Mlađe generacije, poput moje (osim ako i sami nisu umetnici, slikari) teško da su do sada čule za ime Mira Brtka. To je možda i opravdano, ako uzmemo u obzir da je Mira najviše radila u inostranstvu. 

Nije doduše njeno delo toliko nepoznato Srbiji – Mira je izlagala u Novom Sadu, Apatinu, Staroj Pazovi, Bačkom Petrovcu… Poslednju izložbu u Srbiji imala je u Novom Sadu dve godine pre smrti 2014. 

Iako su joj radovi posthumno izlagani prošle godine u Novom Sadu i Staroj Pazovi, najširi opus njenih dela sada je izložen skoro pa u centru Beograda. 

Stoga treba odati počast ovoj umetnici, koja je, po rečima Olivere Janković iz monografije “Refleksije”, volela da se menja, što pokazuje i njen raznovrsan opus. 

Od enformela preko lineara, radova sa vezom, kolaža, apstrakcije, skulptura pa sve do modnog dizajna i rada na filmu, Brtkin rad je ušuškan i u monografiji o njenom umetničkom putešestviju. 

“Prosvetljenje”

Sve je ukazivalo na to da će Mira Brtka “vladati” svetom filma. Ispostavilo se da se pronašla i u drugim umetnostima.  Brtka je diplomirala na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, ali je život ubrzo odvodi u Rim gde upisuje Akademiju lepih umetnosti, odsek slikarstvo. 

Važan segment u njenom životu počeo je 1967. godine kada je postala deo internacionalne grupe “Illumination”. Osnovao ju je japanski umetnik Nobuja Abe. 

Zajedno sa kolegama iz grupe, Milenom Čubraković, Maršom Hafif, Paolom Patelijem i Aldom Šmitom, imala je jednu izložbu – u Trentu u Galeriji L’Argentario 1967. godine. 

“Abe je bio njihov duhovni mentor, uzor i ‘učitelj’ koji je slikarstvo želeo da im približi kao jednu vrstu haiku poezije”, piše profesor Ješa Denegri i primećuje da se ova grupa razlikovala od drugih koje su postojale u to vreme, jer “zadržava pojedinačne autorske pozicije svojih članova koji ostaju privrženi disciplini slikarstva”.

U to vreme su nastale Mirine Bele slike, koncept kojim se umetnost “oslobađa svega naučenog”. 

“Koristila je površinu platna premazanu tankim slojem bele boje i na njoj mermernom pastom povučene reljefne, paralelne, isto tako bele linije”, piše Janković u monografiji i primećuje da “sigurno nije bilo lako stvoriti sliku sa tako ograničenim sredstvima”.

Kada je Abe preminuo i grupa se ugasila, a Mira se vratila u Srbiju.

Sedamdesete su unele promenu u Mirinom životu. Nakon Belih slika Brtka skreće fokus na organsku apstrakciju, odnosno na kolaže živih boja. A kasnijih godina, okreće se i vezenju, tekstilnom kolažu, varenim skulpturama…

Istovremeno, i film je bio deo njenog života; režirala je nekoliko filmova i dokumentarnih filmova, a učestvovala i u realizaciji filma “Sutjeska”.

Nakon “Sutjeske”, Mira se udaje se za Dragana Kresoja, reditelja i dobijaju sina Miloša. 

Mirine haljine u Vogu

Mira se bavila i modnim dizajnom. Njene kreacije spominjane su i u italijanskom Vogu 1981. godine. Haljine koje je Mira kreirala, dobile su naziv Camicone slavo, odnosno slovenske košulje. 

“To su bile unikatne haljine, prepoznatljive po kroju, vezovima i bojenju”, piše u njenoj biografiji, a bile su poznate i kao Mirine haljine. 

Jednu njenu kreaciju nosila je i Izabela Roselini, ćerka Ingrid Bergman.

I Jugoslavija je znala za njene modne kreacije – haljine su se prodavale u Jugoexportu.

Nekoliko godina ranije, Mira je radila kostime za film “Krilate svinje” (Porci con le ali) Pjera Paola Pazolinija koji su se bazirali na slovenskom folkloru, a vezovi su bili karakteristični za Vojvodinu.

Velika tragedija i novi milenijum

Nije bilo sve tako vedro u Mirinom životu, kao što se može naslututi iz njenih šarenih slika. 

Novembra 1996. Mirin suprug i sin ginu u nesreći tokom snimanja filma “Suton nad Beogradom”. U čast supruga, osniva i Fondaciju Brtka Kresoja. 

Posle pauze, Mira se svojoj umetnosti vraća početkom 2000-ih.

“Na samom početku tog novog stoleća Mira Brtka slika zamašan ciklus neogeometrijskih slika a kojima dominiraju široke površine plave boje, crne i bele”, piše Sava Stepanov u monografiji.

Tu kombinaciju boja je preuzela iz folklorne tradicije vojvođanskih Slovaka kojoj, kako pojašnjava Stepanov, i sama pripada te je, po njegovim rečima “ove sklopove čistih bojenih polja smatrala identitetskim, autentično autobiografskim i svojim duboko personalnim tvorevinama”.

Poslednje godine Mire Brtke

Stepanov se u monografiji osvrnuo i na poslednje period Mirinog života, koji se “poklopio sa početkom novog 21. stoleća”.

“Taj završni umetnički crescendo je rezultirao sublimacijom njenih umetničkih stavova sukcesivno ispoljavanih tokom čitavog opusa”, slikovit je Stepanov.

Na kraju, prof. Denegri zaključuje da je “Brtka izgradila višemedijski opus koji iako podeljen po zasebnim disciplinama (kao što su slikarstvo, kolaž, skulptura, objekti, instalacije, moda, igrani i animirani film i politički aktivizam) ujedno je objedinjen u neodvojivu celinu samim time što nastaje kao konačni bilans jedne jedinstvene ličnosti u toku njenog plodnog i uzbudljivog života”.

Foto: Vladimir Miloradović

The post Mira Brtka – uzbudljiv život vanserijske umetnice appeared first on Kulturni kišobran.

Iako nikada nije upoznala Anu, njih dve su živele paralelne živote. Bile su isto godište, delilo ih je nešto manje od 100 kilometara, i obe su preživljavale užas tokom nemačke okupacije Holandije. U jednom su se razlikovale: Ana je bila Jevrejka.

To beleži Robert Matzen u knjizi „Holanđanka: Odri Hepbern i Drugi svetski rat (Dutch Girl: Audrey Hepburn and World War II).

Odri je detinjstvo provela u Holandiji koja je pet godina bila pod okupacijom Nemačke. Živela je u podrumu zbog bombaškog napada, a zamalo je i umrla od gladi jer nije bilo hrane. Ostala je i bez voljenog teče. Oto van Limburg Stirum je bio sudija za prekršaje, a kako nije podržavao nacistički režim, pogubljen je 15. avgusta 1942. godine. Odri nije volela da govori o ovim mračnim godinama svog života.

Po Matzenu, kada je Odri pročitala Anin dnevnik, to ju je shrvalo.

„Označila sam gde je (Ana) rekla ‘Pet talaca danas ubijeno’, rekla je Hepburn godinama kasnije. ‘To je bio dan kada je teča upucan. I rečima ovog deteta, čitala sam ono što je bilo u meni i još uvek je tamo. Ovo dete koje je bilo zatvoreno. . . napisala je ceo izveštaj o svemu što sam doživela i osetila.“

Ana je umrla od tifusa u koncentracionom logoru 1945. godine. Njen otac Oto je bio jedini preživeli član porodice. Kada je Anin dnevnik pretočen u film 1959. godine, Anin otac je zamolio Odri da igra njegovu ćerku na filmu.

Odri je, pak, nije mogla. „To me je ponovo toliko uništilo da sam rekla da ne mogu da se nosim sa tim“, rekla je ona kasnije.

„Kao da se to dogodilo mojoj sestri… na neki način, bila je moja sestra po duši“.

Anu je u filmu glumila Mili Perkins. Film je 1960. osvojio tri od osam Oskara za koje je bio nominovan.

Odri je u kasnijim godinama čitala iz Aninog dnevnika kako bi prikupljala novac za UNICEF.

„Zbog rata, nije ništa uzimala zdravo za gotovo. Sve je imalo vredsnost. Jednom kada ste preživeli, uvek ste preživeli“, napisao je Odrin sin Luka Doti u predgovoru Matzenove knjige.

Izvor: People.com/Liz McNeil

Prevela i priredila: Miljana Miletić

Foto: Wikimedia Commons / Bud Fraker, 1953 / Kolaž

The post Zašto je Odri Hepbern odbila da glumi Anu Frank na filmu appeared first on Kulturni kišobran.

„Nemamo domaćeg vaspitanja, nemamo radnih navika, nemamo škole, nemamo zuba, nemamo ukusa, nemamo tri čiste… Mnogo stvari nemamo, ali od svega što nemamo, najviše nam nedostaje struje.“

„Deca još nisu počela da uče jer još nisu stigla da dobiju slabe ocene. Popravljanje slabih ocena je još uvek osnovni razlog za učenje. Kako učimo – tako i živimo. Uglavnom popravljamo ono gde smo već zabrljali.“

„Samo vi i dalje čitajte knjige, pa ćete postati isti kao oni koji su ih pisali.“

„Budite oprezni u procenjivanju tuđe pameti. Ne mora biti glup svako ko je pametniji od vas.“

„Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj. Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.“

„Vodite računa o svom prezimenu. Ono će živeti duže od vas i odgovarati za sve vaše gluposti i nedela.“

„Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu. Svi čekamo lepše dane.“

„Danas je utorak, mali dan, autsajder, ničije vreme, čekaonica za one koji su krenuli u sredu i dalje.“

„Malo para kvari telo, a mnogo para kvari dušu. Čovek je na velikoj muci. U čemu da sačuva dušu ako pokvari telo? Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?“

„Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.“

Foto: Printscreen/Youtube/RTS

The post Deset aforizama Duška Radovića appeared first on Kulturni kišobran.

Ken Majls je bio automehaničar i izuzetno vešt britanski vozač sportskih automobila. Rođen je 1. novembra 1918. u Saton Koldfildu nedaleko od Birmingema.

Još kao dečak je bio zainteresovan za mehaniku. Nakon neuspelog pokušaja da pobegne u Ameriku, Majls napušta školu sa samo 15 godina i počinje da radi kao pripravnik u Wolseley Motors-u (proizvođač delova za automobile).

Umesto tradicionalnog obrazovanja, Wolseley Motors ga šalje na školovanje u tehničku školu, kako bi proširio svoje znanje o konstrukciji automobila. Majlsove dalje planove je omeo Drugi svetski rat. Narednih sedam godina proveo je u u vojsci popravljajući tenkove. Čin komandanta stekao je 1942, a dve godine kasnije, učestvovao je u sletanju na Normandiju – čuvenom Danu D.

Kraj rata Majlsu omogućava da se vrati svojoj najvećoj ljubavi – trkačkim automobilima. Pokušaji da uđe na britansku trkačku scenu su ga ostavili u besparici.  U Ameriku konačno odlazi početkom pedesetih godina, gde ga čeka posao koji mu je ponudio prijatelj iz Kalifornije.

Već naredne godine, Ken ostvaruje 14 pobeda u trkama Kluba sportskih automobila Amerike. Majls veoma brzo stiče dobru reputaciju izvrsnog vozača, ali i kao veštog mehaničara. 

Njegova strast prema četvorotočkašima je privukla pažnju Kerol Šelbija. Zbog svojih veština, Majls je bio ključni član Šelbijevog tima. A 1964. godine je postao glavni test vozač. Čak ni oštar jezik, po kom je Majls bio poznat, nije sprečio Šelbija da ima puno poverenje u njega.

Zanimljivo je da je Majls tokom test vožnji pravio beleške kako bi doprineo poboljšanju performansa automobila. Mogao je, čini se, u potpunosti da se stopi sa automobilom i oseti ga i na taj način razume šta bi trebalo uraditi da bi automobil bio brži. 

Majlsova „beba“ GT350

Majls je učestvovao u samoj konstrukciji i poboljšanju modela GT350. Nazivao ga je svojom bebom. Ujedno ga je i testirao. Njegov najveći fokus je bio na smanjenju težine.

Na fotografijama trka u kojima je učestvovao za volanom GT350 se može videti kako su sva četiri točka odskakivala od zemlje, pa se činilo kao da automobil leti.

Mustang GT350 ostvaruje svoju prvu pobedu 14. februara 1965. godine u Grin Valiju u Teksasu. Majlsova reputacija najboljeg vozača sportskih autombila tom pobedom je zacementirana.

Ford, Ferari i Majls

Jedno od većih rivalstava u auto industriji je bilo baš između Forda i Ferarija. Naime, sve je počelo kada je Ford pokušao da kupi Ferarija.

U početku se činilo da će se naći sporazum. Pregovori su toliko dugo trajali da su obe strane na kraju bile iscrpljene.

Sve je pošlo po zlu kada je Ford predložio da on finansira i vodi sve oko odeljka Ferarijevih trkačkih automobila. To je razljutilo Enca Ferarija. Odmah je okrenuo leđa Fordu, jer je taj predlog shvatio kao uvredu.

Henri, pak, ništa nije prepuštao slučaju. Počeo je da troši sav novac kako bi nadmašio Ferarija i postao bolji u oblasti trkačkih automobila. Međutim, njemu nije bilo dovoljno samo da nadmaši Enca, već je želeo da se pojavi na čuvenoj Le Man trci i ponizi Ferarija.

Nažalost, Fordova prva trka u Le Manu se nije završila slavno. GT40 se nije pokazao kao pouzdan i nije završio trku zbog problema sa menjačem. Ferari je zauzeo sva tri prva mesta.

A onda se 1965. desio susret Forda, Šelbija i Majlsa.

Ken i Kerol su već imali sjajan uspeh sa GT350. Majlsu je pripala čast da tesitra GT40. Kada je uveliko počeo da se bavi njegovim nedostacima, Ford u poslednjoj sekundi odlučuje da promeni motor. Taj potez je bio loš, Fordov GT40 je pretrpeo još jedan poraz.

Uprkos inatu i želji da uništi Ferarija, Ford nije postigao svoj cilj. Naprotiv, samo je imao troškove.

Šelbijev tim i Majls 1966. godine počinju da rade za Forda, rešeni da sruše Ferarija na velikoj trci.

Fil Remington iz Šelbijevog tima sa Majlsom izvodi GT40 na Willow Springs Raceway u Kaliforniji kako bi ga testirali i videli šta bi mogli da učine da ga poboljšaju.

Trebalo je olakšati automobil, kako bi išao brže, a ujedno i ugraditi bolje kočnice. To su i uradili.

Uz pomoć radnika fabrike Šelbi Amerikan ugradili su znatno lakše točkove koji su prijanjali uz stazu. Time oslobodivši i više konjskih snaga ugradili su i bolje kočnice.

Kako je Le Man trka 24 sata postala deo istorije

24 sata Le Man je najstarija trka sportskih automobila i izdržljivosti na svetu. Održava se još od 1923. godine u blizini gradića Le Man u Francuskoj. Trku organizuje Automobile Club de l’Ouest, a održava se na stazi Circuit de la Sarthe.

Samu stazu čini mešavina zatvorenih javnih puteva i namenskih delova trkačkih staza. Trka se održava u junu. Uprkos velikim vrućinama, kiša se često zadesi kao propratni detalj trke. Trka ima za cilj testiranje izdržljivosti automobila sa što manje zamora materijala i delova.

U toj trci Majls je vodio Fordov tim i obarao sopstvene rekorde na stazi. Trka se odvijala toliko dobro da je Ford poželeo da kroz cilj u foto finišu prođu tri njegova automobila. Zato je izvršni direktor Forda Leo Bibe rekao Šelbiju da Ken Majls mora da uspori tokom trke. Majls nije bio sasvim zadovoljan tom idejom ali je rešio da uradi ono što bi bilo najbolje za njegov tim. Ta odluka ga je koštala pobede koju je odneo Meklaren. Majls je prešao daleko vše krugova ali su pobedu uračunali Meklarenu zbog bolje izdžljivosti njegovog automobila.

Kraj života i početak legende

Ken nije gubio vreme. Ubrzo nakon trke se vratio na stazu da testira još jedan Fordov automobil.

Majls je vozio nizbrdo stazom Riversajda kada se automobil sasvim neočekivano prevrnuo i zapalio. Ken nije preživeo.

Nakon njegove smrti, Šelbi je ostao slomljen. U Majlsu je pronašao prijatelja i nekoga ko je delio istu strast prema trkačkim automobilima kao i on.  Majlsova smrt je doprinela i poboljšanju bezbednosti trkača. Tako je uveden kavez u kabini vozila.

Zahvaljujući Majlsu i njegovom umeću, Ford je i naredne tri godine za redom osvajao Le Man.

Ken je iza sebe ostavio suprugu Moli Majls i sina Pitera, kog je neretko vodio sa sobom na testiranja automobila i trke.

Piše: Zorana Milosavljević

Izvor: Pinterest

The post Ken Majls – legende ne umiru appeared first on Kulturni kišobran.

Za ove Markesove reči saznajemo od hispaniste iz Srbije, Radice Nikolić, koja nam i šalje ovu „razglednicu“ iz daleke Kolumbije.

Gradić Sipakira (Zipaquirá) je smešten blizu Bogote, glavnog grada Kolumbije.

Iako se magični realizam oseća u celoj Kolumbiji, Sipakira (Zipaquirá) je ta u kojoj ćete najviše osetiti duh Markesa.

„El colegio de Gabo“

Upravo se ovde, gde je završio srednju školu, probudila njegova jubav prema književnosti. Danas je škola koju je pohađao pretvorena u muzej. Nosi naziv „El colegio de Gabo“.

Nije ni čudo što je pisac toliko voljen u ovom gradiću. Markes je za svoj roman „Sto godina samoće“ dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. godine!

Sipakira (Zipaquirá) je poznata i po slanoj katedrali – prvom čudu Kolumbije.

Foto: Radica Nikolić

The post Razglednica iz Kolumbije: Zašto je za grad Zipaquirá bitan Gabrijel Garsija Markes? (GALERIJA) appeared first on Kulturni kišobran.

Povod za izložbu je želja i potreba Muzeja Narodnog pozorišta da oda počast karijeri Jovanke Bjegojević koja je bila jedna od najznačajnijih baletskih umetnica u istoriji Baleta ovog pozorišta.

Rođena 28. septembra 1931. godine u Prnjavoru u Bosni, gde je i stekla prva znanja o igri, Jovanka je školovanje nastavila u Beogradu kod Radmile Cajić i u državnoj baletskoj školi u klasi pedagoga Mileta Jovanovića.

Profesionalnu igračku karijeru započela je 1950. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je ubrzo debitovala igrajući glavnu ulogu (Kneginja) u baletu “Balada o jednoj srednjovekovnoj lјubavi”. Nakon čega su usledili uspesi u baletima “Labudovo jezero”, “Simfonija”, “Orfej”, “Jolanda”, “Kralјica ostrva”, “Kineska priča”, “Romeo i Julija”…

Osim na matičnoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, s velikom uspehom igrala je krajem 50-ih i u Parizu – u baletskoj trupi renomiranog igrača i koreografa Žana Babilea, kao vodeća balerina klasičnog i modernog baletskog repertoara. Pojedine uloge bile su kreirane specijalno za nju (Pesak, Kopča, Baletino). Krajem 50-ih potpisala je i ugovor sa trupom Eduarda Borovanskog u Australiji, gde je angažovana kako u klasičnom, tako i u modernom baletskom repertoaru.

U Beograd se vratila na poziv uprave Narodnog pozorišta i od 1961. do 1972. godine sa nesmanjenim žarom plenila i samouvereno vladala scenom igrajući vodeće uloge u redovnom repertoaru i premijernim predstavama. Bila je jedinstvena umetnička pojava i raskošan baletski umetnik. Osluškivala je sebe, s puno poverenja u svoj stvaralački instikt, a njene uloge su, tokom godina, dobijale na interpretativnoj raskoši, sazdanoj od finesa i rafiniranih detalja.

Preminula je 30. avgusta 2015. godine u  Beogradu.

Izložba prati njen umetnički put u njegovoj celosti – u svim njegovim fazama. Ulaz je besplatan.

Foto: Narodno pozorište u Beogradu

The post Jedinstveni sjaj baletske zvezde appeared first on Kulturni kišobran.

„Brišemo prašinu sa jedne nepravedno zaboravljene legende domaće istorije. Pridružite nam se u otkrivanju sudbine profesora Radoslava Grujića, njegovog životnog puta i priče toliko uzbudljive da na momente podseća na akcioni film“, piše u najavi za događaj.

Reč je o čoveku velikih zasluga za očuvanje kulture i identiteta srpskog naroda. Mediji su ga prozvali „srpski Indijana Džouns“, a Radoslav Grujić bio je pravoslavni teolog, istoričar, dopisni član SANU i čovek koji je pronašao zemne ostatke cara Dušana!

Čitav svoj život profesor Grujić posvetio je borbi protiv zaborava. Ipak, najveću ulogu odigrao je za vreme Drugog svetskog rata učestvujuću u spašavanju moštiju srpskih svetitelja iz manastira sa Fruške Gore pred najezdom ustaša. Grujić je lično predvodio konvoj koji je ostatke svetitelja i crkvene dragocenosti do kojih je bilo moguće doći doneo u Beograd i tako ih sačuvao.

Kakvu je ulogu u očuvanju srpskih svetinja tom prilikom odigrao i jedan nemački baron? Koji su put ostaci cara Dušana prešli pre nego što su konačno položeni u grob u crkvi Svetog Marka u Beogradu? Kakvu je ličnu golgotu profesor Grujić prošao nakon Drugog svetskog rata i zašto je i danas nepravedno zaboravljen? Ko je zapravo bio čovek čije ime danas nosi ulica na Vračaru u kojoj se nalazi i Centar za obrazovanje i kulturu „Božidarac“?

Odgovore na ova pitanja zainteresovani će moći da čuju na predavanju „Radoslav Grujić – Zaboravljeni spasilac srpske istorije“ koje će održati Aleksandra Bogdanović, novinarka i osnivač Istorijskog zabavnika.

Kako da se pijavite?

Prijava je obavezna na sledećem linku ovde. Učešće je besplatno. Predavanje možete pratiti sa telefona ili kompjutera.

Ko je Aleksandra Bogdanović?

Aleksandra Bogdanović je master novinarstva i već dugi niz godina se bavi istorijskim temama. Osnivač je Fejsbuk i Instagram grupe Istorijski zabavnik koje zajedno broje preko 200 hiljada pratilaca.

Septembra 2019. godine pokrenula je i sajt Istorijski zabavnik na kome svakodnevno objavljuje tekstove o zanimljivostima iz svetske i domaće istorije i koji je ove godine po izboru magazina PC press proglašen za najbolji u Srbiji u kategoriji Kultura i obrazovanje. Do sajta možete stići na sledećem linku ovde. 

Foto: Promo

The post Predavanje: Ko je bio Radoslav Grujić – srpski Indijana Džons? appeared first on Kulturni kišobran.

Kako moderna medicina nije mogla da pomogne bolesnom detetu, očajni roditelji okreću se raznim „čudotvorcima i isceliteljima“, pa su tako oberučke prihvatili tople preporuke Milice i Stane – da Raspućina upoznaju, kako bi on eventualno pomogao Alekseju. U to vreme sestre su bile potpuno opčinjene Raspućinom, baš kao i veliki deo aristokratije…

Ali kako je došlo do toga da se vrlo brzo posle tog upoznavanja trajno prekine prijateljstvo između carice Aleksandre i Raspućina sa jedne strane, i crnogorskih princeza sa druge, i zašto su se ti skladni odnosi pretvorili u teške svađe. Da li je tanku liniju „od ljubavi do mržnje“ bilo moguće lako preći samo zbog izneverenih očekivanja? Zašto i danas u mnogim dokumentarnim filmovima Milicu i Stanu nazivaju čavkama i vranama saznaćemo od Ognjena Karanovića, istoričara i direktora Centra za društvenu stabilnost.

„Potrebno je da naglasimo da između Raspućina i Milice i Stane-Anastasije, u vremenu kada se Raspućin odomaćio u Carskom selu i uveliko bio prijatelj imperatora Nikolaja II i carice Aleksandre, prijateljskog odnosa više nije bilo. Velike kneginje, posebno Milica, nisu više uvažavale ovog čudnovatog čoveka, tačnije nisu ga podnosile, iz razloga što je Milica očekivala da će njegov uticaj na carsku porodicu iskoristiti kako bi i ona sama imala neposredni i presudni uticaj na svest i volju carice Aleksandre, a onda i na samog cara. Iz tog razloga ona je i „kumovala“ poznanstvu između carskog para i Raspućina. Međutim, Raspućin je odlično razumeo namere „crnogorskih kneginja“, te je nakon približavanja carskoj porodici, velikim kneginjama Milici i Stani jednostavno okrenuo leđa„, kaže na početku razgovora naš sagovornik.

Kada je Milica saznala da Raspućin posećuje caricu, odnosno carsku porodicu, i to bez njenog odobrenja, odnosno konsultovanja sa njom, došlo je do teške svađe između Milice i Raspućina, koja se odigrala u domu velike kneginje. Nakon tog incidenta, odnosi su potpuno zahladili, da bi posle 1907. godine sasvim prestali.

Kako su se Milica i Stana ponašale kada je popularnost Raspućina počela da opada i kada ga je elita koja ga je prvo obožavala, potom i satanizovala?

„Upravo je Milica bila jedna od prvih (ako ne i prva) pripadnica ruske aristokratije koja je pokrenula različite glasine, ali i priče koje su bile istinite o nedostojnom ponašanju Raspućina, te je u mnogome doprinela stvaranju izrazito loše slike o tom čudotvorcu. Upravo je ona bila jedna od onih koja je u krugovima Carskog doma, dakle među rođacima carske porodice, širila sumorne priče o užasnom karakteru i ponašanju Raspućina. Jednostavno, bila je besna na njega iz razloga što nije postao marioneta u njenim rukama, preko koga bi ona imala presudan uticaj u Carskom selu. Međutim, vladarski par je tada uvažavao „čudotvorne sposobnosti“ Raspućina, što je bio dovoljan razlog da Milica i Stana budu udaljene iz najužeg kruga rođaka i prijatelja Nikija i Aliks.“

I tako, umesto privilegija u Carskom selu, crnogorske princeze stekle su naklonost dela liberalne aristokratije i pojedinih carskih rođaka koji su bili neprijatelji Raspućina, pri čemu su napokon stekle i jednu vrstu naklonosti kod pripadnika sanktpeterburške elite, koja im je u prethodnim godinama nedostajala, kako zbog njihovog stranog porekla, tako i zbog ličnih karaktera.

Raspućin je ubijen u decembru 1916. a njegova smrt je odgovarala crnogorskim princezama jer su ga u protekloj deceniji smatrale svojim ličnim (smrtnim) neprijateljem.

„Setimo se samo reči velikog kneza Aleksandra Mihailoviča, unuka cara Nikolaja Prvog i rođaka poslednjeg ruskog cara koji je o crnogorskim kneginjama zapisao sledeće: ‘Ove sujeverne, prostodušne, lako uzbudljive crnogorske princeze bile su lak plen za sve vrste gostujućih avanturista…’ Reči su možda preoštre i ne pokazuju stvarni karakter crnogorskih sestara, ali autentično odražavaju odnos ruskog društva i dela elita prema njima“, naglašava istoričar Karanović.

Krajem XIX i početkom XX veka evropska elita je doživela „veliko oduševljenje“ prema „onostranom“, natprirodnim pojavama, ezoteričnim fenomenima i okultizmu. Istočnjačka učenja i tradicije postali su vrlo popularni. Rusija se po tom pitanju nije posebno razlikovala od drugih evropskih zemalja, a Milica i Stana su očarano prihvatile ove trendove. Bile su veoma obrazovane dame, a Stana je posebno bila oduševljena pomenutim „istočnjačkim učenjima“ i misticizmom, pa je zbog toga potpuno ovladala farsijem.

Na Histori kanalu u emisijama o Raspućinu – Milicu i Stanu nazivaju „vranama“. Da li taj nadimak potiče od njihovog velikog interesovanja za „onostrano“?

„Sestre su imale razne nadimke. Premijer Vite nazivao ih je paucima, a obično, ljudi, aristokrate, posebno njihovi neprijatelji, a njih je bilo mnogo, nazivali su ih ‘Crnogorka 1’ i ‘Crnogorka 2’ ili ‘čavke’ (ruski ‘galke’, prema nazivu ptica iz porodice vrana).“

Da podsetimo, Raspućin nije bio prvi „Božiji čovek“ koji je najednom postao prijatelj carskog para. Pre njega bilo je desetak „čudotvoraca“ koji su osvajali srca duboko religioznih ljudi, kakvi su bili i carica Aleksandra i car Nikolaj.

„Setimo se samo famoznog ‘Doktora Filipa’, francuskog iscelitelja, za koga se tvrdilo da je bio ‘ubačen na Dvor’ i to od strane barona Alfonsa Rotšilda, što svakako nikada nije bilo dokazano i takve priče ostale su u domenu glasina. Ophrvani brigom zbog narušenog zdravlja carevića Alekseja, prihvatali su svaku moguću pomoć, bez mnogo razmišljanja. U tome je prednjačila carica Aleksandra jer je bilo jasno da je preko nje, gen hemofilije prenet na Alekseja“, na kraju razgovora ističe istoričar Karanović.

Foto: Javno vlasništvo/Kolaž

The post Odnos ćerki kralja Nikole i Raspućina – od obožavanja do mržnje appeared first on Kulturni kišobran.

Rođena je 28. avgusta 1844. godine u Novom Sadu, u porodici tadašnjeg austrijskog poručnika Jovana i Jelisavete Đorđević. Osnovnu školu završila je u Novom Sadu, ali njeni roditelji su smatrali da osnovno obrazovanje nije dovoljno, pa su je ohrabrili da nastavi dalje školovanje u Rusiji. Godine 1861. završila je gimnaziju u Nikolajevsku, a na Univerzitetu u Odesi položila pedagoški državni ispit, nakon čega se vraća u Srbiju.

Upravnica škole sa 19 godina

Sa 19 godina postala je upravnica tek osnovane Više ženske škole u Beogradu i na tom položaju ostaje sve do penzije. Među učenicama Katarine Milovuk bile su mnoge poznate Srpkinje, između ostalih i Draga Ljočić, Draga Mašin, Milka Grgurova, Nadežda Petrović, Maga Magazinović i Stanka Glišić.  

Godine 1865. udala se za Milana Milovuka, profesora istorije i pravnika po struci, osnivača i prvog horovođu Beogradskog pevačkog društva. Nisu imali dece. Posle muževljeve smrti Katarina se potpuno posvetila pedagoškom radu.

Beogradsko žensko društvo

Ona je idejni tvorac i jedna od osnivača Beogradskog ženskog društva 1875. godine, prvog udruženja srpskih žena u Srbiji. Bila je njegova predsednica od 1889. do 1891. godine. Društvo je četiri godine po osnivanju počelo da objavljuje i prvi srpski ženski časopis „Domaćica“, čija je urednica nekoliko godina bila i Katarina.

Iste godine osnivaju se Ženska radenička škola i „Pazar“, gde su se mogli kupovati radovi iz škole i čiji je cilj bio očuvanje zanata poput šivenja i krojenja i osposobljavanje devojaka između 13 i 17 godina za samostalno privređivanje.

Borba za pravo glasa

Katarina Milovuk je inicirala i osnivanje Srpskog narodnog ženskog saveza, koji se borio za pravo glasa koje žene u tom trenutku nisu imale. Bila je jedna od prvih žena koje su se digle protiv okova patrijarhalnog srpskog društva oštro se boreći za prava žena.

Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu ovog  saveza. Bila je prva žena u Srbiji koja je, još davne 1897. godine, tražila da je upišu u birački spisak. Njen zahtev je odbijen na Kasacionom sudu, sa jednim glasom protiv, ali ona nije odustala i 1900. godine šalje zahtev kralju Aleksandru Obrenoviću da dozvoli ženama da glasaju. Ponovo je odbijena.

„Ne znam s kakvim pravom su ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro“, rekla je tada Katarina.

Sa 60 godina dobija poziv iz Soluna da učestvuje u osnivanju Više srpske ženske škole, gde je ostala pune tri godine. Reč je o školi koju su pohađale srpske devojke iz krajeva pod turskom vlašću.

U julu 1913, dva meseca pred smrt, Katarina je bila jedna od govornica na Kongresu Internacionalne alijanse za žensko pravo glasa u Budimpešti.

Zalagala se za uvođenje pedagogije i metodike, kao i za izučavanje jezika u školama. Bila je autorka udžbenika koji su korišćeni prilikom izvođenja nastave pedagogije i metodike. Na njeno insistiranje oformljen je školski hor. Prevodila je sa ruskog, francuskog, nemačkog i engleskog jezika.

Umrla je 27. septembra 1913. u 69. godini.

Foto: Wikipedia/Collage

The post Žena ispred svog vremena: Katarina Milovuk – prva žena koja je htela da je upišu u birački spisak appeared first on Kulturni kišobran.

My love for my country is my religion.

Detinjstvo i brak

Marija Aleksandra Viktorija – princeza od Edinburga, rođena oktobra 1875. godine u britanskoj kraljevskoj porodici, kao najstarija kćerka i drugo dete  princa Alfreda, vojvode od Edinburga, i ruske vojvotkinje Marije Aleksandrovne, bila je krštena kao pripadnik Engleske crkve (Anglikanstvo).

Kada je Mariji princ Džordž od Velsa, njen blizak rođak i budući kralj Engleske ponudio brak, njena majka, pravoslavna Ruskinja, ali pronemački orijentisana, odlučno je odbila prosidbu, pozivajući se na neprimereno blisko srodstvo.

Ubrzo nakon toga, Marija je verena za prestolonaslednika Rumunije, Ferdinanda. Brak je sklopljen 10. januara 1893. godine, uz poštovanje i katoličke i anglikanske tradicije. Rani dodiri sa multikulturalnošću i multikonfesionalnošću već su tada oblikovali Marijin svet.

Kraljica Marija kao istaknuti dobrotvor

Ubrzo se prinčevski par našao u kovitlacu ratnih sukoba. U Prvom balkanskom ratu, Rumunija je bila neutralna, ali u strahu od jačanja Bugarske, ušla je u Drugi balkanski rat na strani Grčke, gde je osvojila Silistriju (južnu Dobrudžu), uključujući i grad Balčik, na obali Crnog mora, gde će kasnije Marija izgraditi svoj voljeni letnjikovac.

U toku rata, Marija je kao sestra Crvenog krsta, rizikujući sopstveni život putovala između Rumunije i Bugarske, boreći se protiv epidemije kolere.

Nakon smrti kralja Karola I Rumunskog, princ Ferdinand preuzeo je tron i Marija je faktički postala kraljica Rumunije. Ipak, zbog Prvog svetskog rata koji se u međuvremeno kao crni oblak nadvio nad Evropom, zvanično krunisanje odigralo se tek 1922. godine.

Ni novostečena titula kraljice, kao ni porodična tragedija – smrt najmlađeg sina od tifusa, nisu sprečile Mariju da neumorno nastavi sa humanitarnim radom. U Moldaviji, gde su privremeno izbegli, Marija je obilazila povređene na ratištu, lečila ih u bolnici, dočekivala na voznim stanicama i transportovala do bolnice. Zbog svog altruizma i plemenitosti u narodu je proglašena za „Majku ranjenih„, kao i „Kraljicu vojnika“.

Marija je rodila ukupno šestoro dece, ali je humanitarni rad svoje majke najpredanije nastavila ćerka Marija, poznatija po nadimku „Mignon“.- A nama – kao kraljica Srba, Hrvata i Slovenaca – supruga Aleksandra I Karađorđevića.

Kraljica Marija kao diplomata i državnik

Doprinos kraljice Marije rumunskom narodu ne počiva „samo“ na humanitarnom radu. Mariju je krasio izuzetno britak um i odlično razumevanje turbulentne političke situacije na međunarodnoj sceni.

Uživala je veliku popularnost među narodom, ali i stvaran državnički uticaj. Određeni istoričari (A. L. Easterman) tvrde da je Ferdinand obavljao samo simbolične kraljevske dužnosti, dok je Marija faktički vladala Rumunijom.

Zahvaljujući svom britanskom poreklu i razgranatoj mreži kontakata, neumorno je lobirala da u slučaju ulaska u rat, Rumunija dobije dobre uslove, te je Ferdinand je 1916. godine potpisao sporazum sa Trojnom Antantom.

Nakon završetka Prvog svetskog rata, organizovana je mirovna konferencija u Versaju  1919. godine. Cilj Rumunije bio je da povrati svoje teritorije od Austrougarske i Rusije, te da ujedini sva rumunska govorna područja u jednu državu. Ipak, došlo je do sukoba između rumunskog i francuskog premijera, uticaj rumunske delegacije vidno je slabio, što je kulminiralo njenim odlaskom iz Pariza i naknadnom ostavkom rumunskog premijera.

Država se nalazila u  veoma nezavidnoj političkoj situaciji. Rumuniji treba lice, i ja ću biti to lice – na međunarodnu scenu elegantno, ženstveno, ali i neustrašivo – stupila je kraljica Marija. Njen dolazak predstavljao je mnogo više od puke medijske senzacije – strastveno je štitila interese svoje zemlje, odlučno nastavljajući nedovršen posao rumunskog premijera.

Uprkos početnoj nepovoljnoj poziciji, kao i spornom primirju koje je Rumunija prethodno potpisala sa centralnim silama (iako ga kralj nije ratifikovao), Rumunija je uspela da se predstavi kao budući faktor stabilnosti, posebno u strahu saveznika od nadolazeće oktobarske revolucije. Diplomatski uspeh nije izostao, te je konferencija okončana međunarodnim priznanjem svih rumunskih provincija u jedinstvenu Rumuniju, u čiji sastav su tada ušle Transilvanija, Besarabija, kao i deo Bukovine.

Nakon mirovne konferencije, Marija se vratila u Rumuniju, gde je 1922. godine konačno izgrađena pravoslavna katedrala specijalno namenjena ceremoniji krunisanja Ferdinanda i Marije. Priređena je veličanstvena gozba i nezaboravno slavlje za narod, a Marija je i zvanično postala kraljica  Rumunije, i time dodatno učvrstila svoj već istaknuti položaj.

Kraljica Marija kao umetnik

Marija nije bila samo mecena umetnosti – i sama je, kao plodan stvaralac, posedovala kreativan i slobodan duh. Pisala je poeziju, dečje bajke, fikciju… Kako njeni biografi navode – objavila je preko 34 knjige na rumunskom i engleskom jeziku, od kojih je posebno značajna „Priča mog života“.

Tokom privremenog izbeglištva u Moldaviji, Marija je sa svoje tri kćerke nastavila sa humanitarnim ali i umetničkim aktivnostima: objavila je knjigu „Moja zemlja“, a u cilju prikupljanja dobrotvornih priloga za najugroženije.

Takođe, kraljica Marija se bavila i dizajnom. U početku je dizajnirala odeću, kraljevski enterijer i nameštaj, da bi kasnije napredovala i počela da projektuje u potpunosti njene „Kuće iz snova“, kako ih je zvala. Jedna od njenih omiljenih, bila je palata Balčik, na obali Crnog mora.

Posebnu zanimljivost predstavlja činjenica da je delom prihoda od prodaje svojih knjiga finansirala izgradnju pomenute palate! Veoma svestrana i talentovana, kraljica se bavila, slikanjem, jahanjem, vajanjem i plesom.

Plemenita, osećajna, skromna i istinski posvećena humanitarnom radu, kraljica je bila poštovana i izuzetno voljena od strane rumunskog naroda.

Kada je Marija prešla u pravoslavnu veru, taj čin označio je vrhunac „romanse“ sa rumunskim narodom koji je usvojio britansku princezu,  romanse u kojoj je ona prihvatila Rumuniju kao svoju zemlju, romanse koju nisu uspele da naruše ni decenije komunističke vladavine koje su obilovale pokušajima da se njene zasluge diskredituju, te da se kraljica Marija prikaže u neprimerenom svetlu.  

Bez mira i u smrti

Nakon što je napustila ovaj svet 18. jula 1938. godine, kraljica Marija  sahranjena je u rumunskom pravoslavnom manastiru Kurtea de Arđeš (Curtea de Argeș), dok je njeno srce, na lični zahtev sahranjeno u Stela Maris kapeli, u okviru voljene Balčik palate.

Međutim, nakon što je Bugarska povratila južnu Dobrudžu, uključujući i Balčik, kraljičino srce prebačeno je u rumunski zamak  Bran. Nažalost, 1968. godine, pripadnici komunističkog režima oskrnavili su kapelu, otvorivši sarkofage. Iako su pokušali da vandalizuju Marijino srce, nisu uspeli – njeno srce već je pripadalo rumunskom narodu.

Nakon nemilog incidenta, srce rumunske kraljice prebačeno je 1971. godine u Nacionalni muzej rumunske istorije, gde nije bilo javno dostupno posetiocima, već je godinama bilo pohranjeno u muzejskom skladištu.

Konačno, novembra 2015. godine, uz intonaciju kraljevske himne i vojnu ceremoniju, srce poslednje rumunske kraljice[1] svečano je prebačeno u karpatski zamak Pelišor (Pelișor Castle), koji ujedno predstavlja i mesto njene smrti. Time je, nakon 77 godina, burno putovanje kraljice Marije koje se nastavilo i nakon njenog života, konačno zaokruženo.

[1] Iako je formalno poslednja kraljica Rumunije bila princeza Helena (od Grčke i Danske), ona je između 1940. i 1947. uživala samo status kraljice majke poslednjeg kralja Mihaja Rumunskog (Michael I of Romania), dok je Marija uživala status poslednje kraljice u svojstvu supruge rumunskog kralja.

Foto: Wikipedia/Collage

The post ŽIVOT (NI)JE BAJKA: Kako je princeza Marija od Edinburga postala poslednja kraljica Rumunije appeared first on Kulturni kišobran.