Karantin je tokom ovog perioda za većinu predstavljao pravo vreme da se steknu željene veštine u različitim oblastima. Bio je to, donekle, i beg od ustaljenog koorporativnog života na koji je većina navikla.

Zahvaljujući promenama u načinu funkcionisanja sveta, bilo je potrebno nešto što bi nas držalo u kućama, a zadovoljilo naše potrebe za kulturnim i sličnim sadržajima. Odgovor su mnoge ustanove našle u razičitim onlajn platformama. Kulturne ustanove su tako mogle da emituju svoje sadržaje putem ovih platformi, a sve u cilju podsećanja ljudi da kultura jednog naroda ne staje – čak i kad okolnosti to zahtevaju.

U nastavku  teksta, naša redakcija se potrudila da za svoje čitaoce izdvoji nekoliko najbitnijih događaja koji su obeležili 2020. godinu.

Prvi međunarodni onlajn koncert tri orkestra – iz Srbije, Italije i Turske

Srpsko narodno pozorište je u saradnji sa orkestrima iz Srbije, Italije i Turske, kao i horovima iz Turske, Kine i Srbije održalo prvi međunarodni onlajn koncert kao znak podrške svim ljudima i medicinskim radnicima tokom pandemije.

Nik Kejv i onlajn koncert

Nik Kejv (Nick Cave) je uspeo da publiku širom sveta iznenadi onlajn koncertom „Idiot Prayer“. Koncert je sniman tokom juna u palati Aleksandra u Londonu, navodi se u saopštenju za javnost.

Andrea Bočeli i uskršnji koncert u Milanskoj katedrali „Duomo„

Italijanski tenor Andrea Bočeli je u praznoj katedrali „Duomo“ održao uskršnji koncert i to samo uz pratnju orgulja koje je svirao Emanuel Vianeli (Emanuele Vianeli).

Godina 2020. će, takođe, ostati upamćena i po brojnim kulturno-političkim događajima koji su doveli do većih društvenih promena, kako kod nas, tako i svetu.

Zakon o istopolnim brakovima u Crnoj Gori

Jedan takav događaj odnosi se na Zakon o istopolnim brakovima izglasan u Crnoj Gori ove godine.

Zakon predviđa ostvarivanje prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu istopolnih partnera, ali ne podrazumeva mogućnost usvajanja ili dobijanja starateljstva nad decom. Prema rečima novinarke i koordinatorke LGBT Forum Progres Kristine Ćetković, Zakon o istopolnim partnerstvima ne bi trebalo da ostane na formalnom prihvatanju i prepoznavanju partnerstva, nego su nužne i suštinske primene istog, pre svega u mentalitetu i toleranciji prema različitostima.

Foto: Pexels

The post Po čemu ćemo (još) pamtiti 2020: Onlajn koncerti i društveno-političke promene appeared first on Kulturni kišobran.

U predstavi vidimo četiri poslovna partnera – osnivače jedne firme. Pratimo kako izgleda taj korporacijski svet iz perspektive mladih ljudi, odnosno Marka, Sare, Mileta i Luke. 

Problem nastaje onog trenutka kada se ova grupa mladih osnivača suoči sa poreskom inspekcijom pa su pregovori oko potencijalnog rešenja neminovni.

Jedini mogući izlaz iz ove situacije nazire se u priznavanju krivice svih članova tima ili, pak, priznavanju celokupne krivice samo jednog člana tima, čime bi on odslužio zatvorsku kaznu u trajanju od sedam godina.

Spasiti firmu i žrtvovati jednog čoveka deluje sasvim razumno naspram kolapsa firme i zatvorske kazne celog kolektiva. Krajnja odluka donosi se glasanjem četiri osnivača firme, a ona podrazumeva žrtvovanje „najslabije“ karike tima. Na samom kraju predstave, otkriva se da, zaista, ništa nije onako kako izgleda, a „žrtveno jagnje“ postaje najjača karika „tima“.

Moralne dileme članova, kao i međusobni odnosi poslovnih, negde i ljubavnih, partnera prikazani su kroz komične elemente, pa se i predstava, u široj slici, može žanrovski definisati i kao komedija.

Predstavu posebno zanimljivom čini glumačka postava. Ovi mladi ljudi na sarkastičan i duhovit način daju lični pečat samoj radnji.

Na kraju, ovaj triler apsurda sa elementima komedije čini da savremena slika društva i njegovih problema bude više komična, nego tragična.

Predstava „Rogovi u vreci“ je četvrta predstava Teatra „Ulica“ a u izvedbi mladih i talentovanih glumaca Đorđa Kreće, Katarine Jovanović, Nikole Todorovića, Nikole Blagojevića i Nikole Dragaševića.

Foto: Jana Vujačić

The post Recenzija predstave „Rogovi u vreći“: A šta ako u stvari ništa nije onako kako izgleda? appeared first on Kulturni kišobran.

U intervju za Kulturni kišobran Saša nam priča o svojim muzičkim počecima, inspiraciji za autorske tekstove i budućim planovima.

KK: Kako je muzika uopšte „ušetala“ u tvoj život?

SG: Muzikom sam počeo da se bavim sa 12 godina. Prvu klasičnu gitaru dobio sam od sestre iz Slovenije a imao sam želju još u četvrtom razredu da sviram na klavijaturi. Međutim, klavijaturu sam dobio dve godine kasnije pa sam u nekom trenutku i odustao. Tako sam i počeo da sviram gitaru…

Na prve časove gitare krenuo sam kod Bokana Branislava – gitariste iz Pančeva. Kasnije sam išao kod još par profesora i onda nastavio u školi gitare Zorana Ilića. Svakoj osobi koja želi da svira preporučujem Zorana Ilića i njegovu školu “Gitarta”. Sjajan je profesor i pedagog.

KK: Sam pišeš svoje pesme. U čemu pronalaziš inspiraciju?

SG: Najviše me inspiriše ljubav zato što je, možda, još jedino ona neistrošena, iskrena emocija koja, istovremeno, zna da i razočara. Šta znam, valjda je to život? Naravno, tu su i teme praznih klubova i to pre korone. To me je izluđivalo kao mladog umetnika. Mada, ja volim da kažem budite stalno veseli i nasmejani, širite ljubav i pozitivnu energiju, to nam treba.

KK: Ko je uticao na razvoj tvog muzičkog stila?

SG: Žanrovski nisam ograničio sebe, volim mnogo toga. Vlado Georgiev, recimo, u ljubavnom svetlu, poseduje jaku emociju koja se prenosi na njegove tekstove. U poslednje vreme volim da slušam Stanley Jordana, tapping virtuoza. Naravno, tu je i Džon Mejer čije su pesme jako “catchy”, ulaze brzo u uši, tu i ostaju. Uzgred, verujem da će biti fenomenalan bluz gitarista. Zatim, Ališa Kiz. Njena boja glasa, tekstovi, muzika, kao i ekipa sa kojom svira je nešto što me je u potpunosti oduševilo. Takođe, volim i pančevačke bendove Rampa i Buč Kesidi. Izuzetno sjajni muzičari, specifični na svoj način sa ritmom koji “vozi”. Za kraj, preporučio bih beogradsku scenu. Tu su bend “Dram”, kao i mladi kantautor Ivan Jegdić.

KK: Svirao si u nekoliko bendova, a sada si otpočeo i solo karijeru. Šta možemo da očekujemo od tebe u narednom periodu?

SG: Ako sve bude išlo po planu, do kraja godine očekujte treći singl “Porazi” koji bi trebalo da snimamo u oktobru zajedno sa spotom. Želim da naglasim da nisam “poražen” i ne osećam se skroz tako. Smatram da život ima dve strane –  lošu i dobru. Tada mi je verovatno bio lošiji dan čim sam je tako nazvao. To je i čar života – da budu obe strane. Samo tako ćete znati koliko vam je stalo do nečega. Takođe, planiram da izdam album pod nazivom  “Nedovršena priča” tokom 2021.godine.

Foto: Privatna arhiva

The post Saša Gambiroža: Najviše me inspiriše ljubav appeared first on Kulturni kišobran.

Pandemija COVID-19 virusa znatno je promenila svet umetnosti i klasičan način doživljaja pozorišnih komada.

Iako su igrane predstave, kao i orkerstarska muzika Madlenianum pozorišta bili dostupni u virtuelnoj formi, odnosno online, ništa, prema rečima celog kolektiva pozorišta, ne može da zameni živu reč sa scene, muziku iz orkerstarske rupe i emociju koju publika razmenjuje sa umetnicima uživo odigranog komada.

Svoju novu,  23. po redu sezonu Madlenianum počinje velikim iznenađenjima od kojih je jedno posvećeno svim ljubiteljima savremene drame.

GAVRAN FEST

Naime, dramski sekor priprema GAVRAN FEST, festival najizvođenijeg dramskog pisca Mira Gavrana, koji će trajati od 22. do 25. oktobra.

Na Velikoj sceni biće prikazane četiri predstave nastale po dramskim delima najizvođenijeg hrvatskog pisca.

Program obuhvata sledeće predstave:

22. 10. NOĆ BOGOVA (TEATAR TRI GLUMCA IZ BEOGRADA)

23. 10. TEŠKO JE REĆI ZBOGOM (TEATAR VIHOR IZ BEOGRADA)

24.10. SLADOLED (NARODNO POZORIŠTE IZ NIŠA)

25. 10. HOTEL BABILON (TEATAR GAVRAN IZ ZAGREBA)

Pored navedenog glavnog programa, u okviru GAVRAN FEST-a će 24. oktobra u podne na Belle Etage-u biti održana promocija knjige “Odabrane komedije Mira Gavrana”. Na promociji će govoriti makedonski teatrolog i dramaturg Venko Andonovski.

Nakon predstavljanja knjige, održaće se i javno čitanje komedije PIVO u kojem će učestvovati glumci Dragan Vujić (Vujke), Lako Nikolić i Nadežda Kostić.

Osim već pomenutog programa dramskog sektora, muzički sektor, takođe, priprema zanimljivu 23. sezonu.

Pored igranja mjuzikla – operete VESELA UDOVICA , očekuju nas i opere MANON LESKO, zatim DON ĐOVANI, kao i balet – HAZARSKI REČNIK.

U kasnijem periodu, tačnije u novembru, predviđeno je učešće na 52. BEMUS-u sa beloruskim dramskim soprnom Marijom Guljeginom, kao i gostovanje Opere Sankt Peterburga.

Gala koncert Željka Lučića

Na samom kraju, preciznije 26. decembra, očekuje nas GALA KONCERT svetski proslavljenog baritona Željka Lučića.

Konačno, poštujući i sprovodeći sve propisane mere Vlade i Kriznog štaba protiv virusa korone sve predstave, prema rečima organizatora, se u ovom trenutku izvode na Velikoj sceni, sa vidno obeleženom distancom između posetilaca.

Foto: Madlenianum

The post Madlenianum spremio velika iznenađenja za početak 23. sezone appeared first on Kulturni kišobran.

Nakon njihovog poslednjeg animiranog filma “Vetar se uzdiže” (The Wind Rises) iz 2013. godine, Hayao Miyazaki, jedan od osnivača studija, pisac i režiser mnogih filmova, penzioniše se. Samim tim i produkcija filmova Ghibli studija stagnira jedno vreme.

Velike promene u radu studija dešavaju se 2016. godine. Njihov glavni režiser – Hayao Miyazaki povlači se iz svojih penzionerskih dana, predstavljajući nove ideje za kratkometražni film “Gusenica Boro” (Boro The Caterpillar).

Celokupni film je projekat u kojem se eksperimentiše novim tehnikama animacije, kao i spojem ručnog crtanja i kompjuterske animacije.

Glavni razlog Miyazakijevog povratka na velika platna otkriva se tek sledeće, 2017. godine. Toshio Suzuki, glavni producent Ghibli studija tada najavljuje Miyazakijev rad na sasvim drugačijem filmu “Kako živiš” (How Do You Live). Novi film rađen je po motivima iz istoimene dečije knjige japasnkog pisca Yoshina Genzobure, objavljene 1973. godine. 

Jednom odrastanje, a drugom opraštanje od sveta umetnosti

Radnja romana, kao i filma prati priču mladog srednjoškolca Kopera koji po prvi put spoznaje samog sebe kroz filozofska učenja svojeg ujaka i interakciju sa svetom koji ga okružuje. Centralna tema filma je duhovno sazrevanje pojedinca kroz razne psihološke i socijalne procese koji će kasnije uticati na formiranje njegove ličnosti. Samim tim, dečiji aspekti romana, kao i filma mešaju se sa filozofskim konceptima postojanja, stvarajući priču jedne mladosti koja polako korača u svet odraslih.

Film, takođe, predstavlja Miyazakijev lični izraz i još jedan način da se oprosti od života umetnika, ostavljajući ga svom unuku i nasledniku – Goru Miyazakiju.

Tačan datum emitovanja filma još uvek nije poznat, ali se kraj 2021. ili početak 2022. godine uzimaju kao okvirne godine premijere.

The post Povratak režisera: Miyazaki se vratio i sada nam stiže film “Kako živiš” appeared first on Kulturni kišobran.

Sarini studentski filmovi, igrani i dokumentarni, internacionalno su nagrađivani i bili su deo zvaničnih selekcija međunarodnih filmskih festivala. Nosilac je sertifikata Al Jazeera Ambasador.

Ovogodišnji projekat „Đina“ jedan je od deset projekata iz sveta, prvi crnogorski i jedini evropski, koji će se dalje razvijati na radionici La Fabrique Cinéma de l’Institut français 2020 u sklopu 73. Kanskog filmskog festivala. Pored dokumentarnog filma „Đina“ na festivalu će učestvovati i projekti iz Brazila, Dominikanske republike, Vijetnama, Mozambika, Senegala, Tajlanda, Kazahstana, Egipta i Irana.

U intervju za portal Kulturni kišobran Sara nam govori o svom filmu i o tome šta ju je inspirisalo da snima film o Đini. Intervjuisala Jana Vujačić.

KK: Ko je bila Đorđina Đina Markuš?

SS: Lijepa. Hrabra. Đina je bila rođena Cetinjanka koja je početkom pedesetih godina prošlog vijeka neosnovano uhapšena i poslata u logor na Golom otoku. Boravak na ostvru je preživjela, i decenijama kasnije, pokušavajući da se izbori sa traumom koju je preživjela, napisala je memoare o svom golootočkom iskustvu.

Đina je bila samo jedna od 140 Crnogorki koje su poslate na Goli otok, a o kojima znamo jako malo, ako i toliko.

KK: Koliko se privatni i politički život Đine Markuš prepliće u dokumentarnom filmu?

SS: Preplitanje tih dvaju linija u njenom životu je neminovno – Đinin privatni život ne bi bio ovakav kakav je bio da nije bilo njenog političkog života – odnosno političkog i istorijskog konteksta bivše Jugoslavije četrdesetih i pedesetih godina prošlog vijeka. Političko i privatno su u ovom slučaju uzročno-posljedično postavljeni, te da Đina nije bila neko ko je vjerovao u ideje i revolucije, ili da nije bila hrabra i borila se za život, vjerovatno bi se neke stvari i drugačije odvijale. Njena priča prosto proističe iz istorijsko-političkog konteksta društva u kojem je živjela, te je samim tim neodvojiva. Precizan stepen tog preplitanja sada ne mogu tačno reći, jer ćemo znati tek nakon snimanja i u kasnijim fazama montaže filma. Kada je u pitanju buduća sadržina filma, sigurna sam u to da će preovladavati privatna strana njenog života, dok će politička biti tu da potkrijepi i suptilno objasni, onoliko koliko može, dešavanja i uzroke događaja i odluka koje je vlast donosile. Kada kažem „onoliko koliko može“, mislim na to da ne postoji cjelokupna i temeljita opravdanost postojanja Golog otoka. Zbog toga se i naziva najvećom mrljom u istoriji Jugoslavije.  

KK: Kakve reakcije mislite da će film izazvati kod gledalaca, s obzirom da relativno veći broj ljudi ne zna za ovu ličnost, ili zna, ali ne govori o njoj?

SS: Bilo bi mi jako drago ako bi se tema traume i zločina Golog otoka ponovo otvorila nakon filma, ali to zavisi isključivo od publike. O Đini se ne zna, jer nije bila istorijska/znamenita ličnost, već samo jedna od mnogih snažnih, hrabrih i prelijepih crnogorskih žena.

Voljela bih da se vratimo na problematizovanje tematike Golog otoka, da se vratimo i zapitamo zašto mi, kao građani Crne Gore, nismo se izborili (ili se nismo ni borili) za to da država rehabilituje preživjele golootočane? Srbija je to učinila, Hrvatska, Slovenija… Mi nismo. Mi smo im podigli „spomenik“ u vidu jednog kamena pored kojeg dnevno prođu stotine i stotine ljudi ali ga ni ne vide – zarastao je u korov. A i mi ćemo sa njim nastaviti stagnaciju u kojoj smo najbolji.

KK: Koji izvori su Vam pomogli pri konstrukciji njene životne priče u ovom dokumentarnom filmu?

SS: Prilikom kontrukcije Đinine životne priče kao početne tačke za dramaturški rad na filmu su nam najviše pomogli najbliži članovi Đinine porodice – odnosno oni su bili tu da nam razjasne sve nedoumice koje smo imali po pitanju Đininog života nakon odlaska sa Golog otoka. Iz Đininih memoara saznali smo o njenom životu prije trenutka hapšenja i sve o njenom boravku u logoru. Svi ovi izvori građe biće osnova za pričanje njene priče u filmu – naravno neće se svemu dati jednaki značaj, jer mi ipak pričamo samo jednu priču, ali najznačajniji elementi će vidjeti svjetlost dana filmom.

KK: Kakav je Vaš odnos prema filmu kao još jednom mediju masovne komunikacije? Da li je on za Vas umetnost ili samo još jedan vid industrijske zabave?

SS: Da ga smatram samo vidom komunikacija na globalnom nivou, ne bih studirala filmsku režiju i željela da se bavim filmom kao umjetnošću. Svaki oblik umjetnosti je uvijek bio iscrpljivan da pored toga što gradi kulturu jedne nacije, mora biti i roba koja se carini i prodaje. Zbog čega imamo kič i šund – jer predstavljaju obličja za koja ljudi, malograđani, mogu posmisliti da tako umjetnost izgleda, i na taj način bivaju dio trgovinske industrije. Ista stvar je i sa filmom. Uvijek će on biti dio industrije ali i dio kulture – to dvostruko lice nam omogućava da izabremo one koje više volimo, priželjkujemo, cijenimo…

KK: Da li smatrate da će ovaj projekat pomeriti granice, odnosno, unaprediti viđenje crnogorske kinematografije?

SS: Sa svoje jedva 23 godine života ne mogu imati stav da sa sigurnošću i tolikom ambicijom kažem da će „Đina“ unaprijediti viđenje crnogorske kinematografije. Mogu reći da ću u odnosu na okolnosti dati sve od sebe da svojim znanjem, talentom, i radom napravim najbolji film koji umijem – sve osim toga prosto ne znam, van je mog domašaja. Mislim da sve sadašnje i buduće promjene u našoj kinetografiji treba da poteknu iznutra, i sve velike promjene su vjerujem počele da se dešavaju od trenutka od kada je osnovan Filmski centar Crne Gore. Sa njim kao matičnom kućom domaće kinematografije promjene će se događati. Na svima nama, studentima, rediteljima, kritičarima, distributerima, je da radimo ono što vodi do dobrog filma – da se manemo palanačkih politika kojih u našim društvima ima u izobilju i da cilj jedna nacionalne kinematografije bude njena internacionalnost.

KK: Još uvek ste studentkinja, a već imate ozbiljne projekte iza Vas. Kako doživljavate preklapanje te dve strane?

SS: Da, nalazim se u nekoj fazi preplitanja života studenta i profesionalca koja mi je jako divna i čudna istovremeno. Paralelno pišem seminarski rad iz Teorije filma i pripremam projekat za predstavljanje na radionicu u sklopu Kanskog filmskog festivala. Lijepo je to preklapanje. Drago mi je što sam još u toku studentskih dana kročila u ovo polje – ono koje nas obično čega nakon završetka studija ili školovanja – tako da već sada imam mogućnost da nadgrađujem znanje koje sam stekla u proteklih nepune četiri godine i da, na direktan način, kao što je učestvovanje u programu La Fabrique, stičem uvid i dalje koračam u polje gdje se filmmejkeri, profesionalci iz različitih sfera filmske djelatnosti, zalažu i rade na tome da film bude umjetnost koja će biti transnacionalna, a samim tim, tom vidljivošću i pristupačnošću, ulazi i u polje industrije. Radujem se projektima na kojima radim, radujem se snimanju „Đine“, radujem se nastavku rada na još jednom projektu koji ću raditi u narednom periodu… Srećna sam jer ću sa fakulteta izaći ne pitajući se „šta dalje“, već sa punim rukama „posla“ koji volim.

KK: Koje filmove biste preporučili našim čitaocima i zbog čega?

SS: Ima mnogo divnih filmova koji će gledaocu pričiniti uživanje dobro ispričanom pričom. Veliki broj njih nisam ni ja sama još uvijek pogledala. „Hidden Life“, reditelja Terensa Malika iz 2019. godine – maestralno ispričana gotovo trosatna priča Drugog svjetskog rata iz perspektive običnog dobrog čovjeka, seljanina. Glumački izraz, izbor fotografije, pokreta kamere, objektiva i plana, dramaturgija i montaža – zajedno čine divno režiran film. Takođe, uvijek ću se sa uživanjem vraćati poeziji grčkog reditelja Teodorosa Angelopulosa i njegovog ostvarenja iz 1997. godine – „Vječnost i jedan dan“. U sat i po vremena Angelopulos gradi portret čovjeka koji se suočava sa bolešću i smrću, a prije svega, sa vremenom – prošlim i sadašnjim, sa kajanjima, željama, ljubavlju. Ozuovo „Proljeće, ljeto, jesen, zima… proljeće“ na jednostavan, iskonski čist način oslikava život, čovjekov nagon ka destrukciji, shvatanju i svješnošću, pokajanju, vaspitanju, strpljenju, smrti. Po mom mišljenu i dosadašnjem gledalačkom iskustvu, Ozu je režirao možda i najbolje postavljenu scenu samoubistva ikada. Meditativno, a na trenutke bolno.

Foto: Privatna arhiva

The post Sara Stijović: O Đini se malo zna, ali daću sve od sebe da napravim najbolji film koji umijem appeared first on Kulturni kišobran.

Roman je napisan 1949, a govori o svetu kakvim ga “zamišlja” Orvel decenijama kasnije. On govori o političkim i ideološkim osnovama totalitarizma, koje predstavljaju jednu vrstu upozorenja budućim sistemima.

Naime, sam pisac u delu konstituiše hijerarhiju društva koja je nepromenljiva i nepogrešiva, formirajući sliku “idealne države”. Početni i niži sloj su Prole, srednji sloj čini Šira partija, potom, viši sloj u kojem hermetično cirkulišu informacije naziva se Uža partija i, konačno, najviši sloj – Veliki Brat. Ovakvim društvenim uređenjem postiže se apsolutna kontrola u kojoj pojedinac gubi svrhu, a dobija funkciju i u kojoj međuljudski odnosi bivaju obezvređeni i degradirani.

Jezik i vreme u Orelovom romanu “1984”

Da bi steg ruke Velikog Brata postao jači, nije dovoljna vidna podela društva i gubljenje sopstvenog JA. Potrebno je da rascep bude vidljiviji i dublji. Potrebno je da pojedinac, ne, kolektiv stvori refleks obožavanja pri spomenu imena Veliki Brat i da on bude stvarniji od pojedinačne realnosti. Shodno tome, sam Orvel definiše dve bitne komponente toga procesa – jezik i vreme.

Koristeći metodu jezičkog uprošćavanja, odnosno eliminacije pojedinih grupa reči, stvara se takozvani Novogovor. Cilj Novogovora je uklanjanje Starogovora i onemogućavanje različitih načina razmišljanja. Celokupni proces bavi se izmišljanjem  novih reči, uklanjanjem njihove višeznačnosti i eliminacijom suvišnih reči koje bi, potencijalno, stvorile drugačije mišljenje od mišljenja vladajuće partije. Samo tada, pod takvim uslovima i uz oskudnost jezika, stvara se osnova za kolektivnu manipulaciju i sopstvenu degradaciju, što je i krajnji cilj partije.

Druga komponenta odnosi se na istinitost događaja kroz vreme, odnosno, menjane i modifikovanje stvari koje su se dogodile, koje se događaju i koje će se dogoditi, jer “ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost”.

“Voleo je Velikog Brata”

Pisac, dakle, pokušava da stvori distopijsku sliku društva u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost nisu prirodni poredak, već ljudski. Tako, daje do znanja da Veliki Brat koji sve nadgleda ima moć i nad prirodom. Time se umanjuje značaj pojedinca i kolektiva, njihovih ideja i života. Daje se prividna moć besmrtnosti Velikom Bratu. Izbrisati prošlost i uticati na sadašnjost i budućnost događaja nam, zapravo, otkriva stravičnu stranu partije, spremnu na poricanje prirodne stvarnosti, zarad izopačenih ciljeva i ideja. 

Konačno, krajnja ideja Orvelovog romana nije samo potpuna manipulacija i kontrola društva. Naravno, to je jedna od uočljivijih i značajnijih stvari. Međutim, krajnja ideja je i prihvatanje kulta ličnosti Velikog Brata kao spasioca i verovanje u ispravnosti njegovih odluka. Shodno tome, pojedinac ukida sopstveni sud i proces razmišljanja, predajući ovo pravo Velikom Bratu. Tada će svu beznadežnost nečije ličnosti, pisac završiti jednom jedinom rečenicom, kojom potvrđuje uspešnost zadatog cilja Velikog Brata: “Ali bilo je u redu, sve je bilo u redu, borba je bila završena. Bio je izvojevao pobedu nad sobom. Voleo je Velikog Brata”.

“Sibyl System” kao pandan “Velikom Bratu”

Zahvaljujući distopijskom razumevanju Orvelovog sveta, Gen Urobuchi, scenarista japanskog animiranog televizijskog serijala “Psycho Pass” formira relativno blažu sliku apsolutne kontrole društva.  Naime, takozvani “Sibyl System”, pandan “Velikom Bratu” u romanu “1984”, predstavlja kontrolu društva u kom se kriminalni koeficijent meri i pre počinjenog zločina. Glavni parametar za merenje nečijeg kriminalnog koeficijenta je nivo stresa koji iziskuje određena životna situacija, pa se, u zavisnosti od brojčane vrednosti, pojedinac može oporaviti ili sankcionisati.

Jedna od glavnih moralnih dilema televizijskog serijala odnosi se na potrebu suđenja pojedincu koji nije počinio zločin, a postoji mogućnost da zločin počini na osnovu njegovog kriminalnog koeficijenta. Scenarista ovde pokušava da uzdrma temelje moralnih i etičkih odluka svojih gledalaca, čineći da pasivna uloga posmatrača postane preispitivanje sebe samog. U datim okolnostima, gledalac postaje nemoćan da napravi jasnu granicu između protagoniste i antagoniste. Na samom kraju, ne postoji univerzalni kriterijum koji bi odlučio šta je dobro, a šta loše. To jedan od glavnih likova I potvrđuje rečenicom: ”Pitam se, kakav kriterijum si koristio da podeliš ljude na DOBRE I LOŠE?” (Shogo Makishima)

Primer ovakvog kolebanja vidimo već u prvoj epizodi serije. Naime, dovodi se u pitanje život žene koja je bila samo talac, ali se zbog pretrpelog stresa njen koeficijent kriminalnosti povećao. Stoga je i odluka da bude sankcionisana, prema pravilima Sibyl Systema, moguća.

Serijal se bavi i temom represije određenih (negativnih) emocija koje bi, potencijalno, izazvale stres, a samim tim i uticale na povećanje koeficijenta kriminalnosti. Međutim, nisu sve negativne emocije nepoželjne i neprihvatljive. Strah od kazne jedini je način da se održi kontrola društva, i samim tim je sistemu ta emocija potrebna. Strah je sveprisutan, ali se ne govori o njemu. Strah podsvesno postoji, ali se poriče do onog trenutka do kojeg počinje da odgovara sistemu.

Sa psihološkog aspekta, serijal nam daje distopijsku sliku društva koje poriče sopstvene probleme, odbijajući da prihvati određene emocije koje oslikavaju psihičko stanje pojedinca.

Po čemu se ova dva dela razlikuju?

Iako sličnosti postoje, “1984” i “Psycho Pass” imaju jednu bitnu razliku – drugačiji sistem kontrole i njegova namera.

Naime, dok kod Orvela sistem uživa apsolutnu kontrolu sa nepromenljivim i nepogrešivim zakonima, svet Psycho Passa uspostavlja drugačiju kontrolu.  U svetu Psycho Passa zakoni nisu apsolutni. Naprotiv, promenljivi su i zavise od stepena razvoja društva i njihovih potreba. Serija razrađuje ideju sistema koji je utopijski i koji bi trebalo da služi narodu a zapravo ograničava sopstvenu slobodu izbora i dela. Ovime se sistem udaljava od prvobitne namere – da pomogne društvu, a približava ideji Orvelove države sa totalitarnim načelima. Definicija slobodne volje se ironično prikazuje kroz reči robotizovanog čoveka vlasti koji, ujedno, prikazuje i budućnost sveta, sposobnog za naučni progres, ali nemoćnog za sopstveni, pa i ljudski.

“Kada poverite svoj svakodnevni život sistemu, argument da niste robot i nije baš uverljiv.” (Toyohisa Senguji)

Foto: Ivana Atanacković

The post Šta Orvelov roman “1984” i serija “Psycho Pass” imaju zajedničko? appeared first on Kulturni kišobran.