginu u nesreći tokom snimanja filma “Suton nad Beogradom”. U čast supruga, osniva i Fondaciju Brtka Kresoja. 

Posle pauze, Mira se svojoj umetnosti vraća početkom 2000-ih.

“Na samom početku tog novog stoleća Mira Brtka slika zamašan ciklus neogeometrijskih slika a kojima dominiraju široke površine plave boje, crne i bele”, piše Sava Stepanov u monografiji.

Tu kombinaciju boja je preuzela iz folklorne tradicije vojvođanskih Slovaka kojoj, kako pojašnjava Stepanov, i sama pripada te je, po njegovim rečima “ove sklopove čistih bojenih polja smatrala identitetskim, autentično autobiografskim i svojim duboko personalnim tvorevinama”.

Poslednje godine Mire Brtke

Stepanov se u monografiji osvrnuo i na poslednje period Mirinog života, koji se “poklopio sa početkom novog 21. stoleća”.

“Taj završni umetnički crescendo je rezultirao sublimacijom njenih umetničkih stavova sukcesivno ispoljavanih tokom čitavog opusa”, slikovit je Stepanov.

Na kraju, prof. Denegri zaključuje da je “Brtka izgradila višemedijski opus koji iako podeljen po zasebnim disciplinama (kao što su slikarstvo, kolaž, skulptura, objekti, instalacije, moda, igrani i animirani film i politički aktivizam) ujedno je objedinjen u neodvojivu celinu samim time što nastaje kao konačni bilans jedne jedinstvene ličnosti u toku njenog plodnog i uzbudljivog života”.

Foto: Vladimir Miloradović

The post Mira Brtka – uzbudljiv život vanserijske umetnice appeared first on Kulturni kišobran.

„Kravcev u plavom“ naziv je nove izložbe Miše Mihajla Kravceva, koja će biti otvorena 17. novembra u 19 časova u Centru lepih umetnosti „Guarnerius“ (Džordža Vašingtona 12) u Beogradu.

Ovoga puta biće izložene isključivo plave slike ovog umetnika po ličnom izboru doajena srpske likovne scene g. Momčila Moše Todorovića, koji je sa svojom galerijom „Radionica duše“ ujedno i organizator izložbe.

Izložbu će uz g. Todorovića otvoriti i Maja Živanović, likovna kritičarka koja je za ovu priliku i napisala uvodni tekst u katalogu.

Kako navodi u svojoj kritici Maja Živanović, plava boja Miše Kravceva, od lazurne tirkizne do ultramarina, su prostori vanpojavnog i magičnog iz koga izviru nestvarne arhetipske ženske figure, lepršave vile, silfide lakih krila i andjeli, obasjane svetlošću mesečine. Neraskidivo spojene sa vazduhom, prikazane su fluidno i posrebreno, u pokretu, zanosu, igri ili dok sviraju, u belim odorama i naglašene putenosti. One su motiv gotovo svih slika, pandan nematerijalnih savršenih bića – oličenja lepote. Mesec, najnežnija iluminacija na noćnom nebu, predstavlja nesvesni deo naše prirode – ljudsku dušu. Konji, pegazi i jednorozi, još jedan od motiva prisutnih u poslednjem ciklusu ovog slikara, uvek su u pokretu, kao znamenje čistote i slobode, podsećaju nas na neuhvatljivo. oni su spona izmedju dva sveta – ovozemaljskog i nebeskog.

„Mišine kompozicije su skladne, istovremeno narativne i lišene suvišnih detalja. Njegove harmonične slike sintetizuju u sebi radost koju izaziva plava boja svih nijansi. Boje mora i neba, što su tamnije – više nas privlače. Sagledavajući kompozicije gde je transponovan čitav svet nadrealnih lepršavih bića, čija se moć ogleda kroz živopisne srebrne i zlatne kose, mi uranjamo u ono podsvesno, skriveno u svakom od nas“, reči su Maje Živanović.

„Sve što čovek može da oseti – ja ću pokušati da prenesem na platno. Jer svet nije samo ono što vidimo. Kada zažmurimo, budi se čitav univerzum svega onoga što je duboko u nama i svuda oko nas, onoga od čega smo sazdani.“

Kravcev ističe da ima svoj specifičan stil, koji se, kako kaže, najlakše razaznaje upravo na njegovim plavim slikama.

„Ova izložba je stara ideja g. Todorovića koji je uvek posebno isticao te moje jednopotezne plave slike. Mislim da je to malo i pitanje ukusa, u inostranstvu ističu posebno moj kolorit, Maja Živanović osim kolorita i atmosfere posebno voli moje flamingose. U svakom slučaju, da mi je bilo ko drugi predložio izložbu samo jedne vrste slika, glatko bih odbio, ali ipak dopuštam da jedan vizionar kalibra Moše Todorovića vidi i nešto što ja još uvek možda ne primećujem, a to će već vreme pokazati, ali opet, šta u slikarstvu i umetnosti nije pitanje ukusa.“

Posetiocima će, tokom trajanja izložbe, biti dostupna i velika ilustrovana monografija Miše Mihajla Kravceva, koju je prošle godine objavila izdavačka kuća „Dereta“, a koja će na izložbi moći da se kupi sa specijalnim sajamskim popustom. Inače, izložba će biti otvorena do 1. decembra.

„Ja ne slikam da bih Vas zadivio zato što ste nešto prepoznali – ja slikam da Vam udahnem i prenesem nešto što će Vas kompletno ispuniti i što ćete uvek iznova poželeti i prihvatiti kao deo sebe i svoje duše – i što je svaka duša, kao deo one jedne jedinstvene, oduvek imala i osećala“.

Uspesi Kravceva u inostrantvu

U poslednjih nekoliko godina, Kravcev je imao zaista izuzetne uspehe, posebno u inostranstvu.

Nedavno, učestvovao je uz druge odabrane slikare iz celog sveta, na izložbi u Veneciji u sklopu pratećeg programa upravo završenog filmskog festivala. Bio je veoma zapažen na velikoj aukciji slika, koju su neki od vodećih evropskih kritičara organizovali na SKY televiziji, a ista televizija pripremila je o njemu i posebnu reportažu. 

Osim zapažene velike samostalne izložbe u Milanu, marta 2019, koju je lično otvorio g Đorđo Graso, stalni selektor Venecijanskog Bijenalea, učestvovao je na velikoj revijalnoj međunarodnoj kolektivnoj izložbi u velelepnoj palati Zenobio, u sklopu Venecijanskog Bijenala 2019, na međunarodnoj kolektivnoj izložbi u Materi, prošlogodišnjoj kulturnoj prestonici Evrope, Velikoj Božićnoj izložbi, kao i na još nekoliko značajnih izložbi tog ranga.

„Smatram da je jedini put slikarstva danas u onom duhu koje nijedna mašina ne može preneti niti udahnuti i zato odbijam da kopiram već naslikano ili slikam po uskim ustanovljenim šablonima, onako isto kao što tramvaj ide po šinama, u krug i uvek isto.“

Foto: Miša Kravcev

The post Kravcev u plavom, nova izložba Miše Mihajla Kravceva u Beogradu appeared first on Kulturni kišobran.

Nikada niste slikali na platnu? Nema problema! Ovo nije škola slikarstva namenjena iskusnim umetnicima. Ovde su dobrodošli svi oni koji žele da se druže i da se uz prelep ambijent, dobru atmosferu i čašu vina oprobaju u slikanju različitih zadatih motiva.

Na radionici će vas dočekati štafelaj sa platnom, boje i četkice, kao i nasmejani instruktori i organizatori, spremni da vam pomognu u stvaranju pravog malog remek-dela.

Devojke koje su osmislile čitav ovaj projekat, Aleksandra i Sofija, nedavno su objasnile kako su došle baš na ovu ideju.

„Sve je počelo sa idejom da se upotpuni ponuda kulturnih dešavanja u kojima ljudi mogu aktivno da učestvuju u stvaranju nečeg lepog, a da im za to nije potrebno prethodno znanje i iskustvo. Svaka radionica posvećena je novoj temi, a održavaju se jednom mesečno, u Beogradu, Novom Sadu, Subotici i Nišu. U prvom delu radionice se fokusiramo na pozadinu i veće elemente, a zatim sledi kraća pauza kako bi se učesnici osvežili, proćaskali, a nakon toga nastavili rad. U drugom delu radionice akcenat je na detaljima i finaliziranju rada.

Najzanimljivija stvar kod ove kreativne radionice jeste što je ona namenjena prvenstveno amaterima.

„Želimo da pokažemo da svi mogu da slikaju i da nijedno delo nije komplikovano ako se raščlani i ako nastaje korak po korak. Slikanje nam pruža unutrašnji mir i pomažemo da se isključimo iz naporne svakodnevice.“

Foto: Promo

The post Slikaj i Cirkaj – radionice slikanja uz vino i muziku appeared first on Kulturni kišobran.

Konkurs raspisuju ULUPUDS – Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, kao osnivač, i Univerzitet u Beogradu – Arhitektonski fakultet, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad – Departman za arhitekturu i urbanizam, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, Urbanistički zavod Beograda, WIENERBERGER d.o.o. KANJIŽA, Inženjerska komora Srbije, Radio-televizija Srbije, kao suosnivači.

Ceo konkurs pronađite ovde.

Foto: Pexels

The post Raspisan konkurs za dodelu Nagrade Ranko Radović appeared first on Kulturni kišobran.

Izložba traje do 14. septembra.

Foto: Milica Matović

The post Izložba „Na krovovima grada“ Milice Matović appeared first on Kulturni kišobran.

Tri filma u kojima su pretežno političke teme, koja su objavljena tokom prelaska iz šezdesetih u osamdesete godine prošlog veka inspirisala su umetnika da napravi ovu izložbu, U pitanju su filmovi „Istraga o građaninu izvan svake sumnje“ (1970) u režiji Elija Petrija, kao i „Z“ (1969) i „Stanje opsade“ (1972) u režiji Koste Gavrasa.

Pažljivo odabrani filmski fragmenti prelaze, iz svog klasičnog stanja – dela filmske trake – u ulje na platnu. Ono što je namenjeno za kretanje, prolaznost i da bude samo delić celokupne slike, na ovoj izložbi postaje samostalan umetnički produkt koji stoji i daje posmatračima vreme, a time i priliku, da ga detaljno ispitaju.

Izložba će biti otvorena do 20.6. radnim danima od 13 do 20 i subotom od 10 do 15h.

Foto via Kolarac

The post Izložba „More Than Meets the Eye“ Veljka Vučkovića na Kolarcu appeared first on Kulturni kišobran.

Profesor Đorđo Graso (Giorgio Grasso), stalni je selektor Venecijanskog Bijenala i jedan od najuticajnijih likovnih kritičara današnjice. Izložbu organizuje u saradnji sa SKY TV-om, gde ima svoju stalnu autorsku emisiju o savremenom svetskom slikarstvu.

Pročitajte još i:

Miša Mihajlo Kravcev: Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan

Otvorena izložba Miše Mihajla Kravceva u Beogradu

Kravcev, koji je inače već stekao zavidnu reputaciju, pogotovo u inostranstvu, biće i gost u Grasovoj emisiji, odmah po normalizaciji situacije u svetu.

Foto: Miljana Miletić/Kulturni kišobran

The post Slikar Miša Mihajlo Kravcev izlaže na dobrotvornoj izložbi Đorđa Grasa uz najveća imena savremenog slikarstva appeared first on Kulturni kišobran.

Ozrenko Mrkić, akademski slikar iz Sarajeva, poslednjih 25 godina živi i radi u Torontu, Kanadi. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u Evropi i Severnoj Americi, a do sada je priredio 20 samostalnih izložbi.

Dve godine je živeo u Beogradu, postao član ULUS-a (Udruženje likovnih umetnika Srbije), izlagao u Novom Sadu, Čačku, Sremskoj Mitrovici i Beogradu.

Na Art Salonu „150 godina Kanade“ u Kulturnom centru Novog Sada, u septembru  2017. mogli su se videti i radovi Ozrenka Mrkića.

Zahvaljujući balkanskoj tvrdoglavosti i, naravno, ljubavi prema umetnosti izdržao je sve izazove „umetničkog života“ na Zapadu i nastavio da svakodnevno slika sa nesmanjenom energijom.

Pročitajte još i: “Nekad mi je žao stvarnosti”, izložba Ozrenka Mrkića u Torontu

Izložba u Galeriji Srpske Nacionalne akademije je prilika da, po prvi put, pokaže veliki broj novih radova nastalih poslednjih godinu dana.

Kako je samoća velika ‘okupacija’ umetnicima, ali i inspiracija, na tu temu smo razgovarali sa Ozrenkom Mrkićem, pre otvaranja izložbe u Kanadi.

Šta je za vas samoća?

„To je kada subotom, oko podne, na Queene Street-u u Torontu, prepunom ljudi, nemaš s kim da popiješ kafu.“

Da li volite da ste sami?

„Ponekad volim da sam sam…Da se malo sredim i saberem.“

U kom periodu života ste bili najviše sami?

„Onda kad sam ostao bez domovine, bez doma, daleko od porodice i prijatelja…I naravno, bez tla pod nogama.“

Da li vam je samoća inspiracija?

„Nije mi inspiracija, naprotiv – meni je gužva inspiracija, to se vidi na većini mojih slika, ali sam navikao da sam sam dok slikam. Bolje se koncentrišem na rad, detalje… a i slušam muziku koju sam izaberem. „

Šta možete da nam kažete na temu: depresija i samoća?

„Ja ne bih povezivao depresiju i samoću, iako se depresivni ljudi često osamljuju. Ni u čemu ne treba preterivati. Društvo, frka, ljudi su naše prirodno okruženje i treba uživati u komunikaciji i razmeni energije sa drugim ljudima. „

Da li za sebe možete da kažete da ste izuzetan poznavalac samoće?

„Priznajem, nismo stranci, samoća i ja. Jedino što svoje trenutke samoće uvek ispunjavam knjigama, muzikom i radom tako da se samoća obavezno pretvori u poseban, ugodan oblik druženja.“

Foto: Privatna arhiva Ozrenka Mrkića

The post „Izuzetan poznavalac samoće“, samostalna izložba akademskog slikara Ozrenka Mrkića u Torontu appeared first on Kulturni kišobran.

KK: Može se reći da je 2019. godina bila veoma uspešna za Vas. Šta je na Vas ostavilo najveći utisak u 2019?

MK: Veoma teško pitanje, ali ipak, nešto što je ostavilo u meni najdublji utisak, bio je respekt i odnos prema mojim delima koji sam osetio u Milanu, od kolega slikara, kao i čitavog novinarsko-likovnog establišmenta, na čelu sa gospodinom Grasom, uvaženim kritičarem i stalnim selektorom Bijenalea u Veneciji. A Milano je danas centar dešavanja, nešto kao Pariz krajem XIX i početkom XX veka. Praktično, Milano i Venecija, Bijenale, su gotovo ista adresa i svi slikari koji tu nešto znače, nastanili su se ili periodično borave u Milanu. Iskreni komplimenti i duboko poštovanje koje sam osećao i sve vreme osećam od kolega, a to su u velikoj većini renomirani umetnici, koji su nastupali na Bijenaleu i imali za sobom u karijeri dosta toga, najblaže rečeno, veoma uspešnog, ispočetka me je čak i zateklo, a onda ispunilo jednim predivnim osećanjem zadovoljstva, jer to je nešto što se na našoj zatvorenoj i pomalo ljubomornoj sceni jednostavno ne može osetiti.

KK: Kažete da želite da Vaša dela budu razumljiva.

MK: Naravno. Razumljivost je jedan od uslova života. Sam život je informacija, informacija je emocija, emocija je život. Na nivou, mnogo višem od pukog razumevanja. Nerazumevanje je neživot. Pobogu, kako će iko poželeti ili primetiti moje, ili bilo čije delo, ako ga ne razume, ili ako ga ne prepoznaje dušom. Slikarstvo je na jeziku duše, nije na jeziku nepostojećih pravila koja idu uskim stazama kao tramvaji na šinama.

Ja ne želim da slikam ništa od onoga što danas svaki, čak i mobilni telefon, može da prenese lakše i brže od mene. Ja slikam samo ono što nikada nijedna mašina neće moći da napravi, a što će svaka živa duša uvek moći lako da oseti, svim čulima.

Nekada, slikari su bili dvorski fotografi, oni koji su imali zadatak da ovekoveče istoriju. Danas, u vremenu ove razvijene tehnologije, sve to pada u vodu i ti zakoni slikanja prestaju da važe. Pre svega zato što slikarstvo nije crtanje stripa ili fotografija, ali zato ostaje ona impresivnost i dekorativnost, prenošenje logosa, koji je sam život u nama i koji dalje prenosi sve te emocije i informacije.

Kod nas, postoji određena skučenost i zatvorenost likovne scene, delom zbog nezadovoljstva, skrenutosti u zapećak, neuspešnosti, ali velikim delom i zbog struke i establišmenta koji zadržavaju vreme i koji podstiču samo na puko kopiranje i ponavljanje već poznatog, na onim istim utabanim tramvajskim šinama koje ne dozvoljavaju isplivavanje bilo čega drugačijeg ili eventualno boljeg.

Možda sam ja sve to malo i uprostio, međutim, veoma često mi se ponavlja sledeće; ljudi mi prilaze i kažu ‘ja se ne razumem mnogo u slikarstvo, ali Vaše slike mi se baš dopadaju’. A ja im obično odgovaram ‘sada ću da Vas naučim sve o slikarstvu u jednoj rečenici, dobra slika je ona koja Vam se sviđa, a loša je ona koja Vam se ne sviđa, a moj zadatak kao umetnika je da Vas navedem da Vam se sviđa’.

Umetnost je za sve a ne samo za neke takozvane dobre poznavaoce. U slikarstvo se razume svako ko poseduje život i oseća svojim ljudskim čulima, na nivou dovoljno svesnog bića.

Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan. Druga je stvar što su raznorazni i kojekakvi, oni koji nisu umeli i nisu bili sposobni da osete i pročitaju iz Prirode, učili pesmice napamet i tako od lakih i suštinskih stvari iskopali nerazumljive lavirinte, ili to iskoristili kako bi sebe uzdigli u tom samoproklamovanom elitizmu.

I u slikarstvo se razume svako ko poseduje život i ljudsku svest, baš zato što je sam život u nama upravo prenos emocije kao informacije. A opet, slikarstvo je možda i osnova božjeg stvaranja, jer nam je Bog na početku dao da osetimo i prvo da vidimo, pa tek posle toga da pričamo o tome sto vidimo.

KK: Kako komentarišete rad italijanskog umetnika Mauricija Katelana koji je trakom na zid zalepio bananu koja je kasnije prodata za 120.000 dolara?  

KK: Najradije to ne bih ni komentarisao, ali podsećate me sada na neke mnogo gore primere od te famozne banane, a ja moram da reagujem na sve ono što je za mene simbol praznine i ništavila koja uništava lepo. Ta banana koja je prodata za 120 hiljada dolara mi je potpuno jasna, u pitanju je pranje novca, verovatno veoma prljavog, ali to ima svoju logiku, što bi naši stari rekli. Od toga vidim da je neko imao nekakvu vajdu. Ono što nikako ne mogu shvatiti, su razni samozvani kulturni moćnici koji od svega toga prave nekakvu veliku umetnost i neki poseban duboki smisao, štiteći se baš time što ih niko ne razume. I tako od svih ljudi prave budale. Priređuju izložbe od slomljene stolice naopačke zalepljene za plafon i onda još sami sebi za to dodeljuju nagrade.

Možda bih nešto od toga i razumeo da ima neku ekonomsku opravdanost, da me ne shvatite pogrešno, da se oko toga pokreće neka energija, neka publika, da postoji neka privlačnost ili dinamika koja uslovljava samo svoje postojanje. Ali, na žalost, dobili smo samo nerazumljivost koja za posledicu ima da su kulturu i sve lepo doveli u zapećak, zato sam skoro ironično izjavio da je zbog takvih i na taj način ‘nastala jagma za gledanjem takvih kulturnih emisija i uopšte jedno nezapamćeno interesovanje za kulturu uopšte’. Logično, jer takve stvari ne privlače nikoga i realno nemaju nikakvu svrhu postojanja.

Pa, pogledajte neki tipičan prilog iz takvih emisija, oni zvuče otprilike ovako:

“…Svojom izložbom, Zvuci i Odsjaj beskraja, umetnik Gvozden Bezveznjakov skrenuo je pažnju na sebe i pokazao kako suštinska elegija forme, antidatirana u frutilioznosti linije može odražavati raskol neofrigidnosti devičanskog nesmira vergilijansko-cereopoetičnog nastajanja u celini.

Relevantna poruka u delima Gvozdena Bezveznjakova, podstiče na razmišljanje i jasno označava umetnikovu težnju da apostrofira one titraje uzdatosti samog laviriniteta, koja je zapravo vidljivi odraz similarativnog ekspanzionizma vidokruga, kako današnjeg društva u celini, tako i pojedinca, a sve to u razuzdanosti zagrljaja i amorfne perfilnosti boje, koja ovde predstavlja penetrativni simbol i glorifikaciju samog umetnikovog stvaranja.

Koristeći specifične materijale, Bezveznjakov uranja u samu srž akokleoze voluptivnih amplifikacija sfere, koja se u zagrljaju neumantljivosti praizvorne suštine u očima posmatrača ogleda kao esencijalni graničnik posvećenosti lirske tematike kao takve i koja navodi posmatrača na sumiranje neostatičnih usamljivanja definisanosti duše u ponoru današnjeg shvatanja, u večnom traganju za nepričljivim i neprozornim…

… Izložba Gvozdena Bezveznjakova privukla je veliku pažnju i odziv publike…“

I tako dalje. A na javi, van kamera – njih bar 12-17, rođaka i ponekog zgranutog sponzora ili nekog drugog funkcionera koji je tu po službenoj dužnosti. Pa meni takvi izveštaji zvuče tragikomično. A velikoj većini ni ne zvuče jer ih nikada i ne gledaju, niti ih oni kao takvi privlače. I iako je ova moja karikatura itekako realna, čak i tužna, ja ne mogu da se ne smejem izgovarajući sve ovo, a gotovo sam siguran da će veoma sličnu reakciju imati i ogromna većina onih koji ovo budu pročitali.

A opet, u takvim emisijama, autori potpuno ignorišu ili maksimalno zaobilaze ozbiljne stvaraoce, kakve mi imamo, a kakvi su na primer Dunjić, Velimanović, Gala Čaki, Di Vogo…

KK: A kog umetnika vi danas najviše cenite?

MK: Upoznao sam ili susreo dela većine najvećih imena savremenog slikarstva. Fascinira me Rus, Vladimir Mulin, Japanka Oki Izumi. Veoma mi se dopada rad Ruđiade Li, Gruzijke koja je ovog proleća nastupala u Veneciji na Bijenaleu, oštra i jasna, a opet sofisticirana i mekana.

Izdvojio bih posebno i tri italijanske slikarke. Sara Peconi, koja ima sjajnu figurativnost, specifičnu liniju, a veoma je smela sa bojom i ide napred u svom osobenom pravcu. Katarina Kanati, nešto između starih ikona i naše Milene Pavlović Barili… I draga draga Ticiana Tardito, hiperrealista, ali na svoj poseban način.

KK: Odakle crpite inspiraciju?

MK: Odasvuda. Iz sebe. Iz svega unaokolo. To nije pitanje na koje se može odgovoriti definisanim materijalnim i ograničenim pojmovima. Inspiracija nije stvar ili momenat, već stanje koje u momentima ključanja kreće na neku svoju uvek novu stranu i uvek odvodi u nešto što je prethodno bilo nepoznato. Neko bi mogao da pomisli da je crpim iz moje supruge, estetike svega, kojom sam definitivno okružen, ali skloniji sam da mislim da je sva ta estetika oko mene ustvari samo posledica mog bića i mog shvatanja života u kome nema mesta za polovično i nedovoljno.

KK: Zašto ste “Velmera” objavili tek sada, mnogo godina nakon što je napisan?

MK:  Kad je kultura u pitanju, Srbija je čudna zemlja. U književnosti, postoje pisci i nagrade, ali oni su posledica poznanstava, volje i moći pojedinaca. Ja jednostavno godinama nisam želeo da tu pripadam. Do devedesetih godina imali smo sjajne pisce, a onda su uz nekoliko časnih izuzetaka nastupile Isidore Bjelice i razni likovi koji su bili sve samo ne pisci i čije štivo meni, a verujem ni velikoj većini, nije moglo da zadrži pažnju ni do sledećeg pasusa. A zbog njih verovatno nikada nisu bili štampani mnogi koji su za razliku od takvih, ozbiljni talentovani književnici.

Ali to nije i ne može biti opravdanje. Činjenica je da godinama nisam imao želju niti volju da prodirem u svet pojedinaca koji me nije privlačio. Kada je vreme došlo, moji romani su nekako sami počeli da izlaze.

KK: Kako ih je publika prihvatila?

Veoma brzo su stekli publiku i čitaoce, a to je ono što je najvažnije i što je možda u umetnosti i jedino važno. Zato sam bio ponosan kada sam video koliko se „Proleće jednog lava“ zaista čita, kako je taj roman stekao publiku, kako ljudi pričaju o njemu.

Od “Velmera” očekujem i više. I za sada imam samo prve reakcije, ali one su zaista dobre i vidim da su ga ljudi zavoleli. Moj posao je bio da ga napišem, sve ostalo je sada na njemu i na publici. Međutim, mnogi koji su ga pročitali, već koriste izraze kao – Posetio me je Velmer, izgleda mi je Velmer danas naklonjen…, interne šale tipa – neka Velmer bude uz tebe, što je možda i više od same pohvale, jer vidim da Velmer raznosač ideja ulazi polako u svoju legendu kao pojam onoga što predstavlja… Da pojasnimo za one koji ga nisu čitali, Velmer je mali plavičasti duh ili čovečuljak, koji ljudima donosi ideje.

KK: Dugo godina slikate i pišete. Čini se da je 2016. bila prekretnica. Šta ili ko vas je pokrenuo da organizujete izložbe i objavite knjige?

MK: Tokom 2015. i 2016 sam slikao, jako dobro prodavao slike, imao publiku, ali nisam imao nameru da napravim izložbu. Možda sam bio razočaran stanjem u slikarstvu, nerazumljivošću establišmenta, arogancijom i stavom svih kulturnih stožera kakvi su na primer, kulturni dodatak “Politike”, Kulturni dnevnik RTS-a, njihovom usmeronošću nečemu što je meni oduvek izgledalo kao samoubistvo umetnosti, nerazumljivi ćorsokak koji se svetlosnim godinama udaljio od ljudi i publike…

S druge strane, svi moji romani, čamili su u fiokama. Krajem 2015, Ines Meštrović, nažalost, sada pokojna, tada novinarka Studia B, ubedila me je da štampam “Lava” i “Velmera”. Na proleće 2016. sam je iznenada pitao – ‘Ines, šta da uzmem za umetničko ime’. Miša Vladimirovič Kravcev (kako je volela da me naziva Mirjana Živković, pokojna legendarna urednica kulture “Politike”) mi se činilo kabasto i neupotrebljivo, Mihajlo Kravcev prezvanično…  ‘Šta misliš da više ne budem Mihajlo Miša Kravcev, već Miša Mihajlo Kravcev?’

‘Bravo, to je to’. odgovorila mi je Ines. I bio je to magijski trenutak u kome sam osetio ono strujanje i nepogrešivost nečega što nam je svima u trenu bilo jasno da je to to. “Proleće jednog lava”, potpisano sa – Miša Mihajlo Kravcev, doživelo je veliki uspeh i veliki odaziv čitalaca. Od tada, insistiram u svim medijima da me isključivo nazivaju tako, Miša Mihajlo Kravcev.

Posle uspeha “Lava”, sjajne promocije i Sajma knjiga krajem 2016, moja supruga Jovana i kritičarka Maja Živanović, intenzivirale su nagovaranje da konačno, posle pauze od 17 godina neizlaganja, otvorim izložbu. Tek 2017. godine sam odlučio da pronađem prostor, i krajem te godine sam zakazao veliku izložbu za april 2018. u Domu Vojske. To je bila sjajna izložba, i više nego uspešna, po svim parametrima i aspektima.

Posle izložbe u Sarajevu 2018. i one istorijske u Milanu u martu ove godine, početkom ovog leta smo sedeli u Moskvi na kafi sa našom prijateljicom iz Milana koja je doputovala nekim svojim poslom i donela nam vesti od G. Grasa, uticajnog selektora Venecijanskog bijenalea i možda jednog od najvećih likovnih pregalaca današnjice. Tada smo saznali da je Graso dobio emisiju na Skaj TV-u i da sam uvršten u tim slikara koje on tu namerava da prezentuje, a da je on u međuvremenu osnovao i svoj galerijski prostor. Sedeo sam u hotelu Moskva kada me je nazvala moja supruga Jovana i rekla ‘ne ideš u galeriju, ideš prvo u Veneciju, u palatu Zenobio, na Bijenale, evo do sada smo sedele sa Grasom’. Bio sam oduševljen i više nego uzbuđen, a mislim da i ne treba posebno da objašnjavam šta za svakog slikara znači Bijenale u Veneciji, pa makar i taj moj revijalni nastup.

KK: Odlikovani ste ordenom pobede i ordenom „Artura Čilingarova”. Šta to za Vas znači?

MK: Mnogo više nego što to mogu da iskažem prostim rečima. Prvo, ja nikada nisam potpuno rasčistio sam sa sobom da li sam ja Rus koji je rođen i odrastao u Beogradu ili Srbin ruskog porekla. Kod mene je to nekako stalno pomešano. Momenat kada sam primao ordenje, bio je za mene zaista jako jako emotivan.

KK: Šta spremate za 2020. godinu?

MK: Što se slikarstva tiče, imam nekoliko kompozicija u glavi, kojima ću se pozabaviti odmah posle novogodišnjih praznika. Što se tiče književnosti i tu imam neke planove. Ali sada prvo moram da se dobro odmorim, jer ma koliko ova godina bila zaista fascinantna u svakom pogledu, sva ta dešavanja kao na traci, zahtevala su i jednu zaista veliku i iscrpljujuću energiju.

Što se tiče daljih poteza u smislu izložbi i promocija, to još ne znam tačno i prvo ću morati da odvagam i malo u miru razmislim, ali svakako ću se potruditi da kao i do sada, svaki dalji potez bude makar na nivou prethodnog, ako ne jači, viši i bolji, zato što je to jedini način na koji ja mogu da razmišljam i uopšte, da funkcionišem.

Foto:Miša Mihajlo Kravcev

The post Miša Mihajlo Kravcev: Slikarstvo govori jezikom duše koji je univerzalan appeared first on Kulturni kišobran.