Postoje momenti kada zapravo ne želim da čujem ništa osim tišine. To obično biva kada (iznova) dođem do određenog saznanja o kome, čini mi se, vredi porazmisliti bez ikakvih pozadinskih odvlačilaca pažnje.

To su momenti dostizanja novog stepena zrelosti, kada se nešto novo oblikuje u vama i traži finalnu potvrdu, finalno preispitivanje, dok se ne otkine i ne otpočne nezavisnu egzistenciju u vašem uglu gledanja na stvari.

To su momenti kada ste pomalo ogorčeni na sve i svakog, ali ponajviše na sebe što istinu niste spoznali ranije. To su momenti kada shvatate koliko je važno da se ponekad iznova i iznova zavaravate. To su momenti kada spoznate svu teskobu nekih polovičnih prijateljstava ili ljubavi, nekih polovičnih odnosa. Momenti raspoznavanja nekih sasvim nesrazmernih odnosa. Nejednakih odnosa. Onih koji vas na kraju dana iscrpe ili učine tužnim ili nateraju da se po hiljaditi put ovog leta preispitate. Kod kojih teskobu ne umanjuje ni rumena estetika zalaska ili minđuše boje fuksije. To su momenti koji zahtevaju potpunu tišinu.

A traju uvek i tačno onoliko dok neko iznova ne upali muziku.

Foto: Ivana Dinić

The post Na terasi appeared first on Kulturni kišobran.

U svakom slučaju, leto se odužilo, zemlja ispucala, prašina u vazduhu gotovo vidljiva.

A opet, jutarnje crnilo je nekako odudaralo od te slike, ponovljene bezbroj puta, od prvih vrućina. Uvek se između tog trenutka i vrele lopte na horizontu ispreči san. San o hladnoći. Hladnoj koži ruke, dok se sklapa oko ledene drške pištolja. San o smrznutoj duši, utrnuloj od bolova, tako da ništa ne oseća. San o ispunjenju sna, mirnoj osveti.

I napokon, san se ostvaruje. U verodostojnu atmosferu iz vestern filmova savršeno se uklapa i revolver, .357 , napunjen sa toliko pažnje i truda, poput novorođenčeta koje previja brižni i neiskusni otac. Na rezbarenoj, uglačanoj dršci bezbroj otisaka odrvenelih prstiju, izdajica velikog čina, koji govore, sami za sebe, da sutra ne postoji.

Da li čuješ utišanu, daleku melodiju iz stana iznad? Zavijanje violinskih žica, grubo prožeto ritmom bubnja? Ti misliš da je to vrisak, misliš da si ti vrisak? Ne, za mene si plač, a to je jedino bitno.

Osećaš pse? Kako se lenjo šunjaju, istežu i pripremaju za jutarnji trk? Znam da osećaš. Kažu da su čula najizoštrenija u ovakvim situacijama, dok ti epinefrin struji arterijama, ispunjavajući ćelije, izazivajući tremor svih mišića.

Osećaš dodir ledene cevi Magnuma na svom čelu, dok graške znoja vlaže metalni cilindar.

„To je stvaran svet oko mene, samo čekam da prođe.“

I proći će. U trenutku shvataš celu istinu u tim rečima, dok se treseš, klečiš i cviliš, kao pas.

Proći će, kao odrano koleno u prvom razredu, kao prva ljubav, prva bol, mučnina od prve flaše, tridesetvprvi, prvi, četvrtak, petak. Sve će proći.

Mora da prođe. Nazovi to moralnim zakonom, kažnjavanjem greha, psihozom, individualnim činom… Veruj u šta želiš.

Nosim dva života u rukama. Nekada sam ih imao i više, ti si mi to oduzeo, sada ti vraćam. To je moja dužnost.

Na zvuk startnog pištolja, svi psi su pojurili u istom pravcu, u borbu za život. Muzika je utihnula. Na trenutak se čuo odjek, difuzija ispaljenog hica, pad tela. A onda, ništa.

Piše: Nedeljko Rakićević

The post Tišina appeared first on Kulturni kišobran.