Moraš da se uspraviš
Ponovo da se rodiš
Ti si izabrana
Da druge uplašene vodiš

Pruži mi ruku
I jako je stegni
Da nam se naše energije spoje
Dosta su tirani vladali
Sada je vreme došlo tvoje
Da vrisneš
Da te čuju
Oni od kojih si strahovala
Nek sada strahuju
I neka zapamti svako
Da nije lako
Kriviti sebe za šta su drugi krivi

Foto: Canva

The post Pruži mi ruku appeared first on Kulturni kišobran.

Rođena je 28. avgusta 1844. godine u Novom Sadu, u porodici tadašnjeg austrijskog poručnika Jovana i Jelisavete Đorđević. Osnovnu školu završila je u Novom Sadu, ali njeni roditelji su smatrali da osnovno obrazovanje nije dovoljno, pa su je ohrabrili da nastavi dalje školovanje u Rusiji. Godine 1861. završila je gimnaziju u Nikolajevsku, a na Univerzitetu u Odesi položila pedagoški državni ispit, nakon čega se vraća u Srbiju.

Upravnica škole sa 19 godina

Sa 19 godina postala je upravnica tek osnovane Više ženske škole u Beogradu i na tom položaju ostaje sve do penzije. Među učenicama Katarine Milovuk bile su mnoge poznate Srpkinje, između ostalih i Draga Ljočić, Draga Mašin, Milka Grgurova, Nadežda Petrović, Maga Magazinović i Stanka Glišić.  

Godine 1865. udala se za Milana Milovuka, profesora istorije i pravnika po struci, osnivača i prvog horovođu Beogradskog pevačkog društva. Nisu imali dece. Posle muževljeve smrti Katarina se potpuno posvetila pedagoškom radu.

Beogradsko žensko društvo

Ona je idejni tvorac i jedna od osnivača Beogradskog ženskog društva 1875. godine, prvog udruženja srpskih žena u Srbiji. Bila je njegova predsednica od 1889. do 1891. godine. Društvo je četiri godine po osnivanju počelo da objavljuje i prvi srpski ženski časopis „Domaćica“, čija je urednica nekoliko godina bila i Katarina.

Iste godine osnivaju se Ženska radenička škola i „Pazar“, gde su se mogli kupovati radovi iz škole i čiji je cilj bio očuvanje zanata poput šivenja i krojenja i osposobljavanje devojaka između 13 i 17 godina za samostalno privređivanje.

Borba za pravo glasa

Katarina Milovuk je inicirala i osnivanje Srpskog narodnog ženskog saveza, koji se borio za pravo glasa koje žene u tom trenutku nisu imale. Bila je jedna od prvih žena koje su se digle protiv okova patrijarhalnog srpskog društva oštro se boreći za prava žena.

Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu ovog  saveza. Bila je prva žena u Srbiji koja je, još davne 1897. godine, tražila da je upišu u birački spisak. Njen zahtev je odbijen na Kasacionom sudu, sa jednim glasom protiv, ali ona nije odustala i 1900. godine šalje zahtev kralju Aleksandru Obrenoviću da dozvoli ženama da glasaju. Ponovo je odbijena.

„Ne znam s kakvim pravom su ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro“, rekla je tada Katarina.

Sa 60 godina dobija poziv iz Soluna da učestvuje u osnivanju Više srpske ženske škole, gde je ostala pune tri godine. Reč je o školi koju su pohađale srpske devojke iz krajeva pod turskom vlašću.

U julu 1913, dva meseca pred smrt, Katarina je bila jedna od govornica na Kongresu Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Budimpešti.

Zalagala se za uvođenje pedagogije i metodike, kao i za izučavanje jezika u školama. Bila je autorka udžbenika koji su korišćeni prilikom izvođenja nastave pedagogije i metodike. Na njeno insistiranje oformljen je školski hor. Prevodila je sa ruskog, francuskog, nemačkog i engleskog jezika.

Umrla je 27. septembra 1913. u 69. godini.

Foto: Wikipedia/Collage

The post Žena ispred svog vremena: Katarina Milovuk – prva žena koja je htela da je upišu u birački spisak appeared first on Kulturni kišobran.

Ranija el Jasin, rođena je u Kuvajtu, u palestinskoj porodici, 31. avgusta 1970. godine. Završila je Novoenglesku školu u Kuvajtu, a potom je upisala Američki univerzitet u Kairu, gde je diplomirala na Odseku za poslovnu administraciju, 1991. godine.

Tokom Prvog zalivskog rata, 1991. godine, njena porodica je morala da prebegne iz Kuvajta zajedno sa ostalim palestinskim porodicima. Preselili su se u prestonicu Jordana, Aman, a Ranija im se pridružila kada je završila studije. Ubrzo nakon diplomiranja, dobila je prvi marketinški posao u Gradskoj banci, a zatim je prihvatila novu poziciju u kompaniji Apple u Amanu.

Ono što se posle dogodilo liči na ljubavne priče o kojima čitamo samo u bajkama. Jedne večeri, 1993. godine, sa svojim kolegom iz Apple-a, otišla je na večeru koju je priredila sestra princa Abdulaha II od Jordana. Njih dvoje su se tom prilikom upoznali i princ Abdulah je bio impresioniran njenom inteligencijom, ambicijom i elegancijom. Nakon šest meseci, oni su se venčali, iako Ranija nije bila kraljevskog porekla.

Princ Abdulah je postao kralj Jordana 1999. godine, kada je preminuo njegov otac Husein ibn Talal. U Jordanu, supruga kralja ne postaje automatski njegova kraljica, već je on mora imenovati. Tako je njegova supruga u 28. godini života postala najmlađa kraljica na svetu!

U svojoj zemlji, ona se bori za reformu obrazovnog sistema, koji je preopterećen ogromnim brojem dece koja traže utočište u ovoj maloj kraljevini, bežeći od rata iz Palestine, Sirije, Iraka, Kuvajta i Libana. Ova zemlja je postala sklonište za mnoge ljude iz regiona, te danas u Jordanu živi 1,5 miliona Sirijaca, dok 630 hiljada njih ima izbeglički status, a to je čak 20% populacije Jordana. Iako je u pitanju mala zemlja sa ograničenim resursima, Jordanci izdvajaju četvrtinu svog budžeta za pomoć izbeglicama. 

Kraljica Ranija smatra da je obrazovanje najvažniji instrument u borbi protiv fanatizma i ekstremizma, i koristi različite platforme da učini znanje dostupnim onima kojima je najpotrebnije, a to su mladi ljudi u Jordanu. Ona to čini udruženim snagama sa Ministarstvom obrazovanja kroz brojne inicijative kao što su Fondacija kraljice Ranije za obrazovanje i razvoj (QFR), Edraak, Madrasati, Jordanska inicijativa za obrazovanje (JEI) i Učiteljska akademija kraljice Ranije (QRTA). Ona snažno zagovara obrazovanje žena i devojčica i iskorišćavanje njhovog punog potencijala.

Takođe, ona se borila, i danas to čini, protiv tradicija koje negativno utiču na život žena kao što su dečji brakovi i ubistvo iz časti. U Jordanu je 2011. godine podignuta starosna granica za stupanje u brak sa 15 na 18 godina. 

Vodila je kampanju protiv zločina iz časti 2003. godine, ali je to, nažalost, duboko ukorenjena tradicija koja se još uvek praktikuje. Kraljica Ranija je uspela da pooštri kazne za zločin iz časti i otvorila sigurna skloništa za žene za koje se sumnja da bi mogle biti žrtve ove nasilne tradicije.

Kao borac za ženska prava, radila je na ekonomskom osnaživanju žena u svom Jordanu. Ona je kroz program mikrofinasiranja, koji podrazumeva davanje malih pozajmica, uspela da promeni živote mnogih žena iz siromašnih slojeva, koje su pokrenule sopstveni biznis i postale donosioci odluka u svojoj porodici.

„Neverovatno je koliko pozajmica od 2000 dolara može da promeni život jedne osobe. Kao što vidite, ona je nezavisna, jaka i ima kontrolu nad svojim životom“, rekla je kraljica Ranija dok je bila u poseti jednoj mladoj ženi, korisnici ovog programa.

Ona, kao žena, shvata značaj obrazovanja i ekonomske osnaženosti i nezavisnosti, jer treba ponoviti da je ona, pre nego što je postala kraljica, dobila kvalitetno obrazovanje i bila profesionalno ostvarena. Tako da, ukoliko želimo da ovaj svet učinimo ravnopravnijim mestom za sve, potrebno nam je još ovakih žena lidera.

Njeno visočanstvo se za ova pitanja zalaže i na globalnom nivou. Član je Odbora direktora Svetskog ekonomskog foruma, Fondacije UN, Unicefa i Međunarodne fondacije za mlade. Ove platforme je koristila kako bi se posvetila onome što joj je najvažnije, a to su deca, njihovo obrazovanje, prava žena i izbeglica.

Oštro je osudila apatiju međunarodne zajednice prema etničkom čišćenju Rohindži. „Zašto su patnje ove muslimanske zajednice ignorisane?“ Pitala se da li bi odgovor bio drugačiji da su muslimani bili izvršitelji ovog proterivanja? Hrabra kraljica je uvek govorila u ime onih čiji se glasovi ne čuju.Koristi svaku priliku da pozove svetske lidere da pomognu u rešavanju brojnih humanitarnih kriza koje su uzdrmale svet. Kao član IRC-a (International rescue committee) posetila je Rohindže u izbegličkom kampu u Bangladešu i saznala za užase kroz koje je prošla ova muslimanska manjina u Mjanmaru. 

Stereotipi o musimanima, takođe bili su predmet njenog promišljanja. U cilju razbijanja tih stereotipa, otvorila je Youtube kanal na kom je odgovarala na pitanja ljudi o arapskom svetu, islamu i običajima. Na taj način, pokušala je da smanji jaz između Istoka i Zapada i uspostavi međukulturni dijalog radi boljeg međusobnog razumevanja.

„Ne možete da pretpostavljate da su sve arapske žene podređene i potlačene. Time biste podrili dostignuća miliona žena u arapskom svetu.“

Za ovu inicijativu dobila je nagradu Youtube Visionary i nagradu North-South Saveta Evrope za uspostavljanje međukulturnog dijaloga i pribilžavanje dveju civilizacija.

Pored svega, ona je i pisac za decu. Objavila je čak četiri dečje knjige inspirisane svojim detinjstvom: Maha of the Mountains, The King’s gift, Eternal Beautyi Sandwich Swap.

Kraljica Ranija često obilazi svoje sugrađane, razgovara sa njima, brine se o njihovim potrebama, obilazi izbegličke kampove u Jordanu, i toliko je pristupačna i voljena od strane svog naroda, da su je često poredili sa princezom Dajanom od Velsa. Njih zaista spaja neverovatan poriv da pomognu, kao i ogromna ljubav prema deci.

Povlačeći ovakve paralele, lako možemo uočiti da u svakoj epohi i na svakom meridijanu postoje osobe koje se bore da ovaj svet ostave malo boljim mestom nego što je bio, bez obzira na njihovu nacionalnost, pol, boju kože ili jezik kojim govore.

Piše: Višnja Jovančević

***

Tekst je originalno objavljen na blogu Arapskog kulturnog centra. Kulturni kišobran objavljuje ove tekstove u saradnji sa Arapskim kulturnim centrom.

The post Kraljica Ranija el Abdulah – jordanska Ledi Di appeared first on Kulturni kišobran.